Pre nego što smo započeli razgovor sa šezdesetšestogodišnjom sagovornicom iz Negotina, zamolila nas je da ne objavimo njeno pravo ime. Zato ćemo je u ovoj priči zvati Milena, kako je predložila. Njen životni put, pogotovo prva polovina života, bio je pun stresova i loših događaja.
Kao sedamnaestogodišnju devojku, udali su je u istom selu. Život sa tadašnjim mužem Miodragom nije bio loš. Slagali su se i voleli, ali se između njih isprečio veliki problem – Milena nije mogla da zatrudni. Punih deset godina su se nadali da će im se sudbina nasmešiti i usrećiti ih kao i ostale mlade parove u selu. Milena je obišla sve lekare koji nisu obećavali ništa pozitivno. Bezuspešno je obilazila sve poznatije manastire, ne bi li joj čitanje molitve za začeće i porod pomoglo. Obeshrabrena i utučena, Milena je prestala da ide u crkvu i obilazi manastire, ali je pokušala da rešenje svog problema pronađe kod vračara...
Opet je bezuspešno dve godine obilazila mađijarke i podvrgavala se njihovim bajanjima i činima. Konačno su rešili da dignu ruke od svega. Pomirili su se sa sudbinom i nastavili da žive onako kako se moralo.
NESREĆA ZA NESREĆOM
- Godine 1970, kada se gradio put do budućeg televizijskog repetitora na Deli Jovanu - seća se Milena – Miodrag i ja krenuli smo traktorom po izlokanom zemljanom putu kako bismo pripremili drva za zimu. Put je bio vlažan i klizav, po ravnom se nekako i išlo, međutim, kada se veliki uspon isprečio ispred nas, traktor je stao u mestu. Odmah sam sišla kako bi Miodrag lakše savladao uspon, ali nije pomoglo. Posle desetak pokušaja, predložila sam da se vratimo kući, dok se put ne bude osušio. Nije poslušao, nego je nastavio još žustrije.
Kad se zaleteo ka usponu, nesmotreno je naleteo na poveću bukvu koja ga je odbila u stranu, a potom se traktor prevrnuo. Samo sam čula kako je kratko viknuo. Izdahnuo je pritisnut teškom gvožđurijom.
Već narednog dana sahranili smo ga na seoskom groblju. Na sahranu su došli svi ljudi iz sela. Miodrag je bio dobar čovek, svi su ga voleli i poštovali.
- U kući sam ostala sa svekrom i svekrvom. Moje nade u bolji budući život su se ugasile. Živela sam od danas do sutra. Miodraga sam žalila, pa i prežalila. A onda...
Prošle su dve godine i na svečanosti povodom 7. jula, na Stevanskim Livadama upoznala sam zgodnog kamiondžiju koji je snabdevao seoske prodavnice. Na proslavu je dovezao sokove i alkoholna pića i pomagao organizatorima proslave. Dok sam ispijala sok, rekao je kako želi da se upozna sa mnom, jer je čuo da sam slobodna. Tako je počela naša veza. Svakodnevno smo se viđali na zakazanim mestima, čak sam sa njim često putovala kada je odlazio po robu širom Srbije, ali najviše u Zaječar i Bor. Učinilo mi se da našu sreću ništa ne može poljuljati i prekinuti. Bila sam srećna i zadovoljna.
IZNENADNI PREOKRET
U to vreme, u Milenin komšiluk vratila se izvesna Slavica. Četiri godine je živela u borskom selu Luki, gde je bila udata, pa je rešila da ostavi muža i vrati se svojim roditeljima. To je i ranije povremeno činila, ali je sad odlučila da se u Luku više ne vraća. Njen muž je, navodno, zgrešio sa nekom ženom i Slavica to nije htela da oprosti. Milenu je poznavala odranije, ali sad su se posebno zbližile. Gotovo svakodnevno su se posećivale, pile kafu i gledale jedna drugoj u šolju. Slavica je videla da Milena ima ljubavnika, a Milena je isto videla u talogu Slavičine šolje.
- Međutim – pričala je Milena – đavo nije dugo mirovao. Duško me je i dalje posećivao, pogotovo noću. Zbog toga me je Slavica zadirkivala, ali i spominjala da je Duško lep i zgodan i kako treba da ga čuvam, jer ga druga žena može preoteti. Nisam obraćala pažnju na njene reči i verovala sam da se šali. Međutim, kad god bi Duško parkirao kamion ispred moje kuće, Slavica bi odmah došla. U početku mi nije smetalo, ali kako je vreme odmicalo, to mi se sve manje dopadalo. Dugo je ostajala kod nas i kvarila nam raspoloženje, jer nismo mogli da budemo sami. Jednog dana sam joj to i kazala, zbog čega se naljutila. Rekla je kako će i ona naći nekog muškarca, ali ću se tada osećati kao ona. Shvatila sam da je ljubomorna.
- Jedne večeri, dok se Duško parkirao ispred moje kuće, Slavica je dotrčala do njega, uhvatila ga za rukav i petnaest minuta nešto govorila. Nisam uspela da čujem, a nisam se usudila ni sa izađem. Odlučila sam da se više ne družim sa njom.
Kad je Duško ušao u sobu posle njihovog razgovora, nisam mogla da ga prepoznam: potpuno se promenio. Smetali su mu moji poljupci i dodiri. Rekao je kako je previše umoran i da ćemo o svemu razgovarati narednog dana.
Duško više nikad nije svratio kod mene, niti se javio. Kamion je svake večeri parkirao u seoskom centru, odakle je krišom odlazio u Slavičinu postelju.
U početku se o tome malo znalo, ali se vremenom pronela priča kako je Duško ostavio udovicu i otišao raspuštenici. To me je bolelo, jer sam se zbližila sa Slavicom, delile smo sve što smo imale, a među nama nije bilo tajni. Odlučila sam da joj se osvetim.
