3       VARANJE DUHA

Čišćenje beočuga duhom

 

Sunce se još nije pomolilo iza planinskih vrhova na  is- toku ali dan je već bio vreo. Kada smo stigli do prvog strmog nagiba, nekoliko milja udaljenog od  puta  koji vodi kroz periferiju  grada,  don  Huan  je  stao  i  prešao na stranu asfaltiranog puta.  Seo  je  kraj  nekih  ogrom- nih kamenova koji su dinamitom odvaljeni  s  lica  pla- nine kada je put građen, i dao mi znak da mu se pri- družim. Obično bismo tu stali da popričamo ili da se odmorimo kada bismo  išli  u  obližnje  planine.  Don  Hu- an je rekao da  će  ovo  putovanje  dugo  trajati  i  da  će- mo  u  planinama  možda  ostati  danima.

»Sada ćemo da razgovaramo o trećem apstraktnom jezgru«, rekao je don Huan. »Ono se naziva varanje du- ha, ili  prevara apstraktnog, ili traganje za sobom, ili čišćenje beočuga.«

Iznenadila me je raznovrsnost imena, ali nisam ništa rekao. Ćekao sam da on nastavi objašnjavanje.

» I ponovo, kao i kod prvog i drugog jezgra«, na- stavio je, »to može da bude priča. Priča kaže da pošto je pokucao na vrata tog čoveka o kojem smo već razgo- varali, i pošto sa njim nije imao uspeha, duh je iskori- stio jedino sredstvo koje mu je bilo pri ruci:  prevaru. Konačno, duh je i sve prethodne ćorsokake razrešio prevarom. Bilo je očito da ako želi da se sastavi s tim čovekom mora da ga nagovori. Tako je duh počeo da upućuje  čoveka  u  tajne  vračeva.  I  školovanje  vrača  po- stalo  je  ono  što  i  jeste:  put  lukavstva  i  izvrdavanja.

Priča kaže da je  duh  nagovorio  tog  čoveka  tako što ga je  navodio  da neprestano  seta između nivoa  sve- sti da bi mu pokazao kako da čuva energiju koja je potrebna  da  bi  njegov  spojni  beočug  ojačao.«

Don Huan je rekao da ukoliko njegovu priču pri- menimo u savremenom kontekstu imamo slučaj nagu- ala, živog provodnika duha, koji  ponavlja  strukturu tog apstraktnog jezgra i pribegavanje lukavstvu i izvr- davanju u  svrhu  podučavanja.

Iznenada je ustao i krenuo prema planinskom ven- cu. Pošao sam za njim i mi smo započeli penjanje, ra- me uz rame.

Vrlo kasno popodne stigli smo na vrh  visokih  pla- nina. Čak i na toj  visini  bilo  je  veoma  toplo.  Čitav dan  smo  išli  po  gotovo  nevidljivom  putu.   Konačno smo stigli na  malu  čistinu,  na  jednu  staru  osmatračni- cu koja  se pružala u  pravcu  severa i zapada.

Tu smo seli i don Huan je naš razgovor vratio na priče vračeva. Rekao je da sad znam priču o tome kako se namera ispoljila nagualu Elijasu i priču o tome ka- ko je duh kucao na vrata naguala Hulijana. I znam ka- ko je on upoznao duh, i da sigurno ne mogu da zabo- ravim kako sam ga sam sreo. Sve te priče, izjavio je, imaju istu strukturu;  samo  se  likovi  razlikuju.  Svaka od tih priča je jedna apstraktna tragikomedija, s jed- nim apstraktnim glumcem namerom, i dva ljudska glumca, nagualom i  njegovim  učenikom.  Nacrt  te  pri- če je apstraktno jezgro.

Pomislio sam da sam konačno shvatio šta je hteo da kaže, ali nisam čak ni sebi u potpunosti mogao da objasnim šta sam to razumeo, niti sam to mogao da ob- jasnim don Huanu. Kada sam pokušao da svoje misli pretvorim u reči počeo sam da brbljam.

Izgledalo je da don Huan prepoznaje stanje  mog uma. Predložio je da  se  opustim  i  da  slušam.  Rekao mi je da je njegova sledeća priča o procesu dovođenja učenika u realnost duha, o procesu koji vračevi naziva- ju varanje duha, ili čišćenje spojnog beočuga s name- rom.

»Već sam ti ispričao priču o tome kako me je na- gual Hulijan odveo u svoju kuću pošto su me ustrelili i negovao mi ranu sve dok se nisam povratio«, nastavio je don Huan. »Ali nisam ti ispričao kako je očistio moj beočug, kako me je naučio da tragam po sebi.

Prva stvar koju nagual radi svom mogućem učeniku jeste da ga vara. To jest, zadaje mu udarac u njegov spojni beočug s duhom. Postoje dva načina da se to uči- ni. Prvi je preko poluprirodnih kanala, koji sam ja ko- ristio s tobom, a drugi je uz pomoć čistog čarobnjaštva koji je moj dobrotvor koristio sa mnom.«

Don Huan mi je ponovo ispričao priču kako je nje- gov dobrotvor uverio ljude koji su se okupili na putu da je ranjenik njegov sin. Zatim je platio nekim ljudima da ponesu don Huana, onesvešćenog od šoka i gubitka krvi, u njegovu sopstvenu kuću. Don Huan se u njoj pro- budio posle mnogo dana, i video da ljubazni stari čo- vek i njegova  debela žena  neguju  njegovu  ranu.

Starac je rekao da se zove  Belisario  i  da  mu  je žena poznati iscelitelj, i da oboje gledaju  da  mu  zacele ranu. Don Huan im je rekao da nema novaca, a Belisa- rio je rekao da će, kada se povrati, već  naći  nekog na- čina  da  plati.

Don Huan je rekao da je bio potpuno zbunjen, što za njega nije bilo ništa novo. On je bio tek mišićav, nemaran, dvadesetogodišnji Indijanac, bez mozga, bez formalnog obrazovanja, i gadne naravi. Nije imao kon- cepciju zahvalnosti. Mislio  je  da  je  vrlo  ljubazno  što su mu starac i njegova žena pomogli, ali nameravao je da sačeka da mu rana zaceli i da potom naprosto ne- stane usred noći.

Kada se dovoljno povratio i kad je bio spreman da ispari, stari Belisario odveo ga je u jednu sobu i drhta- vim šapatom otkrio mu da kuća u kojoj su pripada jednom čudovištu od čoveka koji njega i njegovu ženu drži kao zarobljenike. Molio je don Huana da im po- mogne da povrate svoju slobodu, da pobegnu od po- robljivača i mučitelja. Pre no što je don Huan mogao da odgovori, čudovišni čovek ribljeg lica je pravo iz strašne priče provalio u  sobu,  kao  da  je  prisluškivao iza vrata. Bio je zelenkasto-siv, imao je samo jedno oko bez kapka  nasred  lica,  i  bio  je  veliki  kao  vrata.  Naglo je krenuo prema don  Huanu, spreman da ga rastrgne, i preplašio  ga  je  toliko  da  se  ovaj  onesvestio.

»Njegov način da mi zada udarac po  mom  spoj- nom beočugu  s  duhom  bio  je  remek-delo.«  Don  Huan se smejao. »Moj dobrotvor me je, naravno, pomerio u povišenu svest pre ulaska  monstruma,  tako  da  je  ono što sam ja u stvari  video  kao  čudovišnog  čoveka  bilo ono što vračevi nazivaju neorganskim bićem, jedno bezoblično   polje  energije.«

Don Huan je rekao da zna bezbrojne prilike kada je đavolstvo njegovog dobrotvora stvorilo vesele i zbu- njujuće situacije za sve njegove učenike, naročito za samog don Huana, čije su ozbiljnost i  ukočenost  od njega pravili savršen predmet za didaktičke šale nje- govog dobrotvora. Dodao je još da ne mora da se kaže da su te šale zabavljale njegovog dobrotvora beskrajno.

»Ako  ti misliš  da  se  ja tebi  smejem — što  i činim

— to nije ništa u poređenju sa tim kako se on meni smejao«, nastavio je don Huan.  Moj  đavolasti  dobro- tvor naučio je da plače da bi skrio svoj smeh. Ne možeš ni da zamisliš koliko je često plakao  kada sam započeo svoje   naukovanje.«

Nastavljajući svoju priču  don  Huan  je  izjavio  da mu život više nikad nije bio isti pošto je video tog ču- dovišnog čoveka. Njegov  dobrotvor  se  pobrinuo  da  ta- ko bude. Don Huan je objasnio da kada jednom nagual upozna svog mogućeg učenika, naročito svog učenika naguala, mora da se bori da na  prevaru  obezbedi  nje- govo povinovanje. To povinovanje može  biti  dve  razli- čite vrste. Ili je mogući učenik toliko disciplinovan i usklađen da je dovoljna samo njegova odluka da se pridruži nagualu, kao što je  bilo  u  slučaju  mlade  Ta- lije. Ili je mogući učenik neko ko ima vrlo malo  ili nimalo discipline, i u tom slučaju nagualu  je  potrebno dosta  vremena  i  mnogo  rada  da ubedi  svog  učenika.

