69.  SVE ZNANJE JE NEZNANJE

 

Pitalac:  Smemo li vas pitati kako ste postigli samoostvarenje?

Maharadž: Na neki način, u mom je slučaju to bilo veoma jednostavno i lako. Pre nego što je umro, moj mi je guru rekao: "Veruj mi, ti si Vrhovna Stvarnost. Ne sumnjaj ni u moje reči ni u moje namere. Govorim ti istinu. Deluj u skladu s njom." Nisam to mogao zaboraviti i spoznao sam sebe.

P: Ali šta ste zapravo radili?

M: Ništa posebno. Živeo sam svoj život, vodio trgovinu, brinuo se za svoju porodicu. U svakom svom slobodnom trenutku neprestano sam se prisećao guruovih reči. Ubrzo nakon našeg susreta moj je guru umro i ja sam se sad mogao osloniti samo na sećanje. No, to mi je  bilo dovoljno.

P: Vaše je oslobođenje zasigurno bilo posledica milosti i moći vašeg gurua.

 

M: Njegove su reči bile istinite i zato su se ostvarile. Istinite reči uvek se ostvaruju. Moj guru nije učinio ništa. Njegove su reči delovale samo zato što su bile istinite.  Sve što  sam činio dolazilo je iznutra, iako to nisam ni tražio ni očekivao.

P: Želite li reći da je guru pokrenuo proces u kojem nije sudelovao?

M: Možeš to izraziti kako god želiš. Stvari se događaju tako kako se događaju. Ko može reći zašto i kako? Ništa nisam učinio namerno. Sve je došlo samo od sebe - želja da sve odbacim,  da budem sam, da uđem u sebe.

P: Zar niste ulagali nimalo napora?

M: Nimalo. Verovali ili ne, nisam čak ni gorljivo želeo postići oslobođenje. Guru mi je samo rekao da sam ja Vrhovna Stvarnost i nakon toga je umro. Jednostavno nisam mogao ništa  drugo nego da mu poverujem. Ostalo se dogodilo samo od sebe. Shvatio sam da se menjam -  to je bilo sve. U stvari, i sâm sam bio zaprepašten. Ali pojavila se želja da proverim istinitost njegovih reči. Bio sam toliko siguran da mi moj guru ni u kojem slučaju nije mogao lagati da sam osećao kako moram spoznati puno značenje njegovih reči jer ću inače umreti. Bio sam posve odlučan, mada nisam znao šta zapravo činim. Provodio sam sate razmišljajući o svojem guruu i njegovim rečima, ali nisam se u mislima prepirao s njim, već sam se samo prisećao onoga što mi je rekao.

P: Šta vam se nakon toga dogodilo? Kako ste spoznali da ste Vrhovna Stvarnost?

M: Nije došao niko izvana da mi to kaže, niti mi je to rečeno iznutra. U stvari, kroz neka sam neobična iskustva prošao samo u početku svoje sadhane, kad sam ulagao napore. S vremena na vreme viđao sam svetlost ili bih začuo glasove, susretao sam različite bogove i boginje i razgovarao s njima. No, otkada mi je moj guru rekao: "Ti si Vrhovna Stvarnost", vizije su i transevi prestali te sam postao veoma miran i jednostavan. Ustanovio sam da sve manje želim i znam, sve dok nisam s krajnjim zaprepaštenjem mogao reći: "Ništa ne želim, ništa ne znam."

P: Jeste li se istinski oslobodili svih želja i strahova ili ste otelovili mudraca prema predstavi koju vam je dao guru?

M: Nisam ni od koga dobio nikakvu predstavu o mudracu, niti sam je sam imao. Moj guru mi nikada nije rekao šta mogu očekivati.

P: Moglo bi vam se dogoditi još dosta toga. Jeste li uistinu stigli na kraj puta?

M: Nije bilo nikakvog puta. Ja jesam, kao što sam oduvek i bio.

P: Ali šta je ta Vrhovna Stvarnost koju ste morali postići?

