Čak ni danas ne uspevam da shvatim šta me je tada obuzelo. To je bilo neko osećanje kobi, koje me je dovelo daleko Čak, do Čudnog drugara kakav je bio Donald šimoda. Ako već moram da se zbratimim sa sudbinom, Čak ni Mesija liČno nije dovoljno jak da me zadrži.

Bilo je mirno u polju, prostrana tiha dolina otvorena prema nebu... jedino zvuk malog potoka se Čuo, a i to jedva. Ponovo s a m. »ovek se navikne da bude sam, ali prekinite to samo jedan dan i moraćete da se navikavate ponovo skroz iz poČetka.

- O.K., bilo je zabavno neko vreme, - rekao sam glasno dolini. ñ Bilo je zabavno, i možda sam imao dosta da nauČim od tog momka, ali mi je dosta gomila Čak i da su srećne... ako su uplašene, one

će nekog ili razapeti ili obožavati. éao mi je, ali to je ipak mnogo!

To što sam rekao, porazilo me je.  ReČi koje sam izgovorio mogle  bi taČno biti šimodine. Zašto je ostao tamo? Ja sam osećao da treba da idem, a ja uopšte nisam bio Mesija.

Iluzije. šta je mislio time? To je znaČilo više od bilo Čega što je rekao ili uradio. Bio je vatren kada je rekao: - Sve su to iluzije! ñ kad je mogao da usadi tu ideju u moju glavu pukom silom. ñ To jeste bio problem, u redu, i ja trebam njegov dar, ali i dalje nisam znao šta je to znaČilo.

Vatra je gorela, a ja sam spremao neku vrstu gulaša od ostataka mesa, od soje, suvih  rezanaca i dve viršle od pre tri dana, koji će izmešani, valjda vredeti nešto. Torba sa alatom je bila pored kutije s hranom, bezrazložno sam izvadio iz nje kljuČ 9-16 i gledao ga, onda ga obrisao i promešao   gulaš njim.

Bio sam sasvim sam, podsećam vas, niko nije gledao, pa sam iz zabave pokušao sa lebdenjem u vazduhu na naČin na koji je on to radio. Ako ga odbacim pravo u vis i trepnem oČima baš u trenutku kada on prestaje da se penje i poČinje da pada dole, pola sekunde imam osećaj da je leteo. Ali onda on lupne dole na travu ili na moje koleno i efekat brzo nestane. Ali to je bio potpuno isti kljuČ... Kako je on to radio?

Ako su sve to iluzije gospodine šimoda, šta je onda stvarno? I ako je naš život iluzija, zašto ga uopšte živimo? Na kraju sam odustao, bacio kljuČ još par puta i prestao. I prekinuvši, bio sam odjednom zadovoljan, odjednom srećan što sam ovde gde sam, i što znam ono što znam, iako to nije bio odgovor na celokupno postojanje, pa Čak ni na nekoliko iluzija.

Kada sam sam, pevam ponekad: ÑO, stara farba i ja !ì pevao  sam ponekad gladeći krilo Flit-a s istinskom ljubavlju prema avionu ( setite se, nije bilo nikoga da Čuje), putovaćemo nebom...

Skakutaćemo oko polja, dok jedan od nas ne sustane...ì I muziku i reČi sam smišljao ja, pevajući dalje. I neću ja biti taj koji se predaje,... Ukoliko se tebi nešto ne slomi... pa i tada ću te samo povezati žicom... i nastavićemo da letimo... NASTAVIđEMO DA LETIMO...ì

Verzije su bile beskrajne kada mi ide i kada sam srećan, pa ni rima nije tako teška. Prestao sam da razmišljam o problemu Mesije; nije bilo naČina da otkrijem ko je on bio i šta je mislio, pa sam tako prekinuo s pokušajima, i mislio da me je to uČinilo srećnim.

Oko deset sati se smirila vatra, a s njom i moja pesma.

- Ma gde da si Donalde šimoda rekoh, prostirući vreću pod krilom, povlaČim to. éelim ti dragi, usamljeni Mesijo, da nađeš to što želiš da nađeš, ma šta to bilo.

Njegova knjiga mi ispade iz džepa dok sam svlaČio košulju i proČitah je gde se otvorila. 

 

Spona koja povezuje tvoju pravu porodicu nije od krvi, već od poštovanja i radosti u životu drugih.

Vrlo retko Članovi jedne porodice rastu pod istim krovom.

