24.SVE SE DEŠAVA SAMO OD SEBE

 

Pitalac:  Da li svetac, Gnani, umire?

Maharadž: On je iznad života i smrti. Ono što mi smatramo da je neizbežno  -  roditi se i  umreti - oni vide samo kao način izražavanja kretanja u nepokretnom, promenljivog u nepromenljivom, konačnog u beskonačnom. Za Gnanija, sveca, očevidno je da se ništa ne rađa  i ništa ne umire, ništa ne traje i ništa se ne menja, sve je kako jeste -  bezvremeno.

P: Vi kažete da je svetac, Gnani, iznad. Iznad čega? Iznad znanja?

M: Znanje ima svoj uspon i svoj zalazak. Svesnost dolazi u biće i izlazi iz bića. To je stvar svakodnevnog događanja i opažanja. Mi svi znamo da smo ponekad svesni, a ponekad ne.  Kada nismo svesni to nam se javlja kao mrak ili praznina. Svetac je svestan sebe, niti kao svestan, niti kao nesvestan, nego čisto probuđen, svestan tri stanja uma i njihovih sadržaja.8

P: Kad ovo svedočenje počinje?

M: Za sveca ništa ne počinje niti se završava. Kao što se so rastvara u vodi, tako se sve rastvara u čistom postojanju, biti. Mudrost je večno negirati nestvarno. Videti nestvarno je mudrost. Iznad ovoga boravi neizrecivo.

P: U meni postoji ubeđenje: ’Ja sam telo’. Priznajem, ja govorim iz neznanja. Međutim, kada je počelo to stanje osećanja da smo telo, telo-um, ili čak samo um?

M: Ne možete govoriti o početku svesnosti. Same ideje o početku i vremenu su unutar svesnosti. Da biste govorili o početku nečega, morate stati izvan toga, biti odvojeni od toga. A u momentu kada stanete pored toga, izvan toga, vi shvatate da ne postoji tako nešto i da nikad nije ni bilo. Postoji samo realnost, istinitost, u kojoj nijedna "stvar" nema postojanje svoje sopstveno. Kao što su talasi neodvojivi od okeana, tako je i sva "egzistencija" ukorenjena u biti, postojanju.

P: Činjenica je da vas ja sada i ovde pitam: kada se konstatacija ’Ja sam telo’ pojavila? Pri  mom rođenju? Ili ovog jutra?

M: Sada.

P: Ali ja se sećam da sam to osećanje imao i juče takođe.

M: Sećanje od juče je jedino danas.

P: Ali sigurno da ja postojim u vremenu. Imam i prošlost i budućnost.

M: To je kako vi zamišljate - sada.

P: Mora da postoji početak.

M: Sada.

P: A šta je sa svršetkom, krajem?

M: Ono što nema početka, ne može se završiti.

 

8   Tri stanja uma su: dubok san bez snova, sanjanje i  java.

 

P: Ali ja sam svestan moga pitanja.

M: Na lažno pitanje se ne može odgovoriti. Ono jedino može biti viđeno kao pogrešno,  lažno.

P: Za mene ono je realno.

M: Kad vam se ono učinilo realnim? Sada.

P: Da, ono je sasvim stvarno meni - sada.

M: Šta je realno u vašem pitanju? To je stanje uma.  Nijedno  stanje  uma ne može biti realno kao ni um sam. Da li je um realan, istinit? To je samo skup stanja, a svako od njih je prolazno. Kako može niz, skup prolaznih stanja biti smatran realnim, istinitim?

P: Kao perle na niski, događaji slede događaje - večno, zauvek.