U don Huanovom slučaju, pošto je on bio divlji mladi seljak i nije  uopšte  razmišljao,  proces  uverava- nja  je  uzimao  bizarne  obrte.

Posle tog prvog udarca, njegov dobrotvor  mu  je zadao još jedan, pokazujući mu sopstvenu sposobnost da se preobražava. Jednog dana njegov dobrotvor je postao mladić. Don Huan nije bio sposoban da shvati njegov preobražaj drugačije nego kao primer savršene glumačke veštine.

»Kako  je  on  postizao  te  promene?«  upitao  sam.

»On je bio i mag i umetnik«, odgovorio je  don Huan. »Njegova magija sastojala se u tome da se preo- bražava pomerajući svoju skupnu tačku u položaj  koji je donosio svaku promenu koju je želeo da postigne. A njegova umetnost ogledala se u savršenstvu njegovih preobražaja.«

»Ne shvatam u potpunosti to što mi govoriš«, re- kao sam.

Don Huan je rekao da od percepcije zavisi sve što čovek jeste ili što radi, i da percepcija zavisi od položa- ja u  kojem se nalazi skupna  tačka. Stoga,  ukoliko ta tačka promeni položaj, čovekova percepcija ili svet me- njaju se u skladu s tim. Vrač koji tačno zna gde da postavi skupnu tačku može da postane sve što želi da bude.

»Vičnost naguala Hulijana u pokretanju skupne tačke bila je toliko veličanstvena da je mogao da postig- ne najfinije preobražaje«, nastavio je don Huan. »Kada vrač postane, na primer, vrana, to je bez sumnje veliko postignuće. Ipak, pomeranje u položaj  debelog čoveka ili starog čoveka, zahteva minimalan zaokret i najoštri- je poznavanje ljudske prirode.«

»Radije bih izbegao da o tim činjenicama pričam ili razmišljam kao da su istinite«, rekao sam.

Don Huan se nasmejao kao da sam bio rekao naj- smešniju  moguću  stvar.

»Da li je postojao neki razlog za preobražaje tvog dobrotvora?« upitao sam. »Ili se on jednostavno za- bavljao?«

»Ne budi glup. Ratnici ne rade ništa samo iz za- bave«, odvratio je. »Njegovi preobražaji su bili strateški. Njih je diktirala potreba, kao njegov preobražaj iz star- ca u mladića. Povremeno, bilo je smešnih posledica, ali to je druga stvar.«

Podsetio sam ga da sam ranije pitao kako je nje- gov dobrotvor naučio te preobražaje. Rekao mi je da je njegov dobrotvor imao jednog učitelja, ali nije hteo da mi kaže koga.

»Taj vrlo tajanstveni vrač, koji je naš tutor, naučio ga je to«, odvratio je don Huan odsečno.

»Kakav je to tajanstveni vrač?«  upitao sam.

»Izazivač smrti«, rekao je i pogledao me upitno. Za sve vračeve don Huanovog društva, izazivač smr-

ti je bio najživlja ličnost. Po  njima,  izazivač  smrti je bio vrač iz davnine. Uspeo je da preživi do današnjeg dana manipulišući svojom skupnom tačkom, pomeraju- ći je na posebne načine u naročite položaje unutar svog energetskog polja. Takvi manevri su omogućavali njego- voj svesti i životnoj snazi da istraju.

Don Huan mi je pričao o dogovoru koji su vidovnja- ci njegove loze sklopili s tim izazivačem smrti pre više vekova. On im je davao darove u zamenu za životnu energiju. Zbog tog dogovora, smatrali su ga svojim tu- torom  i  zvali  su  ga  »zakupac«.

Don Huan je objasnio da su vračevi iz davnina bili majstori u navođenju skupne tačke u  pokret.  Radeći tako otkrili su izuzetne stvari u vezi sa percepcijom, ali su takođe otkrili kako je lako izgubiti se u odstupanji- ma. Položaj izazivača smrti za don Huana je bio klasi- čan primer zastranjivanja.

Don Huan je ponavljao kada god je mogao da uko- liko skupnu tačku gura neko ko ne samo vidi već ima i dovoljno energije da je pokrene, ona klizi unutar svet- losne lopte, u bilo koji položaj da je usmeri onaj koji gura. Njena briljantnost je bila dovoljna da zapali tra- kasta energetska polja koja dodiruje. Rezultirajuće opa- žanje sveta je jednako celovito, ali nije isto kao naša normalna percepcija svakodnevnog života i, stoga je trezvenost od najvećeg značaja kod pokretanja skupne tačke.

Nastavljajući svoju priču, don Huan je  rekao  da  se brzo navikao da o starom čoveku koji je svoj život oču- vao  razmišlja  kao  o  mladom  čoveku  koji  se  maskirao u starca. Ali jednog dana mladi  čovek  je  ponovo  po- stao stari Belisario koga  je  don  Huan  ranije  upoznao. On i žena, za koju je don Huan mislio da mu je žena, pakovali  su  svoje  stvari,  i  dva  nasmejana  čoveka  poja- vili  su  se  niotkuda  sa  nekoliko  mula.

Don Huan se smejao uživajući u svojoj priči. Rekao je da ga je, dok su goniči tovarili mule, stari Belisario odvukao na stranu i kazao mu da su on i njegova žena ponovo prerušeni. On je ponovo bio starac, a njegova prelepa žena bila je debela naprasita Indijanka.

»Bio sam toliko mlad i glup da je za mene imalo vrednosti samo ono što je očigledno«, nastavio je don Huan. »Samo pre nekoliko dana bio sam video njegov neverovatan preobražaj od nemoćnog starca sedamdese- tih godina u energičnog mladog čoveka u dvadesetim godinama, i poverovao sam mu na reč da je starost bi- la samo prerušavanje. Njegova se žena takođe promeni- la od ozlojeđene debele Indijanke u prelepu vitku mla- du ženu. Ta se žena, naravno, sama nije preobrazila onako kao moj dobrotvor. On je jednostavno zamenio žene. Naravno, mogao sam i sam sve da prozrem, ali mudrost uvek dolazi s bolovima i po malo.«

Don Huan je rekao da ga je stari čovek uveravao da mu je rana izlečena, iako se još uvek nije osećao sasvim dobro. Zatim je zagrlio don Huana i istinski tužnim gla- som prošaputao: »tom čudovištu si se toliko dopao da je mene i moju ženu  oslobodio  ropstva  i  uzeo  te  da mu budeš jedini sluga«.

»Smejao bih mu se«, nastavio je don Huan, »da nije bilo dubokog  životinjskog  režanja  i  zastrašujućeg  hrop- ca  koji  je  dopirao  iz  soba  tog  čudovišta.«

Don Huanu su se oči sjajile od unutrašnjeg zado- voljstva. Hteo sam da ostanem ozbiljan, ali nisam mo- gao a da se ne nasmejem.

Belisario se, svestan don Huanovog straha, pretera- no izvinjavao zbog obrta sudbine koja je njega oslobo- dila a zarobila don Huana. Puckao je jezikom zbog od- vratnosti i proklinjao čudovište. Suze  su  mu  navirale dok je nabrajao sve što je čudovište htelo da se svako- dnevno obavi. I kada se don  Huan pobunio,  rekao je tihim glasom, da nema načina da se izbavi, jer je čudo- vište u poznavanju vradžbina bilo bez premca.

Don Huan je pitao Belisarija da mu preporuči ka- ko da dela. A Belisario je počeo nadugačko i naširoko o mogućnostima delovanja koje bi bile odgovarajuće ka- da bismo samo imali posla sa običnim ljudskim bićima. U ljudskom kontekstu, mi možemo da planiramo i da kujemo zavere, i da zavisno od sreće, i naše preprede- nosti i posvećenosti, i uspemo. Ali suočeni sa nepozna- tim, a naročito u položaju u kojem je don Huan, jedina nada da preživimo jeste da se pomirimo i da razumemo.

Jedva čujnim glasom Belisario je don Huanu priznao da, da bi se osigurao da čudovište nikad neće poći da ga traži, mora da pođe u državu Durango da uči za vra- ča. Pitao je don Huana da li bi i on, takođe, pristao da uči za vrača. A don Huan je, prestravljen i na samu tu pomisao, odvratio da neće da ima ništa s vešticama.

Don Huan se držao za stomak smejući se i priznao je da uživa u razmišljanju kakvo mora da je zadovolj- stvo njegovom dobrotvoru predstavljalo njihovo uzajam- no dejstvo. Naročito kada je on sam, raspomamljen od straha i strasti, odbacio otvoren poziv da uči za vrača, govoreći: »Ja sam Indijanac. Ja sam rođen da mrzim i plašim veštice.«

Belisario je izmenjao poglede sa svojom  ženom  i telo je počelo da mu se grči. Don Huan je shvatio da on bezglasno plače, očigledno povređen takvim odbijanjem. Njegova žena je morala da ga pridržava sve dok se nije povratio.

