40. UM PROUZROKUJE NESIGURNOST
Pitalac: Ljudi dolaze do vas za savet. Kako vi znate šta da odgovorite?
Maharadž: Kako čujem pitanje, tako čujem i odgovor.
P: I kako znate da je vaš odgovor ispravan?
M: Jednom kad znam istinski izvor odgovora, nemam više sumnji u njih. Iz čistog izvora samo će čista voda teći. Ja nisam uznemiren sa strahovima i željama ljudi, nisam uznemiren zbog njih. Ja sam u skladu sa činjenicama, ne sa mišljenjima.
Čovek uzima svoje ime i oblik da bude svoj, dok ja ne uzimam ništa da bih bio ja. Kada bih ja mislio o sebi da sam telo poznato po svom imenu, ne bih bio sposoban da odgovorim na vaša pitanja.
Kada bih smatrao vas da ste samo telo, ne bi bilo koristi za vas od mojih odgovora.
Istinski Učitelj se ne prepušta mišljenjima. On vidi stvari onakvim kakve su, i pokazuje ih onakvim kakve jesu.
Ako vi smatrate da su ljudi ono što oni misle o sebi da su, vi ćete ih samo povrediti, jer oni neprestano povređuju sebe tako teško, žalosno.
Ali ako ih vi vidite onakve kakvi su u Realnosti, Istini, to će im doneti ogromnu dobrobit. Ako vas oni upitaju šta da rade, kakvoj praksi da se prilagode, kakav način života da slede, odgovorite: ’Ne činite ništa, samo budite! U postojanju sve se dešava prirodno.’
P: Izgleda mi da vi u vašem govoru koristite reči ’prirodno’ i ’slučajno’ nasumice, zbrkano. Ja mislim da postoji duboka razlika u značenju ove dve reči. Prirodno je mirno, uredno, potčinjeno zakonu; može se verovati prirodi; slučajnost je haotična, neočekivana, nepredvidiva. Moglo bi se smatrati da je sve prirodno podvrgnuto prirodnim zakonima; podržavati da je sve slučajnost, bez ikakvog uzroka, sigurno je preterivanje, preuveličavanje.
M: Da li bi više voleli da koristim reči ’spontano’, ’izvorno’ umesto ’slučajno’?
P: Vi možete koristiti reč ’spontano’ ili ’prirodno’ kao suprotne ’slučajnom’. U slučajnosti postoji elemenat nereda ili haosa. Slučaj je uvek narušavanje pravila, izuzetak, iznenađenje.
M: Nije li život i sam po sebi tok iznenađenja?
P: Postoji harmonija u prirodi. Slučajnost je uznemirenje.
M: Vi govorite kao osoba, ograničena vremenom i prostorom, skučena na sadržaje tela i uma. Ono što volite zovete ’prirodnim’, a ono što ne volite, zovete ’slučajnim’.
P: Ja volim prirodno, postojeći zakon, očekivano, a plašim se kršenja zakona, nereda, neočekivanog, besmislenog, besciljnog. Slučajnost je uvek monstruozna, čudovišna. Mogu da postoje takozvane ’srećne slučajnosti’, ali one samo potvrđuju pravilo da bi u jednom - slučaju sklonom univerzumu - život bio nemoguć.
M: Mislim da se ne razumemo.
Pod ’slučajem’ ja podrazumevam nešto što nije poznato zakonu koji poznajemo. Kad ja kažem sve je slučajno, bezuzročno, ja samo smatram da uzroci i zakoni u čijoj saglasnosti oni rade su iznad našeg znanja, ili čak naše imaginacije.
Ako vi nazivate prirodnim ono što doživljavate kao uredno, harmonično, predvidljivo, onda bi ono što se podvrgava višim zakonima moglo biti nazvano kao ’spontano’. Tako, mi bismo imali dva prirodna reda: personalno i predvidivo, i impersonalno, bezlično, ili nadlično i nepredvidivo. Nazovimo to niža priroda i viša priroda i odbacimo svet slučaja.
