S. Weiser: Kao prvo, možete li reći nešto malo našim čitaocima o sebi u vezi sa aikido vkeštinom - koliko dugo ste trenirali, ko su bili vaši učitelji, kada ste postigli status majstora?

Steven Seagal: Pa, ta titula majstora - na papiru - nešto je što sam dobio verovatno ranih 80-ih. Još uvek ne vjerujem da sam dostigao taj nivo da budem majstor. Možda neki drugi ljudi misle da sam ja majstor, ali po meni sigurno nisam.

SW: Kada ste počeli da trenirate aikido?

SS: Sredinom 60-ih sam započeo treniranje s Ishisakom Kiyoshi-em.

SW: Koja od tradicija aikidoa je to bila?

SS: Postoji samo jedna tradicija. To kažem jer ljudi koji su bili u vezi sa Ueshib-om Morihei-em, osnivačem, osećaju da ako neko radi neki drugi stil, onda to ne treba da nazivaju aikidom. Za mene, aikido je njegov jer on ga je izumio.

SW: Da li ste bili u odnosu spiritualnog prijateljstva s njim kao sa svojim učiteljem?

SS: S njim nisam učio držeći ga za ruku niti bilo šta slično tome. Najviše što sam ikada činio je da sam ga čuo kako podučava.

SW: Da li ste upoznati sa budizmom kao nekom vrstom ogranka discipline vaše borilačke vještine?

SS: Pa, da budem iskren prema vama, nisam siguran. Rođen sam sa ozbiljnom spiritualnom svjesnošću i tokom mnogih godina proučavao sam različite načine. Kasnih 60-ih otišao sam u Japan i započeo zen sjedenje.^[1] Posetio sam manastire, proučavajući budizam i primajući spiritualne instrukcije. To je bio početak za mene, način za koji sam vjerovao da treba takav da bude - razvoj fizičkog čoveka kroz borilačke veštine i dotjerivanje spiritualne strane istovremeno.

SW: Proučavali ste takođe i akupunkturu?

SS: Tako je. To je bio način na koji sam prvobitno bio upoznat sa tibetanskim budizmom. Bilo je pregršt lama koji su došli iz Tibeta. Bili su bolesni i bili su mučeni. Pošto sam proučavao akupunkturu, zamoljen sam da pokušam da pripazim na nekoliko njih, mada i nisam govorio tibetanski. Najzad, mogli smo da nekako komuniciramo. Naučio sam nešto tibetanskog i postao s njima vrlo blizak. Kasnije sam se upetljao u izvjesne stvari koje baš i nisu od onih na koje se osvrćem sa naklonošću. Bilo je to u vreme kada su se Kampe [Khampas]^[2] još uvek borile protiv Kineza, a CIA im je pomagala, i zbog oštrih represija prema tibetanskom narodu htio sam da se umešam. Moje učešće, međutim, bilo je minimalno.

Bile su to godine kada je moj interes za tibetanski budizam procvjetao, ali je moje učešće u bilo kojim spiritualnim nastojanjima i obuci ostalo moja lična stvar - ne tajna kao što su bile neke druge stvari, već samo privatna. To je bilo u vreme kada sam veoma htio da budem nevidljiv u darma [dharma] zajednici^[3], iz mnogo razloga. Jedino poslednjih nekoliko meseci sam izašao iz ormara.

SW: Možete li reći bilo što o svom učešću s tibetanskim borcima za slobodu?

SS: Mislim da je vjerovatno najbolje ako ne ulazimo u to. Pokušavamo da živimo u svetu gde možemo da izaberemo srednji put i tražimo sklad, i ne želim da izgleda da sam neka opasna revolucionarna osoba, jer stvarno nisam. Ovde sam na ovoj Zemlji zbog jedne stvari, a to je da vidim ako mogu nekako da služim čovječanstvu i da ublažim patnju drugih.

SW: Ko je bio vaš koren(sk)i guru?^[4]

SS: U osnovi, za mene je Njegova Svetost Dilgo Khyentse Rinpoche bio najveći, a sada sam veoma predan Minling Trichenu i Njegovoj Svetosti Penor Rimpoche.

SW: Postoje skorašnji izveštaji da vas je Penor Rimpoche prepoznao/priznao kao tulkua [tulku].^[5] Da li je to točno?