Dok su on i žena odlazili,  Belisario  se  okrenuo  i dao još jedan savet don Huanu. Rekao je da se to ču- dovište gnuša žena, i da don Huan treba da pazi da nađe muškarca da ga zameni ako bi se dogodilo da se on do- padne čudovištu toliko da hoće da promeni slugu. Ali ne treba da se nada previše, jer će proći čitave godine pre nego što uopšte bude mogao da napusti kuću. To čudovište voli da bude sigurno da su mu robovi verni i da ga bar poštuju.

Don Huan to više nije mogao da podnese. Bio je slomljen, počeo je da plače, i rekao je Belisariju da ga niko neće zarobiti. Uvek je mogao da se ubije. Starog čoveka je veoma duboko dirnuo don Huanov izliv i pri- znao je da je i sam imao istu ideju ali, avaj, čudovište je moglo da mu čita misli i sprečilo ga je da sebi oduzme život svaki put kada je to pokušao.

64

 

Belisario je još jedanput ponudio don Huanu da ga povede u  Durango  da  uči  čarobnjaštvo.  Rekao  je  da  je to jedino  moguće  rešenje.  A  don Huan  mu je rekao  da je to  rešenje kao skakanje iz vrućeg tiganja u vatru.

Belisario je počeo glasno da plače i zagrlio je don Huana. Proklinjao je trenutak kada je tom drugom čove- ku spasao život i zaklinjao se da nije imao pojma da će međusobno zameniti mesta. Ušmrknuo se  i,  gledajući don Huana gorućim očima, rekao:  »Prerušavanje  je  je- dini način da se preživi. Ako se ne ponašaš kako treba, čudovište ti može ukrasti dušu  i  pretvoriti  te  u  idiota koji izvršava zadatke, i ništa više. Stvarno je šteta što nemam više vremena da te naučim da glumiš.« Zatim je još  više  plakao.

Don Huan ga je, gušeći se u suzama, pitao  da  mu opiše kako može da se preruši. Belisario je potvrdio da monstrum ima jako oštar vid, i preporučio je don Huanu da isproba različitu odeću koja pristaje njegovoj mašti. Konačno, pred njim su godine pokušavanja različitog prerušavanja. Zagrlio je  don  Huana  na  vratima,  otvore- no plačući. Njegova žena je stidljivo dodirnula ruku don Huana.  I  onda  su otišli.

»Pre  toga  nikad u životu  nisam  osetio toliku  stravu i očaj«,  rekao je  don Huan. »Čudovište je  tumbalo  stva- ri po kući kao da me je nestrpljivo iščekivalo. Seo sam ispred vrata i  cvileo  kao  pas  koji  trpi  bol.  Zatim  sam od  čistog  straha povraćao.«

Don Huan je sedeo satima nesposoban da se pokre- ne. Nije se usuđivao da ode, a nije se usuđivao ni da uđe unutra. Ne bi bilo preterano kad bi se reklo da je on upravo umirao kada je video Belisarija kako mu ma- še rukama, izbezumljeno pokušavajući da mu privuče pažnju sa druge strane ulice. I to što ga ponovo vidi pružilo je don Huanu trenutno olakšanje. Belisario je čučao pored trotoara, posmatrajući kuću. Davao je zna- ke don Huanu da ostane po strani.

Nakon mučno dugog vremena, Belisario je prepuzio nekoliko metara na rukama i kolenima prema don Hu- anu, a zatim ponovo čučnuo, potpuno nepokretan. Puze- ći na takav način stigao je na don Huanovu stranu. Za to su mu bili potrebni sati. Mnogi ljudi su tuda prolazili, ali izgledalo je  da  niko  od  njih  ne  primećuje  očaja- nje don Huana niti postupke  starog  čoveka.  Kada  su njih dvojica bili  rame  uz  rame,  Belisario  je  došapnuo da oseća da nije u redu da don Huana ostavi kao psa vezanog za stub. Njegova žena se protivila, ali  on  se vratio da pokuša da ga spase. Konačno, zahvaljujući don Huanu  on  je  povratio  slobodu.

Pitao je don Huana zapovedničkim šapatom da li je spreman i voljan da učini sve da bi ovo izbegao. A don Huan ga je uveravao da će učiniti bilo šta. Najtajanstve- nije je pružio zamotuljak odeće don Huanu. Zatim je iz- ložio svoj plan. Trebalo je da don Huan ode u onaj deo kuće koji je najudaljeniji od soba čudovišta i da pola- ko skine svoju odeću, skidajući svaki put po jedan deo, počevši od šešira, završavajući cipelama. Tada je  tre- balo da svu tu odeću stavi na drveni kostur, na kon- strukciju poput krojačke lutke, koju je morao da na- pravi brzo i efikasno, što pre može, čim uđe u kuću.

Sledeći korak plana bio je da don Huan obuče jedi- nu preobuku koja je mogla da prevari to  čudovište: odeću iz zamotuljka.

Don Huan je požurio u kuću i sve pripremio. Napra- vio je držače kao za strašilo za vrane od nekih letava koje je našao iza kuće, skinuo je svoju odeću i  stavio je na njih. Ali kada je otvorio zamotuljak doživeo je naj- veće iznenađenje u svom životu. Zamotuljak se sastojao od ženske odeće!

»Osećao  sam  se  glupo  i  izgubljeno«,  rekao  je  don Huan,  »i  baš  sam  hteo  da  ponovo  obučem  svoje  odelo kada  sam  začuo  neljudsku  riku  tog  čudovišnog  čoveka. Bio  sam vaspitan  da prezirem žene,  da verujem  kako je njihova jedina uloga  da  se brinu  o  muškarcu.  Za mene je  oblačenje  ženske  odeće  bilo jednako  kao  da  sam  po- stao  žena.  Ali  moj  strah  od  tog  čudovišta bio  je  toliko snažan da sam zatvorio oči i obukao tu prokletu odeću.«

Gledao sam don Huana, zamišljajući ga u ženskom odelu. To je bila slika do te mere smešna da sam i pro- tiv  sopstvene  volje  prasnuo  u  gromoglasan  smeh.

Don Huan je rekao da je stari Belisario, koji ga je čekao na drugoj strani ulice, kada je video prerušenog don Huana, počeo nekontrolisano da plače. Plačući, po- veo je don Huana do predgrađa gde je čekala njegova že- na sa dvojicom vodiča mula. Jedan od njih je veoma smelo upitao Belisarija da li je ukrao tu čudnu ženu da bi je prodao javnoj kući. Starac je plakao toliko da se činilo da je na ivici da se onesvesti. Mladi goniči mula nisu znali šta da rade, ali je Belisarijeva žena, umesto da saoseća, počela da vrišti od smeha. A don Huan nije mogao da shvati zbog čega.

Društvo je krenulo po mraku. Išli su sporednim pu- tevima i stalno se kretali prema severu. Belisario nije mnogo govorio. Izgledalo je da se plaši i da očekuje ne- volje. Njegova žena se svađala s njim i sve vreme se ža- lila da su mogućnost da se oslobode odbacili tako što su sa sobom poveli  don Huana.  Belisario joj je izdao strogo naređenje da to više ne pominje, jer se plašio da bi goniči mula mogli da otkriju da je don Huan pre- rušen. Upozorio je don Huana da on, pošto ne zna kako da se uverljivo ponaša kao žena, treba da se ponaša kao devojka koja je malo udarena.

Posle nekoliko dana don Huanov strah prilično je opao. U stvari, on je postao toliko samouveren da se čak nije ni sećao da se plašio. Da nije bilo tog odela koje je nosio, mogao je da zamisli da je sve što je doživeo bilo noćna mora.

Nošenje ženske odeće u takvim okolnostima podra- zumevalo je, naravno, seriju drastičnih promena. Beli- sarijeva žena je podučavala don Huana veoma ozbiljno svim aspektima potrebnim da se bude žena. Don Huan joj je pomagao da kuva, pere odeću i da skuplja drva za vatru. Belisario je obrijao don Huanu glavu i stavio na nju lek jakog mirisa i rekao goničima mula da tu devojku uznemiravaju vaške. Don Huan je rekao da mu, pošto je još bio mladić bez brade, nije bilo teško da prođe kao žena. Ali bio je sam sebi odvratan i bili su mu odvratni svi ti ljudi, i iznad svega njegova sudbina. Želeo je da prestane da nosi žensku odeću, a obavljanje ženskih poslova bilo je više nego što je mogao da podnese.

Jednog mu je dana prekipelo.  Goniči  mula  su  bili kap koja je prepunila čašu. Očekivali su i zahtevali da im ta čudna devojka u svemu izlazi u susret. Don Huan je rekao da je  takođe  stalno  morao  da bude  oprezan jer  su mu pretili.

Morao  sam  da  mu  postavim  pitanje.

»Da li su goniči mula bili u dosluhu sa tvojim do- brotvorom?«  — upitao  sam.

»Ne«,  odvratio je i počeo gromoglasno da se smeje.

»Oni su bili samo dva dobra čoveka koji su privremeno potpali pod njegov uticaj. On je unajmio njihove mule da prenese lekovito bilje i rekao im je da će im bogato platiti ako mu pomognu da kidnapuje jednu mladu ženu.«

Delokrug postupaka naguala Hulijana zavrteo mi je maštu. Predstavio sam sebi kako se don Huan brani od seksualnih napada i vikao sam od smeha.

