Na svojem je službenom blogu Paulo Coelho objavio kratku priču koju mu je poslao mladi indijski novinar i bloger Anupam Karn. Ova poučna priča govori o ljubavi i bliskosti te na vrlo zanimljiv način objašnjava zašto ljudi viču kada su ljuti…

Učitelj je upitao svoje učenike: “Zašto vičemo kada smo ljuti? Zašto ljudi viču jedni na druge kada su uzrujani?

Učenici su neko vrijeme razmišljali a zatim je jedan od njih rekao: “Zato što gubimo živce, zato vičemo.“

“Ali, čemu vikati ako je osoba kojoj se obraćaš odmah pored tebe? Nije li moguće razgovarati normalnim, mirnim glasom? Zašto vičemo na nekoga kada smo ljuti?“, upitao je ponovno učitelj.

Učenici su ponudili još nekoliko dogovora, ali s učitelj ni s jednim nije bio zadovoljan.

Nakon nekog vremena, učitelj je rekao: “Kada su ljudi ljuti jedni na druge, njihova se srca udalje. Kako bi nadoknadili tu udaljenost, moraju vikati da bi se međusobno čuli. Što su ljući, to jače moraju vikati da bi se od silne udaljenosti uspjeli čuti.“

Zatim je rekao: “Što se događa kada se dvoje ljudi zaljubi? Oni ne viču, već pričaju nježnim glasom, zar ne? To je zato što su njihova srca jako blizu. Udaljenost između njih je jako mala…“

Onda je upitao: “Što se događa kada se dvoje ljudi voli još više? Oni ne govore, tek šapuću i još se bliže primiču jedno drugome. Naposljetku, nije im više potreban ni šapat, tek pogled i to je sve. Toliko su blizu ljudi kada se međusobno vole.“

Izvor: paulocoelhoblog.com