M: Oni su svi postavljeni na osnovnoj ideji: ’Ja sam telo’. Ali isto tako i ovo je mentalno stanje koje je prolazno. Ono dolazi i odlazi kao i druga stanja. Iluzija, obmana da smo telo-um je tu jedino zato što nije istraživana, ispitivana. Neistraživanje je konac - nit na kome su sva stanja uma postavljena. To je kao mrak u zatvorenoj sobi. On je tu očigledno. Ali kad se soba otvori, gde on odlazi? On ne ide nikud, jer on nije bio tu. Sva stanja uma, sva imena i oblici postojanja su utemeljeni u neistraživanju, netraganju, u lakovernoj imaginaciji.

Ispravno je reći: JA JESAM, ali reći: ’Ja sam ovo, ja sam ono’, znak je neistraživanja, mentalne slabosti ili letargije, zaboravnosti.

P: Ako je sve svetlo, kako se mrak pojavljuje? Kako može biti mraka usred svetlosti?

M: Ne postoji tama usred svetlosti. Zaborav Sebe je mrak, tama. Kada smo apsorbovani, zadubljeni u druge stvari, u ne-Sopstvo, mi zaboravljamo sebe. Nema ničega neprirodnog u tome. Ali zašto zaboraviti Sopstvo zbog neumerenosti i vezanosti? Mudrost postoji u stalnom nezaboravljanju Sopstva, kao večno prisutnog izvora oboje: iskušenika i njegovog iskustva.

P: U mom sadašnjem stanju ’ja sam telo’ ideja dolazi spontano, prirodno, dok ideja ’ja sam čisto Sopstvo’ mora biti nametnuta umu kao nešto istinito, ali ne i doživljeno, iskušano.

M: Da, sadhana, praksa, se sastoji u prisilnom, nametnutom, podsećanju osobe na njeno čisto ’postojanje’, ’bit', da ona nije ništa odvojeno, posebno, niti je suma posebnosti, pojedinosti, niti čak i totalitet, sveukupnost, posebnosti, koji sačinjava univerzum. Sve postoji u umu, čak je i telo jedan sklop u umu od velikog broja čulnih opažaja, percepcija, a svako opažanje je takođe mentalno stanje. Ako vi kažete: ’Ja sam telo’, pokažite to.

P: Evo ga, tu je.

M: Jedino kada vi mislite o njemu. Oboje, i um i telo su prekidana, naizmenična stanja. Suma ukupnosti ovih odsjaja, javljanja, stvara iluziju postojanja. Istražite šta je stalno u prolaznom, stvarno u nestvarnom. To je sadhana, duhovna praksa.

P: Činjenica je da ja mislim o sebi kao o telu.

M: Mislite o sebi na bilo koji način. Jedino nemojte uzimati ideju tela u slici. Postoji samo tok opažaja, sećanja i stvaranja ideja. Telo je apstrakcija, sažetak - uopštenost, stvorena našom tendencijom, namerom, da tragamo za jedinstvom u različitosti što opet nije pogrešno.

P: Meni je rečeno, da je misliti: ’Ja sam telo’,  oštećenje, nedostatak uma.

M: Zašto tako govoriti? Takvi iskazi stvaraju probleme. Sopstvo je izvor svega, i za sve - krajnje odredište. Ništa nije spoljašnje.

P: Kada ideja o telu postane opsesivna, nije li ona sasvim pogrešna.

M: Nema ništa pogrešno u ideji o telu, niti čak u ideji ’Ja sam telo’. Ali,  ograničavati sebe samo na telo je pogrešno.

U stvarnosti, svo postojanje, svaki oblik je moj sopstveni, u mojoj svesnosti.  Ja  ne mogu reći šta sam ja, jer reči mogu opisati samo ono što ja nisam.

Ja jesam, i pošto ja jesam, sve jeste. Ali ja sam iznad svesnosti, i prema  tome,  u svesnosti ja ne mogu reći da ja jesam.

Ipak, ja jesam. Pitanje: ’ko sam ja?’ nema odgovor. Nijedno iskustvo ne može da odgovori na to, jer je Sopstvo iznad iskustva.

P: Ipak, pitanje: ’ko sam ja?’ mora biti od neke koristi.