SS: Bože blagi, nije to baš način na koji bih ja to izrazio. Postoji jedan veoma podao časopis koji me je optužio da sam podmitio Penor Rimpochea i sve druge visoke lame da mi odaju priznanje. Pa, pre svega, to je priznanje o kome su mi ljudi govorili više od 20 godina, ljudi koji me dugo znaju u dharmi, mnogo, mnogo pre nego što je Penor Rimpoče to učinio formalnim. To je bilo nešto što sam uvek držao u tajnosti, i u stvari poricao. Pa ako sam to tada poricao, zašto bih sada podmićivao ljude zbog toga? Vidite zašto je to tako jadno. Ne marim ako me vrijeđaju, ali sramota je da ljudi skandaliziraju dharmu i govore loše stvari o Penor Rimpocheu i drugim visokim njingma [Nyingma]^[6] lamama.

SW: Kažete da su vam više od 20 godina ljudi govorili o tome da je moguće da ste tulku?

SS: Ima ljudi koji su mi bili rekli da sam inkarnirani lama, ili tulku. Penor Rimpoche me je u osnovi prepoznao/priznao kao Kjungdrak Dorđea [Kyung-drak Dorje], koji je bio reinkarnacija prevodioca Judra Njingpoa [Yudra Nyingpo]. Prema Jamgon Kongtrulu "Životi tertona"^[7] ["Lives of the Tertons"] Judra Njingpo je bio učenik velikog prevodioca Berotsane [Berotsana] i postao je i izvanredan naučnik i ostvareni majstor meditacije. Mnoge od njegovih reinkarnacija kao što je prevodioc Minling Lochen Dharma-shri bile su u stanju da doprinesu budizmu, i izgleda da se ponovo rađao u obliku brojnih tertona (otkrivača blaga).

SW: Imate li neka sjećanja prošlih života?

Stiven Sigal: Od vremena kada sam počeo da idem u Indiju i da meditiram, počeo sam da se sjećam stvari koje su bile prilično nejasne. Baš prije neki dan sam sjedio s jednim lamom i jedna od stvari koje mi je rekao je da "tebi su veoma dobro urezani u sjećanje mnogi prošli životi i prema tome će tvoje ostvarenje doći brže nego nekim drugim ljudima".

SW: Šta je time mislio?

SS: Ne bih baš znao da to objasnim. Ali sa nečim kao što je ngondro^[8], ako vežbaš i vežbaš i rastvoriš se u prazninu vežbajući, i koncentrišeš se na bodhicittu]^[9] više nego na išta drugo, vjerovatno ćeš početi polako rastvarati veo o tome što misliš da jesi u svoju vlastitu prirodu, što je kombinacija svih tvojih života. Moramo samo da ih zapamtimo. Tu je povlačenje^[10] od koristi.

Naravno, što duže vježbaš, prakticiraš, razvit ćeš neke drugačije sidije [siddhis]^[11]. Ali nijedan od njih nije doista važan. Ono što je važno je to što radiš sa svojim životom. Nasuprot onome što je u tom časopisu rečeno, kad god me je neko pitao jesi li tulku, ono što sam dosljedno govorio je da ne vjerujem da je veoma važno ko sam bio u svojim prošlim životima. Mislim da je važno tko sam u ovom životu. A ono što radim u ovom životu važno je jedino ako mogu da olakšam patnju drugih, ako mogu da nekako učinim da ovaj svijet bude bolji, ako mogu nekako da služim Budi i čovječanstvu, ako mogu nekako da zasijem sjeme bodićite u ljudska srca.

SW: Dakle suprotno činjenici da mnogo ljudi misli da je to priznanje bilo neka vrsta naprasnog otkrića, to se razvijalo tokom dugog vremenskog perioda.

SS: O, ja sam se bavio ozbiljnim meditiranjem na svoj vlastiti jadan način vjerovatno nekih 27 godina.

SW: To je mnogo vremena. Da li učenici treba da vas oslovljavaju na neki poseban način?

SS: Ljudi me svakojako oslovljavaju i nazivaju, uključujući i reči od četiri slova.^[12] Ja se odazivam svima. Kada uđem u sobu neki ljudi vide psa, neki vide kravu; ja sam sve to što vide, to je njihova percepcija. Ali doista verujem da je priroda bude [buddhanature]^[13] u svima nama, čak i u šugavom psu koji leži u slivniku sa svim svojim buhama. Taj pas je za mene buda. Svet može da me zove kako god hoće, ja se odazivam na bilo šta.

SW: Nedavno ste održali javni govor u Santa Barbari.

