88.  UM I SVET NISU ODVOJENI

 

Pitalac: Video sam ovde slike nekih svetaca. Rekli su mi da su to tvoji duhovni preci. Ko su oni i kako je sve to započelo?

Maharadž: Poznati smo kao "devetorica učitelja". Legenda kaže da je naš prvi učitelj bio riši Dattatreja, velika inkarnacija trojstva Brahme, Višnua i Šive. Čak su i devetorica učitelja mitološke osobe.

P: Koja je posebna osobina njihovog učenja?

M: Jednostavnost u teoriji i praksi.

P: Kako se postaje jednim od vas, inicijacijom ili nasleđivanjem?

M: Ni jednim od tih načina. Tradicija devetorice učitelja (navnath parampara) nalik je  reci koja teče prema okeanu stvarnosti i nosi sa sobom svakoga ko u nju ude.

P: Podrazumeva li to i prihvatanje živog učitelja koji pripada istoj tradiciji?

M: Oni koji praktikuju sadhanu usredsređujući svoj um na osećaj "ja jesam" mogu se osećati povezani s onima koji su sledili isto učenje i ostvarili vrhovni cilj. Takvi praktikanti mogu odlučiti i da rečima izraze svoje osećaj pripadnosti toj tradiciji pa se nazivaju sledbenicima devetorice učitelja. To im pruža osećaj zadovoljstva jer pripadaju slavnoj tradiciji.

P: Imaju li oni ikakve koristi ako joj se pridruže?

M: Broj članova društva svetaca (satsang) s vremenom se sve više povećava.

P: Stiču li oni na taj način pristup izvoru moći i milosti koji bi im u protivnom bio nedostupan? M: Moć i milost pripadaju svima i mogu ih dobiti svi koji se za to mole. Uzimanje određenog imena ne pomaže mnogo. Možeš se nazvati bilo kojim imenom, ali sve dok napeto vodiš brigu za svoje lažno "ja", prepreke koje su se isprečile znanju o stvarnom Sopstvu neće  biti  uklonjene.

P: Budući da mi se sviđa tvoje učenje i da te prihvatam kao učitelja, mogu li sebe nazvati sledbenikom devetorice?

M: Ugodi svom umu koji je bolesno vezan za reči! Puko ime neće te promeniti. U najboljem slučaju, može te podsećati kako treba da se ponašaš. Postoji niz gurua i njihovih učenika koji u znak zahvalnosti podučavaju nove učenike i na taj način održavaju svoju liniju. Ali kontinuitet  je tradicije neformalan i dobrovoljan. On je poput prezimena, samo što se ovde radi o duhovnoj porodici.

P: Mora li pojedinac postići samoostvarenje da bi se mogao pridružiti devetorici učitelja?

M: Linija devetorice učitelja samo je tradicija, određeni način prenošenja učenja i njegovog praktikovanja. Ona ne označava nivo svesnosti. Prihvatiš li nekog učitelja iz te tradicije za svojeg gurua, pridružuješ se njegovoj liniji. Obično dobivaš neki znak njegove pažnje - pogled, dodir, reč, ponekad i živopisan san ili sposobnost neprestanog prisećanja. Ponekad je jedini znak milosti uočljiva i brza promena u karakteru i ponašanju učenika.

P: Znam te već nekoliko godina i redovno se susrećem s tobom. Misao na tebe skoro nikada ne napušta moj um. Čini li me to pripadnikom tvoje linije?

M: Pripadnost ovoj tradiciji stvar je tvoga osećaja i uverenja. Naposletku, sve je to verbalno i formalno. U stvarnosti ne postoje ni guru ni učenik, ni teorija ni praksa, ni neznanje ni samoostvarenje. Sve zavisi od onoga što misliš da jesi. Spoznaj samoga sebe takvim kakav uistinu jesi. Za znanje o Sopstvu nema zamene.

P: Šta će biti dokaz da uistinu poznajem sebe?

M: Ne trebaju ti dokazi. Iskustvo je jedinstveno i nedvosmisleno. Kad se u određenoj meri uklone prepreke, ono će se iznenada pojaviti u tebi. To je nalik pucanju isečenog užeta. Na tebi je da ga nastojiš prekinuti i do toga jednom mora doći. Pucanje užeta može se odgoditi, ali ne i

 

sprečiti.

P: Zbunjuje me što negiraš zakon uzročnosti. Znači li to da niko nije odgovoran što je svet  takav kakav jeste?

