4.     STVARNI SVET JE IZNAD UMA

 

Pitalac: U izvesnim prilikama pitanje se pojavljuje da li je Univerzum podvrgnut zakonu uzroka, ili da li on postoji i funkcioniše van zakona. Vi ste dakle mišljenja, da je on neuzročan, da se sve, ma kako malo, bez uzroka, pojavljuje i iščezava bez nekog znanog razloga.

Maharadž: Pošto je prostor (i vreme) fizički ili mentalan, to uzročnost znači sled događaja u prostoru i vremenu.

Vreme, prostor, uzročnost su mentalne kategorije, koje se pojavljuju i nestaju (prestaju) sa umom.

P: Sve dok um funkcioniše (deluje), uzročnost je valjan (pravovaljan) zakon.

 

M: Kao i sve mentalno, takozvani zakon uzročnosti je kontradiktoran sam sebi.

Ništa u postojanju (egzistenciji) nema poseban uzrok, ceo Univerzum doprinosi postojanju čak i najmanje stvari, ništa ne može biti onako kakvo je bez Univerzuma.

Kada je izvor i temelj celine, jedini uzrok i svega pojedinačnog, govoriti o uzročnosti kao univerzalnom zakonu je pogrešno. Univerzum nije  ograničen sa svojim sadržajem,  pošto  su njegovi potencijali beskonačni; pored toga on je manifestacija ili izraz principa i fundamentalnosti (bitnosti) i potpune slobode.

P: Da, može da se uoči da je sasvim pogrešno kada, generalno govoreći o nekoj stvari,  ističemo da je ona jedini uzrok drugoj stvari.

U svakodnevnom životu mi započinjemo stalno delovanje sa očekivanjem rezultata (sa svrhom ishoda).

M: Da, ima takvih aktivnosti koje se odvijaju zbog neznanja. Kad bi ljudi znali da se ništa ne može desiti dok ceo Univerzum ne učini da se to desi, oni bi postigli mnogo više sa manje rasipanja energije.

P: Ako je celina uzrok svega, kako možemo govoriti o usmerenom delovanju prema određenom uspehu?

M: Samo zalaganje (težnja) za uspehom (dostignućem) je takođe jedino izražavanje ukupnog Univerzuma. To se pokazuje sámo kada se energetski potencijal poveća na određenoj tački. Zabluda vremena vas zavodi da govorite o uzročnosti.

Kada se prošlost i budućnost sagledaju u bezvremenom (večnom) sada kao delovi zajedničkog uzora, ideja o uzročnom efektu (posledici) gubi svoju verodostojnost i kreativna sloboda zauzima njegovo mesto.

P: Ipak, ne mogu da shvatim kako išta može da dođe (da se desi) bez uzroka.

M: Kad ja kažem da je stvar (pojava) bez uzroka, ja mislim da ona može biti bez posebnog uzroka. Vaša rođena majka nije bila neophodna da vam da rođenje; vas je mogla roditi neka druga žena. Ali vi niste bili u mogućnosti da se rodite bez Sunca i Zemlje (planete). Čak ni ovo nije moglo prouzrokovati vaše rođenje bez najvažnijeg faktora: vaše sopstvene želje da se rodite.

To je želja koja daje život (rođenje), koja daje oblik i ime. Želja je zamišljena i manifestuje samu sebe kao nešto opipljivo ili shvatljivo. Zato je i stvoren svet  u  kome  mi živimo, naš personalni (individualni) svet.

Stvarni svet je iznad vidokruga (znanja) uma, mi ga vidimo kroz mrežu naših želja, podeljeni u bolu i zadovoljstvu, ispravnom i pogrešnom, unutrašnjem i spoljašnjem.

Da bi videli Univerzum onakav kakav jeste, morate zakoračiti iznad mreže. To nije tako teško, jer je mreža puna rupa.

P: Šta vi podrazumevate pod rupama? I kako ih pronaći?

M: Gledajte u mrežu i njene mnoge suprotnosti (kontradiktornosti). Vi činite i ne činite pri svakom koraku.

Vi želite mir, ljubav, sreću (radost) a radite naporno da stvorite bol, mržnju i rat. Vi želite dug život a jedete previše, želite prijateljstvo a eksploatišete.