ZADAVILA BIH JE
Dok je pričala kako joj je prijateljica preotela ljubavnika, Milena je gorko plakala, a potom iznela pojedinosti brižljivo isplanirane osvete.
- Da sam Slavicu videla narednog dana, čini mi se da bih je zadavila golim rukama, ali se ona nije pojavljivala na ulici, kao da je sve predosećala.
Pošto nisam mogla da se smirim, rešila sam da obiđem poznatije vračare i učinim ono što sam naumila: da trajno razdvojim Duška i Slavicu. U Klokočevcu mi je baba Ikonija rekla kako je raspuštenica “vezala” Duška i da će ih samo smrt razdvojiti. Znala je da neće dugo biti zajedno, jer je ljubavnik “zanemoćao”. Posavetovala me je da ništa ne preduzimam, ionako će se uskoro sve obelodaniti. Između njih će izbiti velika svađa: Duško će Slavicu optužiti za onemoćalost, a ona neće priznati. To će trajati nekoliko večeri, sve dok iz njega ne bude progovorio đavo i tada će ljubavnik dići ruku na mladu, lepu ljubavnicu. O kraju se zna unapred: ona će pod zemlju, a on - na robiju.
- Baba Ikonija me je savetovala da se vratim kući i ne preduzimam ništa, jer će se sve završiti onako kako je Slavica zaslužila. Vratila sam se u selo i svake večeri pratila šta se dešava. Duško je parkirao kamion u centru, a potom bez skrivanja odlazio kod Slavice. Svetlo bi bilo upaljeno do kasno u noć.
Trajalo je to dvadesetak dana, a onda je jedne noći nešto puklo u Slavičinoj sobi. Ljudi iz komšiluka brzo su se okupili. Nastala je panika, čuli su se povici i kuknjava. Slavicu su ubacili u neki auto i povezli je u Negotin, ali je ubrzo izdahnula. Bilo je strašno, iako sam to priželjkivala. Nisam prilazila, ali sam sve razaznala i čula razgovore onih koji su ušli u njenu kuću, gde je uskoro stigla i policija.
Prisustvovala sam Slavičinoj sahrani, čak sam i zapalila sveću. Niko u selu nije znao šta se dešavalo u našem začaranom krugu. Posle izvesnog vremena saznala sam od Slavičine rodbine da je “vezala” Duška uz pomoć vračare kako ne bi dolazio kod mene, ali se dogodilo nešto što nije mogla da predvidi: ljubavnik je “zakazao” baš u njenoj postelji! Naročito ga je ljutilo što se to ponavljalo iz večeri u veče, a ona mu se smejala i govorila kako bi trebalo da ponovo dođe kod mene, jer ću ga možda izlečiti.
- Duško ju je preklinjao da se mane đavoljih rabota i povrati ono što mu je oduzela, ali je Slavica odbijala. Uživala je u njegovoj patnji.
Poslednje večeri više nije mogao da izdrži. Sve bi joj oprostio, ali ovo ne može. U trenutku kada ga je izgurala iz kuće i predložila mu da se vrati meni, jednim udarcem oborio ju je na pod. Slavici to nije bilo dovoljno: skočila je i iz dvorišta donela poveću sekiru kojom je zamahnula na Duška. Uspeo je da se pomeri u stranu, ali je izvadio pištolj i uperio ga u njene grudi. Sve se munjevito odigralo, kao na filmu. Slavica je odmah klonula, a Duško izašao na ulicu i pozvao ljude iz komšiluka. Međutim, njoj se nije moglo pomoći.
EPILOG
- Duško se odmah prijavio policiji – nastavila je Milena – i sve im priznao. Nije bilo drugih svedoka, pa je istraga kratko trajala. Osuđen je na višegodišnju robiju.
Pomalo me je grizla savest zbog svega što se dogodilo, bez obzira što nisam učestvovala u tom surovom obračunu. Zato sam rešila da odem kod neke dobre vračare koja bi mi objasnila šta se dogodilo.
Moja tetka Marija predložila mi je da odem u Klokočevac kod mađijarke i gatare Rusanke, i ubrzo sam se obrela ispred njene kapije. Čim sam joj se poverila, iz rečenica koje je izgovorila shvatila sam da ova mađijarka uspešno “vezuje” i “odvezuje” muškarce.
- Čim je rasporedila karte po stolu, Rusanka je videla kako mi neka žena preotima čoveka. Videla je i da sam udovica i kako ne mogu da imam dece. Međutim, u kartama je videla i smrt žene koja mi je preotela ljubavnika, kao i njega kako čami u zatvoru. Potom je otvorila podeblju beležnicu i pročitala ime umrle raspuštenice. “Ta žena”, rekla je Rusanka, “tri puta je dolazila kod mene da joj zavežem nekog Duška, kako više ne bi odlazio kod druge. Nije ponudila veliku sumu novca, jer joj je stalo do tog čoveka, ali mi je rekla kako će skočiti u Dunav ako ne budem učinila ono što traži.”
- Rusanka mi je posle priznala da je sve obavila po Slavičinoj želji. Kad sam to čula, spustila sam na pod sitan novac i izašla napolje. Shvatila sam da sam došla kod moćne i opasne vračare. Ona je mogla da predvidi i preokrene čovekov život. U to sam se lično uverila.
Posle devet i po godina, Duška su pustili iz zatvora i čim se našao na slobodi, otišao je kod Milene. Međutim, ona se preselila u Negotin, gde je pronašla stan i zaposlila se, a Dušku je preko policije poručila da ne dolazi i ne uznemirava je.
bglavac
irida
edin.kecanovic
