PROSO I PIJESAK

 

         Jedna je žena prebirala proso iz košare sitnoga pijeska.

         “Vidiš li”? reče Strancu, koji je ublizu sjedio. “Kakav ubitačan posao obavljam! A mogla bih za ovo vrijeme izvesti devet stolnjaka, pa da svi budu na ugled meni i na ogled selu”!

         “Tko ti je pomiješao proso s pijeskom”? upita On.

         “Ja”.

         “Zašto si to učinila”?

         “Zato da bih ovo radila”.

         Zavlada muk. Samo se čulo sitno siktanje pijeska.

         “Ti, dakle, ne voliš stolnjake”? upita Stranac.

         “Oh, itekako volim stolnjake”!

         “Zbog čega onda...”?

         “Zbog toga da bih ukrotila svoju divlju ćud. Svoju nestrpljivost. Svoju želju za ugledom i važnošću”.

         “Ali to bi mogla postići i na neki korisniji način”.

         “Meni je ovo korisno”.

         “A je li i drugima korisno”?

         “Naravno. Čim sam ja bolja, i drugima je oko mene bolje. Kad je drugima oko mene bolje, i trećima i četvrtima je bolje. Prema tomu, smiješ reći da ovaj posao radim koliko za sebe, toliko i za druge”.

         Stranac ušuti, sagne glavu, štapom nešto nacrta u pijesku.

         “Što Ti je, što si se pogružio”? upitat će prebiračica malo blažim glasom. “Da Ti nije od nečega muka? Danas je sparan dan”.

         “I jest Mi muka”, prošapće Stranac. “Zar si tako ukrivo prihvatila Moj nauk? Ja, niti sam krut, niti mi se mili zapovjedni način. Ne hvatam ptice pruglom, već frulom”.

         “Što to znači? Zar bi volio da sam neukroćena, samovažna, željna seoske slave i pohvale”?

         “Ja bih radije s tobom vezao stolnjake i kočoperio se s njima, negoli ovdje proso od pijeska lučio. Ja bih radije bio s tobom i gord i divlji, nego se ovdje do besvijesti samokažnjavao. Sve što si trebala napraviti – trebala si Me pozvati u svoju nepometenu kuću. Zajedno bismo ju pomeli. Ali ti Me nisi pozvala. Mislila si da Meni ne pristaje pregača. Ja sam tebi, vidim, stranac”.

Žena zastane s prebiranjem prosa. Oči joj se zastakliše.

“Ali ja sam Te htjela poštediti...” promuca. “Vjeruj mi, mislila sam da bi bilo nedostojno... Tebe opteretiti...”  

“Poštediti?! Opteretiti?! Rekao bih da i ne slutiš tko sam. Koliko te volim. Koliko sam ljubav”.

 

 

Dalje? Nema dalje.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 8. (jo

 

 

š neobjavljeno)