1. C. SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI PRIGOVORI

Pre nego što budemo raspravljali o praktičnim predlozima za os tvarenje humanističkog socijalizma u jednom  industrijskom  dru štvu, bolje bi bilo da se zaustavimo i razmotrimo neke od glavnih prigovora  na  te  mogućnosti;   prva  vrsta  primedbi   zasnovana  je na prirodi industrijskog rada, druga na prirodi čoveka i psiho loškim   motivacijama  za  rad.

Baš  u pogledu promena  u  samoj  radnoj  situaciji  mnogi  pažljivi i dobronamerni posmatrači stavljaju najozbiljnije prigovore ideji humanističkog socijalizma. Moderni industrijski rad je, tako oni komentarišu,  po   samoj   svojoj   prirodi  mehanički,  neinteresantan i otuđen. Zasnovan  je  na  krajnjoj  podeli  rada  i  nikad  ne  može da  okupira  celokupno  interesovanje  i  pažnju  čoveka.  Sve   ideje da se rad učini interesantnim i sadržajnim stvarno su samo ro mantični snovi, i kad bi ih sledili sa više doslednosti  i  realizma, dovele bi do zahteva da  se  napusti  sistem  industrijske  proizvod nje i da se vrati na preistorijsiki način zanatske proizvodnje. Napro tiv, zaključuje  se dalje, cilj treba da bude da rad postane sve  ma nje značajan i sve više mehanizovan. Svedoci smo ogromnog sma njenja radnog dana u toku poslednjih sto  godina,  i  radni  dan  od četiri ili čak dva sata ne izgleda kao fantastična nada budućnosti. Upravo sada smo svedoci drastične  promene  u  radnim  metoda ma. Radni proces se deli na tako mnogo malih komponenata da zadatak svakog radnika postaje automatski i ne zahteva njegovu aktivnu  pažnju;   na  taj   način,  on  može  da  se  bavi  sanjarenjem i razmišljanjem. Osim toga, sve više  upotrebljavamo  automatizo- vane mašine, koje rade sopstvenim »mozgovima« u čistim, dobro osvetljenim,  zdravim  fabrikama,  a  »radnik«   samo  posmatra  ne ki instrument i s vremena na vreme  pokreće neku polugu. Zaista, kažu pristalice ovog gledišta, potpuna automatizacija rada je  ono čemu se nadamo; čovek će raditi nekoliko časova, to neće biti neudobno, niti će zahtevati mnogo pažnje; to će biti gotovo  ne- svesna rutina kao što je pranje zuba, a težište  u  svakodnevnom životu  biće  slobodno  vreme.

Ovaj argument zvuči ubedljivo, i ko može da kaže da  potpuno automatizovana fabrika i nestanak svih prljavih i neudobnih  po slova nije cilj kome se približava naša industrijska evolucija? Ali postoji nekoliko razloga koji nas sprečavaju  da  u  automatizaciji rada  vidimo  našu  glavnu  nadu  za  ostvarenje  zdravog  društva.

Pre svega, ne zna se da li će mehanizacija rada dovesti  do  re zultata   koji   se  pretpostavljaju  u   prethodnom   izlaganju.   Postoje

 

mnogi dokazi koji ukazuju na suprotno. Tako, na primer, vrlo do bro skorašnje istraživanje među automobilskim radnicima poka zuje da oni nisu voleli posao toliko koliko je on otelotvoravao karakteristike masovne (serijske) proizvodnje, kao što su: po navljanje, mehaničko kretanje i  druge  odgovarajuće  karakteristi ke. Dok je velika većina volela posao iz ekonomskih razloga (147 prema 7), jedan čak veći broj (96 prema 1) nije voleo posao zbog neposrednog sadržaja.5 Ista reakcija, je, takođe, izražena u ponaša nju radnika. »Radnici čiji je posao imao  'visoke  rezultate  serij ske proizvodnje', tj. pokazivao  karakteristike  serijske  proizvod nje u krajnjem obliku, mnogo su više odsustvovali sa posla nego radnici na poslovima sa malim rezultatom  serijske  proizvodnje. Više je radnika napuštalo posao sa visokim rezultatom serijske proizvodnje nego sa malim.«6