Gledajte vašu mrežu kako je satkana od takvih protivurečnosti i otklonite ih – samo vaše prepoznavanje će učiniti da one nestanu.

P: Pošto moje uočavanje protivurečnosti čini da one odu, ne postoji li uzročna veza između mog gledanja i njihovog odlaska?

M: Uzročnost čak i kao koncept (pojam), ne dovodi do haosa.

P: Do kog stepena je želja uzročni faktor?

M: Jedan od mnogih. Za sve postoje nebrojeni uzročni faktori. Ali izvor svih njih je  Beskonačna Mogućnost, Svevišnja Stvarnost, koja je u vama i koja daje svoju moć i svetlost i ljubav svakom iskustvu.

 

Ali  ovaj  izvor  nije  uzrok,  a   uzrok  nije      izvor.  Zbog  ovoga,  ja  kažem  da  je  sve bezuzročno.

Vi znate da pokušate da uđete u trag kako se stvari dešavaju, ali ne možete da nađete zašto su stvari takve kakve jesu.

Stvar je onakva kakva je, jer je Univerzum takav kakav je.

 

1.  ROĐENO MORA DA UMRE

 

Pitalac:  Da li je svesnost svedočenja stalna ili nije?

Maharadž:    Nije  stalna.  Znalac  (onaj koji zna)  pojavljuje  se  i određuje  zajedno sa znanim (saznanjem).

Ono u čemu oba, i znalac i znano, nastaju i određuju se, jeste izvan vremena. Reči ‘stalno’ ili ‘večno’ nisu prikladne.

P: U snu nema ni saznanja ni znalca. Šta održava telo osetljivim i prijemčivim?

M: Sigurno da vi ne možete reći da je znalac odsutan. Iskustvo o stvarima i mislima nije prisutno, to je sve.

Ali iskustvo o odsustvu iskustva je takođe iskustvo. To je isto kao kad se uđe u mračnu sobu i kaže: "Ne vidim ništa".

Čovek slep od rođenja ne zna šta je mrak.

Slično, jedino znalac zna da ne zna. San je samo gubitak pamćenja. Život ide dalje.

P: A šta je smrt?

M: To je promena životnog procesa određenog (posebnog) tela. Integracija (sjedinjenost) se završava i dezintegracija nastupa.

P: Šta biva tad sa znalcem? Sa nestankom tela, da li nestaje i znalac (saznavalac)?

M: Upravo kako se spoznavalac (znalac) tela pojavljuje pri rođenju, tako on nestaje pri smrti.

P: I ništa ne ostaje?

M: Život ostaje. Svesti je potreban nosač i instrument za njeno manifestovanje.  Kad život  stvori novo telo, novi saznavalac se rađa.

P: Postoji li uzročna veza između uzastopnih (naizmeničnih) saznavatelja tela, ili telesnih umova?

M: Da, postoji nešto što bi se moglo nazvati memorija tela, ili kauzalnost (uzročno telo), zapis svega što je mišljeno, željeno i urađeno. To je kao više slika spojenih  zajedno.

P: Šta je ovaj osećaj odvojenog postojanja?

M: On je odraz jedne stvarnosti u odvojenom telu. U tom odrazu neograničeno i ograničeno su u konfuziji i smatraju se istovetnim. Svrha toga je da ukloni ovu konfuziju.

P: Da li smrt uklanja ovu konfuziju?

M: U smrti samo telo umire. Život ne umire, svesnost ne umire, stvarnost ne  umire.

A život nikad nije tako životan (svestan) kao posle smrti.

P: Da li se osoba ponovo rađa?

M: Ono što je rođeno mora umreti. Samo nerođeno je besmrtno. Pronađite šta je to što nikad ne spava i nikad se ne budi, a čija bleda refleksija je naš osećaj  "ja".

P: kako da to pronađem?

M: Kako vi tragate za bilo čim drugim? Vezujući svoj um i srce za to. Mora postojati interes  za to i neprestano podsećanje. Sećanje na ono što je neophodno da bude podsećano je tajna uspeha. Doći ćete do toga kroz ozbiljnost i marljiv rad.

