85.  VI STE IZVAN PROSTORA I VREMENA

 

Pitalac: Stalno mi govorite da se nikada nisam rodio i da nikada neću umreti. Ako je uistinu tako, kako je moguće da svet vidim kao neko ko se rodio i ko će sigurno umreti?

Maharadž: Verujete u rođenje i smrt jer nikada niste doveli u pitanje svoje uverenje da ste telo koje je očito rođeno i zato mora i umreti. Dok je telo živo, ono privlači pažnju i toliko snažno opčinjava da pojedinac veoma retko može opaziti svoju pravu prirodu. Čini se da on opaža samo površinu okeana, a da u potpunosti zaboravlja na beskraj koji se nalazi ispod nje. Svet je samo površina uma, a um je beskonačan. Ono što zovemo mislima samo su mreškanja u umu. Miran um odražava stvarnost. Kad je potpuno nepokretan, on iščezava, a ostaje samo stvarnost. Ona je toliko konkretna i stvarna, toliko opipljivija od uma i materije, da je u poređenju s njom čak i dijamant mekan poput maslaca. Njena sveobuhvatna prisutnost čini svet nalik snu, maglovitim i beznačajnim.

P: Kako možete svet, koji prolazi kroz tako duboku patnju, doživljavati kao nešto beznačajno? Potpuno ste bezdušni!

M: Vi ste taj koji je bezdušan, a ne ja. Ako je vaš svet toliko ispunjen patnjom, učinite s njim nešto. Nemojte samo uvećavati njegovu patnju svojom pohlepom i lenjošću. Ja nisam prinuđen da živim u vašem svetu nalik snu. U mom svetu ne sade se semenke očaja, želje i straha i ne žanje se patnja. U njemu nema protivrečnosti i nepomirljivih suprotnosti koje se uzajamno uništavaju, već svugde vlada sklad. Njegov je mir nalik steni. Taj mir i tišina moje su telo.

P: To što ste rekli podsetilo me na Buddhu i jedno od njegovih imena, 'otelovljenje dharme' (dharmakaja).

M: Moguće, ali ne treba da uvodimo novu terminologiju. Samo shvatite da je osoba kojom se smatrate deo sveta koji opažate unutar svog uma. Promatrajte svoj um izvana jer vi niste um. Naposletku, vaš jedini problem jeste gorljivo poistovećivanje sa svime što opažate. Odbacite tu naviku i neprestano se prisećajte da niste ono što se može opažati. Upotrebite svoju moć budne odvojenosti. Vidite samoga sebe u svemu što živi i vaše će ponašanje izraziti tu viziju. Kad jednom shvatite da na ovome svetu nema ničega što bi mogli nazvati svojim, gledaćete ga izvana kao što promatrate predstavu na pozornici ili sliku na platnu, čudeći se i uživajući, ali zapravo nedirnuti. Sve dok zamišljate da ste nešto opipljivo i čvrsto, jedna od mnogih stvari koje trenutno postoje u vremenu i prostoru, da ste kratkog veka i  ranjivi, prirodno je da ćete se teskobno brinuti za svoj opstanak i rast. Ali kad jednom budete spoznali sebe kao onoga koji se nalazi izvan prostora i vremena i koji je s njima u dodiru samo u tački koja postoji ovde i sada, a inače je sveprožimajući i svesadržavajući, nepristupačan, nedostupan i neranjiv - nećete više biti uplašeni. Spoznajte sebe kakvi jeste - protiv straha nema drugoga leka.

Morate naučiti da mislite i osećate na takav način ili ćete neizbežno ostati na ličnom nivou želje i straha, gubitka i dobitka, rasta i zastoja. Lični problem ne može se rešiti na nivou ličnosti. Sama želja za životom glasnik je smrti, kao što je čežnja za srećom jezgro patnje. Svet  je okean bola i straha, teskobe i očaja. Užici su poput riba, dolaze u malom broju i hitro. Retko se pojavljuju i brzo nestaju. Čovek niske inteligencije veruje, usprkos svim dokazima, da je on izuzetak i da je svet dužan da ga usreći. Ali svet mu ne može dati ono što ni sam nema. U svojoj je srži nestvaran pa mu za postizanje stvarne sreće nije ni od kakve koristi. Ne može biti drugačije. Tragamo  za stvarnim zato  što  smo  nesrećni s nestvarnim.  Budući da je  sreća naša

 

stvarna priroda, ne možemo se smiriti dok je ne nađemo. Ali retko znamo gde je treba tražiti. Kad jednom budete razumeli da svet nije ništa drugo do pogrešan pogled na stvarnost i da nije onakav kakvim se pojavljuje, oslobodićete se njegovih opsesija. Jedino vas ono što je u skladu   s vašim stvarnim bićem može usrećiti, a svet kakvog opažate direktno je negiranje stvarnoga.