Stiven Sigal: Održao sam predavanja nedavno. Uvijek o Budinim učenjima. Dalai Lama mi je rekao da se skoncentriram na bodićitu. To je ono što osećam da bih voleo da radim.

SW: Dalai Lama vam je dao lične instrukcije u vezi sa učenjem?

SS: Ne bih rekao da mi je dao lične instrukcije u vezi sa učenjem. Ali mi je dao ličnu instrukciju i pozvao me da dođem na njegova druga učenja. Ja bih nadajmo se takođe učio sa Trićen Rimpočeom i Penor Rimpočeom - ovo su neke od lama za koje mislim da su sasvim uzvišeni učitelji i veliki majstori, i da imam dovoljno sreće da provedem neko vreme s njima. Nadajmo se da ću sjedeći s njima apsorbirati nešto znanja ili mudrosti o tome kako da prenesem to nešto malo što imam.

SW: Kada ste postali filmska zvijezda, kako je to uticalo na vaš ego? Da li se otelo kontroli? Mora da je bilo teško steći učenja imajući u vidu da vam se ulagivalo i/li da su vas psovali?

SS: Čak i kad sam bio u Japanu, narod je pokušavao da me obogotvori, a razlog zašto sam tamo ostao je u tome što je takvo obožavanje doista jedna smrtno opasna zamka. To je razlog zašto sam u Americi zadržavao za sebe svoju spiritualnu praksu. Ne mislim da je ta deifikacija bila jedan od mojih najvećih problema u životu, stoga što sam dovoljne sreće da sam shvatio mnogo ranije u čemu je doista stvar sa obožavanjem i moći. Mislim da je velika prepreka bila samo nedostatak razumijevanja puta.

SW: Postoji budistički slogan koji kaže: "Radi prvo na najvećim zaprljanostima". Šta biste rekli koja je najveća zaprljanost s kojom ste morali da se suočite u ovom životu?

SS: Ne razumem baš razliku između želje za spiritualnim savršenstvom za dobro svih bića koja osjećaju, i hranjenja sebe. To me je zbunjivalo tokom mladosti. Mislio sam da ako bih mogao spiritualno da hranim sebe do nivoa velikog spiritualnog dostignuća, onda bih mogao da učinim veće stvari na svetu i da bi to bilo dobro za mene i stoga i za svakog drugog. Bio sam samo previše neuk i blesav da shvatim da je osnova iz koje moramo da krenemo prvo i prije svega korist za sva bića koja osjećaju. To mi je bila velika prepreka i ona mi je uzrokovala veliku patnju.

SW: Da li mislite da je ovo priznanje sredstvo da se ubrza taj proces?

SS: Nadam se da je tako.

SW: Koje meditativne prakse radite?

SS: Radim ngondro, radim guru jogu^[14], to je odličan oblik meditacije za mene. Radim tajne prakse za koje sam opunomoćen.

SW: Da li radite prostracije?^[15]

SS: Prostracije su moja omiljena stvar u univerzumu. Upravo sada samo se trudim da pojednostavim sve te uzvišene prakse koje su vjerovatno izvan moje moći shvaćanja, sve tantre koje sam pokušavao da naučim, i samo se trudim da se skoncentrišem na bodićitu. Kad god se nađem previše ezoterično u oblasti tantričkog gradiva, pomalo se izgubim. Onda pronađem mudrost svojih učitelja u onome kad kažu vrati se na početak i skoncetriraj se na bodićitu.

Ja nisam visoko ostvareno biće, nisam veliki lama, nemam nikakvu veliku praksu. Ja sam veoma niska osoba koja se samo trudi da dobro radi najosnovnije stvari i najosnovniju praksu bodisatve^[16]. Ja započinjem ponizna učenja napamet, meditacije i molitve.

SW: Koliko dugo obično prakticirate?

SS: Nemam posebno određeno vrijeme. Ne vodim evidenciju o tome koliko sam dugo tačno prakticirvao, ali bih rekao da je to obično dva sata ujutro i dva sata uvečer.

SW: U užurbanom filmskom životu haosa i nesigurnog ega, gde je vaš osjećaj za ravnotežu? Kako ste u stanju da zadržite svoje mesto u tom svetu?

SS: Doista me nije briga šta drugi ljudi misle ili govore o meni. Kada pitate šta mi donosi utjehu i olakšava samsaru^[17], to su Guru Rimpoče, Gospod Buda i svi zaštitnici, dake i dakine.^[18]. Ušetam u to mjesto i dam to malo što sam u stanju da dam.

