Nedavne smrti novinara Aleksandra Tijanića i advokata Srđe Popovića, bile su takav trenutak. Svako ko je želeo to da vidi, imao je mogućnost da Srbiju vidi izbliza, da se suoči sa stvarnim stanjem našeg društva. Jer odnos prema ove dve smrti, a još više odnos prema ova dva života, najbolji je pokazatelj dubine sloma u kome živimo.

Smrt novinara i direktora Radio Televizije Srbije Tijanića, dobila je gotovo državna obeležja. Telegrame saučešća porodici uputili su premijer i njegov zamenik, na komemoraciji je bio i neizbežni Mile Dodik, dok je premijer bio na kremaciji. Za mesto sahrane određena je Aleja zaslužnih građana u Beogradu, a više od hiljadu ljudi iz sveta estrade i društvenog života guralo se ispred video bima na groblju da to bolje vidi. Voditeljke na televizijskim programima su bile obučene u crninu i jecavim glasom su izveštavale o smrti ovog zaslužnog građanina.

Porodici Srđe Popovića državni funkcioneri nisu uputili telegrame saučešća i on neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Njegova smrt imala je mnogo manje odjeka u medijima, sticao se utisak da su neki mediji, posebno tabloidi, nesigurni šta uopšte da napišu o borcu za ljudska prava. Pošto su godinama promovisali najgrublje kršenje ljudskih prava, ova smrt ih je podsetila da je moguće provesti jedan život braneći ta prava. Reči kojima su ga opisivali su stoga bile vrlo oprezne.

Nasuprot tome, reči kojima je opisivan novinarski rad Aleksandra Tijanića, bile su gotovo groteskne. On je „div srpskog novinarstva“, „briljantno pero“ ili „najtalentovaniji novinar posle Drugog svetskog rata“. Čak je rečeno da su ga se „političari plašili“, iako je dobro poznato da je uvek pisao zaštićen od nekog moćnog iz sveta politike. Od SKJ, preko bračnog para Milošević, pa do Vojislava Koštunice, njegovi tekstovi su jako brižljivo izbegavali da naude onima koji su imali stvarnu vlast u Srbiji. On je uvek napadao samo slabe ili one koji su izgubili vlast. Jedini put kada je divljačkom medijskom kampanjom napadao političara na vlasti, bilo je za vreme vlade Zorana Đinđića, ali tada je iza njega stajao najpopularniji političar tog trenutka i predsednik SR Jugoslavije, Koštunica. Njegove eulogije propustile su da podsete na njegove reči „ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće“, napisane dva meseca pre Đinđićevog ubistva. Jedan njegov bivši saradnik koji je to ipak pomenuo, čak se u tekstu o njemu jadao da „neki neće to da zaborave“!

Odjednom su zaboravljene sve užasne uvrede ovog novinara; njegovi tekstovi koji su primer neprekidnog napada na ličnost, umesto polemike o stavovima, postali su „svetli primeri novinarstva“. Čovek koji je pisao da mu je Mirjana Marković doživotna drugarica (ona ga je predložila za ministra u SPS vladi), pet dana posle političkih promena 2000. godine napisao je da je ona kriva za izborni poraz svoga muža, da bi prestao da je pominje uopšte.

Ali sve euforične pohvale na račun novinara Aleksandra Tijanića i stila njegovog pisanja, ipak su imale jednu karakteristčnu prazninu. Nijedan jedini od pisaca ovih pohvala nije uspeo da nam odgovori na suštinsko pitanje: koje društvene vrednosti i sistem moralnih stavova je ovaj novinar zastupao u životu? Za šta se najčešće zalagao, koje vrednosti su mu bile najbliže? Pisci pohvala nisu ni pokušali da odgovore na ovo pitanje, jer bi odgovor bio porazan – novinar korifej koji će počivati u Aleji zaslužnih građana, nije ih uopšte imao. Njegovi tekstovi su verbalna egzibicija proizvedena upravo da bi se sakrila njihova moralna tupost.

Advokat Popović　koji neće počivati u Aleji zaslužnih građana, nasuprot novinaru korifeju, celoga života se trudio da taj moralni stav ima i da se u svom profesionalnom radu njime rukovodi. Rođen u porodici uglednog advokata, mogao je da izabere lakši put kroz život. Da radi kao advokat u očevoj kancelariji i da rutinski zastupa pred sudom klijente koji mu se obrate. Nasuprot tome, on je izabrao da besplatno brani ljude koji su došli u politički sukob sa tadašnjim režimom. Umesto da beži od tih rizičnih sudskih procesa, Srđa Popović ih je svesno birao. I time je pokazao najsvetliju stranu advokatske profesije, pravo svakog čoveka da može da računa na stvarnu odbranu pred sudom od najčešće potpuno izmišljenih političkih optužnica. Nije preterano reći da je on time vraćao dostojanstvo u velikoj meri politizovanom pravosuđu ali i optuženim ljudima. Oni su sada bili sigurni da je nekome stalo do ishoda ovih procesa.

