3.     VEČNA SADAŠNJOST

 

Pitalac: Kako mogu da shvatim, nema ničega lošeg u vezi sa mojim telom niti sa mojim  stvarnim bićem. Oba nisu moj produkt i ne moraju da  budu poboljšavana. Ono što je krenulo   na loše je "unutarnje telo", nazovimo ga umom, materijalnom svesnošću, antahkaranom (unutarnjim organom), bilo kako da se zove.

Maharadž:  šta vi smatrate da je loše sa vašim umom?

P: On je nemiran, pohlepan na zadovoljstvo a uplašen od neprijatnog (neugodnog).

M: Šta je pogrešno u njegovom traženju prijatnog i odbijanja neprijatnog? Između obala bola i zadovoljstva reka života protiče! Jedino kada um odbija da prati taj tok života, i vezuje se za obale, tada nastaje problem.

Smatram prihvatanjem toka života stav: neka dođe šta će doći i neka ode šta će otići.

Želje nema, straha nema, posmatrajte stvarnost, kako i kad se dešava, jer vi niste ono što se dešava, vi ste onaj kome se to dešava.

Konačno, vi čak niste ni posmatrač kome se to dešava.

Vi ste krajnja svest koja omogućava sve, i materijalnu manifestaciju i onoga kome se ona ispoljava.

P: Ali između tela i Sopstva su oblaci misli i osećanja, koji ne služe ni telu ni Sopstvu. Ove misli i osećanja su nesolidni, prolazni i besmisleni, samo mentalna prašina koja zaslepljuje i prigušuje, oni su uništavajući i zamračujući.

M: Svakako, sećanje na neki događaj se ne može smatrati kao događaj sam po sebi. Niti može biti predviđanje. Postoji nešto izuzetno i jedinstveno u vezi sadašnjeg događaja (u sadašnjosti), što prethodni ili dolazeći nemaju. Postoji životnost u njemu, jedna  aktuelnost  (stvarnost, zbilja), on upravo prosvetljava. Postoji "obeležje stvarnosti" o sadašnjosti (zbilji), što prošlost i budućnost nemaju.

P: Šta daje sadašnjosti to "obeležje stvarnosti"?

M: Nema ništa posebno u sadašnjim događaju što ga čini različitim od onog iz prošlosti ili budućnosti. Za trenutak prošlost je bila stvarna (realna), a budućnost će biti takođe.

Šta čini sadašnjost tako različitom?

Očevidno, moje prisustvo. Ja sam stvaran, jer ja sam uvek upravo u sada, u sadašnjosti, i ono što je sa mnom sudeluje u mojoj stvarnosti.

Prošlost je u sećanju, budućnost u imaginaciji. Nema ništa i samom sadašnjem događaju što ga čini izdvojenim kao stvarnim.

To može biti neka jednostavna povremena pojava (događaj) kao kucanje časovnika.

Uprkos našem znanju da je periodično kucanje identično, sadašnji otkucaj je sasvim različit od prethodnog i sledećeg - kao zapamćen ili očekivan.

Stvar fokusirana (usredsređena) u sadašnjosti je sa mnom, jer Ja sam uvek prisutan, to je moja sopstvena realnost (stvarnost) da ja sudelujem u sadašnjem događaju.

P: Ali mi se bavimo stvarima kojih se sećamo kao da su stvarne.

M: Mi razmatramo sećanja jedino kad ona dođu u sadašnjost. Zaboravljeno nije  od važnosti  (ne uzima se) dok se osoba ne seti - što sadrži u sebi (zahteva) dovođenje u sadašnjost.

P: Da, ja mogu da vidim da postoji u sadašnjosti neki nepoznat faktor (činilac) koji daje trenutno stvarnost prolaznoj stvarnosti.

M: Ne treba da kažete da je to nepoznato, jer to vidite u stalnom delovanju.

Otkad ste se rodili da li se to ikad promenilo? Stvari i misli se menjaju neprestano. Ali osećaj da je stvarno ono što je u sadašnjosti, nije se nikad promenio. Čak ni u  snu.

P: U dubokom snu nema iskustva o sadašnjoj stvarnosti.

 

M: Praznina dubokog sna je uglavnom zbog gubitka posebnih memorija. Ali glavno sećanje o dobrobiti je tu. Postoji razlika u osećaju kad mi kažemo "ja sam bio  u dubokom snu" od "ja  sam bio odsutan".

P: Ponoviću pitanje sa kojim smo počeli: između izvora života i ispoljavanja života (koji je  telo), postoji um i njegova stalna promenljiva stanja. Strujanje (talasanje) mentalnih stanja je beskrajno beznačajno i bolno. Bol je stalni faktor. Ono što mi zovemo  zadovoljstvom to  je samo međuprostor (praznina) interval (između dva bolna stanja). Želja i strah su izopačeni sačinitelji života, i oba su sačinjena od bola.

Naše pitanje je: postoji li radostan um?

M: Želja je sećanje na zadovoljstvo, a strah je sećanje na bol. Oba čine um nemirnim. Trenuci zadovoljstva su samo pauze u životnom toku. Kako um može biti radostan?

P: Istina je da želimo zadovoljstvo, ili očekujemo bol. Ali postoje trenuci neočekivane, nepredviđene radosti. Čiste radosti, nezagađene željom - netražene, nezaslužene, Bogom dane. M: Ipak, radost je samo radost naspram pozadine bola.

P: Da li je bol kosmička činjenica, ili čisto mentalna?

M: Univerzum je potpun kao celina, a gde je potpunost, gde ništa ne nedostaje, šta može da zada bol?

P: Univerzum može biti potpun kao celina, ali  nepotpun u delovima (detaljima).

M: Deo celine viđen u odnosu (povezanosti) na celinu je takođe potpun. Jedino kad je viđen odvojeno (izolovano) on postaje nedovoljan (nepotpun) i na taj način mesto (sedište) bola. Šta nas dovodi do izolacije (odvojenosti)?

P: Ograničenja uma, naravno. Um ne može da vidi celinu za deo celine.

M: Potpuno tačno. Um, po svojoj prirodi, deli (odvaja) i suprotstavlja. Može li postojati drugačiji um, koji sjedinjuje i harmonizuje (usaglašava), koji vidi celinu u delu  celine  i deo celine kao potpuno sjedinjen sa celinom?

P: Drugačiji um - gde tragati za njim?

M: U prevazilaženju (nadilaženju) ograničenog, razdvajajućeg i suprotstavljajućeg uma. U napuštanju mentalnog procesa (načina mišljenja) koga smo  dotad poznavali.  Kada se to desi, um je rođen ponovo.

P: U takvom umu (koji sjedinjuje) problem radosti i bola (tuge) više ne postoji?

M: Ne onako kako ih mi znamo, kao poželjne ili odvratne (neprijatne).

To tada postaje više pitanje ljubavi koja teži da se ispolji i susretne sa preprekama.

Sveobuhvatni (celoviti) um je ljubav u akciji, koja se bori sa okolnostima, u početku frustrirajućih, ali na kraju pobeđuje.

P: Između duha i tela, da li je ljubav ta koja osigurava povezanost?

M: A šta bi drugo? Um stvara pakao razdvojenosti, srce ga prevazilazi.