P: Da li mislite da kažete da je samo želja za iznalaženjem dovoljna? Sigurno, da su potrebni i uslovi (kvalifikacije) i mogućnosti (prilike).

M: To će doći sa ozbiljnim radom. Ono što je najvažnije je osloboditi se protivrečnosti (kontradikcija); cilj i put ne mogu biti na različitim nivoima; život i svetost ne mogu da se suprotstavljaju  (svađaju);  ponašanje   ne  sme   da  izda   verovanje.   Nazovite  to   poštenjem

 

(čestitošću), integritetom (celovitošću), jedinstvom; ne možete ići nazad, ne raditi i napustiti ono što želite da osvojite.

Istrajnost i čestitost svrhe (odlučnosti) i čestitosti u težnji dovešće vas do vašeg cilja.

P: Istrajnost i čestitost su sigurno darovi. Ja nemam ni traga od njih.

M: Sve će doći kako budete nastavili traganje. Prvo koraknite prvi korak. Svi blagoslovi će doći iznutra. Okrenite se unutra, "ja sam" vi znate. Budite s tim sve vreme  koje  možete odvojiti, dok se ne okrenete (vratite) tome spontano (prirodno). Ne postoji jednostavniji ni  lakši put.1

 

 

2.  MEDITACIJA

 

Pitalac: Svi duhovni učitelji savetuju da se meditira. Kakva je svrha i cilj meditacije? Maharadž: Mi znamo spoljašnji svet osećaja (opažaja, oseta) i delovanja (akcija), ali o našem unutrašnjem svetu misli i osećanja znamo vrlo malo.

Glavni cilj meditacije je da postanemo svesni, i bliski s našim unutarnjim životom. Konačni cilj je dosegnuti izvor života i svesti.

Povremeno praktikovanje meditacije deluje duboko na naš karakter. Mi smo robovi onoga što ne znamo; ono što znamo mi smo tu gospodari. Šta god da otkrijemo u sebi poročno ili slabo i razumemo njegove uzroke i njegovo delovanje, mi to prevazilazimo sa samim saznanjem; nesvesno se rastvara (nestaje) kada se dovede u svesnost.

Rastapanje nesvesnog  oslobađa (vezanu) energiju; um se oseća     zadovoljno  i postaje

smiren.

P: Kakva je korist od smirenog uma?

M: Kada je um miran, mi spoznajemo sami sebe kao čistog (potpunog) svedoka.

Mi se povlačimo (izdvajamo) iz iskustva i onoga-ko-iskušava i stojimo odvojeno, u čistoj svesti, koja je između i iznad oba.

Individualnost zasnovana na odvojenoj samoidentifikaciji koja zamišlja sebe da je nešto, "ja sam ovo", "ja sam ono", se nastavlja, ali samo kao deo objektivnog (predmetnog) sveta. Njegova identifikacija sa svedokom (Sopstvom) prestaje.

 

1 Važno je razumeti da je pored discipline (meditacije) potrebno izvesno vreme koje mora da se istraje u stalnoj svesti o sebi da bi ona postala trajno i prirodno stanje. Relativno je o kolikom vremenu se radi jer je to individualno. Nekome je dovoljno 24 časa, nekome nekoliko dana, a nekome godine  truda.

Iz svog skromnog ali višegodišnjeg iskustva probuđenja mogu reći samo da je u početku potrebno svu volju i energiju uložiti u stalnu svest o sebi koja je po svojoj prirodi nezavisnost od tela, osećaja i uma, i svega    što se s njima zbiva. Kada ta pažnja postane ispravna, uviđa se najpre da nije potrebno ulagati napor i energiju     u njeno održanje jer se svest o sebi ne razlikuje od samog postojanja: mi uvek postojimo i samo postojanje je svest. Biće se pokazuje kao svesno. Svi događaji i oblici života se pokazuju kao jedno svesno živo biće. A zatim, kada to postane jasno, vreme nestaje, kao i razlike između spoljnjeg sveta i  unutarnjeg  bića.  U stvarnosti  bivstva nema vremena. I na kraju, trajna budnost se ostvaruje istog trena kada nestaje vremenost zbivanja i postaje konačno jasno da nije potrebno nikakvo vreme da bi postali trajno budni, jer to je naša prava priroda. Dovoljno je samo da budemo nezavisni od vremena. A to ćemo biti onda kada osvestimo svoju nezavisnost od tela, osećaja i uma. Nezavisnost od individualnog tela-uma, nestanak vremena i trajna budnost jedno su isto. Jedina osobina svega toga je blaženstvo i potpuna ispunjenost smislom postojanja.