M: Ideja o odgovornosti nalazi se u tvom umu. Ti misliš da mora postojati nešto ili neko ko je isključivo odgovoran za sve što se događa. Između mnogostrukog univerzuma i pojedinačnog uzroka postoji protivrečnost. Nešto od toga mora biti lažno. A možda je i oboje lažno. Ja sve   to vidim samo kao sanjarenje na javi. Ideje nisu stvarne. Činjenica je da bez tebe ne bi mogli nastati ni univerzum ni njegov uzrok.

P: Ne mogu da shvatim je li univerzum stvorio mene ili sam ja stvorio univerzum?

M: To da "ja jesam" uvek je prisutna činjenica, a ideja "ja sam stvoren" samo je ideja. Ni Bog ni univerzum nisu došli da ti kažu da su te stvorili. Um, opsednut idejom uzročnosti, izmišlja stvaranje i zatim se pita ko je stvoritelj. Upravo je on stvoritelj. No, čak ni to nije potpuna istina, zato što su onaj koji stvara i ono što je stvoreno jedno. Um i svet nisu odvojeni. Shvati da je ono što smatraš svetom u stvari tvoj vlastiti um.

P: Postoji li svet i iznad, odnosno izvan uma?

M: Sav prostor i sve vreme nalaze se u umu. Gde ćeš smestiti supramentalni svet? Postoji mnogo nivoa uma i svaki projektuje svoju verziju sveta, ali ipak, sve se one nalaze u umu i on ih stvara.

P: Kakav je tvoj stav prema grehu? Kako gledaš na grešnika, na onoga ko krši vanjski ili unutarnji zakon? Želiš li da se on promeni ili samo osećaš saučešće za njega? Ili si možda ravnodušan prema njemu zbog njegovih grehova?

M: Ne poznajem ni greh ni grešnika. Tvoja razlikovanja i vrednovanja nimalo me se ne tiču. Svako se ponaša u skladu sa svojom prirodom. To se ne može sprečiti, niti zbog toga treba žaliti.

P: Drugi pate.

M: Život živi od života. U prirodi vlada proces prisile, a u društvu bi trebala vladati dobra volja. Nema života bez požrtvovanosti. Grešnik odbija da se žrtvuje i time priziva smrt. To je tako kako jeste, ali nije razlog za osudu ili žaljenje.

P: Sigurno osećaš barem malo saosećanja kad vidiš čoveka koji je ogrezao u grehu.

M: Da, osećam da sam taj čovek ja i da su njegovi gresi moji.

P: To je lepo, ali šta činiš?

M: Kad postanem jedno s njim, on postaje jedno sa mnom. To nije svestan proces, već se u celosti događa sam od sebe. Ne možemo to zaustaviti ni on ni ja. Ono što se treba promeniti svakako će se promeniti. Dovoljno ti je da upoznaš samoga sebe kakav jesi, ovde i sada. Joga   je pomno i metodičko istraživanje uma.

P: Šta je s lancima sudbine koje je iskovao greh?

M: Kad iščezne neznanje koje je majka greha, nestaje i sudbina koja nije ništa drugo do prisila  da se ponovno greši.

P: Ali greh se mora iskupiti.

M: Kad se neznanje privede kraju, kraju se privodi i sve ostalo. Tada sve vidiš kako jeste, spoznaješ da je sve dobro.

P: Ako grešnik, prekršitelj zakona, dođe k tebi i zamoli te za milost, šta ćeš mu odgovoriti?

M: Daću mu ono što traži.

P: Uprkos tome što se radi o veoma lošem čoveku?

M: Ja ne poznajem loše ljude, ja poznajem samo sebe.  Ne vidim ni grešnike  ni svece,  samo živa bića. Ne delim milost. Nema ničega što bih ti ja mogao dati ili uskratiti, a što i sam ne poseduješ u jednakoj meri. Samo postani svestan svog bogatstva i iskoristi ga na najbolji način. Sve dok zamišljaš da ti je potrebna moja milost, stajaćeš poput prosjaka na mojim vratima moleći me da ti je dam. Kad bih ja tebe molio za milost, to takođe ne bi imalo smisla! Nismo odvojeni, stvarnost je zajednička svima.

 

P: Kad bi majka došla k tebi s tužnom pričom da njen sin jedinac uzima drogu, da se odao promiskuitetu te da stvari idu iz zla u gore, kad bi te molila da mu se smiluješ, šta bi joj odgovorio?

M: Verovatno bih se zatekao kako joj govorim da će sve biti dobro.

P: Je li to sve?

M: To je sve, šta još očekuješ?

P: Ali, hoće li se njen sin promeniti?

M: Možda hoće, a možda i neće.

P: Ljudi koji se skupljaju oko tebe i koji te godinama znaju smatraju da se, kad ti kažeš da će nešto biti u redu, ono što si rekao neizbežno i događa.

M: Možeš isto tako reći da je majčina ljubav spasla dete. Za sve postoje bezbrojni uzroci.