SW: Na koje druge projekte trošite svoje vreme?

SS: Voleo bih da sam u stanju da nahranim decu koja su bolesna i umiru od gladi u Tibetu. Želim da radim prvenstveno na projektima za decu koja su gladna i bolesna. Također pokušavamo momentalno da uradimo nešto za one koji imaju problema sa očima u Tibetu. Mnogim manastirima je potrebna pomoć. Kada je taj časopis rekao te netočne stvari o mojim učiteljima, ono što nisu htjeli da kažu je da sam tradicionalno darovao velike sume novca mnogim raznim religioznim organizacijama. Uradio sam to tajno, ali izgleda da ono što zovemo štampom vjeruje da nema profita u izvještavanju o dobrim djelima. Oni više vole loše vijesti, čak i ako moraju da ih stvore.

SW: Dio toga je, mislim, njihova nesposobnost da pomire sliku o vama na platnu sa onom o vama kao duhovnom čovjeku.

SS: Gluma je umetnost. Trebalo bi da je umetnost. Jedan od mojih učitelja je rekao da je umjetnost majka religije; postajući jedno sa sobom i prirodom, postaje se jedno sa bogom. Ne kažem da sam veliki umjetnik; vjerovatno sam slab umjetnik. Ali stvar je u tome da sam bio u stanju da na taj način širim darmu i pomognem drugim religioznim institucijama u svetu, od židovskih do katoličkih i hinduističkih.

SW: Šta radite sa svim tim nekontroliranim gnjevom koji dolazi uz rad u tom poslu u kome se zabijaju noževi u leđa? Kao budista, kako se nosite s tim?

SS: Ljudsko sam biće: kad se porežem, krvarim kao i svatko drugi. Kada se to desi najbolje je da uneseš svoje probleme u svoju praksu. Savladavanjem ljutnje, bola i privrženosti postajemo jači; izneseš to pred bude, pred zaštitnike i pročistiš se.

SW: Vaš lik na ekranu je lik plemenitog tvrdog momka koji štiti nevine i ugnjetene od gangstera, narko dilera i terorista. U karakterima koje igrate prinuđeni ste da nasilje dočekate nasiljem. Kada promatrate sebe na ekranu, kako mirite taj pokolj sa stilom života čoveka koji prakticira učenja saosećanja i nenasilja?

SS: Pa, ne mislim da oni imaju ikakve veze jedan s drugim. Mislim da umjetnost imitira život i da njena funkcija treba da bude savršena i točna interpretacija načina na koji život stvarno jeste, u svim njegovim emanacijama. Ja sam umjetnik koji se trudi da usavrši svoj zanat, ali u isto vreme ja doista imam osjećaje u vezi s nasiljem. Bio sam pod ugovorom sa Warner Brothers iz koga nisam mogao da se ispetljam, a ono što su htjeli od mene je muški akcioni film. Ponuđena mi je izuzetna suma novca od strane drugih studija da radim drugačije tipove filmova, ali me Braća Warner nisu pustila. Sada kada više nisam u takvoj situaciji, bit će mi moguće da radim vrste filmova koje bih doista volio da radim, koji su sigurno spiritualne prirode i koji će voditi ljude u kontemplaciju i ponuditi im radost.

SW: U redu, posljednje pitanje. Priznajući nerazdvojivost samsare i nirvane^[17a], što biste rekli koja je najbolja stvar što se tiče postojanja kao Steven Segal, i što je najgora stvar u tome?

SS: Znate, ja sam u neku ruku odgajan na zenu i ne gledam baš na svoj život u izrazima najboljeg ili najgoreg.

SW: Pitao sam sa relativne tačke gledišta.

SS: Stvar za koju sam najviše zahvalan su učitelji koji su mi dozvolili da imam nešto malo znanja i mudrosti koji me sada drže u životu. Zahvalan sam za sposobnost koju imam na ekranu da donesem narodu sreću i radost, i za sposobnost koju ću imati u budućnosti da ga nadajmo se dovedem do staze kontemplacije. U terminima najgorih stvari, smatram da su moji najgori neprijatelji i moje najgore patnje moji najveći učitelji, tako da uvek postoji druga strana tih negativnih sila.

SW: Hvala vam puno.

SS: Hvala vama.

 (Intervju 08.05.2007.g.)

Preveo: Mića Mijatović, Beograd

www.aikido-beograd.com