Kako vi odrastate i sazrevate u znanju i sagledavanju, granica između niže i više prirode se smanjuje. Dvoje postoje sve dok se ne vide kao jedno. Jer, u stvari, sve je čudesno, divno, neobjašnjivo!
P: Nauka je dosta razjasnila.
M: Nauka se bavi imenima i oblicima, kvantitetima i kvalitetima, načinima ponašanja i zakonima; to je u redu na njenom sopstvenom području. Ali život je da se živi, da bude življen; nema vremena za analize. Odgovor mora biti brz, trenutan - otuda je i važnost spontanosti, bezvremenog.
U nepoznatom je da mi živimo i krećemo se. Znano je prošlost.
P: Ja zauzimam svoj stav na onome što osećam, mislim da jesam. Ja sam individua, persona, osoba među personama. Neki ljudi su integrisani, celoviti i usklađeni, a neki nisu. Neki žive lako, beznaporno, reaguju spontano na svaku situaciju ispravno, dajući punu opravdanost potrebi trenutka, dok su ostali nespretni, greše i uglavnom čine neprilike sebi. Usklađeni ljudi se mogu nazvati prirodnim, oni se vladaju po zakonu, dok su neceloviti, dezintegrisani, haotični i podležu slučajevima, nesrećama.
M: Sama ideja haosa pretpostavlja osećaj reda, sistematičnosti, međuodnosa. Haos i kosmos - nisu li oni dva aspekta istog stanja?
P: Ali vi izgleda kažete da je sve haos, slučajnost, nepredvidivo.
M: Da, u tom smislu da svi zakoni postojanja nisu poznati i da svi događaju nisu predvidivi. Što ste više sposobni da razumete, sve više univerzum postaje zadovoljavajući, emocionalno i mentalno. Realnost, Istina je dobra, mi stvaramo haos.
P: Ako ste vi želeli da kažete da je slobodna volja čoveka ta koja prouzrokuje slučajnost, ja bih se složio s tim. Ali mi nismo govorili još o slobodnoj volji.
M: Vaš red je ono što vam daje zadovoljstvo, a nered je ono što vam donosi bol.
P: Možete to tako reći, na taj način, ali nemojte mi reći da su dvoje jedno. Govorite mi na mom sopstvenom jeziku - jeziku jedne individue, osobe, koja je u traganju za srećom. Ne želim da budem obmanut nedualističkim razgovorima.
M: Šta je to što utiče na vas da vi verujete da ste posebna individua?
P: Ponašam se kao individua. Funkcionišem po svome. Smatram sebe primarnim, glavnim, a drugi su samo u odnosu sa mnom. Ukratko, zauzet sam sa sobom.
M: Dobro, nastavite da budete zauzeti sa sobom. Kojim poslom ste došli ovde?
P: Mojim starim poslom da učinim sebe sigurnim i srećnim. Priznajem, nisam bio suviše uspešan. Nisam ni siguran, niti sam srećan. Otuda me vi nalazite ovde. Ovo mesto je novo za mene, ali je stari razlog zbog kog sam došao ovde: traganje za sigurnom srećom, za srećnom sigurnošću. Do sad ja to nisam našao. Možete li mi vi pomoći?
M: Ono što nikad nije izgubljeno ne može biti nikad nađeno.15 Sama vaša potraga za sigurnošću i radošću odvaja vas od njih. Prestanite da tragate, prekinite da gubite. Bolest je jednostavna i lek isto tako jednostavan. Samo je vaš um taj koji vas čini nesigurnim i nesrećnim. Očekivanje vas čini nesigurnim, sećanje - nesrećnim. Prekinite da zloupotrebljavate svoj um i sve će biti dobro sa vama. Vi nemate potrebe da prepravljate um, on će sam sebe popraviti čim vi ostavite sve brige prošlosti i budućnosti i živite stalno u sadašnjosti.
