Poruke patrijarha Pavla

"Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospod i nadopuni naše nedostatke." 
Kad bismo samo ovu od mnogih poruka patrijarha Pavla upamtili, učinili bismo život mnogo boljim i sebi i drugima. Ali, i učenje je proces. Ako mnoge jednostavne, a mudre reči nismo dokučili za njegova života, nije kasno da ih se podsetimo, da ih pamtimo i prenosimo.

PORUKE

- Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.

- Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina.

- Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.

- Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.

- Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta. 

-Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. 

- Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom. 

- Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije. 

Patrijarh Pavle je osuđivao svako nasilje i zločine, bez obzira pod kakvom kapom, uniformom i značkom činjeni, bez obzira kome narodu i kojoj veri pripadali.


NAVIKE

Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po Jevanđelju i u skladu s onim što je govorio. 

Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su „prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega”. 

Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočale, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak. 
Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško.  

Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.

Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne."

Uzrečica mu je bila:  - Bog te video... 


PROTIVIO SE 

- skupim automobilima
- pušenju 
- tarifama i cenovniku koje su sveštenici uspostavili za venčanja, sahrane, krštenja...
- kupovanju venaca i svakom pokazivanju bogatstva 

U svom Raspisu narodu i vernicima poručivao je da - kada neko umre, porodici umrlog treba pomoći u svakom pogledu, i materijalno u skladu sa mogućnostima, a ne kupovati skupe vence jer time samo drugima pokazujemo koliko novca imamo, a ne kolika je naša tuga.


NOVAC

Iako je za sobom gasio svetla, nije koristio grejalicu, išao pešice kud god je mogao, za patrijarha Pavla moglo se reći da je štedljiv, ali nikako i škrt.

Kao novinarka koja je, po prirodi posla često dolazila u Patrijaršiju, jednom prilikom sam u kabinetu sekretara Njegove svetosti zatekla starijeg muškarca, prilično neugledno obučenog, kako sedi na kanabetu. 
Čekajući neko saopštenje SPC, i sama sam već dugo sedela pored tog čoveka i upitala ga: "A koga Vi čekate?" 
Rekao je: "Patrijarha čekam. On će mi pomoći, prijatelji smo iz detinjstva. Ja sam iz Bosne, svi moji su već izbegli u Nemačku, ja bih kod sina ali nemam mogućnosti da platim put." 

Moram priznati, a i danas me stid kad se toga setim, pomislila sam "evo još jednog pacijenta" jer je bilo mnogo onih koji su se tih ratnih godina lažno predstavljali. Čudila me jedino smirenost i potpuna uverenost tog čoveka da će patrijarh sigurno doći. A tako je i bilo. 

Nakon što su mu javili da ga u sekretarijatu čeka čovek koji kaže da ga poznaje, patrijarh je sišao, otvorio vrata kancelarije, prepoznao prijatelja koga dugo nije video, zagrlio ga čvrsto nazivajući imenom, nisam upamtila kojim, ali po kome sam zaključila da je iz muslimanske porodice. Patrijarh ga je pitao kako može da mu pomogne, a onda otrčao do svoje sobe, doneo koverat sa novcem i naložio sekretaru da se kupi karta za voz za Nemačku. Zadržao se s prijateljem još neko vreme razgovarajući o porodici, deci... a zatim ga ispratio i poručio da se javi, ako još nešto zatreba. 

MOJ DRUG PAJA

Jedan naš kolega novinar, koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u džepu jakne svoga sina nalazio bombone. Znajući da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. Mališan je odgovorio: "Dao mi moj drug Paja." 
Posle nekog vremena ocu je već to postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: "Koji ti je to drug?" 
Dečak je ko iz topa odgovorio: "Pa naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja."

Jednom drugom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je izuzetno hladan i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sokić. Sva deca osim jednog dečaka pojurila su za patrijarhom, samo se jedan zadržao na stepeništu ispred vrata. 
Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: "Ja ne mogu, nisam kršten." 
Patrijarh mu je na to odgovorio: "Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno." 


REKLI SU
Mitropolit Amfilohije:  Čitavog života se potrudio da nikome ne zgazi na senku, da nikoga ne optereti sobom, pa je sam pravio i svoje cipele, sam kuvao, sam šio svoju mantiju. Čak i odeždu koju je pripremio kad dođe dan da se upokoji, šio je zajedno sa jednom od sestara iz manastira Deviča. Njegova penzija ne verujem da je premašila devet hiljada. To je on dobio na Kosovu i Metohiji i otkad je postao patrijarh ni dinara više nije hteo da primi kao poglavar, od toga je svoje potrebe podmirivao.  

Matija Bećković:  Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja. Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više. Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči. Niko se za svoju slavu nije grabio manje.

Dragomir Acović, član Krunskog veća:  Patrijarh Pavle je bio jedan od onih neobičnih ljudi, koji se kao božijom voljom stvore niotkuda i ozare vreme u kome žive. 

Vuk Drašković: „Budimo ljudi, iako smo Srbi.“ Mnogi su se izrugivali ovim rečima starog patrijarha, tobože zbog dvosmislenog sklopa rečenice, a istinski zbog toga što je poručivao da nacija ne može biti kišobran za ničije nečoveštvo. Prezirao je grabež i grabežljivce, kult raskoši i slavu koju donosi robovanje imetku i sili, jer se čovek sa tim svime ne rađa niti išta od toga može sa sobom poneti u grob. 

Oni koji su ga poznavali znali su da je imao urođeni dar za šalu i doskočicu. Kao poglavar Srpske pravoslavne crkve bio je strog prema sebi, a blag prema građanima i narodu, kako bi svima bio pristupačan.  

Kada je izabran, bio je jedini među episkopima koji istinski nije želeo da bude patrijarh. "Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je na hirotoniji u Sabornoj crkvi  patrijarh Pavle. 

Kada je umro, njegov narod je znao da je bio - jedan jedini, među svima najbolji. 

"Prolaze godine i vreme, a na nama je da se trudimo, ne da budemo važni i slavni, već da budemo dorasli vremenu u kome smo i mestu na kome smo. A to zavisi od nas, na kraju krajeva", poručivao je naš patrijrh. Zato, "činimo uvek - koliko do nas stoji"