Budite veoma mirni i posmatrajte sve što dolazi na površinu vašeg  uma.  Odbacite znano, dočekajte s dobrodošlicom daleko i neznano, a na kraju, kad na to dođe red, odbacite i njega. Tako ćete doći u stanje u kojem nema znanja, u kojemu postoji samo biće, u stanje u kojem je biće samo po sebi znanje. Znati bićem neposredno je znanje. Ono se temelji na istovetnosti onoga koji posmatra i objekta posmatranja. Posredno znanje temelji se na čulima i pamćenju, na blizini onoga koji opaža i objekta opažanja, a ograničeno je njihovom suprotnošću. Isti je slučaj sa srećom. Morate biti tužni da bi znali šta je radost, i radosni da bi znali šta je tuga. Istinska sreća nema uzroka i ne može iščeznuti zbog nedostatka podsticaja. Ona nije suprotnost tuzi, već uključuje svu tugu i patnju.

P: Kako je moguće biti srećan usred tolike patnje?

M: Unutarnja sreća ne može se prekinuti. Ona je neodoljivo stvarna. Kao i sunce na nebu, može biti zaklonjena oblacima, ali nikada nije odsutna.

P: Kad smo u nevolji, moramo biti nesretni.

M: Strah je jedina nevolja. Spoznaj sebe kao nezavisno biće i bićeš slobodan od straha i njegovih senki.

P: Kakva je razlika između sreće i užitka?

M: Užitak uvek od nečega zavisi, a sreća ne.

P: Ako sreća ne zavisi ni od čega, zašto nismo uvek srećni?

M: Sve dok verujemo da nam je potrebno nešto što će nas usrećiti, moramo verovati i da ćemo biti nesrećni ako to izgubimo. Um se uvek oblikuje u skladu sa svojim uverenjima. Zbog toga   je veoma važno steći uverenje da za sreću nisu potrebni nikakvi razlozi, a da je užitak samo nepažnja i smetnja zato što isključivo povećava lažno uverenje da trebamo imati ili činiti nešto kako bismo bili srećni. U stvarnosti je upravo suprotno.

Ali čemu uopšte govoriti o sreći? O njoj mislite samo kad ste nesrećni.  Čovek koji  tvrdi: "Sada sam srećan" nalazi se između dve patnje, prošle i buduće. Njegova sreća samo je uzbuđenje koje je uzrokovao prestanak boli. Stvarna sreća nije uopšte svesna sebe. Ona se najbolje izražava negativnim pojmovima: "Sa mnom se trenutno ne događa ništa loše, ne treba   ni zbog čega da se brinem." Naposletku, krajnji je cilj sadhane dosegnuti tačku u kojoj se to uverenje temelji na stvarnom i uvek prisutnom iskustvu, a nije samo verbalno.

P: O kakvom se iskustvu radi?

M: O iskustvu da si prazan, neopterećen sećanjima i očekivanjima. To je sreća otvorenog prostora, mladosti, obilja vremena i energije da radiš ono što voliš, da otkrivaš, da krećeš u pustolovinu.

P: A šta se treba otkriti?

M: Svemir koji je izvan nas i beskraj koji je u nama, i to onakvi kakvi su u stvarnosti,  u velikom srcu i umu Boga. Otkriti treba smisao i svrhu postojanja, tajnu patnje i način izbavljenja života iz kandži neznanja.

P: Ako biti srećan znači isto što i biti slobodan od straha i brige, može li se reći da je uzrok sreće odsutnost poteškoća?

M: Stanje odsutnosti ili nepostojanja ne može biti uzrok sreće. Sam pojam podrazumeva prethodno postojanje uzroka. Tvoje prirodno stanje, u kojem ništa ne postoji, ne može biti uzrok postajanja. Uzroci su skriveni u velikoj i tajanstvenoj moći sećanja. Ali tvoj istinski dom nalazi se u ništavilu, u praznini bez sadržaja.

P: Praznina i ništavilo, kako to strašno zvuči!

M: Tvoje lice je najsrećnije kad odlaziš da spavaš! Otkrij stanje budnog spavanja i ustanovićeš da je ono u potpunom skladu s tvojom pravom prirodom. Reči ti mogu preneti samo ideju,   ali

 

ideja nije iskustvo. Sve što mogu reći jeste da istinska sreća nema uzroka, a da je ono što nema uzroka nepokretno. No, to ne znači da se može i opažati, kao na primer užitak. Ono što se može opažati je bol i užitak. Stanje oslobođenja od patnje može se opisati jedino negativnim pojmovima. Da biste mogli neposredno da ga spoznate, morate nadići um koji je bolesno zavisan od zakona uzročnosti i tiranije vremena.