Don Huan je nastavio svoj izveštaj. Rekao je da je strogo rekao starom čoveku da je maskarada dovoljno dugo trajala, i da ga ti ljudi seksualno napastvuju. Be- lisario ga je bezbrižno posavetovao da ima više razume- vanja, jer su muškarci muškarci, i opet je zaplakao, pot- puno zbunjujući don Huana, koji se našao u ulozi žene koja se besno brani.

Toliko je stradao od ženskih nevolja da se uplašio sebe. Rekao je Belisariju da će završiti u gorem stanju nego da je ostao kao rob čudovišta.

Don Huanov nemir se još više uvećao kada je starac počeo da mrmlja besmislice: život je sladak,  mala  cena koju čovek za njega plaća je šala, to čudovište će da rastrgne don  Huanovu  dušu i  neće mu  čak  dozvoliti  ni da se sam ubije. »Očijukaj  s  goničima mula«,  posaveto- vao je don Huana pomirljivim tonom.  »Oni su prosti seljaci. Oni samo hoće da se poigraju,  uzvrati  im  stoga kad navale  na  tebe.  Pusti  ih  neka  ti  pipkaju  noge.  Šta te briga?«  I ponovo je neobuzdano plakao. Don Huan ga je upitao zbog  čega  tako  plače.  »Zato  što  si  ti  savršen za sve ovo«, rekao je i telo mu  se  uvilo  od  silnog  je- canja.

Don Huan mu se zahvalio za saosećanje i za sve ne- volje kroz koje je morao da prođe zbog njega. Rekao je Belisariju da se sad oseća siguran i da hoće da ode.

»Umetnost traganja je učenje svih hirova tvog pre- rušavanja«, rekao je Belisario, ne obraćajući pažnju na ono što mu je don Huan govorio. »I to znači da ih mo- raš naučiti tako dobro da niko ne zna da si prerušen. Da bi to postigao moraš biti nemilosrdan, prepreden, strpljiv, i ljubazan.

Don Huan nije  imao  pojma  o  čemu Belisario  govo- ri. Umesto da to proveri, radije je  od  njega  zatražio neko muško odelo. Belisario je bio  pun  razumevanja. Dao je don Huanu neku staru odeću i nekoliko pesosa. Obećao je don  Huanu da će njegova preobuka uvek biti tu u slučaju da mu zatreba i  vatreno  je  navaljivao  da dođe u Durango zajedno sa njim i da uči čarobnjaštvo i zauvek se  oslobodi tog čudovišta. Don  Huan  je  odgovo- rio da  neće  i zahvalio mu.  Tako  mu  je  Belisario  pože- leo srećan put i više puta ga je prilično snažno potapšao po  ramenu.

Don Huan se presvukao i upitao  Belisarija  za  pra- vac. On je odvratio da će don Huan, ako bude išao pu- tem prema severu, pre ili kasnije stići u sledeći  grad. Rekao je da bi čak mogli ponovo da im se ukrste pute- vi, jer obojica idu u istom pravcu — što dalje od ču- dovišta.

Don  Huan  je,  konačno  oslobođen,  krenuo  što  je brže mogao. Hodao je otprilike četiri ili pet milja ka- da je naišao na znake prisustva ljudi. Znao je da je grad u blizini i da će tu možda dobiti posao dok ne odluči kuda će da ide. Seo je da se nakratko odmori, razmišlja- jući o uobičajenim teškoćama na koje mora naići stra- nac u zabačenom gradiću, kada je krajičkom oka opazio kretanje u žbunju pokraj staze za tovarne životinje. Ose- ćao je da ga neko posmatra. Odjednom se toliko prestra- vio da je skočio i počeo da trči u pravcu grada; to ču- dovište je skočilo za njim i naglo zaokrenulo da bi ga zgrabilo za vrat.  Promašilo  je  za  malo.  Don  Huan je kriknuo kao nikad ranije, ali još uvek je imao dovoljno samokontrole da zaždi u pravcu iz kojeg je bio došao.

Dok je don Huan trčao da spase  svoj  život,  čudo- vište ga je pratilo, kršeći se kroz žbunje na svega neko- liko stopa. Don Huan je rekao da je to bio najstrašniji zvuk koji je ikad čuo. Konačno je video mule kako se lagano kreću u daljini, i povikao je u pomoć.

Belisario je prepoznao don Huana i potrčao prema njemu pokazujući otvoreno strah. Dobacio je don Huanu svežanj ženske odeće vičući: »Trči kao žena, budalo jedna.«

Don Huan je priznao da ne zna otkud mu prisustvo duha da trči kao žena, ali trčao je. Čudovište je presta- lo da ga juri. A Belisario mu je rekao da se brzo pre- svuče dok je čudovište udaljeno.

Don Huan  se pridružio Belisarijevoj  ženi i goniči- ma mula ne gledajući ni u koga. Natrag su krenuli dru- gim putevima. Danima niko nije progovarao; zatim mu je  Belisario  davao  svakodnevne  lekcije.  Rekao  je  don Huanu da  su indijanske žene praktične  i  da uvek  idu u srž stvari, ali i da su takođe vrlo stidljive, i da, kada su izazvane, pokazuju znake fizičkog straha tako što ko- lutaju  očima,  stežu usne  i  šire nozdrve.  Sve  te  znake prati strahovita tvrdoglavost, a ovu, opet, stidljiv smeh. Naterao je don Huana da vežba veštinu ženskog po- našanja u svakom  gradu kroz koji  su  prolazili.  I  don Huan je iskreno verovao  da ga on podučava  da bude glumac. Ali Belisario je tvrdio da je to što ga podučava umeće  traganja.  Rekao  je  don  Huanu  da  je  traganje moguće na svemu primeniti i  da postoje četiri  koraka da se to nauči: nemilosrdnost, prepredenost, strpljenje i

ljubaznost.

Osetio sam da još jednom moram da prekinem nje- govo izlaganje.

»Ali, zar se traganje ne uči u dubokoj, povišenoj svesti?«,  upitao  sam.

»Svakako«, odvratio je cereći se. »Ali moraš da shvatiš da nekim ljudima to što nose žensku odeću otva- ra vrata za povišenu svest. U stvari, takva sredstva su delotvornija nego guranje skupne tačke, ali ih je vrlo teško stvoriti.«

Don Huan je rekao da ga je njegov dobrotvor sva- kodnevno vežbao u četiri načina traganja i da je tražio da don Huan shvati da nemilosrdnost nije surovost, da prepredenost ne sme biti okrutnost, da strpljenje nije nemar, i da ljubaznost ne sme biti budalaština.

Naučio ga je  da se ova četiri koraka moraju vežbati i usavršavati sve dok ne budu išli tako glatko da su ne- primetni. Verovao je da su žene prirodni tragači. I nje- govo uverenje je bilo toliko snažno da je izjavio da pre- rušen u ženu svaki muškarac zaista može da nauči  tra- ganje.

»Išao sam s njim na svaku pijacu u svakom gradu kojim smo prolazili, i sa svima se cenjkao«, nastavio je don Huan. »Moj dobrotvor je obično stajao po strani i posmatrao me. ,Budi nemilosrdan ali šarmantan', govo- rio mi je. ,Budi prepredan ali fini. Budi strpljiv ali ak- tivan. Budi ljubazan ali smrtonosan. Samo žene to mo- gu. Ako se čovek ponaša na taj način on je cepidlaka.'

I kao da bi osigurao da će don Huan biti poslušan, povremeno se pojavljivao onaj čudovišni čovek. Don Huan bi ga povremeno ugledao kako tumara po poljima. Mnogo češće ga je viđao pošto mu je Belisario snažno izmasirao leđa, što je trebalo da mu ublaži oštar bol nerava u vratu. Don Huan se smejao i rekao  da  nije imao pojma da je izmanipulisan u povišenu svest.

»Trebalo nam je mesec dana da stignemo u grad Durango«, rekao je don Huan. »U tih mesec dana ispro- bao sam uputstva za četiri načina traganja. To me nije stvarno u mnogome promenilo, ali mi je pružilo priliku da nazrem šta otprilike znači biti žena.«

 

 

Četiri načina traganja

 

Don Huan je rekao da treba da sedim tu na toj staroj osmatračnici i da iskoristim podršku zemlje da bih po- krenuo svoju skupnu tačku i da bih se prisetio drugih stanja povišene svesti u kojima me je on učio traganje.

»U prošlih nekoliko dana, mnogo puta sam pomenuo četiri načina traganja«, nastavio je. »Pomenuo sam ne- milosrdnost, prepredenost, strpljenje i ljubaznost nada- jući se da bi ti mogao da se setiš šta sam te o njima naučio. Bilo bi  divno  kada bi  ti mogao  da iskoristiš  da te  provedu i  dovedu do  toga  da  se  svega prisetiš.«

Ćutao je, kako se činilo, jedan neobično dug tre- nutak. Zatim je rekao nešto što nije trebalo da me iz- nenadi ali me je ipak iznenadilo.  Rekao  je  da  me  je učio ta četiri načina traganja u severnom Meksiku uz pomoć Vinsentea Medrana i Silvija Manuela. Nije dalje o tome piričao već je tu svoju izjavu ostavio da se ureže. Pokušao sam da se setim, ali sam konačno odustao, i hteo sam da viknem kako ne mogu da se setim nečeg što  se nikad  nije  ni  dogodilo.

