Dani su se stapali jedan u drugi. Leteli smo, kao i uvek, ali sam prestao da cenim let, prema imenima gradova ili novcu koji smo zaradili od putnika. PoČeo sam da cenim leto prema stvarima koje sam nauČio, razgovorima koje smo vodili posle letenja i Čudima koje su se tu i tamo događala, usput, do trenutka kada sam, napokon, shvatio da Čuda uopšte ne postoje.

 

Zamisli Univerzum divnim i tačnim i savršenim,

jednom mi je rekla knjiga.

 

 

Onda budi siguran u jednu stvar:

Biće ga je, sigurno, zamislilo malo bolje nego ti.

 

 

 

Popodne je bilo mirno... po neki putnik tu i tamo. U međuvremenu sam vežbao da isparavam oblake. Bio sam instruktor letenja i znam da uČenici uvek prave lake stvari teškim; sada to znam blje, otkad sam sad ja uČenik, mršteći se preteČi na moje kumulose, mete. Trebalo mi je, najednom više poduČavanja nego vežbe. šimoda je bio opružen pod krilom Flita, praveći se da spava. đušnuo sam ga blago po ruci i on otvori oČi.

• Ja to ne mogu 
• Da, možeš, - reČe, i ponovo zatvori oČ
• Don, probao sam! Baš kad pomislim da se nešto dešava, oblak nagrne natrag, gomilajući se, veći no ikad!

Uzdahnuo je i seo. ñ Izaberi mi oblak. Jedan lakši, molim te.

Izabrao sam najveći mogući oblak na nebu, tri hiljade stopa visok, koji se komešao kao dim iz pakla. ñ Onaj iznad silosa, onaj tamo, - rekoh. Onaj koji postaje crn sada.

Pogledao me u tišini. ñ Zašto me mrziš?

• To je zato što mi se sviđaš, Don, zato tražim te ñ Kezio sam se. ñ Tebi je potreban izazov. Ako želiš izabraću nešto manje...

Uzdahnuo je ponovo i okrenuo leđa nebu. ñ Pokušaću, koji?

Gledao sam oblak, monstrum sa svojim milionima tona kiše kako nestaje; ostade samo glomazna rupa plavog neba na mestu gde je bio.

• Uf ñ rekoh
• Posao vredan ..  zakljuČio je on.  Ne, ma koliko želeo da prihvatim pohvale koje mi upućuješ, moram ti iskreno reći ovo: To je lako. Pokazao je malu grudvu oblaka gore Tamo, tvo red. Spreman? Hajde! Gledao sam taj pramen dima, a on je gledao mene.Zamišljao sam da je otišao, zamislio sam prazan prostor tamo gde je bio, oblivao ga vizijama toplih zraka, tražio od njega da se pojavi negde drugde, i polako, polako, jedan minut, pet, sedam i oblak je konaČno nestao.Ostali oblaci su bili veći, moj je nestao.
• nisi baš brz, a? ñ reČe.
• To mi je bilo prvi put! Ja tek poČinjem! Ustao sam protiv nemogućeg, dobro, neverovatnog i sve što možeš da kažeš je da nisam Ovo je bilo odliČno, i ti to znaš.
• ZaČuđujuće. Tako si bio vezan za taj oblak, a on je ipak nestao za
• Vezan! Uništavao sam taj oblak Čime god sam stigao! Vatrene kugle, laserski zraci, usisivaČ veliki kao kuća...
• Negativno vezan, RiČard. Ako zaista želiš da izbaciš oblak iz svog života nemoj praviti veliku predstavu oko toga, samo se opusti i ukloni ga iz To je sve što treba da se urad. 

 

 

Oblak ne zna zašto se kreće baš u tom pravcu i tom brzinom 

 

bilo je ono što je knjiga imala da kaže. 

 

On oseća impuls...to je mesto na koje sada treba otići.

Ali nebo zna razloge i šablone iza svih oblaka

i ti ćeš ih znati, takođe, kada sebe dovoljno uzdigneš da vidiš iza granica.

 

 

Nikada ti nije data želja, a da ti nije data i snaga da je učiniš stvarnom.

Možda ćeš, ipak , oko nje morati da se potrudiš.

 

Prizemljili smo se na ogromnom pašnjaku, pored pojilišta za konje, koje je pokrivalo tri ara, daleko od gradova, negde na liniji između Ilinoisa i Indijane. Nije bilo putnika, bio je to naš slobodan dan, mislio sam.

• Slušaj, - reČe  Nemoj sluš Samo budi miran i gledaj. Ono što ćeš videti nije nikakvo Čudo.

»itaj svoju knjigu atomske fizike... I dete može hodati po vodi.

ReČe mi ovo i kao da nije primetio da je voda tamo, okrenuo se iprošetao nekoliko jardi od obale, po površini pojilišta ñ jezerceta. To je izgledalo kao da je pojilište fatamorgana usred letnje vreline na stenovitom jezeru. Stajao je Čvrsto na površini, ni talasić nije prenuo preko njegovih letećih Čizama.

• Ovamo, - reČ  Dođi i probaj.

Video sam to svojim oČima. Bilo je moguće, oČito, jer je stajao tamo, tako i ja pođoh da mu se pridružim. Osećao sam se kao da hodam po prozirnom plavom linoleumu i nasmejah se.

