Bilo je lako, toplo popodne, između pljuskova, trotoari mokri na našem putu iz grada.

• Ti možeš da prolaziš kroz zidove, zar ne Don?
• Kad ti kažeš ne, za nešto za šta znam da odgovor traba da glasi da, znaČi da ti se ne sviđa naČin na koji sam te
• Mi smo sigurno pažljivi, zar ne? ñ reČ
• Da li je problem u pronalaženju ili u zidovima?
• Da, i još Tvoje pitanje pretpostavlja da ja postojim u jednom određenom prostoru- vremenu, i da prolazim u drugi prostor-vreme. Danas nisam raspoložen da prihvatim voje pretpostavke o meni.

Namrštio sam se. Znao je šta pitam. Zašto mi nije jednostavno odgovorio, i dozvolio da otkrijem kako on radi te stvari?

• To je moj mali naČin da ti pomognem da preciznije misliš ñ reČe
• K., ti možeš uČiniti da izgleda kao da prolaziš kroz zidove, ako hoćeš. Da li je pitanje sada bolje?

 

• Jeste, bolje Ali ako želiš da budeš precizan...
• Nemoj da mi kažeš. Znam kako da kažem ono što Evo mog pitanja: kako možeš da

 

iluziju ograniČenog osećanja postojanja, izraženu u ovom prividnom prostorno-vremenskom trajanju kao tvoje Ñteloì, pokreneš kroz iluziju matrijalnog ograniČenja, nazvan Ñzidoviì?

• Dobro reČeno! ñ reČe. ñ Kad postaviš pitanje kako treba, ono odgovara samo, zar ne?
• Ne, pitanje nije samo Kako prolaziš kroz zidove?
• RI»ARDE ! Skoro si sve imao kako treba, a onda si sve razbio u paramparČad! Ja ne mogu da hoda kroz.. kad kažeš tako, ti podrazumevaš stvari koje ja uopšte ne podrazumevam, pa Čak i da ih pretpostavim odgovor je Ñneì.
• Ali vrlo je teško postaviti sve tako precizno, Zar ne znaš šta mislim?
• Tako, samo zato što je nešto teško, ti ne pokušavaš da ga uradiš? I hodanje je bilo teško u poČetku, ali si vežbao i postigao da to sada izgleda

Uzdahnuo sam.  Da. O.K., zaboravi pitanje.

• Zaboraviću Moje pitanje je možeš li ti? Gledao me je kao da nije imao brige na svetu.
• Tako, ti kažeš da je telo iluzija i zid je iluzija, ali postojanje je stvarno i ono ne može biti ograniČeno iluzijama?
• Ne kažem to To ti kažeš.
• Ali to je
• Prirodno  reČ
• Kako to radiš?
• RiČard, ništa ne radiš. Vidiš to već urađeno i to je
• E, to zvuČi
• To je kao Pitaš se kako ti je ikad bilo teško da nauČiš.
• Don, hodanje kroz zidove nije sada za mene teško, ono je nemoguće.
• Da li misliš da će možda, ako kažeš nemoguće, opet i opet hiljadu puta, to uČiniti da ti iznenada teške stvari postanu lake?
• éao mi To jeste nemoguće i ja ću to uČiniti kad dođe vreme za mene.
• On hoda po vodi, a obeshrabren je, narode, jer ne hoda kroz
• Ali to je bilo lako, a ..
• Razmišljaj o svojim ograniČenjima i zadržaćeš ih ñ otpevao ñ Zar nisi pre nedelju dana plivao u zemlji?

 

• A zar zid nije samo vertikalna zemlja? Zar ti toliko znaČi u kom pravcu se prostire iluzija?

Horizontalne iluzije je moguće savladati, ali vertikalne ne.

• Mislim da me potpuno poznaješ,

Pogledao me i nasmešio se. ñ Vreme kad te budem potpuno poznavao je vreme da te ostavim neko vreme samog. Poslednja zgrada u gradu je skladište, velika građevina od žute cigle. Bilo je skoro kao da je odluČio da ide drugim putem nazad do aviona, skrenuvši nekom tajnom preČicom. PreČica je bila kroz zid od cigle. Okrenuo oštro desno u zid i nestao. Sad smatram da bih, da sam se odmah okrenuo za njim, prošao takođe. Ali sam samo zastao na trotoaru i gledao u mesto gde je bio. Kada sam podigao ruku i dodirnuo kuglu, bila je samo tvrda cigla.

• Jednog dana, Donalde ñ ñ jednog dana... Vraćao sam se drugim putem do aviona. 

•  rekoh stigavši u polje  došao sam do zakljuČka da ti uopšte ne živiš u ovom svetu. Pogledao me prepadnut sa vrha krila, gde je uČio da sipa benzin u rezervoar. ñ Naravno da ne.

Možeš li mi navesti jednu osobu koja živi?

• šta misliš, mogu li ti reći osobu kaoja živi? Ja! Ja živim na ovom svetu!
• OdliČno, - reČe, kao da sam nezavisnim uČenjem otkrio ñ Podseti me da ti kupim ruČak danas... Divim se naČinu na koji nikad ne prestaješ da uČiš.

Ovo me je zbunilo. Nije bio sarkastiČan ili ironiČan; mislio je baš ono što je rekao. ñ šta hoćeš da kažeš? Naravno da živim na ovom svetu. Ja i Četiri biliona drugih ljudi. Ti si onaj koji...

• O, bože RiČard! Ti si ozbiljan! Otpiši ruČ Nema hamburgera, nema senfa, ništa! Taman sam pomislio da si dostigao glavno saznanje. Prekinuo me i gledao me ljutit i žalostan. ñ Ti si siguran u to. éiviš u istom svetu, zar ne, kao, kao... berzijanac mogli bi reći. Tvoj život je upravo u celini bio preokrenut i izmenjen, pretpostavljam, novom SEC polisom osiguranja? éiviš u istom svetu kao turnirski šahista, Zar ne? Kad se u Njujorku ove nedelje bore Petrosjan i Fišer, i Braun na Menhetnu, za pola

,iliona dolara nagrade, šta ti radiš ovde u polju Meitlend Ohajo? Ti, sa tvojim Flit-om  iz 1929., ti kome je dozvola farmera glavna stvar u životu, ljudima koji žele desetominutnu vožnju avionom, mašinom kojoj  je potrebno održavanje i samrtnim strahom od orkana... šta misliš koliko ljudi živi u tvom svetu? Rekao si da Četiri biliona živi. I ti stojiš tu dole i kažeš da to hoćeš da mi poturiš? Zadihao se od brzog govora.

• Mogao sam skoro da okusim taj hamburger, sa sirom koji se .. rekoh.
• éao mi Bio bih tako srećan da ga kupim. Ali to je sad gotovo i svršeno, najbolje je zaboraviti.
• Iako je to bio poslednji put da sam ga optužio da ne živi u ovom svetu, trebalo mi je dugo da shvatim reČi sa strane na kojoj se knjiga otvorila:

 

 

Ako neko vreme budeš vežbao da budeš fikcija, shvatićeš da su ti fikcijski karakteri ponekad stvarniji od ljudi sa telima i srcem.

 

 

 

Tvoja savest je mera poštenja tvoje ličnosti.

Slušaj je pažljivo.