Dok sam se borio da izustim svoj  protest,  brižne misli su počele  da  mi  se  premeću  po  glavi.  Znao  sam da don Huan nije to rekao  samo  da bi  me  sekirao,  što sam ja radio svaki put kada bi od  mene  tražio  da  se setim  povišene  svesti.   Postao   sam   opsesivno   svestan da  zaista  nema  kontinuiteta  u  tim   doživljajima   koje sam iskusio  pod  njegovim  vodstvom.  Ti  se  događaji nisu nizali kao događaji u mom svakodnevnom životu, linearno složeni. Bilo je savršeno moguće da je on  u pravu. U don Huanovom svetu ni u šta nisam smeo da budem  potpuno  siguran.

Pokušao sam da izustim  svoje  sumnje  ali  on je od- bio da  to  sluša i požurivao  me je da  se setim. Do  tada je već bio pao mrak.  Bilo  je  vetrovito,  ali  meni  nije bilo zima.  Don  Huan  mi  je  bio  dao  pljosnat  oblutak da ga stavim na grudnu kost. Moja svest je bila oštro podešena za sve uokolo. Osetio sam  iznenadno  povlače- nje, koje  nije  bilo  ni  spoljašnje  ni  unutrašnje,  već  je to više bilo osećanje stalnog povlačenja za neki neo- dredljivi deo mene samog. Odjednom sam počeo da se sećam, sa stravičnom jasnoćom, jednog  sastanka  kome sam prisustvovao pre mnogo godina. Sećao sam se do- gađaja i ljudi toliko živo  da  me  je  to  plašilo.  Osetio sam  jezu.

Sve sam to rekao don  Huanu, na koga to  izgleda nije ostavilo neki naročit utisak, niti ga se ticalo. Go- vorio mi je da se ne predajem mentalnom niti fizičkom strahu. .

Sećanje mi je bilo toliko izvanredno  da je bilo kao da sam ponovo doživljavao to iskustvo. Don Huan je ćutao. Nije me čak ni gledao. Osećao sam se kao da sam zanemeo. To osećanje zanemelosti lagano je proš- lo.

Ponovio sam sve one  stvari  koje  sam  uvek  govo- rio don Huanu kada bih se setio nekog događaja koji nije imao linearno postojanje.

»Kako je to  moguće, don Huane? Kako sam mo- gao da zaboravim sve to?«

A on je ponovio sve one stvari koje je uvek govorio.

»Ta vrsta pamćenja i zaboravljanja nema nikakve veze sa normalnim  pamćenjem«,  uveravao  me  je.  »Ono se  odnosi  samo  na  pomeranje  skupne  tačke.«

Potvrdio je da, iako ja posedujem  celokupno  zna- nje o tome šta je namera, još uvek ne zapovedam tim znanjem. Poznavati šta je namera znači da čovek može, u svako doba, da objasni to znanje, ili da ga koristi. Jedan nagual se snagom svog položaja obavezuje da svojim znanjem tako zapoveda.

»Čega  si  se prisetio«,  upitao  me je.

»Prvog puta kada si mi rekao za četiri načina tra- ganja«, rekao sam.

Nekakav proces, neobjašnjiv terminima moje uo- bičajene svesti sveta, oslobodio  je  sećanje  koje  pre  sa- mo jednog minuta nije postojalo. I ja sam se prisetio čitavog niza događaja koji su se odigrali pre mnogo go- dina.

 

Baš kad sam napuštao don Huanovu kuću u Sonori, zamolio me je da se nađemo sledeće nedelje oko pod- ne, sa one strane granice Sjedinjenih Država, u Noga- lesu u Arizoni, na autobuskom depou Grejhaunda.

Stigao sam oko sat vremena ranije. On je stajao pored vrata. Pozdravio sam ga. Nije odgovorio već me žurno poveo  na  stranu  i  šapnuo  mi  da  izvadim  ruke iz džepova. Bio sam zatečen. Nije mi dao vremena da odgovorim, već mi je rekao da mi je šlic otvoren, i da je sramota što se vidi da sam seksualno uzbuđen.

Brzina kojom sam pojurio da se pokrijem bila je fenomenalna. Dok sam shvatio da je  to  bila  okrutna šala već smo bili na ulici. Don Huan se smejao, nepre- stano me snažno udarao po leđima, kao da proslavlja takvu šalu. Odjednom sam  se našao u stanju povišene svesti.

Otišli smo do kafea i seli. Um mi je bio toliko bis- tar da sam želeo u sve da gledam, da vidim  suštinu stvari.

»Ne traći energiju!« nastavio je don Huan strogim glasom. »Ovde  sam te doveo da otkrijem da li možeš da jedeš kada ti je pomerena skupna tačka. Ne poku- šavaj  da uradiš više od toga.«

Ali  tada  je  jedan  čovek  seo  za  sto  ispred  mene i  odvukao  je  svu  moju  pažnju.

»Kruži očima«, objasnio je don Huan.  »Ne gledaj u tog čoveka.«

Bilo mi je nemoguće da prestanem da gledam tog čoveka. Osećao sam da me zahtev don Huana uznemi- rava.

»Šta vidiš?« čuo sam da me don Huan pita.

Video sam svetlosnu čahuru načinjenu  od svetlos- nih krila sklopljenih oko same čahure. Krila su se ras- klopila, lepršala  jedan  trenutak,  otpala,  i zamenila bi ih nova krila, koja su ponavljala isti proces.

Don Huan je bezobrazno okrenuo moju stolicu sve dok se nisam našao kako gledam u zid.

»Kakvo traćenje«, rekao je glasno uzdišući,  pošto sam mu bio opisao šta ja vidim. »Istrošio si gotovo svu svoju energiju. Opusti se. Ratniku je potrebna usred- sređenost. Šta koga briga za krila na  svetlosnoj  ča- huri?«

Rekao je da  je povišena  svest  kao  odskočna  daska. Sa nje čovek može da skoči u večnost. Uvek iznova je naglašavao da, kada se skupna tačka pomeri, ona se ili ponovo smesti u položaju veoma blizu  svom  uobičaje- nom  ili  nastavlja  da  se  kreće  u  večnost.

»Ljudi nemaju pojma o čudesnoj moći koju  no- simo u sebi«, nastavio je. »U ovom  trenutku, na pri- mer, ti imaš sredstvo da dosegneš večnost. Ako nasta- viš da se bezvezno ponašaš, mogao bi uspeti da svoju skupnu tačku gurneš preko određenog mesta, posle kojeg više nema povratka.«

Shvatio sam opasnost o kojoj je govorio, odnosno, imao sam telesni  osećaj  da  stojim  na  rubu ponora,  i da ću, ako se napred nagnem, pasti u njega.

»Tvoja  skupna  tačka  se  pomerila u povišenu  svest«, nastavio  je,  »zato  što  sam  ti  pozajmio  svoju  energiju.«

Jeli smo u tišina, vrlo jednostavnu hranu. Don Huan mi nije dozvolio da pijem čaj  ili kafu.

»Dok koristiš moju  energiju«,  rekao  je,  »ne  nalaziš se u svojem sopstvenom vremenu, već  u  mojem.  Ja  pi- jem  vodu.«

Dok smo hodali nazad do mojih kola bilo mi je pomalo muka. Zateturao sam se i skoro izgubio rav- notežu. To je osećanje bilo slično onom kada se hoda dok se prvi put nose naočare.

»Priberi se«, rekao  je don  Huan smešeći  se.  »Ta- mo kuda idemo  treba  da budeš izuzetno  sabran.«

Rekao mi je da vozim preko granice u grad bliza- nac Nogalesa u Meksiku. Dok sam vozio on me je upu- ćivao: kojom ulicom da idem, kada da skrenem desno ili levo, koliko brzo da idem.

»Ja poznajem ovaj kraj«, rekao sam prilično ozlo- voljen. »Kaži mi kuda hoćeš da ideš i ja ću te tamo odvesti.  Kao  vozač  taksija.«

»0. K.«, rekao je.  Odvezi me u  Hevnvord aveniju br. 1573.«

Nisam znao gde je Hevnvord avenija, niti  da li tak- va ulica zaista postoji. Sumnjao sam da je on prosto izmislio ime da bi me zbunio. Ćutao  sam.  U  očima mu je  bio  podrugljiv  sjaj.

»Egomanija je pravi tiranin«, rekao je. »Neprekidno moramo da radimo na tome da je zbacimo.«

Nastavio je da mi priča kuda da vozim. Konačno mi je rekao da zaustavim pred jednom jednospratnicom svetlobež boje, na uglu, u imućnom kraju.