Moramo se, takođe, zapitati da li je sloboda za maštanje i isanja- renje,  koju  omogućuje  mehanički  rad,  tako  pozitivan  i  zdrav činilac,  kao  što  većina  industrijskih  psihologa  pretpostavlja.  U stvari, sanjarenje je  simptom nedostatka povezanosti  sa  stvarno šću.  Ono ne osvežava i ne odmara — to je u  osnovi bekstvo  sa svim negativnim rezultatima koji idu uz bekstvo.  Ono što  indus trijski psiholozi opisuju tako svetlim bojama u suštini je isti ne dostatak  koncentracije,  koji je  tako  karakterističan  za  savreme- nog čoveka.  Čovek  radi  tri  stvari  odjednom, jer nijednu ne  radi potpuno koncentrisano.  Velika je greška  ako  se  veruje  da čove ka osvežava onaj  posao  koji  obavlja ne koncentrišući  se  na  nje ga.  Naprotiv,  svaka  koncentrisana  aktivnost,  bilo  da  je  to  rad, igra ili odmor (odmor je takođe jedna aktivnost), okrepljuje, sva ka  nekoncentrisana  aktivnost  zamara.  Svako  može  da  se  uveri u  istinitost  ove  tvrdnje  pomoću  nekoliko  običnih  posmatranja.

Ali pored ovog, još bi mnogo  generacija moralo da prođe pre nego što se postigne takva automatizacija i smanjenje radnog vremena, naročito ako ne mislimo  samo  na  Evropu  i  Ameriku, već i na Aziju i Afriku, u kojima je tek počela industrijska revo lucija. Da li čovek treba i sledećih nekoliko vekova da nastavi da troši svoju energiju u  beznačajnom  radu,  čekajući  vreme  kada rad neće zahtevati gotovo nikakvo trošenje energije? Šta će pos tati od njega u međuvremenu? Zar on neće bivati  sve više  otu đen, i to isto toliko u slobodnom vremenu kao i u radnom? Zar nije težnja za radom bez napora sanjarenje koje je zasnovano na fantaziji i lenjosti i pritiskanju na dugme, a uz to na prilično nez dravoj fantaziji? Zar nije rad takav fundamentalni deo ljudske egzistencije da ne može i ne treba da se svede na gotovo potpu-

 

nu beznačajnost? Zar nije sam način rada osnovni elemenat u formiranju čovekovog  karaktera?  Zar  potpuno  automatizovani rad  ne  vodi  potpuno  automatizovanom životu?

Dok sva ova pitanja predstavljaju sumnju u  idealizaciju  pot pune automatizacije rada, moramo sada preći  na  ona  gledišta koja poriču da rad može da bude privlačan i sadržajan i da, pre ma tome, može da bude doista humanizovan. Argument je sledeći: moderni fabrički rad već po svojoj prirodi ne vodi do zaintere- sovanosti i zadovoljenja; štaviše, postoji rad koji se neophodno mora obaviti, koji je svakako neprijatan i koji odbija. Aktivno učestvovanje radnika u upravljanju nespojivo je sa zahtevima mo derne industrije i dovelo bi do haosa. Da bi čovek funkcionisao u ovom sistemu kako treba, on mora da se pokorava, da se prilago di rutiniranoj organizaciji, čovek je po prirodi lenj, on nije spre man da bude odgovoran; on se, prema tome, mora navići da skla dno funkcioniše i bez suviše inicijative  i  spontanosti.

Da bismo ove argumente pravilno razmotrili, moramo se po zabaviti  problemom  lenjosti  i  različitih  motivacija  za  rad.

Iznenađuje da se i psiholozi i laica još pridržavaju gledišta o čo- vekovoj prirodnoj lenjosti, kada to opovrgava tako mnogo očig lednih činjenica. Lenjost, daleko od toga da bude normalna poja va, jeste simptom mentalne patologije. U stvari, jedan od najgorih oblika mentalne patnje jeste dosada, ne znati šta da se radi sa sobom i svojim životom. Čak i kad čovek ne dobija novčanu ili neku drugu nagradu, on će želeti da  troši  svoju  energiju na ne ki sadržajan način, jer ne može da podnese dosadu koju rađa neaktivnost.

Pogledajmo decu: ona nikad nisu lenja; ako im se pruži i naj- beznačajnije ohrabrenje, ili čak i bez njega, ona su zaposlena ig rajući se, postavljajući pitanja, izmišljajući priče, bez ikakvog podsticanja, izuzev uživanja u samoj aktivnosti. Na polju psiho patologije mi smatramo da je osoba koja nema interesovanja da nešto radi ozbiljno bolesna i da je daleko od toga da predstavlja normalno stanje ljudske prirode. Ima mnogo logičnog u tome da radnici za vreme perioda nezaposlenosti pate isto toliko, ili mož da više, od nasilnog »odmora« nego od materijalne nestašice. Isto tako možemo pokazati da za mnoge ljude iznad 65. godine nužnost da prestanu da rade vodi dubokoj nesreći i u mnogim slučajevima ka  fizičkom  slabljenju i bolesti.

