20.ŽIVETI JE JEDINI CILJ ŽIVOTA

 

Pitalac:  Šta znači ne uspeti u jogi? Ko je neuspešan u jogi (yoga bhrashta)?

Maharadž: To je samo pitanje nekompletnosti. Onaj koji ne  može da dovrši svoju  jogu iz nekih razloga smatra se neuspešnim u jogi. Ovakav neuspeh je samo privremen, jer ne može

 

4  Satsang: druženje sa prosvetljenom osobom.

 

biti neuspeha u jogi. Bitka se uvek dobija, jer to je borba između istinitog i lažnog. Lažno nema šanse.

P: Ko ne uspeva? Osoba - persona (vyakti) ili Sopstvo (vyakta)?

M: Pitanje je pogrešno postavljeno. Nema uopšte pitanja o neuspehu, niti u kratkoj trci (putu) niti u dugoj. To je kao putovanje dugačkim i teškim putem u nepoznatom kraju. Od svih bezbrojnih koraka postoji samo poslednji koji vas dovodi do vašeg odredišta. Ipak vi nećete smatrati sve prethodne korake kao neuspešne. Svaki vas dovodi bliže vašem cilju, čak i kad morate da se vratite nazad da zaobiđete prepreku. U stvarnosti svaki vas korak dovodi do vašeg cilja, jer biti uvek u kretanju (napredovanju), učeći, otkrivajući, rešavajući, je vaša večna sudbina. Živeti je jedini cilj života.

Sopstvo ne poistovećuje sebe sa uspehom ili neuspehom - sama ideja  o  postojanju (neko u svetu) ovo ili ono je nezamisliva. Sopstvo razume da su uspeh i neuspeh relativni (povezani) i uslovljeni, da su oni sama osnova i potka života. Učite od oboje i idite iznad. Ako niste naučili, ponovite.

P: Šta treba da naučim?

M: Da živite bez brige za sebe. Zbog toga morate znati vaše sopstveno istinsko biće (svarupa) kao nesavladivo, hrabro, uvek pobedonosno. Jednom kada saznate sa potpunom sigurnošću da vam ništa ne može naškoditi, sem vaše sopstvene imaginacije (uobraženja), vi dolazite do toga da ne obraćate pažnju na vaše želje i strahove, koncepte (pojmove) i ideje i živite samo sa istinom.

P: Šta može biti razlog da neki ljudi uspevaju, a drugi ne u jogi? Da li je to sudbina ili karakter, ili jednostavno slučaj?

M: Niko nikad ne gubi u jogi. To je jedino stvar brzine (tempa) napretka. On je  spor u  početku i brz na kraju. Kad je neko potpuno sazreo, ostvarenje je eksplozivno. To se dešava spontano (prirodno), ili pri najmanjem nagoveštaju. Brzo nije bolje od  sporog.  Sporo sazrevanje i brzo cvetanje se smenjuju. Oba su prirodna i ispravna.

Ipak, sve ovo je takođe jedino u umu. Kako ja vidim, ne postoji stvarno ništa od toga.  U velikom ogledalu svesti slike se pojavljuju i nestaju i jedino im sećanje daje kontinuitet. A sećanje je materijalno - propadljivo, prolazno, kvarljivo. Na takvim slabim  temeljima  mi  gradimo osećaj (smisao, suštinu) ličnog postojanja - nejasnim, nestalnim, sanjalačkim. Ovakvo nejasno ubeđenje "Ja sam ovo ili ono" zamračuje nepromenljivo stanje čiste svesti i čini da verujemo da smo mi rođeni, da patimo i da umiremo.

P: Kao što se detetu ne može pomoći u rašćenju, tako i čovek, prisiljen prirodom, čini napredak. Čemu onda napor? Gde je potreba joge?

M: Postoji napredak sve vreme. Sve doprinosi (kreće se) ka progresu. Ovo je progres u neznanju. Krugovi neznanja mogu biti stalno proširivani, no oni ostaju ipak ograde (zatvori). Blagovremeno (u pravo vreme) se pojavljuje Guru (koji vodi iz mraka u svetlost) da nas uči i inspiriše da vežbamo jogu i događa se sazrevanje kao rezultat od koga se drevna moć neznanja rastapa pred rođenjem sunca mudrosti. Ali u stvarnosti, ništa se ne događa. Sunce (mudrosti)   je uvek tu, nema za njega noći, um rascepljen sa idejom "ja sam telo" beskonačno vrti svoju pređu iluzije (zablude).

P: Ako je sve deo prirodnog procesa, gde je tu potreba za naporom?

M: Čak i napor je deo toga (prirodnog procesa). Kada neznanje postane uporno (tvrdoglavo) i teško (gorko), a karakter postane izopačen, napor i bol od toga postaju neizbežni. U potpunoj poslušnosti (saglasnosti) prirodi nema napora. Seme duhovnog života raste u tišini i u mraku   do svog određenog časa.