Nešto je bilo kod te kuće što mi je odmah privuklo pažnju; gust pokrivač od oker šljunka svuda oko nje. Čvrsta vrata  prema  ulici,  prozorski  okviri  i  kuća  bili su svi ofarbani oker kao i taj šljunak. Na svim  pro- zorima bili  su  spušteni  zasuni.  Po  svim  odlikama  bilo je to tipično prigradsko boravište srednje klase.

Izašli smo iz kola. Don Huan je išao napred. Nije kucao niti je vrata otvorio ključem, već  su  se  ona, kada smo došli  do  njih,  sasvim  sama  tiho  otvorila na podmazanim šarkama, bar koliko sam ja mogao da otkrijem.

Don Huan je brzo ušao. Nije me pozvao unutra. Jed- nostavno sam ga sledio. Zanimalo me je ko je iznutra otvorio vrata, ali  tamo nije bilo  nikoga.

Unutrašnjost kuće delovala je veoma umirujuće. Nije bilo slika na glatkim, veoma čistim zidovima. Nije bilo ni svetiljki, a nije bilo ni polica za knjige. Pod popločan zlatnožutim pločama stajao je u najlepšem od- nosu sa mat belim zidovima. Nalazili smo se u malom i uzanom holu koji se otvarao prema prostranoj dnevnoj sobi sa visokim stropom i zidanim kaminom. Polovina sobe bila je potpuno prazna, ali u blizini kamina bio je polukrug skupog nameštaja: dva velika bež kauča u sre- dini, sa dve fotelje sa strane prekrivene  štofom  iste boje. Tu je bio i težak, okrugao čvrst orahov sto u sredini. Sudeći po onome što sam video oko kuće, izgleda da su ljudi koji su tu živeli bili imućni ali štedljivi. I očigledno su voleli da sede oko vatre.

Dva čoveka, koji su imali nešto oko pedeset i neku, sedeli su u foteljama. Ustali su kada smo ušli. Jedan od njih je bio Indijanac a drugi Latinoamerikanac. Don Huan me je prvo predstavio Indijancu, koji mi je bio bliži.

»Ovo  je  Silvio  Manuel«,  rekao  mi  je  don  Huan.

»On  je  najmoćniji  i  najopasniji  vrač  u  mom  društvu, a  takođe  je  i  najtajanstveniji.«

Izgled Silvija Manuela bio je kao sa freske Maja. Ten mu je bio bled, gotovo žut. Pomislio sam da izgleda kao Kinez. Oči su mu bile nagnute ali ne i  iskošene. Bile su krupne, crne  i  sjajne.  Nije  imao  bradu.  Kosa mu je bila crna crncijata prošarana sedim pramenovima. Imao je visoke jagodice i pune usne. Bio je visok oko pet  stopa*  i  sedam  inča,  suv  i  žilav  i  nosio  je  žutu

* Stopa — 0,3048 metara. — Prim. prev. 

sportsku košulju, mrke pantalone i tanak svetlosmeđi sako. Sudeći po njegovom odelu i načinu ponašanja, iz- gledalo je da je američki Meksikanac.

Nasmešio sam se i pružio ruku Silviju Manuelu,  ali je  on nije  prihvatio.  Lako  je  klimnuo  glavom.

»A ovo je Vinsente Medrano«, rekao je don Huan, okrećući se prema drugom čoveku. »On je najučeniji i najstariji  među  mojim   drugovima.   On   nije   najstariji po godinama, već po tome što je bio prvi učenik mog dobrotvora.«

Vinsente je isto tako ovlaš klimnuo glavom kao  i Silvio Manuel, i kao i on nije rekao ni  reč.

On je bio malo viši od  Silvija  Manuela,  ali  isto tako mršav. Imao je ružičast ten i negovane brkove  i bradu. Crte lica su mu bile gotovo  prefinjene:  tanak, divno izvajan nos, mala usta, tanke usne. Čupave tamne obrve bile su u suprotnosti sa njegovom prosedom  bra- dom  i  kosom.  Oči  su  mu  bile  mrke  i  takođe  sjajne i  nasmejane  uprkos  njegovom  namrštenom  izrazu.

Bio  je  konzervativno  odeven  u  zelenkasto  odelo  od lake  pamučne  tkanine.  Takođe  je  izgledalo  da  je  i  on Meksikanac iz SAD. Pogađao sam da je on vlasnik kuće.

Nasuprot njima don Huan je izgledao kao indijan- ski seljak. Njegov slamni šešir, iznošene  cipele,  stare kaki pantalone i karirana košulja bili su kao u bašto- vana ili pomoćnog radnika.

Gledajući ih svu trojicu zajedno, imao sam utisak da je don Huan prerušen. Nametnulo mi se vojničko poređenje, da je don Huan komandni oficir tajne ope- racije, oficir koji, bez obzira koliko snažno to poku- šavao, nije mogao da sakrije svoje godine komando- vanja.

Takođe sam imao utisak da su svi oni bili približno istih godina, iako  je  don  Huan  izgledao  mnogo  stariji od druge  dvojice,  ali  i  daleko  snažniji.

»Takođe pretpostavljam da vi znate da je Karlos daleko najveći razmaženko kojeg  sam  upoznao«,  rekao im je don  Huan  najozbiljnijeg  izraza  lica.  »Veći  čak  i od našeg dobrotvora. Uveravam vas, da  ako  postoji  iko ko razmaženost uzima ozbiljno, to je ovaj čovek.«

Nasmejao sam se, ali  se  niko  drugi  nije  smejao. Ta dva čoveka su me posmatrali sa čudnim sjajem u očima.

»Sigurno je da ćete vi sačinjavati neuporediv trio«, nastavio je don Huan. »Najstariji i najučeniji, najopas- niji i najmoćniji, i najrazmaženiji.«

Oni su i dalje ostali ozbiljni. Proučavali su me sve dok nisam postao svestan sebe. Tada je Vinsente pre- kinuo tišinu.

»Ne znam zašto si ga doveo u kuću«, rekao  je suvim, odsečnim tonom. »On nam je od male koristi. Odvedi  ga napolje u zadnje  dvorište.«

»I zaveži ga«, dodao je Silvio Manuel.

Don Huan se okrenuo prema meni.  »Hajde«, rekao je nežnim glasom i pokazao mi brzim pokretom glavom u pravcu zadnjeg dela kuće.

Bilo je više nego očigledno da se toj dvojici ljudi nisam dopadao. Nisam znao šta da kažem. Bio sam krajnje povređen i ljut, ali je ta osećanja nekako odvra- ćalo  moje  stanje  povišene svesti.

Otišli smo u zadnje dvorište. Don Huan je neočeki- vano uzeo kožnu oputu i ovio mi je oko vrata neverovat- nom brzinom. Njegovi pokreti su bili  toliko  brzi  i tako spretni da sam trenutak kasnije, pre nego što sam mogao da shvatim šta se dešava, bio vezan oko  vrata kao pas, za jedan od dva stuba od sabijene šljake koji su podupirali težak krov iznad zadnje verande.

Don Huan je odmahivao glavom u znak ljutnje i neverice i pošao nazad u kuću, dok sam ja počeo da se derem na njega da me odveže. Uže mi je toliko čvrsto bilo stegnuto oko vrata da me je sprečavalo da vičem onoliko glasno koliko sam to želeo.

Nisam mogao da verujem da se to sve dešava. Suzdržavajući svoj bes,  pokušao  sam  da  odrešim  čvor na vratu. Bio je toliko  čvrst  kao  da  su  kožne  trake bile slepljene. Povredio sam nokte pokušavajući da ih razdvojim.

Imao sam napad nekontrolisanog gneva i  urlikao sam kao nemoćna životanja. Onda sam zgrabio uže, obmotao ga oko  ruku  i,  odupirući  se  nogom  o  stub od blokova, povukao. Ali koža je bila suviše čvrsta za snagu mojih mišica. Osećao sam se ponižen i uplašen. Strah mi je doneo  trenutak trezvenosti. Znao  sam da sam pustio da me lažna aura don Huanove umerenosti obmane.

Procenio sam svoju situaciju što sam objektivnije mogao i uvideo da nema načina da se oslobodim osim da prekinem kožni kaiš.  Izbezumljeno  sam  počeo  da ga trljam o oštar ugao stuba od blokova. Mislio  sam da ću, ukoliko uspem da prekinem kaiš pre nego što ijedan od ljudi izađe napolje u dvorište, imati priliku da otrčim do svojih kola i odem, i da se nikad  ne vratim.

Dahtao sam i znojio se i trljao uže sve dok ga go- tovo nisam prekinuo. Onda  sam  se  jednom  nogom odupro o stub, obmotao uže oko ruke i očajnički vukao dok  nije  puklo,  a  ja  sam  odleteo  unazad  u  kuću.

Dok sam natraške nahrupio kroz otvorena  vrata, don Huan, Vinsente i Silvio Manuel su stajali u sredini sobe i aplaudirali.

»Kakav dramatičan povratak«, rekao je Vinsente, pomažući mi da ustanem. »Prevario si me. Nisam mislio da si sposoban za takve eksplozije.«

Don Huan mi  je prišao  i odrešio čvor, oslobađajući mi vrat od preostalog  komada užeta.