Dakle, svakome će biti potrebno da uloži onoliko energije, vremena i truda  koliko treba  da  zaista spozna činjenicu da mu nije potrebno vreme, energija i trud za buđenje (jer ono je uvek ovde kao samo postojanje), niti može da se probudi, da dođe k Sebi, u budućnosti (jer ono je uvek sada). Budnost (objektivna svest) je sama Stvarnost koja ne može biti nigde drugde do bezvremeno ovde i sada. I zaborav Sebe (Sopstva) i njegovo osvešćenje tokom vremena i truda, samo su sadržaji i aktivnosti uma. A mi nikada nismo ni bili um. Stvarnost, koja je naše Sopstvo i čista svest, uvek jeste ovde u bezvremenom sada i zato nikada nije mogla biti izgubljena jer omogućava samo postojanje i ništa osim nje ne postoji. (Primedba: Ivan Antić)

 

P: Kako mogu da razaberem (shvatim), ja živim na više nivoa, a život  na  svakom nivou zahteva energiju.

Sopstvo po samoj svojoj prirodi oživljuje (ushićuje) u svemu i njegove energije teku spolja. Nije li cilj meditacije da pregradi (odvoji) energije na višim nivoima, ili da ih vodi dole gore sa ciljem da snabde više nivoe da procvetaju takođe?

M: Nije u pitanju toliko u vezi sa nivoima, koliko od svojstava (guna).

Meditacija je satvična (istinita, čista) aktivnost i ima za cilj da potpuno eliminiše (odstrani) lenjost (tamas) i strastvenu želju (rađas).

Čista sattva (harmonija) je savršena sloboda od lenjosti (tromosti) i uznemirenosti (nemira).

P: Kako ojačati i pročistiti sattvu (harmoniju)?

M: Sattva (harmonija) je uvek čista i stabilna (snažna). Ona je kao sunce. Ona može da izgleda zamračena oblacima ili prašinom, ali samo iz tačke gledišta posmatrača (gledaoca), koji se bavi uzrocima zamračenja (nejasnosti), a ne sa suncem.

P: Od koje je koristi sattva (harmonija)?

M: Koja je korist od istine, dobrote, harmonije, lepote? One su svoj sopstveni cilj. One se manifestuju spontano (prirodno) i bez napora (lako), kada su stvari prepuštene same sebi, nisu ometane sa izbegavanjem, ili željom, ili zamišljanjima (koncepcijama), već samo iskušane (doživljene) u punoj (čistoj) stvarnosti (svesnosti).

Takva svesnost (stvarnost) sama po sebi je sattva (harmonija). Ona ne koristi stvari i ljude - ona ih ispunjava.

P: Pošto ja ne mogu da poboljšam sattvu (harmoniju), da li da se bavim sa tamasom (lenjošću)  i rađasom (agresijom) jedino? Kako da se borim s njima?

M: Posmatranjem (uočavanjem) njihovog uticaja na vas i u vama.

Budite svesni njih u delovanju, posmatrajući njihovo izražavanje u vašim  mislima,  rečima i delima, i postepeno će se njihov uticaj (stisak) na vas smanjiti i pojaviće se  jasna svetlost sattve (sklada). To nije ni težak ni dugačak proces; ozbiljnost (upornost) je jedini uslov uspeha.

 

 

 

 

 

3.  UM

 

Pitalac: Postoje vrlo zanimljive knjige koje su pisali očevidno vrlo kompetentni ljudi, u kojima su razotkrivene obmane sveta (mada ne i njihove prolaznosti).

