Farmerima na srednjem zapadu treba dobra zemlja da bi radili i napredovali.I pilotima-lutalicama. Oni moraju biti blizu svojih mušterija. Treba da nađu polja nedaleko od grada, travnata polja ili pokošene livade,  bez krava u blizini koje bi pojele platno sa njihovih aviona u blizini auto-puta, sa kapijom na ogradi; polja postavljena tako da avion ne mora da leti nisko iznad neke kuće; dovoljno ravno da se mašina ne raspadne rulajući brzinom od pedeset milja, dovoljno dugaČko da se sigurno sleti i uzleti i sa dozvolom vlasnika da se tu može leteti preko dana.

Mislio sam o tome dok smo leteli na sever kroz subotnje jutro, Mesija i ja, dok je zlato i zelenilo zemlje promicalo, hiljadu stopa niže.šimodin Travl Er je buČno leteo pokraj mog desnog krila, odbijajući sunČeve zrake na sve strane svojom blještavom bojom. Divan avion, mislio sam, ali je prevelik za ovaj naš posao. Jeste da može da nosi dva putnika odjednom, ali je skoro dva puta teži od Flit-a, i zbog toga treba mnogo više prostora za poletanje i sletanje. Imao sam jednom Trevl Er, ali sam ga kasnije zamenio Flit-om, koji se može spustiti u malecko polje, kakvo možete lakše naći u blizini gradova. Ja mogu da radim u polju od 50 stopa sa Flit-om,  dok Travl Er treba 1000, 1300 stopa. Veži se za ovog momka, mislio sam, i vezao si se za ograniČenje njegovog aviona.

Siguran u to, u momentu dok sam još o tome mislio, uoČio sam mali pašnjak pored grada ispod nas.To je bilo uobiČajeno 1320 stopa duga livada preseČena na pola, druga polovina je bila prodata gradu za bezbol utakmice.

Znajući da se šimodin avion ne može spustiti tamo, oborio sam svoju mašinu dole ka igralištu. Dodirnuo sam zemlju baš pored leve ograde i zaustavio se gotovo odmah.Samo sam hteo da se malo pokažemo, da mu pokažem šta Flit može da uradi, valjano upravljan.

Okrenuo sam se oko krila, spremajući se da ponovo uzletim kad sam video Travl Er na sletanju. Sa spuštenim repom i uzdignutim desnim krilom izgledao je kao neki veliČanstveni kondor, kružeći pre sletanja.

 

Bio je nizak i spor, tako da mi se digla kosa na glavi. OČekivao sam da vidim lom. Travel Air morate držati bar na 60 milja pri sletanju, sporije od toga sa avionom koji se koleba na 50, znaČi da će ga smotati u loptu. Ali, umesto toga, video sam zlatno snežni dvokrilac kako stoji u vazduhu. Dobro, ne baš stoji, ali nije leteo više od 30 milja na sat, avion koji je, podsećam vas, gotov pri 50,  zaustavio se u vazduhu i spustio se blago u tri taČke na travu. Upotrebio je pola, možda tri Četvrtine prostora koji je meni bio potreban da spustim Flit.

Samo sam sedeo u kabini i gledao, do se on parkirao pored i iskljuČio motor. Kada sam ja ugasio svoju mašinu, još uvek blenući glupo u njega, reČe: - Lepo si polje našao! Dovoljno blizu grada, a?

Naše prve mušterije, dva mladića na hondi, već su došli da vide šta se događa. Kako misliš blizu grada? ñ vikao sam , jer mi je buka motora još uvek bila u ušima.

- Pa samo pola bloka daleko.

- Ne, ne to! Kakvo je to bilo sletanje? U Travl Er-u! Kako si sleteo ovde?

Namignuo mi je: - Čarolija!

- Ne, Don... stvarno! Video sam kako si se spustio!

• RiČard, da li želiš da znaš odgovor za lebdenje kljuČeva u vazduhu, za leČenje svih bolesti, pretvaranje vode u vino, hodanje po vodi i sletanje Travl Er-a na sto stopa éeliš li da znaš odgovore za sva ta Čuda?

Osećao sam se kao da je potegao laser na mene.

• Hoću da znam kako si se spustio ovde!?

• Slušaj, - viknuo je ñ Ovaj svet? I sve u njemu? Iluzije, RiČard! Svaki komadić toga je

Da li to razumeš? Nije bilo namigivanja, ni osmeha; kao da se iznenada razbesneo na mene.

Motocikl je stao kraj repa njegovog aviona; momci su izgledali voljni da lete.

• Da bilo je sve što sam uspeo da kažem. ñ Primljeno, Iluzije.

Onda, pošto su se oni popeli kod njega da lete, meni je preostalo da nađem vlasnika polja i dobijem dozvolu za korišćenje njegovog pašnjaka.