P: Ako sreća nije u umu i ako mentalna svesnost nije srećna, šta ih onda povezuje?

M: Mentalna svesnost koja je proizvod uslova i okolnosti zavisna je od njih i s njima se menja. Ono što je nezavisno, nestvoreno, bezvremeno i nepromenljivo, a ipak  uvek  novo  i sveže, nalazi se iznad uma. Kad um misli o tome, on sam iščezava, a ostaje jedino sreća.

P: Kad sve nestane, ostaje ništavilo.

M: Kako bi ničeg moglo biti bez nečeg? Ništavilo je samo ideja, a zavisi od sećanja na nešto. Čisto biće potpuno je nezavisno od postojanja nečega što se može definisati i opisati.

P: Molim vas, recite nam nastavlja li se svesnost i s one strane uma ili završava s umom?

M: Mentalna svesnost uma dolazi i odlazi, a svest nepromenljivo sija.

P: Ko je svestan u svesti?

M: Kad postoji osoba, postoji i mentalna svesnost. Ideja "ja jesam", um i svesnost označavaju jedno te isto stanje. Kažeš li: "Ja sam svestan", to samo znači:  "Ja  sam svestan da mislim o tome kako sam svestan." U čistoj svesti ne postoji "ja jesam".

P: A šta je sa svedočenjem?

M: Svedočenje pripada području uma. Svedok postoji uporedo s onim što svedoči. U stanju nedvojnosti nestaju sva odvajanja.

P: A šta je s vama? Postojite li vi i dalje u svesti?

M: Osoba, odnosno ideja "ja sam ovo telo, ovaj um, ovaj lanac sećanja, ova hrpa želja i strahova" iščezava, ali ostaje nešto što bi se moglo nazvati identitetom. On mi omogućava da postanem osoba kad je to potrebno. Ljubav stvara sve što joj je nužno, ona čak može postati i osoba.

P: Rečeno je da se stvarnost ispoljava kao postojanje-svesnost-blaženstvo. Jesu li te osobine apsolutne ili relativne?

M: One su međusobno povezane i zavisne. Stvarnost je nezavisna od svojih ispoljavanja.

P: U kakvom su odnosu stvarnost i njena ispoljavanja?

M: Između njih nema odnosa. U stvarnosti je sve stvarno i istovetno. To se može izraziti tvrdnjom da su pojavnost sa svojstvima (saguna) i nepojavnost bez svojstava (nirguna) jedno te isto u vrhovnoj stvarnosti (parabrahman). Postoji samo vrhovna stvarnost. Kad se kreće, ona poprima svojstva, a kad je nepokretna, tada je bez svojstava. No, samo je um taj koji se kreće i ne kreće. Stvarnost je iznad toga, vi ste iznad toga. Kad jednom shvatite da ništa od onoga što možete opaziti ili zamisliti ne možete biti vi, bićete slobodni od svih zamišljanja. Za postizanje samoostvarenja nužno je sve sagledati kao zamišljanje koje se rađa iz želje. Zbog nedostatka pažnje propuštamo stvarnost pa neumerenim zamišljanjem kreiramo nestvarno.

Celo svoje srce i um morate posvetiti tim pitanjima i uvek iznova duboko razmišljati o njima. To je nalik pripremanju hrane. Neko je vreme morate držati na vatri da bi postala spremna za jelo.

P: Nisam li ja pod uticajem sudbine (karma)? Šta mogu učiniti protiv nje? Ono što jesam i što činim unapred je predodređeno. Čak je i moj takozvani slobodni izbor već predodređen. Jedino što toga nisam svestan pa zamišljam da sam slobodan.

M: Ponovno vam kažem, sve zavisi od načina na koji gledate. Neznanje je  poput groznice  zbog koje vidite ono čega nema. Sudbina (karma) je način lečenja koji  je  propisao  Bog. Izrazite joj srdačnu dobrodošlicu, verno sledite njena uputstva i biće vam bolje. Pacijent može napustiti bolnicu tek nakon što se oporavi. No, zahteva li on uporno da mu se istoga trena omogući sloboda izbora i delovanja, samo će odgoditi svoj oporavak. Prihvatite svoju   sudbinu

 

i ispunite je - to je najkraći put da je se oslobodite, iako  se time nećete osloboditi ljubavi i  njenih zahteva. Delovanje iz želje i straha je ropstvo, a delovanje iz ljubavi sloboda.