P: Kažu mi da je osoba koja ništa ne želi za sebe svemoćna. Ceo univerzum stoji joj na raspolaganju.

M: Veruješ li da je tako, deluj u skladu s time. Odbaci svaku osobnu želju i iskoristi moć koju ćeš na taj način steći da promeniš svet!

P: Svi buddhe i rišiji nisu uspeli da  ga promene.

M: Svet nije podložan promeni. On je po svojoj prirodi bolan i prolazan. Sagledaj ga kakav jeste i oslobodi se svih želja i strahova. Kad te svet više ne bude vezivao i ograničavao, postaće za tebe boravište radosti i lepote. U svetu možeš biti srećan jedino onda kad ga se oslobodiš.36

P: Šta je ispravno, a šta pogrešno?

M: Najopštije rečeno, pogrešno je ono što uzrokuje bol, a ispravno ono što ga uklanja. Telo i um ograničeni su i zbog toga ranjivi. Potrebna im je zaštita koja povećava strah. Sve dok se poistovećuješ s telom i umom, moraćeš da patiš. Shvati da nisi zavisan od njih i postani srećan. Kažem ti, to je tajna sreće. Uverenje da tvoja sreća zavisi od stvari i ljudi nastalo je kao posledica neznanja o tvojoj pravoj prirodi. Mudrost je spoznaja da ti za sreću nije potrebno ništa drugo osim znanja o Sopstvu.

P: Je li prvo nastalo biće ili želja?

M: Kad se u svesnosti pojavljuje pojedinačno biće, zajedno s njim u tvom umu nastaju ideje o onome što jesi i što bi trebao biti. To donosi sa sobom želju i delovanje pa započinje proces postajanja. On prividno nema ni početka ni kraja zato što ponovno započinje svakoga trena.37   S nestankom zamišljanja i želje, prestaje i postajanje, a bivanje ovim ili onim uranja u čisto biće, koje se ne može opisati, već samo iskusiti. Tebi se svet čini tako neodoljivo stvarnim jer sve vreme razmišljaš o njemu. Prestani da razmišljaš o svetu i on će se raspršiti u retku izmaglicu. Ne zaboravi: kad nestane želje i straha, nestaje i ropstva. Emotivno uplitanje i obrazac sviđanja i nesviđanja koji nazivamo karakter i temperament, ono je što stvara ropstvo.

P: Šta je motiv za delovanje kad nema želje i straha?

M: Motiva nema, osim ako dovoljnim motivom ne smatraš već i samu ljubav prema životu, ispravnosti, lepoti. Nemoj se plašiti slobode od želje i straha. Ona će ti omogućiti da živiš svoj život na sasvim drukčiji način od ovoga koji trenutno poznaješ, mnogo dublje  i zanimljivije  nego do sada, tako da gubitkom svega zapravo dobivaš sve.

P: Budući da svoje duhovne pretke brojiš od rišija Dattatreje, imam li pravo što verujem da ste ti i svi tvoji prethodnici njegove reinkarnacije?

M: Možeš da veruješ šta god želiš, a budeš li delovao u skladu sa svojim uverenjem, to će doneti i ploda. Ali za mene to nema nikakve važnosti. Ja sam ono što jesam i to mi je dovoljno. Nemam želje da se poistovećujem ni s kim,  koliko  god čuven bio, a ne osećam ni potrebu    da

 

36  Zato što je svet škola za oslobođenje, a ne dom za stalno življenje. (I.  A.)

37  Sve što izgleda kao da nema početka ni kraja, sve što izmiče našem razumevanju, zapravo nastaje svakog  trena jer mu mi dajemo stvarnost. Kada smirimo um i budemo ovde i sada, onda to sve spoznajemo. (I.  A.)

 

mitove smatram stvarnošću. Brine me samo neznanje i kako ga se osloboditi. Guru je zapravo tu da rasprši neznanje u srcu i umu svoga učenika. Kad učenik to jednom shvati, na njemu je da u svom delovanju to i potvrdi. Niko ne može delovati umesto tebe. Ne deluje  li  učenik ispravno, to samo znači da nije postigao razumevanje i da guruov posao još nije završen.

P: Sigurno postoje i beznadežni slučajevi.

M: Niko nije beznadežan slučaj. Sve se prepreke mogu savladati. Ono što život ne može popraviti, dovršiće smrt, ali guru će sigurno uspeti u svom zadatku.

P: Šta ti jamči da je tako?