 

M: Ono nema odgovor u svesnosti i, zato, pomaže da se ode iznad svesnosti.

P: Ja sam ovde - u ovom trenutku. Šta je realno, stvarno u tome, a šta nije? Sada, molim vas, nemojte mi reći da je moje pitanje pogrešno. Ispitivanje mojih pitanja neće me odvesti nigde.

M: Vaše pitanje  nije  pogrešno. Ono je nepotrebno! Vi kažete: ’Ovde i sad ja jesam!’ Stanite  tu, ovo je realno, stvarno. Ne izvrćite činjenicu u pitanje. Tu leži vaša pogreška. Vi niste ni znanje ni neznanje, niti um niti materija, ne pokušavajte da opišete sebe u izrazima uma i materije.

P: Upravo sad je došao dečko do vas sa problemom. Vi ste mu  rekli nekoliko  reči i on je otišao. Da li ste mu pomogli?

M: Naravno.

P: Kako možete biti sigurni?

M: Nema potrebe da znam. To se odvija samo od sebe.

P: Ipak, vi ste napravili zaključak. Na čemu je on zasnovan?

M: Na onome što mi ljudi kažu. Ali vi ste onaj ko traži dokaze. Ja ih ne trebam. Postavljanje stvari ispravno leži u samoj mojoj prirodi, koja je sathyam, shivam, sundaram - istina, dobrota, lepota.

P: Kada čovek dođe do vas po savet i vi mu date savet, odakle to dolazi i sa kojom snagom to pomaže?

M: Njegovo sopstveno biće utiče na njegov um i podstiče odgovor.

P: A koja je vaša uloga?

M: U meni se sastaju čovek i njegovo Sopstvo.

P: Zašto Sopstvo ne pomogne čoveku bez vas?

M: Ali ja sam Sopstvo! Vi mene zamišljate kao odvojenog, otuda vaše pitanje. Ne postoji  ’Moje Sopstvo’ i ’njegovo Sopstvo’. Postoji Sopstvo, jedino Sopstvo svega. Obmanuti  razlikom imena i oblika, umova i tela, vi zamišljate mnoštvo, višestruka Sopstva. Mi oboje smo Sopstvo, ali vi izgleda niste u to ubeđeni. Ovaj razgovor personalnog sopstva i univerzalnog Sopstva, je učenički stepen, faza, idite iznad, ne budite u ćorsokaku dualnosti.

P: Vratimo se ka čoveku u potrebi za pomoći. On dolazi kod vas.

M: Ako on dolazi, on je siguran da će dobiti pomoć. Jer je on predodređen da dobije pomoć,  on dolazi. Nema ničega nestvarnog, tajanstvenog, u tome. Ja ne mogu pomoći nekima, a druge odbiti. Svi koji dođu dobijaju pomoć, jer takav je zakon. Jedino oblik pomoći je promenljiv zavisno od potrebe.

P: Zašto on mora doći ovde da dobije savet? Može li ga on dobiti iznutra?

M: On neće slušati. Njegov um je okrenut napolje. Ali, u stvari, ovo iskustvo je u umu, i sam njegov dolazak k meni i dobijena pomoć je sve unutar njega samog; umesto  da  pronađe odgovor u sebi samom, on zamišlja odgovor od spolja. Za mene ne postojim ja, nema čoveka i nema davanja. Sve ovo je samo treperenje u umu. Ja sam beskonačni mir i tišina u kojima se ništa ne pojavljuje, jer sve što se pojavi - nestane. Niko ne dolazi po pomoć, niko ne daje  pomoć, niko ne dobija pomoć. Sve je to samo ispoljavanje, pokazivanje, u svesnosti.

P: Ipak, snaga, moć, za pomoć je tu i tu je neko ili nešto što ispoljava tu moć, snagu, nazvali to Bog ili Sopstvo ili Univerzalni Um. Ime nije bitno, važno, ali činjenica, delo, jeste.