Saglasno sa njima, postoji hijerarhija bića, od najnižih do najviših; na svakom nivou savršenost (složenost) organizma omogućava i odražava dubinu, širinu i jačinu svesnosti bez neke vidljive ili poznate kulminacije (vrhunca).

Jedan svevišnji zakon vlada svuda; oblici evoluiraju za rast i obogaćenje svesti i manifestacije njenog neograničenog potencijala.

Maharadž: To može, ali i ne mora biti tako. Čak i da je tako, to je  samo  tako sa tačke  gledišta uma, ali u stvari ceo univerzum (mahadakaš), postoji jedino u svesti (chidakaš) dok ja boravim u apsolutu (paramakaš).

U čistom postojanju (biću) svest se javlja; u svesti se svet pojavljuje i nestaje. Sve što postoji je u Meni, sve što postoji je Moje.

Pre svih bića, posle svih svršetaka (krajeva) - Ja sam. Sve ima svoje postojanje u Meni, u "ja sam", koje sija u svakom živom biću.

 

Čak i nebiće je nezamislivo bez Mene. Štogod da se desi, Ja moram biti tamo kao svedok toga.

P: Zašto vi negirate postojanje sveta?

M: Ja ne negiram svet. Ja ga vidim kao pojavnog u svesti, koji je totalitet znanog u  neizmernosti neznanog.

Ono što počinje i završava se samo je pojavnost. Može se reći da se svet pojavljuje ali  ne postoji. Pojavnost može trajati vrlo dugo u nekoj vremenskoj skali, ili na nekoj drugoj vrlo kratko, ali konačno dešava se isto. Sve što je ograničeno vremenom je trenutno i  nema realnosti (biti).

P: Vi svakako vidite aktuelni svet kako vas okružuje? Vi se izgleda ponašate sasvim normalno! M: To je kako se on pojavljuje vama. Ono što u vašem slučaju zaokuplja celo polje vaše svesti, je samo mrlja (tačka) u mojoj svesti.

Svet traje, ali za trenutak. Samo vaše sećanje tera vas da mislite da je svet neprekidan.  Ja lično ne živim sa sećanjem. Ja vidim svet onakav kakav je, kao trenutno pojavljivanje u  svesti.

P: U vašoj svesti?

M: Svaka ideja "ja" i "moje", čak i "ja sam" je u svesti.

P: Da li je onda vaše "apsolutno postojanje (paramakaš) nesvesno?

M: Ideja o nesvesnom postoji jedino u svesnosti. P: Onda, kako vi znate da ste u uzvišenom stanju? M: Jer sam u njemu. To je jedino prirodno stanje. P: Možete li ga opisati?

M: Jedino negacijom, kao bezuzročnim, nezavisnim, nedeljivim, nesastavljenim, neuzdrmanim, neospornim, nedostižnim pomoću napora. Svaka pozitivna definicija je iz sećanja, i zbog toga, neprimenjiva. A ipak moje je stanje savršeno stvarno i, prema tome, moguće ostvarivo, dostupno.

P: Niste li vi utonuli u vanvremensku apstrakciju (mentalnu odvojenost)?

M: Apstrakcija (odvojenost) je mentalna i verbalna i iščezava u snu, ili nesvesti, ona se vraća vremenom; ja sam u mom sopstvenom stanju (svarupa) neprekidno u sadašnjosti (sada). Prošlost i budućnost su jedino u umu - Ja sam sada.

P: Svet je takođe u sadašnjosti (sada).

M: Koji svet?

P: Svet oko nas.

M: To je vaš svet koji imate u umu, ne moj. Šta vi znate o meni, kad je čak i moj razgovor sa vama samo u vašem svetu? Vi nemate razloga da verujete da je moj svet identičan sa vašim.

Moj svet je realan, istinit onakav kakav je opažen, dok se vaš pojavljuje i nestaje, saglasno stanju vašeg uma. Vaš svet je nešto strano (protivurečno) i vi ste uplašeni od njega.

Moj svet je moj sopstveni. Ja sam kod kuće.

P: Ako ste vi svet, kako možete biti svesni njega? Nije li subjekat svesti različit od njegovog objekta?

M: Svesnost i svet se pojavljuju i nestaju zajedno, zato su oni dva aspekta istog stanja.