 

Nisam video kako se to može primeniti na mene, i podsetio se da nikada ne dozvolim knjizi da zameni moje vlastito mišljenje. Zavukao sam se pod ćebe, osećajući se kao ugašena sijalica, topao i pospan, ispod neba sa nekoliko hiljada zvezda, koje su možda i bile iluzija, ali lepa, sigurno.

 

Kada sam se ponovo osvestio, bila je zora, ružiČasto svetlo i zlatne senke. Nisam se probudio zbog svetlosti nego zato što me je nešto dodirivalo po glavi, veoma nežno. Prvo sam pomislio da je stabljika trave koja se leluja. Drugi put sam bio siguran da je buba, zviznuo sam je divljaČki i skoro polomio ruku... kljuČ 9-16 je tvrd komad Čelika da bi ga tako mogli udariti, i brzo sam se razbudio. KljuČ   je odskoČio sa krila dole, zavukao se za momenat u travu, a onda zaplovio ponovo veliČanstveno  lebdeći u vazduhu. I dalje sam gledao razbudivši se sasvim. On je meko klonuo na zemlju i ostao miran. Dok sam rešio da ga podignem, postao je onaj isti, stari 9-16 kljuČ koji sam poznavao i voleo, isto onako težak i onako valjan da priteže sve šrafove i matice.

- Pa, do đavola.

Nikada ne govorim ído đavolaí ili íprokletstvoí ostalo mi je od detinjstva.

Ali bio sam zaista krajnje zbunjen i nisam ništa drugo mogao reći. šta se dešavalo sa mojim kljuČem? Donald šimoda je bio najmanje 60 milja iza horizonta. Podigao sam ga, razgledao, odmerio, osećajući se kao praistorijski Čovek koji ne može da razume kako se toČak okreće pred njegovim oČima. Mora da je postojao neki jednostavan razlog...

 

Odustao sam na kraju zadovoljan, ostavio ga u torbu s alatom i zapalio vatru da napravim lepinju. Nisam morao da žurim nigde. Mogao sam ostati ovde ceo dan, ako mi se sviđa.

Hleb je baš narastao u plehu i trebalo ga je okrenuti kad sam Čuo zvuk na nebu, zapadno.

Nije bilo naČina da taj zvuk bude šimodin avion, nije bilo naČina da me neko prati do ovog polja, jednog od milion polja na srednjem zapadu, ali ja sam znao da je to on i poČeo sam zviždukati... pazeći i na hleb i na nebo, pokušavajući da smislim nešto vrlo mirno kad se spusti.

Izašao je iz kabine i došao do vatre. ñ Zdravo RiČarde.

• Kasniš ñ rekoh ñ lepinja je skoro
• éao mi

Dodao sam mu šolju vode iz potoka i plitak tanjir sa pola pogaČe i komadom margarina,

• Kako je bilo?
  • Prošlo je K.  rekao je sa kratkim poluosmehom.  umakao sam živ.
• Sumnjam u

Jeo je neko vreme pogaČu u tišini. ñ Znaš ñ rekao mi je na kraju, razmišljajući o svom obroku ovo je stvarno užasna klopa.

• Niko ne kaže da moraš da jedeš moju pogaČu rekoh preko Zašto svi mrze moju lepinju?

Niko ne voli moju lepinju! Zašto je tako, uzvišeni Majstore?

• Pa, - iscerio se ñ ja govorim kao Bog Rekao bih da ti veruješ da je ona dobra i zato je tebi ukusno. Probaj, a da ne veruješ u to što veruješ. To je neka vrsta izgoretine... posle poplave... u vodenici, zar nije? Mislio si da staviš trave unutra, pretpostavljam?
• éalim, pala mi je nekako dok sam je Ali, zar ne misliš da je ono osnovno, sam hleb

• ne neka zalutala travka ili delić ñ sama pogaČa, zar ne misliš?

- Užasna ñreČe, vraćajući mi ceo komad koji sam mu pružio, bez par zalogaja. Radije ću gladovati. Imaš li breskve?

• U

Kako me je pronašao u ovom polju? Raspon krila od 28 stopa u 10 000 milja prerije nije bilo jednostavno pogoditi, naroČito gledajući prema suncu ñ ali sam rešio da ne pitam. Ako bude hteo da mi kaže, reČi Če mi.

• Kako si me pronašao? ñ rekoh  mogao sam se spustiti bilo

Otvorio je konzervu sa breskvama i jeo ih nožem ñ ne baš jednostavan trik.

• SliČnosti se privlaČe, - promumla komadić breskve sa nož

-O?