P: Mi smo slučajno naišli na neke velike ljude, koji su u njihovim starim godinama postali detinjasti, sitničavi, svadljivi i pakosni. Kako su mogli toliko da se pogoršaju?

M: Oni nisu bili savršeni jogiji, te nisu imali potpunu kontrolu nad svojim telima. Ili, oni možda nisu vodili brigu da zaštite svoja tela od prirodnog propadanja. Ne mogu    se donositi zaključci

 

bez razumevanja svih faktora. Povrh svega, ne mogu se donositi osude o inferiornosti ili superiornosti. Mladost ima u sebi više vitalnosti (prane) nego mudrosti (gnane).

P: Neko može ostareti, ali zašto treba da izgubi svu opreznost i sposobnost razlučivanja?

M: Svesnost i nesvesnost, dok su u telu, zavise od stanja mozga. Ali je Sopstvo iznad oba, iznad mozga, iznad uma. Pogreška instrumenta se ne odnosi (ne utiče) na njegovog korisnika.

P: Čuo sam da realizovan čovek neće nikad da se ponaša neprikladno. On će se uvek ponašati na primeran način.

M: Ko je odredio šta je primereno? Zašto se ne bi oslobođen čovek ponašao mimo utvrđenih konvencija? Onog momenta kada on postane predvidljiv, on ne može biti slobodan. Njegova sloboda leži u njegovom biću slobodnom da ispuni potrebu trenutka, da se povinuje nužnosti situacije. Sloboda koja podrazumeva da se radi šta se hoće je zaista nesloboda (zatvor), dok  biti slobodan da se radi šta se mora, šta je ispravno, je stvarna sloboda.

P: Ipak, mora postojati neki način da se prepozna ko je realizovan, a ko nije. Ako se jedan ne razlikuje od drugog, od koje je onda on koristi?

M: Onaj ko zna sebe (ostvareni) ne sumnja u to, niti ga je briga da li drugi prepoznaju njegovo stanje ili ne. Redak je ostvaren čovek koji otkriva svoje samoostvarenje i srećni su oni koji ga sretnu, jer to on čini za njihovu trajnu dobrobit.

P: Kad se čovek osvrne okolo, on je  zaprepašćen sa količinom nepotrebne patnje koja se  stalno obnavlja. Ljudi kojima bi trebalo pomoći ne dobijaju pomoć. Zamislite veliko bolničko odeljenje puno neizlečivih, koji se prevrću i stenju. Da vi imate vlast da ih ubijete sve i završite njihovu patnju, da li biste to uradili?

M: Ja bih to ostavio njima da odluče.

P: Ali, ako je njihova sudbina da pate, kako vi možete ometati sudbinu?

M: Njihova sudbina je ono što se desi. Ne postoji sprečavanje sudbine. Vi želite da kažete da   je svačiji život potpuno određen pri njegovom rođenju? Kakva čudna ideja! Kada bi to bilo tako, moć koja to određuje bi se postarala za to da niko ne pati.

P: A šta je sa uzrokom i posledicom?

M: Svaki trenutak sadrži celinu prošlosti i stvara celinu budućnosti.

P: Da li prošlost i budućnost postoje?

M: Jedino u umu. Vreme je u umu, prostor je u umu. Zakon uzroka i posledice je takođe način mišljenja. U stvarnosti, sve je ovde i sada, i sve je jedno. Mnoštvo i različitost su jedino u umu. P: Ipak, vi ste u situaciji da doživite patnju, čak i kroz raspadanje neizlečivo bolesnog tela.

M: Opet vi gledate spolja, dok ja gledam iznutra. Ja ne vidim paćenike, ja sam paćenik. Ja  znam njega iznutra i radim ono što je ispravno spontano i beznaporno. Ja ne sledim pravila niti ih postavljam. Ja plovim sa životom - večno i nezadrživo.

P: Opet vi izgledate vrlo praktični sa punom kontrolom vaše neposredne okoline.

M: Šta drugo vi očekujete od mene da budem? Nespretan čovek?

P: Ipak, vi ne možete pomoći mnogo drugome?!

M: Sigurno, ja mogu pomoći. Vi takođe možete pomoći. Svako može da pomogne. Ali patnja se ponovo sve vreme stvara. Čovek jedino  može da uništi u sebi koren bola.  Drugi jedino  mogu pomoći oko bola, ali ne sa njegovim uzrokom, koji je velika glupost čoveka (čovečanstva).

P: Da li ova glupost može ikada da dođe do svog kraja?

M: U čoveku – naravno, svakog momenta. U ljudskom rodu - kao što znamo - posle mnogo, vrlo mnogo godina. U kreaciji - nikad, jer je sama kreacija (svet) ukorenjena u neznanju. Neznanje i neznanje da se ne zna uzrok je čovekove beskonačne patnje.

P: Čuli smo o velikim Avatarima, spasiocima sveta.