P: U snu ja nisam, a svet postoji.

M: Kako to znate?

P: Kad se probudim ja saznam. Moje sećanje mi kaže.

M: Sećanje je u umu. Um postoji u snu.

P: To je delimično u nesvesnosti.

M: Ali njegov svet slike nije dirnut. Sve dok je um tu, vaše telo i vaš svet su tu.

Vaš svet je mentalan, subjektivan, zarobljen (ograđen) u umu, fragmentaran (podeljen), privremen, individualan, okačen o nit sećanja.

 

P: Isto tako je i vaš?

M: Oh, ne. Ja živim u svetu realnosti (bivstvovanja), dok je vaš imaginaran (nestvaran). Vaš svet je ličan, privatan, intimno vaš sopstveni. Niko ne može ući u njega, vidi kako vi vidite,  sluša (čuje) kako vi čujete, oseća vaše emocije i misli vaše misli.

U vašem svetu vi ste zaista sami, zatvoreni u vašim uvek promenljivim snovima, koje vi smatrate životom.

Moj svet je jedan otvoren svet, jedinstven za sve, pristupačan svima. U mom svetu je jedinstvo, sagledavanje, ljubav, istinski kvalitet; individualno je u celini, apsolutna celina je u individualnom i individualno je celovito. Sve je Jedno i Jedno je sve.

P: Da li je Vaš svet pun stvari i ljudi kao i moj?

M: Ne, on je pun mene samog.2

P: Da li vi vidite i čujete kao i mi?

M: Da, čini se da slušam, vidim, govorim i radim, ali za mene to se samo dešava, kao vama varenje ili znojenje. Telesno-mentalna mašina deluje iza toga, ali me to ne uznemirava (Ja sam izvan toga). Upravo kao što ne morate da brinete o rastu kose, tako ja ne moram da brinem o rečima i akcijama (delovanjima). One se jednostavno dešavaju i ostavljaju me bezbrižnog, jer u mom svetu ništa nikad ne ide pogrešno.

 

 

 

 

 

4.  SOPSTVO JE IZNAD (IZVOR) UMA

 

Pitalac: Kao dete sam vrlo često doživljavao stanja potpune sreće, približavajući se ekstazi. Kasnije, ona su prestala, ali otkad sam došao u Indiju ona su se ponovo pojavila,  posebno  posle susreta sa vama. Ipak ova stanja toliko predivna ne traju dugo. Ona dođu i odu i ne zna se kad će se ponovo vratiti.

Maharadž: Kako bilo šta može biti stabilno (pouzdano) u umu, koji sam po sebi nije smiren (postojan) ?

P: kako mogu moj um da učinim postojanim?

M: Kako jedan nesmiren um može sam sebe da umiri? Naravno da to on ne može. Priroda je uma da on luta okolo. Sve što možete da učinite je da promenite usredsređenost svesti iza uma. P: Kako se to radi?

M: Odbacite sve misli sem jedne misli: "Ja sam". Um će se u početku buniti (odupirati), ali sa strpljenjem i istrajnošću on će se predati i postati smiren. Jednom kad se smirite, stvari će početi da se događaju spontano (svojevoljno) i sasvim prirodno, bez bilo kakvog intervenisanja (posredovanja) sa vaše strane.

P: Da li mogu da izbegnem ovu dugotrajnu borbu sa mojim umom?

M: Da, možete. Samo živite vaš život kako se odvija (dolazi), ali svesno (pažljivo), sa očima široko otvorenim, dopuštajući svemu da se desi što će se desiti, radeći prirodne stvari, pateći, radujući se - kako život donese. Ovo je takođe put.

P: Dakle, ja mogu isto tako da se oženim, imam decu, jurim za poslom... budem srećan.

M: Svakako. Vi možete biti ili ne biti srećan, uzmite to kao vaš napredak.