• KosmiČki
• O!

Završio sam svoju pogaČu i strugao tiganj peskom iz potoka. To je stvarno dobar hleb.

• Misliš li da objasniš? Kako sam ja to sliČan tvojoj cenjenoj liČnosti? Ili si sa tim, sliČan, mislio na sliČnost aviona?
• Mi Čudotvorci se držimo zajedno reČ ReČenica je zvuČala i ljubazno i zastrašujuće na naČin na koji je rekao.
• Ah, Don? Povodom tvog zadnjeg komentara bi mi mogao reći šta si mislio time: mi Čudotvorci.

• Prema položaju kljuČa 9-16 na torbi s alatom mogao bih reći da si izvodio stari trik sa lebdenjem ovog jutra? Kaži mi ako grešim?

- Ništa nisam izvodio! Probudio sam se, ta stvar me je sama probudila.

• O, sama ñ smejao mi
• Da, SAMA!
  • Ti se razumeš u Čudotvorstvo isto kao što se razumeš u mešenje

Nisam odgovorio na to, spustio sam se dole na vreću i umirio se potpuno. Ako bude imao šta da kaže, reći će kad nađe za shodno.

• Neki od nas poČinju da uČe ove stvari Naša budna svest neće to da prihvati, tako Činimo Čuda u snu. Gledao je u nebo i prve male oblake tog dana. Ne budi nestrpljiv, RiČard. Svi smo mi na svom putu da nauČimo više. To će ti doći priliČno brzo sada i ti ćeš biti mudri stari duhovni majstor pre nego što budeš znao.
• Kako misliš pre nego budem znao? Ja ne želim da znam to! Ne želim ništa DA ZNAM!

 

• Ti ne želiš ništa da znaš.
  • Dobro, želim da saznam šta je svet i zašto postoji, zašto živim ovde i gde ću posle otići...

želim to da znam. I kako da letim bez aviona ako želim.

• žalim.
• žališ, šta?
  • Neće ići Ako ti uČiš šta je ovaj svet i kako funkcioniše, automatski poČinješ da praviš Čuda, ono što će biti nazvano Čudom. Ali, naravno, ništa nije Čudno. NauČi ono što nauČi i mađioniČar i to više nije magija.  Prstao je da gleda u nebo. ñ Ti si kao i svi ostali. Ti već znaš sve to, samo još nisi svestan da znaš.
  • Ne sećam se  rekoh ne sećam se da si me pitao da li želim da nauČim tu stvar, ma šta da je to, donelo bi mi gomile i bedu celog ž Izgleda da sam zaboravio.- »im sam ovo rekao, znao sam da će reći da ću se setiti kasnije, i da će on biti u pravu.

Opružio sam se u travi, podmetnuvši džak sa ostatkom brašna pod glavu kao jastuk.

– Slušaj, ne brini o gomilama. One ti ne mogu ništa, ako ti to ne želiš. Ti si Čaroban, zapamti: Puf-nevidljiv si, i prolaziš kroz vrata.

• Gomila te stigla u Troju, zar ne?
  • Zar sam rekao da ih nisam hteo? Ja sam to Svidelo mi se. Ima neČeg neiskusnog u svakome od nas, inaČe nikada ne bismo mogli biti pravi majstori.
• Ali, zar nisi odusta? Zar ja nisam Č..?
  • NaČin na koji su stvari išle, bio sam pretvoren u Jedinog, Mesiju za sva vremena, i to sam hladno prekinuo, ali ja ne mogu da nauČim ono na šta sam potrošio živote, pokušavajući da

Zatvorio sam oČi, grickajući slamČicu. Slušaj Donalde, šta pokušavaš da mi kažeš? Zašto otvoreno ne kažeš šta se dešava?

Bilo je dugo vremena mirno, onda reČe: - Možda ti treba meni da kažeš. Kaži ti meni šta ja hoću da kažem, a ja ću te ispraviti ako pogrešiš.

Razmišljao sam minut o tome, i odluČio da ga iznenadim. ñ O.K., reći ću ti. ñ Pauzirao sam da vidim koliko će dugo moći da Čeka, ako ono što budem rekao ne bude išlo glatko. Sunce je bilo dovoljno visoko da bude toplo, u nekom skrivenom polju, farmer je radio s traktorom, obrađujući kukuruz nedeljom.

• K. , reći ću ti. Prvo, nije bilo sluČajno kad sam te prvi put video dole u polju u Ferisu.

TaČno?