Drhtao sam od straha, naprezanja i besa.  Izne- moglim glasom upitao sam don Huana zašto me  tako muči. Njih trojica su se smejali i u tom trenutku su najmanje  od  svega  izgledali  zastrašujući.

»Hteli smo da te isprobamo i da ustanovimo kakav si ti stvarno čovek«, rekao je don Huan.

Odveo me do jednog kauča i uglađeno mi ponudio da  sednem. Vinsente i  Silvio Manuel  su  seli u fotelje, a don Huan je seo naspram mene na drugi kauč.

Smeškao sam se nervozno ali više  nisam  bio  upla- šen svojom situacijom, niti od don Huana i njegovih prijatelja. Svi su me posmatrali sa iskrenim  zanima- njem. Vinsente nije prestajao da  se  smeje,  iako  je izgledalo da očajnički  pokušava  da  izgleda  ozbiljan. Silvio Manuel je klimao glavom ritmično dok je zurio u mene.  Oči  mu nisu  bile  u  fokusu  ali  ih  nije  skidao  sa mene.

»Vezali smo te«, nastavio  je don  Huan, »jer  smo hteli da znamo da li si ljubazan ili strpljiv ili nemilo- srdan ili prepreden. Našli smo da nisi  ništa od svega toga. Samo da si najveći  mogući razmaženko kao što sam već bio rekao.

»Da se nisi prepustio nasilnosti, svakako bi  pri- metio da je taj  famozni  čvor  na  užetu  oko  tvog  vrata bio lažan.  On  se  odrešuje.  Vinsente  je  napravio  taj čvor  da  bi  varao  svoje  prijatelje.«

»Kidao si uže nasilno. Sigurno je da nisi ljubazan«, rekao je  Silvio  Manuel.

Jedan trenutak su ćutali,  a  zatim  sva  trojica prsnuli u smeh.

»Nisi ni nemilosrdan niti prepreden«,  nastavio  je don  Huan.  »Da  jesi,  jednostavno  bi  odrešio  oba  čvora i pobegao sa vrednom kožnom uzicom. Nisi  ni  strpljiv. Da jesi, ti bi cvileo i plakao sve dok ne bi primetio par baštenskih makaza pored zida sa kojima si mogao da presečeš  uže  za  dve  sekunde  i   da  sebi  prištediš  bol i  napor.

»Ne možeš, dakle, naučiti da budeš nasilan ili glup. Ti to već jesi. Ali možeš da naučiš da  budeš  nemilo- srdan,  prepreden,  strpljiv  i  ljubazan.«

Don Huan mi je objasnio da su nemilosrdnost, pre- predenost, strpljenje i ljubaznost suština traganja. Oni su osnova koju sa svim njihovim grananjem treba učiti obazrivo, preciznim koracima.

Obraćao se meni,  ali je govorio  gledajući  Vinsentea i  Silvija Manuela, koji  su  ga  slušali  sa  punom  pažnjom i  povremeno  klimali  glavama  u  znak  odobravanja.

Stalno iznova je ponavljao da je podučavanje tra- ganja jedna od najtežih stvari koju rade vračevi. I na- glasio je da bez obzira na to šta oni rade  da  bi  me naučili traganju, i bez obzira na to šta  ja  nasuprot tome mislio, besprekornost je ono što diktira njihova dela.

»Budi uveren da mi znamo šta radimo. Naš dobro- tvor, nagual Hulijan, pobrinuo se za to«, rekao  je  don Huan, i sva trojica su prasnuli u takav gromoglasan smeh da sam se osećao prilično nelagodno. Nisam znao šta da mislim.

Don Huan je ponovio da je vrlo važno razmotriti da posmatraču ponašanje vračeva može izgledati  zlo, iako je ono u stvari uvek besprekorno.

»Kako možeš da uvidiš razliku ako si ti taj po- smatrač?«, upitao sam.

»Zla  dela  čine  ljudi  zbog  lične  koristi«,  rekao  je.

»Vračevi, dakle, imaju jedan drugačiji cilj zbog kojeg delaju, koji nema ništa s ličnom koristi.  Činjenica  da oni uživaju u svojim delima ne računa se kao dobit. Pre se može reci da je to odlika njihovog karaktera. Običan čovek dela samo ukoliko postoji prilika za ličnu dobit. Ratnici kažu da ne delaju za dobit već za duh.«

Razmišljao sam o tome. Delovanje bez očekivane nagrade bilo je  zaista  tuđ  koncept.  Bio  sam  odgajan da ulažem i da se nadam nekoj vrsti nagrade za sve što činim.

Mora da je don Huan moje ćutanje i zamišljenost shvatio kao neku vrstu sumnjičavosti. Smejao se i gle- dao u svoja dva drugara.

»Pogledaj,  na  primer,  nas  četvoricu«,  nastavio  je.

»Ti smatraš da u ovu situaciju ulažeš i da ćeš eventual- no od toga nešto da  dobiješ.  Ako  se naljutiš  na nas, ili ako te mi razočaramo, možeš da se poslužiš zlim delima i da tako budeš s  nama načisto. Mi, nasuprot tome, ne pomišljamo na ličnu korist. Naša su dela vođena besprekornošću — mi se ne možemo naljutiti niti razočarati u tebe.«

Don Huan se nasmešio i rekao mi da je sve od trenutka kada smo se tog dana našli na autobuskom depou, sve što je radio sa mnom, iako možda tako ne izgleda, bilo zapoveđeno  besprekornošću.  Objasnio  je da mu je bilo potrebno da me dovede u položaj bez odbrane da bi mi pomogao da uđem u povišenu svest. Zbog  toga  mi  je  bio  rekao  da  mi  je  šlic  raskopčan.

»To je  bio  jedini  način  da  te  prodrmani«,  rekao je cereći se. »Mi smo  sirovi  Indijanci,  i  tako  su  svi naši udarci  nekako  primitivni.  Što  je  prefinjeniji  ratnik to su njegovi udari mnogo istančaniji i razrađeniji. Ali moram da priznam da smo prilično odstupili od svoje sirovosti, naročito kada smo te vezali za vrat kao psa.«

Sva trojica  su  se  cerili  i  smejali  tiho  kao  da  je u  kući bilo još  nekog koga nisu želeli da uznemire.

Veoma tihim glasom don Huan je rekao da  sam, pošto sam u povišenoj  svesti,  spremniji  da  razumem ono što će mi reći o dve majstorije: o traganju i nameri. Nazvao ih je krunskim vrhuncem starih i novih vračeva, glavnom stvari kojom se  danas  vračevi  bave,  baš  kao što su se bavili i vračevi hiljadama godina ranije.  Na- glasio je da je traganje početak i da, pre no što se bilo šta pokuša na stazi ratnika, ratnici moraju  naučiti traganje; posle toga moraju naučiti nameravanje,  i  tek tada  mogu  da  pomere  skupnu  tačku  po   sopstvenoj volji.

Tačno sam znao o čemu govori. Znao sam, ne zna- jući kako, šta se može postići pomeranjem skupne tačke. Ali nisam imao reči da objasnim to što znam. Stalno sam pokušavao da im  ispričam  svoje  znanje. Oni su se smejali mojim neuspesima i stalno me pod- badali da pokušam ponovo.

»Kako bi ti se dopalo da ja to kažem mesto tebe?«, upitao je don Huan. »Može biti da ja  mogu  da  nađem svaku  reč  koju  bi  ti  hteo  da  kažeš  ali  ne  možeš.«

Po njegovom izgledu, prosudio sam da ozbiljno traži moju dozvolu. Situacija mi je izgledala tako nepo- desna  da  sam  počeo  da  se  smejem.

Don Huan me je, pokazujući veliko strpljenje,  po- novo upitao a ja sam ponovo dobio nov napad smeha. Njihov izgled  iznenađenosti  i  zabrinutosti  govorio  mi je da  im  je  moje  reagovanje  nerazumljivo.  Don  Huan je ustao i objavio da sam ja suviše umoran  i  da  je vreme  da  se  vratim  u  svet  običnih  zbivanja.

»Čekaj, čekaj«,  molio  sam.  »Dobro  sam.  Samo  mi je  smešno  to  što  ti mene pitaš  da  ti  dam  dozvolu.«

»Moram da pitam za tvoju dozvolu«, rekao je don Huan, »jer ti si jedini ko može da dozvoli da se reči zadržane u tebi mogu obznaniti.  Mislim da sam po- grešio što sam pretpostavio  da  ti  razumeš  više  nego što razumeš. Reči  su  strašno moćne i  važne  i  magično su vlasništvo svakoga ko ih poseduje.

»Vračevi znaju pravilo zasnovano na iskustvu: oni kažu, da  što se dublje  skupna  tačka pomeri,  snažnije je osećanje da čovek poseduje znanje i da nema reči da ga objasni. Ponekad skupna tačka običnog čoveka može da se pomeri bez poznatog uzroka i da on toga i nije svestan, osim što mu se jezik zaveže, zbrkan je i nejasan.«

Vinsente se umešao i predložio da sa njima ostanem malo duže. Don Huan se složio i okrenuo se  prema meni.