M: Guruova i čovekova unutarnja stvarnost uistinu su jedno te isto i zajednički rade na ostvarenju istoga cilja - na iskupljenju i spasenju uma. Tu ne može biti neuspeha. Upravo od kamenja koje stvara prepreke oni grade svoje mostove. Umna svesnost ne predstavlja celokupno čovekovo biće. Postoje i drugi nivoi na kojima je čovek spremniji na saradnju. Guru je kod kuće na svim nivoima, a njegova energija i strpljivost neiscrpne  su.

P: Neprestano mi govoriš da sanjam i da je krajnje vreme da se probudim. Kako je moguće da Maharadž, koji je došao k meni u moj san, nije uspeo da me probudi? On me stalno podstiče na buđenje i podseća me na to koliko je ono nužno, ali san se i dalje nastavlja.

M: Nisi se probudio zato što još uvek nisi razumeo da uistinu sanjaš. To  je  srž  ropstva, mešanje stvarnog i nestvarnog. U tvom sadašnjem stanju jedino se osećaj "ja jesam" odnosi na stvarnost. "Šta sam ja?" i "Kako sam ja?" samo su prividi nametnuti sudbinom ili slučajem.

P: Kad je moj san započeo?

M: Čini se da on nema početka, ali u stvari postoji jedino sada. Obnavljaš ga iz trenutka u trenutak.38 Kad jednom shvatiš da sanjaš, probudićeš se. Ali ti ne vidiš da sanjaš jer želiš da se san nastavi. Doći će dan kad ćeš za prestankom sna čeznuti svim svojim srcem i dušom. Tada ćeš biti spreman da platiš bilo koju cenu da se to dogodi, a cena će biti nepristrasnost  i nevezanost, gubitak interesa za taj san.

P: Kako sam samo bespomoćan! Sve dok san postojanja traje, ja želim da se nastavi. A sve dok ja želim da se nastavi, on traje.

M: Želeti da se san nastavi nije neminovno. Uvidi jasno u kakvim se uslovima nalaziš i tvoja će te jasnoća osloboditi.

P: Dokle god sam s tobom, sve što govoriš čini mi se sasvim jasnim.  Ali čim se udaljim od  tebe, lutam naokolo nemiran i u teskobi.

M: Ne treba da se držiš dalje od mene, barem ne u svom umu. Ali tvoj se um brine za dobrobit sveta!

P: Svet je pun nevolja, nije čudo da je moj um zaokupljen njima.

M: Je li svet ikada bio bez nevolja? Tvoje postojanje u obliku osobe zavisi od nasilja nad drugima. I samo je tvoje telo bojno polje, puno smrti i umiranja. Postojanje  podrazumeva nasilje.

P: Ako misliš na postojanje tela, to je tačno, ali ako misliš na postojanje ljudskoga bića, to je sasvim sigurno netačno. Za čovečanstvo je nenasilje zakon života, a nasilje zakon smrti.

M: U prirodi ima vrlo malo nenasilja.

P: Bog i priroda nisu ljudi i ne treba da se ponašaju kao ljudi. Mene zabrinjava jedino čovek.  Da bih mogao biti čovek, moram biti bezuslovno milosrdan.

M: Zar ne uviđaš da sve dok imaš lažno "ja" koje treba da štitiš, moraš biti nasilan?

P: Uviđam. Da bih bio istinski čovek, moram biti nesebičan. Sve dok sam sebičan, bliži sam životinji nego čoveku. Tada sam samo humanoidan.

M: Dakle, skoro svi smo humanoidni, ima veoma malo ljudi. No, nezavisno od toga koliko ih  ima, malo ili mnogo, jasnoća i saosećanje ono su što ih čini pripadnicima ljudske  vrste. Kod onih  koji  su  na  nivou  ispod  čovekovog,  kod  humanoida,  prevladava  pasivnost  (tamas)   i

 

38  Vidi napomenu br. 36. (I. A.)

 

aktivnost (rađas), a kod ljudi prevladava uravnoteženost (sattva). Jasnoća i saosećanje svojstva su uravnoteženosti budući da utiču na um i delovanje. Ali stvarnost se nalazi iznad svojstva uravnoteženosti. Otkada te znam neprestano se zamaraš pomaganjem svetu. Koliko si mu pomogao?

P: Nimalo. Nismo se promenili ni svet ni ja. Ali, činjenica je da svet pati i da zajedno s njim patim i ja. Prirodno je boriti se protiv patnje. A šta su drugo civilizacija i kultura, filozofija i religija doli pobuna protiv patnje? Nije li zlo i okončavanje zla ono najvažnije čime se i ti baviš? To što ja radim možeš nazivati neznanjem, ali svodi se na isto.

M: Tačno, reči nisu važne, a nije ni važno u kakvom si trenutno liku. Imena i likovi neprestano se menjaju. Spoznaj sebe kao nepromenljivog svedoka promenljivog uma. To je  dovoljno.