M: Ovo je stav, mišljenje, koje ima telo-um. Čisti um vidi stvari onakvim kakve jesu. Mehuri, klobuci u svesnosti. Ovi mehuri se pojavljuju, nestaju i ponovo pojavljuju a da nemaju stvarno postojanje, bit. Nikakav poseban uzrok ne može biti pripisan, dodeljen njima, jer svaki je prouzrokovan sa svim i utiče na sve. Svaki mehur je telo, i sva ta tela su moja.

P: Da li hoćete da kažete da imate moć da sve uradite ispravno?

M: Ne postoji snaga, moć, koja je odvojena od mene. Ona je ugrađena, nerazdvojna, u samu moju prirodu. Nazovite to kreativnošću. Od grumena zlata vi možete napraviti puno ornamenata, ukrasa, svaki će sadržati zlato. Slično, u ma kojoj se ulozi mogu pojaviti i ma koju

 

funkciju mogu da obavljam, ja ostajem ono što sam, "JA JESAM" nepokretan, stabilan, neuzdrman, netaknut, nezavisan. Ono što vi nazivate Univerzum, priroda, je moja spontana kreativnost, štogod da se desi, dešava se. Ali, takva je moja priroda, da se sve završava u radosti.

P: Ja imam slučaj dečaka koji je oslepeo jer ga je njegova glupa majka hranila metil alkoholom. Ja sam vas zamolio da mu pomognete. Vi ste prepuni samilosti, očevidno, željni da pomognete. Kakvom snagom, moći, vi možete pomoći njemu?

M: Njegov slučaj je registrovan, zabeležen u svesnosti. On je tamo - neizbrisivo. Svesnost će delovati.

P: Da li čini neku razliku da vas ja zamolim za pomoć?

M: Vaše pitanje je deo dečakove slepoće. Pošto je on slep, vi pitate. Vi niste dodali ništa.

P: Ali, vaša pomoć će biti novi faktor?

M: Ne, sve je sadržano u dečakovoj slepoći. Sve je u tome - majka, dečak, vi i ja, i sve drugo. To je jedan događaj.

P: Vi hoćete da kažete da je i pored naše diskusije dečakov slučaj bio predodređen, unapred određen?

M: Kako drugačije? Stvari sadrže svoju budućnost. Dečko se pojavio u svesnosti.  Ja  sam iznad. Ja ne izdajem naređenja svesnosti. Ja znam da je u prirodi svesti, duhovnoj, da postavi stvari ispravno. Neka svesnost pazi na svoju kreaciju! Dečakov bol, vaše sažaljenje, saosećanje, moje slušanje i svesnost deluju - sve to je jedna jedina činjenica - ne razdvajajte to na komponente da bi onda postavljali pitanja.

P: Kako čudno vaš um funkcioniše.

M: Vi ste čudni, ne ja. Ja sam normalan. Ja vidim stvari onakvim kakve jesu, i otkuda, Ja nisam uplašen od njih. Ali, vi ste uplašeni od stvarnosti.

P: Zašto bih ja to bio?

M: To je neznanje o Sebi, koje vas čini uplašenim, a takođe nesvesnog da ste uplašeni. Ne pokušavajte da ne budete uplašeni. Prvo sklonite zid neznanja.

Ljudi su uplašeni da će umreti, jer oni ne znaju šta je smrt. Gnani, svetac, je umro pre svoje smrti, on je video da nema ničeg čega bi se trebao bojati. U trenutku kada spoznate vaše stvarno biće, vi se prestajete plašiti bilo čega. Smrt daje slobodu i moć. Da biste bili slobodni u svetu, vi morate umreti za svet. Tada je univerzum vaš sopstveni, on postaje vaše telo, izraz, manifestovanje, i instrument, alat. Sreća postojanja, bića, potpuno slobodnog je iznad moći opisivanja, objašnjenja. S druge strane, onaj ko je uplašen od slobode ne može umreti.