Ipak, postoje jaki razlozi za rasprostranjeno verovanje u čove- kovu urođenu lenjost. Glavni razlog leži u činjenici da je otuđe ni rad  dosadan  i  nezadovoljavajući;  da se rađa mnogo  napetosti

 

i neprijateljstva, što vodi jednoj averziji prema radu, koji čovek obavlja i prema svemu što je u vezi s  njim.  Kao  rezultat  toga, stvara se težnja za lenjošću i »ne raditi ništa« postaje  ideal mno gih ljudi. Tako, ljudi osećaju da je  njihova  lenjost  »prirodno«  sta nje uma, a ne simptom patoloških uslova života, rezultata besadr- žajnog i otuđenog rada. Ispitujući  savremene  poglede  na  motiva ciju za rad, postaje jasno da su oni zasnovani na pojmu otuđenog rada, te da  se,  prema  tome,  njihovi  zaključci  ne  mogu primeniti na  neotuđeni,  privlačan  rad.

Konvencionalna i  najrasprostranjenija  teorija  jeste  ta  da  je novac glavni podstrek za rad. Ovaj odgovor može da ima dva raz ličita  značenja:  prvo,  da je  strah od  gladi  glavni  podstrek za  rad; u ovom slučaju  argument  je  bez  sumnje  tačan.  Mnoge  vrste  ra da radnik nikad  ne  bi  prihvatio,  s  obzirom  na  nadnicu  ili  dru ge radne uslove, da nije  suočen  sa  alternativom  ili  da  prihvati ove uslove ili  da umre  od  gladi.  Neprijatan,  nizak  posao  ne  radi se dobrovoljno u našem društvu, već zato što mnoge ljude pri morava  na  to  potreba  da  zarađuju  sredstva  za  život.

Mnogo češće se novčani podstrek odnosi na  želju  da  se  zaradi više novca, kao  motivacija  za  veće  napore  u  radu.  Kada  čovek ne bi bio primamljen  nadom  u  veću  novčanu  nagradu,  kaže  se, on  ne  bi radio uopšte,  ili, bar,  radio bi bez interesovanja.

Ovo ubeđenje još postoji kod većine industrijalaca, kao i kod mnogih vođa sindikata. Tako su, na primer, 50 fabričkih rukovo dilaca na pitanje kakva je važnost povećanja  produktivnosti  rad nika,  odgovorili  na  sledeći  način:

 

Novac  je  jedini  odgovor Novac je svakako glavna stvar, ali se nešto važnosti	44%
mora pridati i drugim manje opipljivim stvarima . Novac je važan, ali nakon izvesne tačke on neće do vesti  do  rezultata	28%   28%
	100%7

 

U stvari, poslodavci širom sveta imaju simpatije  prema  projek tima ohrabrujućih nadnica (wage-incentive plans), kao jedinom sredstvu koje će dovesti  do  veće  produktivnosti  pojedinog  radni ka, do većih zarada za radnike i poslodavce  i na taj način,  indi rektno, do smanjenog odsustvovanja, lakšeg nadgledanja itd. Iz- veštaji i pregledi iz industrije i  vladinih biroa »obično potvrđuju efektivnost    ovakvih    'projekata   ohrabrujućih   nadnica'   u   pove

 

ćanju produktivnosti i postizanju drugih ciljeva«.8 Izgleda  da  rad nici, takođe, veruju  da plate, koje  podstiču,  daju  najviše  rezultate po čoveku. U pregledu koji je vodila Korporacija za istraživanje mišljenja  (Opinion  Research  Corporation)  1949.  i  koji  je  uključio

1.021 manuelnog radnika koji čine nacionalni uzorak nameštenika manufakturnih kompanija, 65% je reklo da plate koje podstiču povećavaju  proizvodnju,  a  samo  22%  da  plaćanje  na  sat  dovodi do veće proizvodnje. Međutim, što se tiče pitanja koji način  pla ćanja više vole, 65% su  rekli plaćanje na sat,  a samo  20%  su bili za plate koje  podstiču.  (Procenat za plaćanje  na  sat je 74  u  sluča ju radnika koji rade  na  sat,  ali  čak  i  kod  radnika  koji  već  rade po drugom metodu plaćanja,  58%  je bilo  za  plaćanje  na  sat  pre ma  36%  koji  su  se  izjasnili  za  plate  koje  podstiču.)