M: Više nisam bio obmanut, to je sve. Ranije sam stvarao i naseljavao svet. Sada to više ne činim.

P: A gde onda živite?

M: Živim u praznini koja se nalazi onkraj bitka i nebitka, iznad  svesnosti. Ta je  praznina ujedno i punoća. Nemoj me žaliti. Osećam se poput čoveka koji kaže: "Obavio sam svoj posao, nema se više što činiti."

P: Postoji određeni dan koji smatrate datumom svojeg oslobođenja. Znači li to da vam se nešto dogodilo upravo toga dana? Šta se tada dogodilo?

M: Um je prestao da proizvodi događaje. Traganje koje bez prestanka traje od pamtiveka toga se dana završilo. Više ništa nisam ni želeo, ni očekivao, ni prihvatao kao svoje. Nije više bilo pojedinačnog "ja" koje bi nečemu težilo. Izbledeo je čak i puki osećaj "ja jesam". Druga stvar koju sam primetio bila je da sam izgubio sva svoja uobičajena uverenja. Ranije sam bio siguran   u mnogo toga, a posle toga dana ni u šta. Ali nisam osećao da sam išta izgubio time što ne znam, zato što je sve moje znanje bilo lažno. Moje sadašnje neznanje bilo je  poznavanje  činjenice da je sve znanje u stvari neznanje i da je tvrdnja "ja ne znam" jedina istinita tvrdnja  koju um može izreći. Uzmi kao primer ideju "ja sam rođen". Ti je možeš smatrati istinitom. Ali ona to nije. Nikada se nisi rodio i nikada nećeš umreti. Umreće ideja o rođenju i smrti, a ne ti. Poistovećujući se s njom, postaješ smrtan. Kao što u bioskopu sve nastaje iz svetlosti, tako i sav veliki svet    nastaje iz  svesnosti.  Pogledaj pobliže i videćeš da sva imena i likovi nisu ništa

 

drugo do prolazni valovi na okeanu svesnosti, da jedino za svesnost možemo reći da jeste, a nikako za njene preobražaje.

U beskraju svesnosti pojavljuje se svetlost, sićušna tačka koja se brzo pokreće iscrtavajući likove, misli, osećaje, koncepte i ideje, kao olovka koja piše po papiru. A tinta koja ostavlja trag je pamćenje. Ti si ta sićušna tačka čijim se kretanjem svet uvek iznova stvara. Prestani da se pokrećeš i više neće biti sveta. Pogledaj u sebe i shvatićeš da je ta tačka svetlosti odraz beskrajne svjetlosti u telu i da se izražava u osećaju "ja jesam". Postoji jedino svetlost,  sve se drugo samo pojavljuje.

P: Poznajete li ti tu svetlost? Jeste li je videli?

M: Ona se umu pokazuje kao tama. Možeš je spoznati jedino kroz njene odraze. Na dnevnoj svetlosti možeš videti sve osim same svetlosti.

P: Trebam li odatle zaključiti da su naši umovi slični?

M: Kako bi to bilo moguće? Ti imaš svoj um, isprepleten nitima pamćenja koje na okupu drži želja i strah. Ja nemam vlastitog uma. Ono što treba da znam univerzum donosi pred mene kao da mi pribavlja hranu koju ću pojesti.27

P: Znate li sve što želite znati?

M: Nema ničega što bih želeo znati. Ali ono što trebam znati postaje mi dostupno.

P: Stiže li ti to znanje iznutra ili izvana?

M: Na mene se ne mogu primeniti reči "iznutra" ili "izvana". Moja je nutrina izvan mene,  a moja vanjština u meni. Znanje koje mi je u određenom trenutku potrebno mogu dobiti i od  tebe, ali ti nisi odvojen od mene.

P: Čuli smo da postoji četvrto stanje svesti (turija). Šta je to?

M: Biti tačka svetlosti koja iscrtava svet znači nalaziti se u stanju poznatom kao turija, a biti sama svetlost znači nadići to stanje (turijatita). Ali od kakve su nam koristi nazivi, kad nam je stvarnost toliko blizu?