Jedini naČin da opišem poletanje i sletanje Travl Er-a tog dana je da kažem da je izgledao kao lažni Travl Er. Kao da je avion bio neki E-2 CUB, ili helihopter maskiran u Travl Er. Nekako mi je bilo lakše da prihvatim da kljuČevi lebde bez težine, nego da mirno posmatram kako se taj avion diže sa zemlje, sa putnicima, brzinom od 30 milja na sat.

I dalje sam mislio na ono što je tako žestoko rekao. Iluzije. Neko je to ranije rekao... kad sam bio dete, uČeći mađijanje -  MađioniČari su to rekli! Pomno su nam to govorili, - Gledajte, to što ćete videti to nije stvarna magija. To je jedan efekt, iluzija magije. ñ Onda bi skinuli svećnjak sa zida i pretvorili avion u teniski reket.

U magnovenju, izvadio sam  ÑPriruČnik za Magijuì iz džepa i otvorio ga. Bile su samo dve reČenice na toj strani. 

 

Ne postoji problem koji u svojim rukama ne nosi poklon za tebe.

Ti tražiš probleme, jer su ti njihovi pokloni potrebni.

 

Ne znam baš taČno zašto, ali ovo je malo olakšalo moju zbunjenost. »itao sam to ponovo, dok ga nisam znao napamet.

 

Ime grada je bilo Troj, a pašnjak je obećavao da će biti isto toliko dobar kao polje sa senom u Ferisu. Ali u Ferisu sam osećao izvestan mir, a ovde je postojala napetost u vazduhu koja mi se uopšete nije sviđala.

Letenje, koje je za naše putnike bila životna pustolovina, meni je bilo rutina, zasenČena malo tom Čudnom nelagodnošću. Moja pustolovina je bio taj momak sa kojim sam leteo... nemoguć naČin na koji je leteo i Čudne stvari kojim je to objašnjavao.

 

Ljudi iz Troja nisu bili iznenđeni Čudnim letom Travl Er-a više, nego što bih ja bio da sam Čuo da neko gradsko zvono, koje nije zvonilo 60 godina, zvoni u podne... oni nisu znali da je nemoguće da se desi ono što se dešavalo.

- Hvala na vožnji. ñ rekli bi, - Da li od toga živite... Zar ne radite negde? ñ i ñ Zašto ste izabrali tako malo mesto kao što je Troj? ñ i još, - Džeri, tvoja farma nije veća od kutije za cipele.

Imali smo radno popodne. Bilo je mnogo ljudi koji su dolazili da lete i trebalo je da razradimo dosta. Međutim, jedan deo mene je poČeo da govori, beži, beži, beži sa ovog mesta. Ignorisao sam to i ranije i uvek sam zažalio.

Oko tri sata sam morao da zaustavim mašinu zbog benzina, otišao sam dvaput tamo i nazad do Skelijeve pumpe sa dve kante automobilskog benzina, kad sam ukapirao da još nijednom nisam video da se puni Travl Er. šimoda nije sipao benzin u svoj avion od nekog vremenapre, ne dodajući ni kap benzina ili ulja. I ako sam znao da je dobar Čovek  i da me ne bi povredio, uplašio sam se ponovo. Ako zaista vodite raČuna možete držati Travl Er pet sati u vazduhu. Ali ne osam sati spuštanja i uzletanja.

On je i dalje leteo, vožnja za vožnjom, dok sam ja sipao benzin u svoj glavni rezervoar i dodavao ulje u motor. Bio je tamo ceo red ljudi koji su želeli da lete... izgledalo je kao da ne želi da ih razoČara.

Uhvatio sam ga dok je pomagao nekom Čoveku i ženi da uđu na prednje sedište u avionu.

Pokušao sam koliko sam mogao, da to zvuČi mirno i nemarno.

- Don, kakav si s gorivom? Trebaš li benzina? Stajao sam kod vrha njegovog krila, sa praznom kantom od benzina u ruci,

Pogledao me je pravo u oČi i zbunio se, kao da sam ga pitao da li mu je potrebno vazduha da

 

bi disao.

 

• Ne, reČe, a ja sam se osećao kao osnovac koji je zakasnio u ñ Ne, RiČarde nije mi

 

potrebno gorivo.

To me je ozlovoljilo. Znao sam ponešto o avionskim motorima i gorivu. ñ Dobro onda, - planuo sam na njega ñ malo uranijuma?

Nasmejao se i moj bes je išČezao. ñ Ne, hvala. Napunio sam prošle godine. Trenutak kasnije je bio u kabini i krenuo s putnicima u onom natprirodno usporenom letu.

Prvo sam poželeo da ljudi odu kućama, zatim da se mi brzo izgubimo odavde, kao ljudi ili ne, onda sam imao osećaj da sam trebao da se izgubim i to odmah. Sve što sam hteo, bilo je da poletim i nađem veliko prazno polje, dovoljno daleko od bilo kojeg grada, da sednem, razmislim i pišem o onome što se desilo, u svom dnevniku, i da nađem neki smisao u svemu.