Ovi podaci,  kako  to,  Viteles   tumači,  pokazuju  da  »ma  kako da je plaćanje radi podstreka  korisno  u podizanju  produktivnosti, ono samo po sebi ne rešava problem  uspostavljanja  saradnje rad nika. U nekim slučajevima ono,  možda,  uvećava  taj  problem«9. Ovo mišljenje sve više dele industrijski psiholozi, pa čak i neki industrijalci.

Međutim, diskusija o novčanim podsticajima bila bi  nepotpuna kada ne bismo razmotrili činjenicu da želju za sticanjem  novca stalno podstiče  ista  industrija  koja  se  oslanja  na novac  kao  glav ni podstrek za rad. Pomoću reklame, sistema otplata i mnogih drugih izuma, želja pojedinaca da kupuju više i  novije  stvari stimuliše se do te tačke da oni retko mogu da imaju  dovoljno novaca da zadovolje ove potrebe.  Tako,  pošto  se  veštački  stimu liše pomoću industrije,  novčani  podstrek  igra  veću  ulogu  nego što bi inače igrao. Štaviše, samo se po sebi razume da novčani podstrek mora da igra najvišu  ulogu  sve  dok  je  to  jedini  podsti- caj, zato što je sam proces rada nezadovoljavajući i  dosadan.  Po stoje mnogi primeri da ljudi biraju posao koji donosi  manje  nov čane  nagrade  samo  ako  je  interesantniji.

Pretpostavlja  se  da  su  glavni  podstrekači  za  rad  osim  novca, i ono što ide s njim, tj. prestiž, položaj i moć. Nema potrebe dokazivati da težnja  za prestižom  i moći  čini  najsnažniji  podstrek za rad danas među srednjim i višim klasama; u  stvari,  važnost novca je u tome što on predstavlja prestiž, bar što  se  tiče  sigur nosti i udobnosti. Ali se  uloga  koju  igra  potreba  za  prestižom  i kod radnika, činovnika i nižih slojeva industrijske i trgovačke birokratije često prenebregava. Ploča sa ugraviranim imenom Pulmanovog vratara,  ili  činovnika  na  šalteru  banke  itd.  značajna je psihološka propaganda za njegovo osećanje važnosti;  kao  što  su lični telefon i veći kancelarijski prostor za više rangove. Ovi fak tori  prestiža igraju ulogu i  među  industrijskim  radnicima.10

Novac, prestiž i moć su glavni podsticaji danas za najširi sek tor našeg stanovništva — onog koje je zaposleno. Ali postoje  i drugi motivi: zadovoljstvo što se gradi jedna nezavisna ekonom ska egzistencija i obavljanje kvalifikovanog rada, što čini rad mno go sadržajnijim i privlačnijim nego što je to slučaj kada su mo tivi novac i moć. Ali dok su ekonomska nezavisnost i kvalifikaci je bile važna  zadovoljenja  za  nezavisne  poslovne  ljude  (trgovce) i visokokvalifikovane radnike u XIX veku i početkom XX veka, uloga ovih motiva  se sada ubrzano smanjuje.

Što se tiče povećanja broja zaposlenih u odnosu na broj neza visnih, primećujemo da su početkom XIX veka manje  ili  više četiri petine zaposlenog stanovništva bili  slobodni  preduzetnici; oko 1870. samo jedna trećina je pripadala ovoj grupi, a 1940. godi ne ova stara srednja klasa obuhvata samo jednu petinu uposlenog stanovništva.

Ovaj prelaz od nezavisnih na zaposlene sam po sebi vodi sma njenju radnog zadovoljstva iz već pomenutih razloga. Zaposlena osoba, više nego nezavisna, radi u jednoj otuđenoj situaciji. Bilo da joj je plata manja ili veća, ona je jedan  dodatak organizaciji, a ne ljudsko biće  koje nešto  radi za sebe.

Međutim, postoji faktor koji bi  mogao  da  ublaži  otuđenje  ra da, a to je kvalifikacija koja se traži u obavljanju posla.  Ali  se ovde, takođe, razvitak kreće u pravcu smanjenja zahteva za kvali fikacijom,  pa  prema  tome  ka  povećanju  otuđenja.