P: Vi mislite da onaj ko ne može umreti, ne može ni živeti?

M: Uzmite to kako hoćete, vezanost je zatvor, nevezanost je sloboda. Želeti je ropstvo.

P: Da li iz toga sledi da ako ste vi spaseni - i svet je spasen?

M: Kao celina svet ne treba spasavanje. Čovek čini greške i stvara patnju; kad to uđe u polje svesnosti, svesnosti Gnanija, sveca, to je postavljeno ispravno. Takva je njegova priroda.

P: Mi možemo posmatrati ono što bi mogli nazvati duhovnim napretkom, progresom. Sebičan čovek posvećen religiji, kontroliše sebe, pročišćava svoje misli i osećanja, sprovodi duhovnu praksu, ostvaruje svoje istinsko biće. Da li je takav napredak vođen uzročnošću, ili je on slučajan?

M: Sa moje tačke gledišta, sve se dešava samo od sebe, sasvim, potpuno spontano. Ali čovek zamišlja da on radi na podsticaju prema cilju. On uvek ima nagradu na umu i teži za njom.

P: Grub, zaostao, nerazvijen čovek, neće raditi bez nagrade. Nije li u redu i njemu nuditi podsticaje?

M: On će stvoriti za sebe podsticaje bilo kako, svakako. On ne zna da je napredovati u prirodi svesnosti. On će napredovati od motiva do motiva i naći će, jureći, Gurua, za ispunjenje svojih želja. Kada uz pomoć zakona svoga postojanja, bića, on počne da pronalazi put povratka,

 

nivritti, on će napustiti sve motive, jer njegovo interesovanje za svet je završeno. On ne želi ništa - niti od drugih, niti od sebe samog. On umire za sve i postaje Sve. Ne želeti ništa i ne raditi ništa - to je istinska kreacija, stvaranje.

Gledati univerzum, koji se pojavljuje, rađa i opada u svom sopstvenom srcu - je čudo.

P: Velika prepreka unutarnjem naporu, nastojanju, je dosada. Učeniku postaje dosadno.

M: Inercija, lenjost, i uznemirenost, tamas i rađas, deluju zajedno i spuštaju, smanjuju, jasnost  i harmoniju, sattva. Tamas, lenjost, i rađas, uznemirenost, moraju biti pobeđeni pre nego što se sattva, harmonija, može pojaviti. To će sve doći blagovremeno, potpuno spontano.

P: Nije li onda napor nepotreban?

M: Kada je napor potreban, on će se pojaviti. Kada beznapornost, lakoća, postane bitna, ona   će se pojaviti sama od sebe. Vi nemate potrebe da se u vezi toga zabrinjavate, naprežete. Samo plovite sa tim i predajte sebe potpuno zadatku sadašnjeg trenutka, koji je umiranje iz trena u tren, u sadašnjosti. Zbog življenja je umiranje. Bez smrti život ne može postojati.

Držite se čvrsto glavne stvari da su svet i Sopstvo jedno i savršeni. Samo je vaše ponašanje pogrešno i treba ga promeniti, prilagoditi.

Ovaj proces ili ponovno prilagođavanje je ono što vi zovete sadhanom. Vi dolazite do tog saznanja stavljajući tačku na indolenciju, neaktivnost, i koristite svu svoju energiju da rasvetlite put zbog jasnoće, bistrine, i dobrotvornosti, milosrđa. A u stvarnosti ovo su sve znaci sigurnog, nesumnjivog, napretka, duhovne evolucije. Nemojte se plašiti, nemojte se protiviti, nemojte kasniti, odlagati. Budite ono što ste. Nema ničega čega biste se plašili. Verujte i pokušajte. Probajte iskreno. Dajte svome stvarnom biću šansu da kreira vaš život.

Nećete zažaliti.