P: Postoji li ikakav daljnji napredak u vašem stanju? Kad upoređujete sebe kakvi ste bili juče s ovim kaki ste danas, primećujete li da ste se promenili ili napredovali? Dobiva li vaše viđenje stvarnosti na širini i dubini?

M: Stvarnost je nepokretna, a ipak se neprestano kreće. Ona je poput  moćne reke - teče, a  ipak je večna. Ono što teče nije reka sa svojim koritom i obalama, već voda u njoj. Isto tako i univerzalni sklad, svojstvo uravnoteženosti (sattva guna), igra svoje igre protiv sile mraka (tamas) i beznađa (rađas). U uravnoteženosti uvek postoji promena i napredak, u beznađu promena i nazadovanje, a mrak predstavlja haos. Ta se tri svojstva večno nadigravaju. To je činjenica koju nikako ne možemo osporiti.

P: Moram li uvek postajati tup zbog sila mraka ili očajavati zbog sila beznađa? Što se tada događa s uravnoteženosti?

M: Ona je zračenje tvoje prave prirode. Uvek je možeš naći onkraj uma i njegovih mnogobrojnih svetova. Ali želiš li biti u svetu, moraš prihvatiti njegove tri osobine kao neodvojive: materija, energija i život isti su u svojoj srži, ali različiti kao pojave. Oni se mešaju    i teku u svesnosti. U vremenu i prostoru postoji večni tok: rođenje i smrt, napredak i nazadovanje - prividno bez početka i bez kraja. Blaženstvo je stvarnost, bezvremena i nepromenljiva svesnost koja ne poseduje ni telo ni um.

P: Razumem da je, prema vama, sve što postoji samo jedno od stanja svesnosti. Svet je prepun različitih stvari i pojava. Jedno zrnce peska stvar je koliko i čitava planeta. U kakvom su odnosu sve te stvari sa svesnošću?

 

 

27 Um se održava iluzijom da čovek treba uvek nešto da osmisli i sazna, da dođe  do  odgovora.  Transcendencijom uma otkriva se paradoks da je sve  već tu i da nam nije potreban um da bismo nešto videli  kako jeste. Bez uma vidimo mnogo bolje i direktno sve kako jeste. Sve je već tu i sve nam se otkriva. Otuda vidovitost kod prosvetljenih. (I. A.)

 

M: Tamo gde svesnost ne može da dopre počinje materija. Pojava je oblik bitka koji nismo razumeli. Taj se bitak ne menja, on je uvek isti. No, nama se čini da se pojavljuje negde  zasebno, kao nešto strano i tuđe. Naravno, pojava se uvek odigrava u svesnosti (ćit), ali pojavljuje se kao da se nalazi izvan nje zbog svoje prividne nepromenljivosti. Temelj je svih stvari pamćenje jer bez njega ne bi bilo prepoznavanja. Stvaranje, odražavanje, odbacivanje - to su Brahma, Višnu i Šiva, odnosno proces koji večno traje i upravlja svime.

P: Ne postoji li izlaz?

M: Ja i ne činim ništa drugo: samo ti pokazujem izlaz. Shvati da Jedno uključuje troje, da si ti to Jedno, i bit ćeš spasen od svetovnih procesa.

P: Što će se u tom slučaju dogoditi s mojom svesnošću?

M: Nakon razdoblja stvaranja dolazi razdoblje ispitivanja i odražavanja, a onda konačno i razdoblje odustajanja i zaboravljanja. Svesnost ostaje, ali u skrivenom, mirnom stanju.

P: Zadržava li se i dalje identitet?

M: Identitet je svojstven stvarnosti i nikada se ne gubi. Ali identitet nije ni prolazna ličnost (vjakti), ni karmom određena individualnost (vjakta). To je ono što ostaje kad se svako poistovećivanje odbaci kao pogrešno - čista svest, osećaj bitka svega što jeste i što može biti. Svest je čista u početku i na kraju, ali u međuvremenu se zagađuje zamišljanjem koje se nalazi u korenu stvaranja. Ona u svakom trenutku ostaje ista. Spoznati je takvu kakva jeste predstavlja oslobođenje i bezvremeni mir.