Među kancelarijskim radnicima postoji izvestan stepen kvalifi kacije koji se traži, ali faktor »prijatne ličnosti«, sposobne da pro da sebe, postaje od sve veće važnosti. Među industrijskim radni cima stari tip potpuno kvalifikovanog radnika sve više gubi na važnosti u poređenju sa  polukvalifikovanim radnikom.  Kod  For- da, krajem 1948. godine, broj radnika koji se mogu  obučiti  za manje od dve nedelje bilo je 75% do 80%  celokupnog  radnog kadra fabrike. Na zanatskoj školi, sa programom za osposobljava nje radnika u Fordovim fabrikama diplomira godišnje  samo 300 polaznika, od kojih polovina ide u druge fabrike. U fabrici bateri ja u Čikagu, među stotinu mehaničara koji se smatraju za visoko kvalifikovane, ima ih samo 15 koji imaju potpuno sveobuhvatno tehničko znanje; 45 su »kvalifikovani« samo za rad na jednoj od ređenoj mašini. U jednoj od fabrika »Westem Electric« u čikagu, prosečno  osposobljavanje  radnika  traje  do  3  do  nedelje,  a  do 6 meseci za najdelikatnije i najteže zadatke.  Ukupni  personal od 6.400 zaposlenih bio je sastavljen 1948. g. od oko 1.000 činovnika,

5.000 industrijskih radnika i samo 400 radnika koji bi se mogli smatrati kvalifikovanim. Drugim rečima, manje od 10% celokup nog personala je tehnički kvalifikovano. U velikoj  fabrici slatkiša u Čikagu za 90% radnika potrebno obučavanje »na poslu« ne izno si više od 48 sati.11

Čak se i takva industrija kakva je švajcarska industrija satova, koja je bila zasnovana na radu visokokvalifikovanih i obučenih radnika, drastično izmenila u ovom pogledu. Premda postoji još izvestan broj fabrika koje proizvode prema tradicionalnom princi pu zanatske veštine, velike fabrike satova u kantonu Soloturn ima ju  samo mali procenat pravih kvalifikovanih radnika.13

Da zaključimo,  velika  većina  stanovništva radi  kao namešteni- ci sa malo potrebnih kvalifikacija i gotovo bez prilike da razvije neke određene talente, ili da pokaže neka znatna dostignuća. Dok menadžerske ili  profesionalne grupe imaju bar znatnog intereso- vanja da dostignu nešto manje ili više lično, velika većina proda je svoju fizičku snagu, ili jedan mali deo svoje intelektualne spo sobnosti jednom poslodavcu, da budu iskorišćene za sticanje pro fita u kome oni ne učestvuju, za stvari za koje nemaju interesova- nja, jedino zato da bi mogli da žive i nadajući se da će  imati prilike da ostvare svoje potrošačke   želje.

Nezadovoljstvo, apatija, dosada, nedostatak radosti i sreće, ose- ćanje beskorisnosti (jalovosti) i  nejasno osećanje da je život bez smisla, neizbežni su rezultati ove situacije. Ljudi, možda, još nisu svesni ovog društveno strukturiranog sindroma patologije; on mo že da bude maskiran besomučnim traženjem izlaza, u sporednim aktivnostima, ili težnjom za sticanjem više novca, moći, prestiža. Ali značaj ovih potonjih motivacija je tako veliki samo zato što otuđena osoba ne može odoleti da ne traži takve kompenzacije za unutrašnju prazninu, a ne zato što su ove želje »prirodni« ili naj važniji podstrek za rad.

Postoji li kakav empirijski dokaz da većina ljudi danas nije zadovoljna  svojim radom?

Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, moramo da na pravimo razliku između onoga što ljudi svesno misle o svom za dovoljstvu i onoga što osećaju nesvesno. Iz psihoanalitičkog isku stva je jasno da osećanje nesreće i nezadovoljstva može  duboko da se potisne; osoba može da oseća svesno da je zadovoljna i je dino njeni snovi, psihičko-somatska bolest, nesanica i mnogi dru gi  simptomi,  možda,  izazivaju  nesreću,  koja  je  u  osnovi  svega toga. Tendenciju da se potisnu nezadovoljstvo i nesreća znatno podržava rasprostranjeno  osećanje  da je onaj  ko nije  zadovoljan »promašio«, da je čudan, da nema uspeha, itd. (Tako, na primer, mnogo je veći broj onih koji svesno misle da su srećno oženjeni i izražavaju iskreno svoje verovanje u upitniku nego onih koji su stvarno  srećni u braku.)