Ovaj mršavi, ozbiljni i pomalo rezervisani čovek, postao je gotovo simbol borbe za pravdu u našoj zemlji. Za ljudsko pravo da ne možeš da budeš osuđen bez dokaza i prave odbrane. Plaćao je cenu za svoju smelost, bio je osuđen zbog verbalnog delikta, zbog onoga što je izgovorio u sudnici u Valjevu, braneći inače mog nekadašnjeg profesora književnosti u gimnaziji u Beogradu. Srđa nije posustajao, bio je branilac u gotovo svim političkim procesima u bivšoj Jugoslaviji. Njegovi bivši klijenti su postajali šefovi država u promenjenim okolnostima, ali je Srđa nastavljao svoj posao. Nisu ga interesovale sinekure i privilegije. On je zapravo neprekidno širio polje svoje borbe za ljudska prava. Nepogrešivo je osećao da to nije problem jedne ideologije, već stanja društva u kome živimo. I zato pad komunističke ideologije nije smatrao nužnim iskorakom u svet ljudskih sloboda. Koliko je bio u pravu, moglo se videti prilikom raspada bivše Jugoslavije. Varvarstvo koje je usledilo pod firmom „patriotizma“, bilo je i za njega previše. Otišao je sa porodicom na dugih deset godina u inostranstvo.

Srđa Popović　nje bio čovek sa kojim se moglo uvek lako složiti. I njegov život i njegovi stavovi izazivali su kontroverze. Ali za razliku od većine drugih javnih ličnosti, svako ko je želeo polemiku sa njim, morao je da se za nju pripremi. Bio je strpljiv i umeo je da sluša i uvek je polemisao brižljivo izbegavajući da to bude lično ili uvredljivo. Nikada nisam čuo da je nekog u polemici uvredio ili ismejao. Bilo je nečeg otmenog u načinu na koji je polemisao. Ali od svojih stavova nije lako odustajao.

Dok je on bio van zemlje, ja sam upravo ušao u politiku i žrtvovao svoju naučnu karijeru. Deo moje porodice bio je u internaciji i logoru tokom Drugog svetskog rata i smatrao sam da ne mogu da ćutim dok se to zbiva sto kilometara od mesta gde živim. Životne okolnosti su nas sasvim razdvojile. Srđa Popović je smatrao da u ratnim uslovima i u potpunoj nacionalističkoj euforiji nema šta da radi u zemlji. Ali naravno nije bio pasivan u odnosu na zbivanja.

Kada se vratio, prvi nesporazum imali smo oko karaktera petooktobarskih promena. Ali postao sam mu bliži kada je preuzeo da zastupa porodicu Đinđić na procesu optuženima za organizaciju i izvršenje ubistva Zorana Đinđića. Bilo mi je veoma drago što je to prihvatio. Naročito kada je rešio da podnošenjem tužbi dovede proces do svog logičnog završetka, političkih naredbodavaca. Tada sam bio u prilici da izbliza posmatram kako jedan sjajan advokat formira mišljenje o slučaju koji zastupa i kako gradi optužnicu. Proveli smo sate zajedno i uvek je imao nova pitanja o vladi Zorana Đinđića i okolnostima pobune JSO 2001. godine. Ako neko misli da je lako formirao mišljenje o tome, jako se vara. Proveo je mnogo vremena razgovarajući strpljivo sa raznim ljudima. Hteo je da bude siguran. Uvek me je iznenađivao novim pitanjima. Bio je ne samo pametan, već i vrlo savestan čovek.

I to je poslednji veliki slučaj na kome je radio. I to je jedan od uzroka što je država uglavnom prećutala njegovu smrt.

Novinaru Tijaniću, država je sve oprostila –　 i što je vređao ljude i što se tukao u sudnici i što je menjao političke patrone iz vlastitih prizemnih interesa i što je bio bahat. Ona je to uradila jer je bio „njen“. Nije postavljao teška moralna pitanja o zločinima u ratu, o leševima u hladnjačama ili genocidu u Srebrenici. Naročito ne o odgovornosti srpske strane za te zločine. On je izabrao da bude zabavljač, „duhoviti hroničar“, kome se opraštaju kafanske doskočice. Uz njega, javnost i vlast su bili mirni.

Advokatu Srđi Popoviću, država nije ništa oprostila. Ni njegovo ukazivanje na užasne povrede ljudskih prava, ni njegovu osudu nezainteresovanosti društva za ratne zločine, ni njegovo stalno ukazivanje na odgovornost naše elite za rat. On je bio neprijatni svedok našeg sveopšteg moralnog pada o kome je govorio direktno i bez patetike.

I zato za borca za ljudska prava nema mesta u Aleji zaslužnih građana. Na njegovu kremaciju došlo je stotinak ljudi, ali svaki od tih ljudi znao je tačno da kaže za šta se advokat Popović borio celog života. I koje vrednosti je zastupao dosledno i hrabro.

Život i smrt Srđe Popovića potvrdili su da naše društvo još nije spremno da čuje istinu o sebi, da još uvek više voli da se pravi da moralna doslednost nije bitna u životu. I ove dve sahrane stalno će ga na to podsećati. Kao na Rembrantovoj slici „Čas anatomije doktora Tulpa“, svako je mogao da se suoči sa onim od čega je sazdan. I da svako pokaže koji od ova potpuno suprotna života mu je bliži.