Stajao sam pored Flit-a, odmarajući se dok se šimoda nije ponovo spustio. Prišao sam njegovoj kabini, ušavši u struju propelera velike mašine.

- Leteo sam dovoljno, Don. Idem svojim putem, spustiću se daleko od grada i biću bez posla neko vreme. Bilo je zabavno leteti s tobom. Videću te ponovo, nekad, Don, O.K.?

Nije trepnuo. ñ Još jedan let i biću s tobom. Momci su već Čekali.

• U

Momak je Čekao u stolici za nepokretne, doguranoj Čak iz grada ovamo. Bio je izlomljen i   sedeo je nakrivljen u sedištu pod uticajem jake gravitacije, ali, bio je ovde jer je želeo da leti. Bilo je tamo drugih ljudi, okolo, Četrdeset ili pedeset, neki u kolima, neki napolju i svi su pažljivo posmatrali kako će Don smestiti Čoveka iz stolice u avion.

On o tome nije uopšte razmišljao. ñ éeliš li da letiš? »ovek u invalidskoj stolici se nasmešio iskrivljenim osmehom i klimnuo glavom u stranu.

• Hajde, hajde da to uradimo ñ reČe Don mirno, kao da je govorio nekom ko je dugo Čekao u autu i kome je ponovo došlo vreme da uđe u Ako je bilo nešto Čudno u tom trenutku, kad ponovo razmislim, bio je to ton kojim je govorio. Jeste to bio uobiČajen govor, ali bila je to i komanda kojom je naređivao Čoveku da ustane i uđe u avion, bez isprike. Ono što se posle dogodilo bilo je kao da je Čovek glumio i završio poslednju scenu uloge bogalja. Izgledao je kao na pozornici. Pritiska gravitacije je nestalo sa njega kao da ga nikada nije ni bilo; on je izleteo sa stolice upola trČeći, zbunjen samim sobom, prema Travl Er-u.
• Bio sam u blizini i Čuo sam ga : - šta ste uČinili? ñ reČe. ñ šta ste mi to uČinili?

 

 

molim.

 

• Hoćeš li ti da letiš ili nećeš da letiš? ñ upita Don ñ Cena je tri Platite pre poletanja,

 

• Ja letim ñ reČe šimoda mu Čak nije ni pomogao da se smesti napred, kao što je obiČno

 

pomagao svojim putnicima.

Ljudi koji su bili u kolima, sada su bili napolju, Čuo se kratak mrmor gledalaca, a onda iznenada tišina. »ovek nije hodao odkad je svojim kamionom sleteo s mosta, pre jedanaest godina.

Kao dete s krilima od Čaršava on se uzvrteo na sedištu, neprekidno pokrećući ruke, kao da ih je upravo dobio da se njima igra.

Pre nego što je iko mogao da progovori, Don je dao gas Travl Er-u i on se podigao u vazduh, okrećući se strmo nad drvećem i penjući se kao furija.

Može li jedan trenutak biti srećan, a u isto vreme zastrašujući? Sledili su mnogi takvi momenti.

To je bilo Čudo koje se jedino može nazvati Čudesnim izleČenjem Čoveka koji je to i zaslužio, a istovrameno se spremalo nešto neprijatno kada se ova dvojica vrate na zemlju. Gomila je Čekala zbunjena, a zbijeni ljudi du rulja i to uopšte nije dobro. Minuti su tekli, oČi su pratile mali dvokrilac koji je bezbrižno leteo na suncu, a nešto žestoko se spremalo da poČne.

Travl Er je izvewo neke strme osmice, usku spiralu i onda je leteo nad gradom kao spori i buČni tanjirić, spuštajući se. Da je imao i malo razuma on bi ostavio svog putnika na daljoj strani polja, uzleteo brzo i nestao. Još ljudi je dolazilo; neka žena je trČala gurajući još jedna invalidska kolica.

On je rulao prema gomili, malo ubrzao da bi se okrenuo propelerom napolje, ugasio motor. Ljudi su jurili prema kabini i za minut, mislio sam da će pokidati platno sa trupa aviona da bi dohvatili onu dvojicu.

Da li je bilo kukaviČki? Ne znam. Otišao sam do aviona , ubrizgao gorivo i okrenuo propeler da pokrenem motor. Zatim sam ušao u kabinu, okrenuo Flit u vetar i uzleteo. Poslednje što sam video od Donalda šimode, sedeo je na ivici svoje kabine, a rulja ga je potpuno okruživala.

Skrenuo sam istoČno, pa jugoistoČno i posle nekog vremena sleteo na prvo polje koje je imalo drveće sa hladovinom i potok iz koga mogu piti. Bilo je daleko od bilo kakvog grada.