»Osnovni princip traganja jeste  da  ratnik  traga po sebi«, rekao je. »On traga po sebi nemilosrdno, pre- predeno,  strpljivo  i  ljubazno.«

Hteo sam da se smejem ali mi on nije  dao  vre- mena. Veoma jezgrovito definisao je traganje kao umet- nost korišćenja ponašanja na neobičan način za naročite svrhe. Rekao je da je normalno ljudsko  ponašanje  u svetu svakodnevnog života rutina. Svako ponašanje koje odskače od rutine uzrokuje neobične posledice u našem celokupnom biću. Vračevi su tragali za tim neobičnim efektima  jer  su  se  oni  nagomilavali.

Objasnio je da su vračevi vidovnjaci iz davnine, uz pomoć svog viđenja, prvi primetili da neuobičajeno po- našanje izaziva potres skupne tačke. Uskoro su otkrili da, ukoliko se neuobičajeno ponašanje upražnjava siste- matski i mudro usmerava, ono može da natera skupnu tačku da se pokrene.

»Pravi izazov za  te  vračeve  vidovnjake«,  nastavio je don Huan, »bio je da pronađu sistem ponašanja koje nije bilo ni usko niti kapriciozno, već kombinacija mo- ralnosti i osećanja za lepo po kojem se vračevi vidov- njaci razlikuju od običnih veštica.«

Prestao je da govori, i oni su me posmatrali kao da u mojim očima i na mom licu traže tragove umora.

»Svako ko uspe da svoju skupnu  tačku  pomeri  u novi položaj jeste vrač«,  nastavio je  don  Huan.  » A iz tog novog položaja on može da radi sve  dobre  i  loše stvari svojim sadruzima. Vrač se, prema  tome,  može biti, kao obućar ili pekar. Cilj vračeva vidovnjaka je da odu izvan tog  stanovišta.  A  da  bi  to  ostvarili  potrebni su im moral i lepota.«

Rekao je da je traganje  za vračeve osnova na  kojoj ie sve ostalo  što  oni  čine  sagrađeno.

»Neki vračevi imaju primedbi na termin traganje«, nastavio je, »ali taj naziv je prihvaćen jer podrazumeva skriveno   ponašanje.«

»Ono se takođe naziva umetnost potaje, ali taj termin je jednako nesrećan. Mi lično, zbog našeg nevoj- ničkog temperamenta, zovemo ga umetnost kontrolisane ludosti. Možeš ga zvati kako god hoćeš. Mi ćemo, ipak, nastaviti sa terminom traganje, zato što je tako jedno- stavno reći tragač a,  kao što je moj  dobrotvor voleo da kaže, tako je nezgodno reći počinilac kontrolisane ludosti.«

Na pomen njihovog dobrotvora, smejali su se kao deca.

Savršeno sam ga shvatao. Nisam imao ni  pitanja niti nedoumica. Jedino sam imao osećaj da moram da se hvatani za svaku don Huanovu reč da bih se ukotvio. U suprotnom moje misli bi žurile pred njim.

Primetio sam da su mi oči usredsređene na njegove usne, kao što su mi uši  bile  usredsređene  na  njegove reči. Ali  kada  sam  to  jednom  shvatio,  više  nisam mogao da ga pratim.  Usredsređenost  mi  se  rasturila Don Huan je nastavio da priča ali ja ga nisam slušao. Iščuđavao sam se neverovatnim mogućnostima stalnog življenja  u  povišenoj  svesti.  Pitao   sam   se   kakva   bi bila vrednost  opstanka?  Da  li  bi  čovek  bio  sposoban da bolje procenjuje situacije? Da li bi bio brži od obič- nog  čoveka,  ili  možda  i  inteligentniji?

Don Huan je iznenada  prestao  da  govori  i  upitao me  o  čemu  sam  razmišljao.

»Ah ti si toliko praktičan«, napomenuo  je  pošto sam mu rekao svoje sanjarije. »Mislio sam da će u po- višenoj svesti tvoj temperament biti daleko umetničkiji, daleko mističkiji.«

Don Huan se okrenuo Vinsenteu i zamolio ga da odgovori  na  moje  pitanje.   Vinsente  je  pročistio  grlo i osušio ruke brišući ih o pantalone. Odavao je  čist utisak straha od izlaska na scenu. Bilo  mi  ga  je  žao. Misli su mi se uskovitlale. I kada sam ga  čuo  kako muca, jedna predstava mi je eksplodirala u umu — predstava koju sam uvek imao o  stidljivosti  svoga oca, o njegovom strahu od ljudi. Ali pre no što sam imao vremena da se predam toj slici, Vinsenteove oči su se zapalile nekakvom čudnom unutrašnjom svetlošću. Napravio je komično ozbiljno lice i zatim progovorio autoritativno i profesionalno.

. »Da  ti odgovorim na  pitanje«,  rekao  je,  »Opstanak u povišenoj svesti  nema  nikakvu  vrednost;  inače  bi čitava  ljudska  rasa   bila   tu.   Čovečanstvo   je   sigurno od toga, jer se tamo tako teško stiže. Postoji, ipak, slabašna mogućnost da jedan običan čovek uđe u takvo stanje. Ako to uradi, on obično uspeva da se zbrka, ponekad   nepopravljivo.«

Sva trojica su prasnuli u smeh.

»Vračevi kažu da je povišena svest vrata namere«, rekao  je  don  Huan.  »I  oni  je  tako  i  koriste.  Razmisli o  tome.«

Zurio sam u svakoga  od  njih  ponaosob.  Usta  su mi bila otvorena, i osećao sam da ću, ukoliko ih tako držim, biti sposoban da možda shvatim tu zagonetku. Sklopio sam oči i dobio odgovor. Osetio sam ga. Nisam ga smislio. Ali nisam mogao da ga izrazim rečima, ma koliko se snažno trudio da to učinim.

»Tako, tako«, rekao je don Huan, »dobio  si  još jedan odgovor vračeva sasvim sam, ali još uvek nemaš dovoljno energije  da  ga izmeniš  i  pretvoriš  u  reči.«

Osećanje koje sam doživljavao bilo je i više nego samo da  nisam  sposoban  da  izrazim  svoje  misli;  to je bilo kao da sam oslobodio nešto što sam zaboravio pre mnogo godina: da ne znam šta to osećam jer još nisam naučio da govorim, i da mi stoga nedostaju sredstva  da  svoja  osećanja  prevedem  u  misli.

»Da bi razmišljao i rekao tačno ono što želiš  da kažeš zahteva neizrecivu količinu energije«, rekao  je don Huan pronikavši u moja osećanja.

Silina mog sanjarenja bila je toliko snažna da sam zaboravio kako je započela. Buljio sam zatečen u don Huana i priznao da nemam pojma šta su oni rekli, ili šta sam ja rekao samo trenutak ranije. Sećao sam se događaja sa kožnim užetom i onoga što mi je don 

Huan rekao odmah posle toga, ali nisam mogao da se prisetim osećanja koje me je preplavljivalo samo pre jednog  trenutka.

»Ti  ideš  pogrešnim  putem«,  rekao  je  don  Huan.

»Pokušavaš da upamtiš misli onako kako ih i inače normalno pamtiš, ali ovo je drukčija situacija. Samo sekundu ranije  imao si  jedno zaprepašćujuće osećanje da znaš nešto  sasvim naročito.  Takvih se osećanja ne može sećati koristeći se pamćenjem. Moraš ih se pri- setiti tako što ćeš da ih nameravaš.«

Okrenuo se prema Silviju Manuelu, koji se bio ispružio u fotelji, sa nogama ispod čajnog stočića. Silvio Manuel me je netremice gledao. Oči su mu bile crne, kao dva komada sjajnog opsidijana. Ne mrdnuvši ni jedan mišić, ispustio je prodoran krik ptice.

»Nameravaj!« viknuo je. »Nameravaj! Nameravaj!!!«

Sa svakim krikom glas mu je  postajao  sve  neljud- skiji i sve prodorniji. Kosa na potiljku mi se nako- strešila. Osetio sam da sam  se  sav  naježio.  Ali  moj um, namesto da se usredsredi na  strah  koji  sam  ose- ćao, smesta se prisetio onog osećanja  koje  sam  iskusio. Ali pre nego što sam mogao da se njime u potpunosti nasladim,  taj  osećaj  se  razleteo  i  proširio  u  nešto drugo. I tada sam shvatio ne samo zbog čega  je  po- višena svest vrata namere,  već  sam  takođe  shvatio  i šta je namera. I, iznad svega, shvatio sam da se to osećanje ne   može   izraziti  rečima.  To  znanje   je  bilo tu za svakoga. Bilo je tu da bi se osetilo, da bi se koristilo, ali ne da bi se objašnjavalo.  Čovek  u  njega može ući menjajući nivoe svesti, stoga, povišena  svest jeste ulaz. Ali čak se ni ulaz ne može objasniti. Čovek jedino  može  da  ga  koristi.

Još jedan deo znanja došao mi je tog  dana  bez ičijeg vodstva: da je prirodno poznavanje namere do- stupno svakome, ali da zapovedanje  pripada  onima koji je ispituju.