M: Da li oni spasavaju? Oni dolaze i odlaze - a svet ne napreduje. Naravno, oni čine mnogo i otvaraju nove dimenzije u ljudskom umu. Ali govoriti o spasavanju sveta je preuveličavanje.

 

P: Ima li spasa za svet?

M: Čiji svet želite da spasete? Svet vaše sopstvene projekcije (zamisli)? Spasite ga sami! Moj svet? Pokažite mi moj svet i ja ću se pozabaviti s njim. Ja nisam svestan nijednog sveta odvojenog od mene samog, za koji bi ja bio slobodan da ga spasem ili ne spasem. Kakav posao imate vi u spasavanju sveta, kad ceo svet ima potrebu da bude spasen od vas? Izađite iz slike i vidite da li je nešto ostalo da se spase.

P: Vi izgleda naglašavate misao da bez vas i vaš svet ne bi postojao i prema tome jedina stvar koju vi možete da uradite je da završite predstavu. To nije izlaz. Čak i ako je svet bio moja sopstvena tvorevina, ovo znanje ga ne spasava. To ga jedino objašnjava. Pitanje ostaje: zašto sam ja stvorio takav bedan svet i šta mogu da uradim da ga promenim? Vi izgleda kažete: zaboravite to sve i divite se svojoj sopstvenoj slavi. Sigurno da vi to ne mislite. Opis bolesti i njenih uzroka ne leči je. Ono što mi trebamo je prava medicina.

M: Opis i uzrok jesu lek za bolest prouzrokovanu tupošću i glupošću. Upravo kao i kod mâna, bolest se leči dobavljanjem nedostajućeg faktora, tako se i bolesti življenja leče sa dobrom dozom inteligentne (mudre) nevezanosti (viveka - vairagya) - razlučivanjem i nevezanošću (za telo i materijalna dobra).

P: Ne možete spasti svet propovedajući savete o savršenstvu. Ljudi su onakvi kakvi su. Moraju li oni patiti?

M: Sve dotle dok su oni onakvi kakvi su, ne postoji spas od patnje, otklonite osećaj odvojenosti i neće biti sukoba.

P: Štampana poruka može biti samo papir i mastilo. Tekst je od značaja. Analizirajući svet u elementima (delovima) i kvalitetima mi propuštamo najvažnije - njegov smisao. Vaša redukcija svega na san ne obazire se na razliku sna jednog insekta i sna jednog poete. Sve  je  san svakoga. Ali svi nisu jednaki.

M: Snovi nisu jednaki, ali je sanjar jedan (isti). Ja sam insekt, ja sam poeta - u snu. Ali u stvarnosti ja nisam ni jedno ni drugo, Ja sam iznad svih snova. Ja sam svetlost u kojoj se svi snovi pojavljuju. Ja sam i u snu i van sna oboje. Kao što čovek kad ima glavobolju zna za bol i takođe zna da on nije taj bol, tako isto ja znam san, sebe koji sanja i sebe koji ne sanja - sve u isto vreme. Ja sam uvek ono što sam, pre, u toku, i posle sna. Ali ono što vidim u snu ja nisam. P: To je sve stvar zamišljanja. Neko zamišlja da sanja, drugi zamišlja da je budan. Nisu li oba isto?

M: Isto, i nisu isto. Budnost kao period između dva sna je, naravno, deo sanjanja. Budnost kao stanje (stabilnog) oslonca i bezvremeno prebivanje u stvarnosti nema ništa sa sanjanjem. U tom smislu ja nikad ne sanjam, niti ću ikad sanjati.

P: Ako su oba, i san i bekstvo od sna, imaginacije, gde je izlaz?

M: Nema potrebe za izlazom! Zar ne vidite da je izlaz opet deo sna? Sve što morate da činite  je da vidite san kao san.

P: Ako počnem da odbacujem sve kao san, gde će me to odvesti?

M: Gde da vas to odvede, to će opet biti san. Sama ideja odlaska iznad sna je iluzorna (besmislena). Zašto ići bilo gde? Samo shvatite da sanjate san koji vi nazivate svetom, i prestanite da tražite izlaz. San nije vaš problem. Vaš problem je da vi kao deo vašeg sna, a ne drugog, volite sve, ili ništa od toga, i prekinite da se žalite. Kada budete videli san kao san, vi  ste uradili sve što treba da se uradi.

P: Da li je sanjanje prouzrokovano mišljenjem?

M: Sve je igra misli. U stanju bez misli - nirvikalpa samadhiju - ništa se ne opaža. Osnovna misao je: "JA JESAM". Ona raspršuje stanje čiste svesti i praćena je bezbrojnim senzacijama i opažanjima, osećanjima i idejama koje u njihovoj sveukupnosti vide Boga i njegov svet. "JA JESAM" ostaje kao svedok, ali to je po Božjoj volji da se sve dešava.

P: Zašto ne po mojoj volji?

M: Ponovo ste podelili sebe na Boga i svedoka. Oboje su jedno.