• Donalde, šta mi radiš?
• Samo ti pokazujem ono što svi nauČe, pre ili kasnije, - reČe, - baš si zgodan
• Ali, ..
• Gledaj, voda može biti Čvrsta, - lupio je nogom i zvuk je bio kao koža na kamenu, - ili ñ

Lupio je ponovo i voda nas je poprskala obojicu. ñ Da li osećaš? Probaj.

Kako se brzo navikavamo na Čuda! Za manje od minuta poČeo sam da mislim da je hodanje po vodi moguće, da je prirodno, da je... dobro, pa šta?

• Ali, ako je voda Čvrsta, kako možemo da je pijemo?
• Na isti naČin kako hodamo po njoj, RiČard. Ona nije Čvrsta i nije teČna. Ti i ja odluČujemo kakva će biti za Ako želimo teČnu vodu, mislimo kao da je teČna, ponašamo se kao da je teČna, pij je. Ako želiš da bude vazduh, diši je. Probaj.

Možda ima nešto u prisutnosti napredne duše, mislio sam. Možda se ove stvari mogu dešavati u određenom radijusu, pedeset stopa u krugu oko njih...

Kleknuo sam  na površinu i zaronio ruke u vodu. TeČnost. Onda sam legao dole i gurnuo glavu u plavo  i disao, verujući. Delovalo je kao topli, teČni kiseonik, bez gušenja i zapinjanja daha. Podigao sam se i pogledao ga, oČekujući od njega da zna šta mislim.

• PriČaj  reČ
• Zašto moram da priČam?
• Jer je ono što treba da se kaže mnogo jasnije kada se kaže reČ PriČaj.

 

• Ako možemo da hodamo po vodi, pijemo je i dišemo, zašto ne možemo to isto da uradimo i sa zemljom?
• Dobro. Primetićeš...

Došao je do obale lako kao da ide po naslikanom jezeru. Međutim, kada mu je noga dodirnula zemlju, pesak i travu na obali poČeo je da tone i posle nekoliko koraka bio je do ramena u zemlji i travi. Kao da je jezerce odjednom postalo ostrvo, a zemlja oko njega se pretvorila u more. Plivao je na trenutak po pašnjaku, prskao okolo tamnim glinenim kapljicama, onda lebdeo po njemu, zatim ustao i prošetao. Bilo je odjednom Čudnovato videti Čoveka kako hoda po zemlji!

Stajao sam na vodi i aplaudirao njegovoj predstavi. On se poklonio i aplaudirao mojoj.

Prošetao sam do ivice pojila, zamislio zemlju kao teČnost i dodirnuo je cipelom. Talasići se raširiše po travi u krugovima. Koliko je duboka zemlja? Umalo nisam glasno upitao. Zemlja će biti duboka onoliko koliko ja budem mislio da je duboka. Dve stope dubine, mislio sam to, biće dve stope duboka i ja ću je pregaziti.

Sa poverenjem sam koraknuo na obalu i potonuo preko glave. Oko mene je bilo crno podzemlje, zastrašujuće; i borio sam se da izađem na površinu zadržavajući dah, mlatarao sam tražeći malo Čvrste vode, ivicu pojilišta da se uhvatim za nju.

On je sedeo na travi i smejao se.

• Ti si izuzetan uČenik, da li znaš to?
• Nisam uopšte uČenik! Vadi me
• Vadi se

Prestao sam da se koprcam. To je Čvrsto i ja mogu da se popnem napolje. To je Čvrsto... I ja sam se popeo napolje, sav ulepljen i pokriven crnom prljavštinom.

• čoveČe, ti se stvarno uprljaš, radeći

Njegova plava košulja i farmerke, bili su bez mrlja i trunke prašine.

• Aaaaa ! ñ Istresao sam prašinu i prljavštinu iz kose, izvadio je iz uš Na kraju sam ostavio novČanik na travu, ušao u teČnu vodu i oprao se na tradicionalni naČin.
• Znam da postoje bolji naČini Čišćenja od
• Postoje brži naČini,
• Naravno, nemoj da mi kažeš. Samo sedi tamo, smej se i pusti mene da sve otkrijem
• K.

Na kraju sam morao da odem mokar do Flit-a da promenim odeću, vešajući mokre komade odće na zatezaČe, da se suše.

• RiČard, ne zaboravi šta si radio Lako je zaboraviti vreme kada smo znali i mislili da su to bili snovi i Čuda, jednom. Ništa dobro nije Čudo, ništa lepo nije san.
• Svet je san, kažeš, a on je lep Zalazak sunca, oblaci, nebo...
• Ne, slika je Lepota je stvarna. Možeš li to da razlikuješ? Klimnuo sam skoro razumevajući. Kasnije sam virnuo u knjigu.

 

 

 

 

 

Svet je tvoja vežbanka, stranice na kojima računaš. To nije stvarnost, iako tu možeš izraziti stvarnost, ukoliko želiš.

Takođe, imaš slobodu da pišeš gluposti, ili laži, ili da cepaš listove.

 

 

Najveći greh je ograničiti Biće.

Ne Čini T o.