Bio je tih kao trava kadraste.

• Drugo, ti i ja imamo neku vrstu tajnog sporazuma, koji sam ja oČito zaboravio, a ti Jedino je blag vetar duvao, udaljeni traktor je išao napred-nazad.

Deo mene koji je slušao to, nije mislio da je ono što sam rekao bila izmišljotina. To je bila prava priČa.

 

• Hoću da kažem da smo se sreli pre tri ili Četiri hiljade godina, dan manje ili viš Volimo iste pustolovine, verovatno mrzimo iste stvari, uČimo sa jednako zadovoljstva, istom brzinom. Ti imaš bolje pamćenje. Naš susret je ono što si mislio onim SliČnosti se privlaČeì.

Uzeo sam novu slamku.  Kako zvuČi?

• Neko vreme sam mislio kako će to biti dug govor ñ reČe. To će i biti dug govor, ali mislim da postoje neke šanse da to uradiš ovog Nastavi da priČaš.
• Dalje ne moram da nastavim, jer ti već znaš šta ljudi Ali, da ovo nisam rekao, ti ne bi znao šta ja mislim da znam, a bez toga ja ne mogu da nauČim ništa od onoga što bih hteo da nauČim.Spustio sam svoju slamČicu. ñ »ega tu ima za tebe, Don? Zašto se daviš sa ljudima kao ja? Kad je neko uznapredovao kao ti, on stiČe sve ove Čudotvorne sposobnosti kao nusprodukte. Ti me ne trebaš, ti netrebaš ništa od ovog sveta.

Okrenuo sam glavu i pogledao ga. OČi su mu bile zatvorene.  Kao Travl Er-u benzin  rekao je.

 

• TaČno  Tako je sve što je ostalo na svetu dosadno... nema uzbuđenja kad znaš da ti nešto na ovoj zemlji ne može napraviti problem. Tvoj jedini problem je što nemaš problema!

Ovo je, kako sam mislio, bio sjajan deo govora.

• Ispustio si nešto reČe Kaži mi zašto sam prekinuo s poslom... Da li znaš zašto sam prekinuo da budem Mesija ?

 

• Gomila, rekao Svi su hteli da Činiš Čuda za njih.

- Da. Ne prvo, nego drugo. Strah od gomile nije moj krst, nego tvoj. Nije strah od gomile ono što me zamara, nego je to vrsta gomile koja uopšte ne brine o onome što sam došao da kažem. Možeš preći pešice od Njujorka do Londona po okeanu, a ipak nećeš uČiniti ništa da se zainteresuju, znaš?

Kada je to rekao izgledao je usamljeniji nego bilo koji živi Čovek koga sam video. Njemu nije bila potrebna ni hrana, ni dom, novac ni slava. Umirao je od potrebe da kaže ono što je znao, a nikoga nije bilo dovoljno briga da sluša.

Namrštio sam se na njega da ne bih zaplakao. ñ P ti si to tražio  - rekoh. ñ Ako tvoja sreća zavisi od onoga šta neko drugi radi, mislim da imaš problem.

Podigao je glavu, a oČi su mu sinule kao da sam ga udario kljuČem. Odjednom sam pomislio da ne bilo mudro da se ovaj momak razbesni na mene. »ovek nije ništa u sudaru s munjom.

Osmehnuo se onim svojim poluosmehom. ñ Znaš šta, RiČard ñ reČe polako ñ u pravu si!

Opet je ućutao, poražen onim što sam rekao. Ne primećujući, nastavio sam da priČam o tome kako smo se sreli, i šta je imalo da se uČi, ideje su proletele kroz glavu kao jutarnja kometa. On je ležao vrlo miran u travi, ne pokrećući se, ne govoreći ni reČi. Oko podne je završio svoju verziju univerzuma i svih stvari u njemu.

- ...i osećam se kao da sam tek poČeo Don, toliko stvari ima da se kaže. Kako ja sve to znam?

Kako mi je sve to došlo?

Nije odgovorio.

- Ako oČekuješ da sam odgovorim na svoje pitanje, priznajem da ne znam. Zašto mogu da sve ove stvari kažem sada, kad nikad ranije nisam Čak ni pokušao. šta se to sa mnom dogodilo?

Bez odgovora.

• Don, u redu je, sad možeš da priČaš.

Nije rekao ni reČ. Objasnio sam prikaz života, a moj Mesija, kao da je Čuo sve što je trebalo u toj jednoj reČenici o svojoj sreći, zaspao je.