P: Ali sadašnjost nema dimenziju, veličinu, pojam. Ja ću postati niko i ništa.
M: Tačno! Kao niko i ništa vi ste sigurni i srećni. Možete imati iskustvo tog stanja. Samo pokušajte.
Ali vratimo se nazad, onome šta je slučajno, a šta spontano, ili prirodno. Vi kažete prirodno je sređeno, smireno, dok je slučajno znak haosa. Ja poričem razliku i kažem da mi nazivamo jedan događaj slučajnim kad su njegovi uzroci nepoznati, kad im se ne može ući u trag.
Ne postoji mesto za haos u prirodi. Jedino u umu čoveka postoji haos.
15 Možda je bolje reći: ono što je naše suštinsko ne može biti nikada izgubljeno. Ono što može biti izgubljeno i traženo natrag, nije naše suštinsko svojstvo. (Prim. I.A.)
Um ne shvata, ne doseže celinu - njegov fokus, žarište, je vrlo sužen. On vidi samo fragmente, delove, i propušta da opazi celu sliku. Upravo kao kad čovek koji čuje zvukove, a ne razume jezik, može da optuži spikera zbog besmislenog brbljanja i da bude sasvim u pogrešnom saznanju. Ono što je za nekoga haotična buka, za drugog je prelepa poema.
Kralj Đanaka je jednom sanjao da je bio prosjak. Kad se probudio upitao je svog Gurua Vasishta: ’Da li sam ja kralj koji je sanjao da je prosjak, ili sam ja prosjak koji sanja da je kralj?’ Vi niste ni jedno ni drugo, a i oboje ste. Vi jeste, a ipak i niste ono što mislite da jeste. Vi to jeste, jer se tako ponašate, a niste, jer to ne traje. Možete li vi biti kralj ili prosjak večno? Sve se mora promeniti. Vi ste ono što se ne menja. Šta ste vi?
Đanaka reče: ’Da, ja nisam ni kralj ni prosjak, ja sam nepristrasni svedok.’
Guru reče: ’Ovo je vaša poslednja iluzija da ste vi đnani, znalac, svetac, da ste vi različiti ili viši, superiorniji od običnog čoveka. Vi ponovo identifikujete sebe sa vašim umom, u ovom slučaju sa dobrim i na svaki način uzornim umom. Sve dok vidite i poslednju razliku, vi ste stranac u Realnosti, Istini.’
Vi ste na nivou uma. Kad ’ja sam ja’ nestane, ’ja sam sve’ dolazi. Kad ’ja sam sve’ ode, ’ja jesam’ dolazi. Kad ’ja jesam’ ode, Istina, Realnost jedino jeste i u njoj ’ja’ opaža, kroz sebe odražava i slavi sve što jeste.
Različitost bez odvojenosti je konačno što um može dosegnuti. Iznad toga sva aktivnost prestaje, jer u tom stanju svi ciljevi su dostignuti i sve svrhe dužnosti ispunjene.
P: Jednom kad se Svevišnje Stanje ostvari, može li ono da se deli sa drugima?
M: Svevišnje Stanje je univerzalno, ovde i sada, svako se već u njemu nalazi. To je stanje postojanja - znanja i ljubavi. Ko ne voli da bude, ili ne zna svoje sopstveno postojanje? Ali mi ne koristimo prednosti ove radosti da budemo svesni, mi ne ulazimo u nju i ne pročišćavamo je od svega što je njoj strano.
Ovaj rad mentalnog samopročišćavanja, ispiranja, čišćenja psihe duhom, je bitan. Upravo kao što trn u oku može da prouzrokuje zapaljenje i na taj način zamagli svet,
tako i pogrešna ideja - ja sam telo - um - prouzrokuje samozabrinutost, koja zamračuje univerzum.
Beskorisno je boriti se za smisao postojanja ograničene i odvojene persone sve dok su njeni koreni ogoljeni.
Sebičnost je ukorenjena u pogrešnim idejama o sebi. Razbistravanje uma je Joga.