 

 

2 Nisargadata često identifikuje sebe sa svetom. To ćemo lakše razumeti ako se podsetimo na  SAP  (Jači antropički princip) po kome kosmos postoji baš ovakav kakav je sa svrhom stvaranja svesnog subjekta. To se izvodi iz činjenice da je bilo koja fundamentalna konstanta kosmosa malo drugačija, ništa ne bi postojalo što postoji, pa ni mi. Stoga ishod kosmosa se rešava i dovršava u svesnom (prosvetljenom) subjektu. Na taj način postojanje kosmosa zavisi od svesnog subjekta, kao što tvrdi Nisargadata. (Prim. Ivan  Antić)

 

P: Ipak, ja želim da budem srećan.

M: Istinska sreća ne može da se pronađe u stvarima koje se menjaju i prolaze (nestaju). Zadovoljstvo i bol se neumoljivo smenjuju.

Sreća dolazi iz Sopstva i jedino može da se nađe u Sopstvu. Nađite svoje istinsko Sopstvo (svarupa), a sve drugo će doći sa tim.

P: Ako je moje istinsko Sopstvo mir i ljubav, zašto je ono tako uznemireno  (nespokojno)?

M: Vaše istinsko biće (vaše Sopstvo) nije ono koje je nespokojno (uznemireno), već njegova refleksija (odraz) u umu, koja izgleda nespokojna, jer je um nespokojan.

To je upravo kao mesečev odsjaj u vodi koja se talasa od vetra. Vetar želje talasa um i "mene", što je samo refleksija (odraz) Sopstva u umu, pojavljujući se tako kao  da  je  promenljiv. Ali ove ideje o kretanju, uznemirenosti, zadovoljstvu i bolu su sve u umu.

Sopstvo stoji iznad uma, svesno, ali neuznemireno.

P: Kako to ostvariti?

M: Vi ste Sopstvo, ovde i sada, samo napustite um,  budite srećni i bezbrižni i shvatićete da  kad ste pažljivi (svesni), a nevezani (odvojeni) dok posmatrate događaje kako dolaze i odlaze, da je to aspekt vaše istinske prirode.

P: Šta su drugi aspekti?

M: Aspekti (izrazi) su bezbrojni. Shvatite jedan i shvatili ste sve.

P: Kažite mi nešto što bi mi pomoglo.

M: Vi znate najbolje šta vam treba.

P: Ja sam uznemiren. Kako mogu zadobiti mir?

M: Zašto želite mir?  P: Da bih bio srećan. M: Vi niste sad srećni? P: Ne, nisam.

M: Šta vas čini nesrećnim?

P: Imam ono što ne želim, a želim ono što nemam.

M: Zašto to ne obrnete; želite ono što imate, a ne brinite o onome što  nemate?

P: Ja želim ono što je prijatno i ne želim ono što je bolno.

M: Kako vi znate šta je prijatno, a šta ne?

P: Iz prošlog iskustva, naravno.

M: Vi ste sledili zadovoljstvo, a izbegavali nezadovoljstvo, vođeni sećanjem. Da li ste uspeli?

P: Ne, nisam. Zadovoljstvo nije trajalo, a bol se ponovo vratio.

M: Koji bol?

P: Želja za zadovoljstvom, strah od bola, oba su stanja želja. Postoji li stanje nepromenljivog (čistog) zadovoljstva?

M: Svako zadovoljstvo, fizičko ili mentalno, zahteva instrument (objekat). Oba, i fizički i mentalni instrumenti (objekti) su materijalni, oni malaksavaju i habaju se ( iscrpljuju se).

Zadovoljstvo koje oni donose je svakako ograničeno i po intenzitetu i u trajanju. Bol je pozadina svih vaših zadovoljstava. Vi ih želite zato jer patite.

S druge strane samo traganje za zadovoljstvom je uzrok bola. To je grešan (poročan) krug.

P: Mogu da vidim mehanizam (način stvaranja) moje konfuzije, ali ne vidim svoj put izlaska iz toga.

M: Sámo istraživanje načina stvaranja mehanizma pokazuje put. Konačno, vaša konfuzija  je jedino u vašem umu, koji se nikad ne buni mnogo protiv konfuzije i nikad  se sa njom ne  hvata u koštac. On se buni jedino protiv bola.

P: Onda, sve što mogu da učinim je da ostanem konfuzan (smućen)?

