piše Ivona Živković

Sa biohemijskog gledišta, medjutim, kada one počinju da se razvijaju u kancer, one postaju strano telo. Postojanje ovih “univerzalnih ćelija” otkrio je još 1902. godine profesor iz Edinburga Džon Berd. On je uočio ogromnu sličnost izmedju pre-embrioničkih ćelija i ćelija raka. On je ove ćelije nazvao trofoblastima. Te ćelije, upravo svojom sposobnošću da se veoma brzo umnožavaju, odmah nakon oplodnje formiraju placentu i pupčanu vrpcu, omogućavajući embrionu da se dalje hrani i razvija čvrsto prikačen za zid materice.

Kada se, nakon osam nedelja kod embirona razvije pankreas i on počne da luči svoje enzime, ove ćelije iznenada prestanu da se umnožavaju. Tako je Berd otkrio da dalje umnožavanje ovih ćelije sprečava upravo jedan enzim koji nastaje u pankreasu.

Ako je imuni sistem organizma oslabljen zbog loše ishrane, ili je starenjem smanjeno lučenje enzima iz pankreasa, stresom ili traumom aktivirane ove ćelije počinju da se umnožavaju, ali ne mogu da se zaustave. Zato je prvi zadatak u terapiji kancera snabdevanje organizma svim potrebnim hranjivim sastojcima kako bi se svi hemijski procesi stabilizovali čime bi se zaustavilo umnožavanje kancerogenih ćelija. Drugi zadatak je njihovo uništavanje.


Da li je rak samo jedna avitaminoza?

Ernst T. Krebs, koji je prethodno izdvojio i vitamin B15, analizirajući razne avitaminoze u ljudskom organizmu uočio je neke sličnosti. Tako nedostatkom vitamina C nastaje poremećaj poznat kao »skorbut«, nedostatak PP vitamina nastaje » pelagra«, avitaminoza B1 - berberi itd. Sve ove bolesti nastaju iznenada, bez ikakvih prethodnih znakova. Covek je danas zdrav, a već sutradan može biti smrtno bolestan. Organizam jednostavno nema nikakvu reakciju, nikakvo upozorenje, kao kod dejstva nekog virusa ili bakterija. Za oporavak od “skorbuta”, na primer, potrebno je nekoliko dana, ili samo nekoliko sati davati veće doze vitamina C i veoma teški simptomi bolesti isčezavaju. Javljaju se ponovo samo ukoliko opet dodje do vitaminskog deficita.

Analizirajući pojavu raka, Krebs se zapitao da li je dovoljno da se čovek samo izloži kancerogenom aktivatoru, na primer duvanskom dimu, nekoj hemijskoj supstanci ili da doživi neki jači psihološki stres? Ili kako to da neki ljudi u istim situacijama reaguju kancerogeno, a neki ne?

Po doktoru Krebsu rak nastaje isključivo kada u organizmu već postoji hroničan poremećaj metabolozma, odnosno kada jedan od vitalnih sastojaka duže vreme nedostaje.

Kancerogene materije su samo »okidači« koji pokreću »univerzalne ćelije« . Vitalni sastojak koji remeti metabolizam i izaziva pojavu raka Krebs je izdvojio kao vitamin B17.

Kako je došlo do toga da milionima ljudi nedostaje jedan vitalni hemijski element?

Dr Krebs je nakon dugogodišnjih istraživanja utvrdio da su ljudi vekovima jeli hleb od zrnevlja prosa i lana koje je bogato upravo vitaminom B17. Generecijama su žene mrvile koštice od kasjsije, šljive, trešnje, jabuka i drugih vrsta voća iz familije Rosaceae (ruže). Mešale su ih zajedno sa mesnatim delom voćke spravljajući džem. Prosto, ništa se nije bacalo.

U Bibliji se čak može naći i zanimljiv citat gde Bog, nakon što je stvorio čoveka i ženu, kaže: “… dajem vam biljke sa semenom, rasutim po čitavoj planeti, i svako drvo koje ima plod sa semenom biće vaša hrana”.

Istraživanja su pokazala da himalajsko pleme Hanza uopšte ne pati od raka i kardiovaskularnih oboljenja. Ishrana im je bazirana upravo na uzimanju hrane sa koščicama kajsije i zrnevlju prosa. Ali, kada se pripadnici ovog plemena izlože zapadnjačkoj ishrani, nakon što napuste svoje izvorne prehrambene običaje, počinju da pate od svih ovih bolesti.

Pošto pripadnici ovog plemena inače jedu veoma malo mesa, pobornici vegetarijanske ishrane su odmah zaključili da je to razlog. Ali nije tako.

Krebs je zapravo našao da postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne oboljevaju od raka. Jedni su upravo mesojedi, drugi biljojedi.

Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, koji takodje ne pate od ovih bolesti, preovladjuje meso koje uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičavim sezonskim voćem. Što je najzanimljivije, kod ovih ljudi uošte ne postoji gojaznost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti.

Ipak, i za Himalajce i Indijance i Eskime zajedničko je što koriste hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan u svakoj. Vrsta jelena koja im je u jelovniku, prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, a koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno voće koje Eskimi i Indijanci jedu, takodje sadrži velike količine vitamina B17.

Na žalost, većina zapadnih civilizovanih kultura, odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside. Trava koju koriste domaće životinje za ispašu, sadrži samo tragove nitrilosida. Imala bi ih možda više, da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one po prirodi nikada ne bi nikle. Tako za razliku od “civilizovane” stoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu.

Tako su čoveku koji jede meso i tu uskraćene mogućnosti da unese vitamin B17. Pleme Hanza i Eskimi dobijaju u ishranu 250 do 3000 miligrama vitamina B17 svakog dana. Evropljani i Amerikanci jedući “civilizovanu” i ”fast fud” hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika. Laetril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952.godine.

Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.