P: Je li osećaj "ja jesam" stvaran ili nestvaran?

M: I jedno i drugo. Nestvaran je kad kažemo "ja sam ovo, ja sam ono", a stvaran kad znamo  "ja nisam ovo, ja nisam ono".

Spoznavalac se javlja i nestaje zajedno s onim što je spoznao i prolazan je. Ali ono što zna da ne zna, ono što je oslobođeno svih sećanja i predviđanja, bezvremeno je.

P: Je li osećaj "ja jesam" isto što i svedok ili je to dvoje odvojeno?

M: Da nema jednog, ne bi bilo ni drugog. Pa ipak, oni nisu jedno. To je poput cveta i njegove boje. Da nema cveta, ne bi bilo ni boje, a da nema boje cvet se ne bi mogao videti.  Onkraj  svega nalazi se svetlost koja u dodiru s cvetom stvara boju. Spoznaj da je tvoja istinska priroda jedino čista svetlost i da posmatrač i posmatrano dolaze i odlaze zajedno. Ono što oboje čini mogućim, a ipak nije nijedno od njih, jeste tvoj stvarni bitak. On nije bitak "ovog" ili "onog", već čista svest o bitku i nebitku. Kad se svest usmeri na sebe, javlja se osećaj neznanja. Kad je okrenuta prema vanjskome, nastaje sve spoznatljivo. Zato je tvrdnja "ja poznajem sebe" protivrečna jer ono što poznajem ne može biti "moje Sopstvo".

P: Ako Sopstvo zauvek ostaje nepoznato, šta se onda spoznaje prilikom samoostvarenja?

M: Dovoljno već oslobađa i spoznaja da ono što znamo ne može biti ni "ja" ni "moje". Sloboda od samopoistovećivanja s nizom sećanja i navika, začuđenost pred beskonačnim bogatstvom bitka, njegovom neiscrpnom kreativnošću i potpunom transcendentalnošću, apsolutna neustrašivost koju rađa spoznaja prividnosti i prolaznosti svakog oblika svesnosti - ističu iz dubokog i neiscrpnog izvora. Postići samoostvarenje znači spoznati taj izvor kao izvor, pojave kao pojave, a sebe kao izvor.

P: Na kojoj je strani svedok? Je li on stvaran ili nestvaran?

M: Niko ne može reći: "Ja sam svedok." Predmet svedočenja uvek je osećaj "ja jesam". Stanje nevezane svesti je svesnost, "um kao ogledalo". Ona se pojavljuje i nestaje zajedno sa svojim objektom i zato nije sasvim stvarna. No, o kakvom god se objektu radilo, ostaje nepromenjena pa je zato i stvarna. Osećaj "ja jesam" sudeluje i u stvarnom i u nestvarnom pa predstavlja most između toga dvoga.

P: Ako se sve događa samo u odnosu na osećaj "ja jesam", ako je on i predmet spoznavanja i spoznavalac i proces spoznavanja, šta čini svedok? Od kakve je on koristi?

M: Svedok ne čini ništa i nije ni od kakve koristi.

P: Ali zašto onda uopšte govorimo o njemu?

 

M: Zato što postoji. Most služi samo jednoj svrsi - da premošćuje. Na njemu ne možeš sagraditi kuću. Osećaj "ja jesam" posmatra stvari, a svedok vidi kroz njih. On ih vidi takvima kakve jesu, kao nestvarne i prolazne. Njegov je zadatak da govori: "Ovo nisam ja, ovo nije moje."

P: Je li pojavno (saguna) način na koji se ispoljava nepojavno (nirguna).

M: Nepojavno se ne može ni na koji način ispoljavati. Ništa od pojavnog ne može izraziti nepojavno.

P: Ali zašto onda govorite o njemu?

M: Zato što je to mesto mog rođenja.