 

M: Budite svesni (budni). Pitajte, posmatrajte, istražujte, učite sve što možete o konfuziji (pometnji), kako ona radi, šta čini vama i drugima. Postajući svesni konfuzije,  postajete  slobodni od pometnje.

P: Kada gledam unutar sebe, nalazim da je moja najveća želja da stvaram spomenike, da stvorim nešto što će me nadživeti. Isto tako kad razmišljam o domu, ženi i deci, to je zato što   mi je to postojanost, solidnost, potvrđivanje mene samog.

M: Pravilno, graditi sam sebi spomenik. Kako predlažete da se to radi?

P: Nije važno šta gradim, sve dotle dok je to stalno (permanentno).

M: Svakako, vi možete videti i sami da ništa nije stalno. Sve se obrće, slama i rastapa. Sam temelj na kome gradite nestaje. Šta možete sagraditi da može duže da traje?

P: Intelektualno, verbalno, ja sam svestan da je sve prolazno. Ipak, na neki način moje srce želi trajnost (postojanost). Želim da stvorim nešto što će trajati.

M: Onda morate graditi nešto što će trajati. Šta vi imate što je trajno? Niti vaše telo niti vaš  um neće ostati. Morate tražiti negde drugde.

P: Ja težim za stalnošću, ali je nigde ne nalazim.

M: Da li ste vi sami po sebi nestalni?

P: Rođen sam, umreću.

M: Možete li zaista reći da niste bili pre nego što ste se rodili, i da li možete s verovatnoćom reći kada umrete: "Sada ja više ne postojim"? Vi ne možete iz svog sopstvenog iskustva reći da niste postojali. Možete samo reći: "Ja jesam", jer vi sad postojite. Drugi takođe ne mogu reći vama da "vi niste".

P: Ne postoji "ja sam" u snu.

M: Pre nego što donesete takav dalekosežan (potpun) zaključak, proučite pažljivo vaše budno stanje. Uskoro ćete otkriti da je ono puno pukotina (praznina), kada je um prazan  (bezizražajan). Primetite kako se vrlo malo sećate  čak i kad ste sasvim budni.  Vi ne  možete reći da niste bili svesni u toku sna. Vi se samo ne sećate. Praznina u sećanju nije obavezno i praznina u svesnosti.

P: Mogu li da osposobim sebe da se setim mog stanja u dubokom snu?

M: Naravno! Sa eliminacijom intervala nepažljivosti (nesvesnosti) u toku vaših budnih časova vi ćete postepeno eliminisati dug interval odsutnosti - svesnosti (uma), koju vi zovete san. Bićete svesni da spavate.

P: Ipak, problem stalnosti, kontinuiteta bića, nije rešen.

M: Stalnost (trajnost) je samo ideja, rođena od delovanja vremena. Vreme opet  ovisi  od sećanja. Sa stalnošću vi podrazumevate neiscrpnu memoriju kroz beskrajno vreme. Vi želite da ovekovečite um što nije moguće.

P: Onda šta je večno?

M: Ono što se ne menja s vremenom. Vi ne možete da ovekovečite prolaznu stvar - jedino nepromenljivo je večno.

P: Ja sam upućen u glavni smisao o čemu vi govorite. Ne žudim za više znanja. Sve što želim   je mir.

M: Možete imati sav mir koji želite, ako tražite moleći.

P: Ja molim.

M: Morate moliti sa nepodeljenim (punim) srcem i da vodite integralan (jedinstven) život.

P: Kako?

M: Odvojte (oslobodite) sebe od svega onoga što uznemirava vaš um. Odrecite se svega što uznemirava njegov mir. Ako želite mir, zaslužite ga.

P: Svakako, svi zaslužuju mir.

M: Zaslužuju ga samo oni koji ga ne uznemiravaju.

P: Na koji način ja uznemiravam mir?

 

M: Postajući rob svojim željama i strahovima.

P: Čak i kad su oni opravdani!

M: Emocionalne reakcije,  stvorene neznanjem ili nepažnjom, nisu nikad opravdane. Tragajte   za jasnim (smirenim) umom i čistim srcem.

Sve što vam je potrebno je da budete smireno budni (svesni), istražujući  istinsku  prirodu vas samih.

Ovo je jedini put ka miru.