Noć je svetla, noć je glasna, noć je bez sna. Zbog gradskog osvetljenja u mnogim velikim nemačkim gradovima je konstantni suton. Zvezde se ne vide. Istraživači ovaj fenomen nazivaju „prljanjem svetla“

Naravno da je svetlo pozitivno i da nema veze sa nečim tako ružnim poput prljavštine. „I u filozofiji i u religiji, pa i u literaturi svetlo je vezano za prosvetljenje, istinu i razum. Za razliku od svetla, noć, dakle tama i mrak, su vezani za nešto negativno. Ona nas asocira na siromaštvo, opasnost ili kriminal. A ta pozitivna konotacija u vezi svetla nije vezana samo za Sunce, već je preneta i na veštačko svetlo”, kaže Ute Hazenerl, istoričarka u Lajbnic institutu za regionalni razvoj i planiranje infrastrukture, koja istražuje uzroke i posledice veštačkog svetla.

Danas svetlo više nije više simbol razuma i istine. Svetlo je moderno, svetlo je velegradska pojava. Ali taj trend, da svetlo koristimo u kontekstu samoinsceniranja, nije nov: „Za vreme apsolutizma su postojala slavlja, u okviru kojih su bili
organizovani vatrometi i povorke sa bakljama. Bašte i sale su bile rasipnički osvetljene svećama koje su na gomili izgledale kao more svetla. Luj XIV je park Versaja 1688. godine osvetlio koristeći 24.000 sveća. Svetlo je bilo instrument socijalne distinkcije.“

Noć postaje događaj

Danas više ne postoji ograničenje svetla. Svako može da kupi svetlo. Devetnaesti vek je doneo revoluciju osvetljenja. Gas-lampe i elektronsko svetlo su se pojavili na tržištu i proširili se na najbrži mogući način tokom dvadesetih godina prošlog veka. Svetlo je od tog trenutka bilo simbol za sve moderno i napredno.

„U međuvremenu možete da posmatrate kako se to samoinsceniranje pretvara u inscenaciju čitavih gradova.“, objašnjava Ute Hazenerl. Noć postaje događaj. U okviru noćnog programa dešavaju se „Noći“ muzeja, industrije, nauke. Fasade, spomenici i građevine su osvetljeni tokom cele noći. Noću se oko velikih gradova prave takozvane kupole od svetla.

Romantičarima u gradu nije lako. Dok na selu imaju prilike da vide hiljade zvezda, kako svetle u tami, u gradu se nazire jedva dvadesetak.

“Berlin se na primer nalazi na relativno mračnom mestu, u okolini nema velikih gradova. Ali to svetlosno zvono iznad Berlina se vidi i kada se udaljite od grada 70, 80 kilometara.”, kaže Andreas Henel.

On je astronom i bavi fenomenom “prljanja svetla”. Na svojoj internet stranici objavljuje kritičke tekstove o činjenici da ljudi gube deo svoje kulture zbog toga što im je uskraćena mogućnost da posmatraju zvezde.

„Ljudi koji dolaze u moj planetarijum često po prvi put vide Mlečni put”, kaže Henel.

Noć je pripitomljena

Pogled na zvezde je suštinski bitan za našu kulturnu sliku koju stvaramo o sebi, kaže Ute Hazenerl. Ali, zbog suvišnog osvetljavanja ne gubi se samo odnos prema zvezdama. Noć biva pripitomljena i gubi deo svojih draži, tajnovitost, skrivenost, romantiku, kaže Hazenerl. Sa novim mogućnostima osvetljenja menja se i privatni i profesionalni život ljudi: Granice između dana i noći se brišu. Nastaje društvo koje funkcioniše 24 sata, tokom kojih je konstantno moguće raditi i funkcionisati.

Noć je ranije bila samo za o mračne ljude. „Dobri građani su za vreme noći ostajali u svojim stanovima“, kaže Ute Hazenerl. Noćno osvetljenje ne produžava samo radni dan:

„Nastaje nova kultura uživanja, a samim tim i novi socijalni tip ljudi „noćnih ptica“. Sve više ljudi izlazi u toku noći. Noć postaje dan, bez sna, sa puno svetla. Moguće je da će taj trend koji traži sve više svetla uskoro preći granicu, jer se u mnogim gradovima svetlo koristi kako bi se pridobila pažnja ljudi. U tom slučaju postoji mogućnost da se dostigne efekat zasićenja.“, kaže Ute Hazenerl.

Dok se to ne desi, romantični sugrađani moraju i dalje da beže iz grada u planetarijum kako bi u miru posmatrali zvezde.