Ali čak i podaci o svesnom zadovoljstvu radom dosta govore. U  ispitivanju ko  je zadovoljan poslom u  nacionalnim  razmera-

ma, za zadovoljstvo i uživanje na poslu izjasnilo se 85% profesio

nalaca i rukovodilaca 64% činovnika, 41% fabričkih radnika. U drugom ispitivanju nailazimo na sličnu sliku: 86% profesionalaca, 74% upravna i 42% komercijalna nameštenika, 56% kvalifikovanih i 48%  polukvalifikovanih  radnika izrazilo je zadovoljstvo.13

Ove cifre pokazuju znatnu razliku između profesionalaca i. viso kih rukovodilaca, s jedne  strane,  i  radnika  i  činovnika  s  dru ge. Među ovim prvim, samo je manjina  nezadovoljna,  među ovim drugim, više od polovine. Posmatrajući celokupno stanovniš tvo, ovo znači, grubo uzevši, da je više od polovine zaposlenog sta novništva svesno nezadovoljno svojim radom i ne uživa u njemu. Ako uzmemo u obzir nesvesno nezadovoljstvo, procenat bi bio znatno  veći.  Uzimajući 85%  »zadovoljnih«  među profesionalcima i rukovodiocima službenicima, morali bismo da ispitamo koliko od njih pati od psihološki uzrokovanog visokog krvnog pritiska, čireva, nesanice, nervne napetosti i zamora. Mada ne postoje tačni podaci za ovo, nema sumnje, razmatrajući ove simptome, da bi broj stvarno zadovoljnih osoba, koje uživaju u svom radu, bio mnogo manji  nego  što  pokazuju  navedene  cifre.

što se tiče fabričkih radnika i činovnika, čak i cifra svesno ne zadovoljnih ljudi je vrlo visoka. Bez sumnje je broj nesvesno nezadovoljnih radnika i činovnika mnogo veći. Na ovo ukazuje nekoliko ispitivanja, koja pokazuju da su neuroza i psihičke bole sti glavni razlozi za odsustvovanje sa posla (smatra se da kod 50% fabričkih radnika postoje simptomi neuroze). Zamor i visoka ra dna fluktuacija su drugi simptomi nezadovoljstva i neraspolo ženja.

Najvažniji simptom sa ekonomske tačke gledišta, i zbog toga najispitaniji, jeste rasprostranjena  tendencija  fabričkih  radnika da ne daju sve od sebe na radu ili »sabotiranje rada«, kako se to obično naziva.  U anketi koju je  organizovala »Korporacija  za is pitivanje javnog mnenja« 1945, 49% ispitanih manuelnih radnika odgovorilo je da »kada čovek prihvata posao u fabrici, trebalo bi da da koliko god može«, ali 41% datih odgovora glasi da on ne bi trebalo da daje sve od sebe, već samo da »izbaci prosečnu nor­ mu«.14,15

Vidimo da postoji dosta svesnog, a još mnogo više nesvesnog nezadovoljstva vrstom posla koju  naše industrijsko  društvo  pru ža većini svojih članova. Pokušava se sprečiti njihovo nezadovolj stvo jednom mešavinom novčanog podsticaja i prestiža, i bez su mnje  ovaj  podstrek  proizvodi  znatnu  želju  za  radom,  naročito u srednjim i višim slojevima poslovne hijerarhije.  Ali  je  jedna stvar što ovi podsticaji čine da ljudi rade, a sasvim druga da li način ovakvog rada vodi mentalnom zdravlju i sreći. Rasprava o motivaciji za rad obično se odnosi samo na prvi problem, naime da li ovaj ili onaj podstrek povećava ekonomsku produktivnost radnika, ali ne i na drugi, na problem ljudske produktivnosti. Za nemaruje se činjenica da postoje mnogi podsticaji koji  čoveka mogu da nateraju da učini nešto, ali koji su u isto vreme štetni po njegovu ličnost. Čovek može da radi mnogo iz straha, ili usled unutrašnjeg osećanja krivice; psihopatologija nam daje mnogo primera neurotičnih motiva koji  vode  prekomernoj  aktivnosti, isto kao i neaktivnosti.

Mi u većini pretpostavljamo da je vrsta rada, koja je karakte ristična za naše društvo, naime, otuđeni rad, jedina vrsta koja postoji, prema tome, averzija prema radu je prirodna, te su no vac, moć i prestiž jedini podsticaji za rad. Kada bismo pustili ma šti na volju, sakupili bismo dosta dokaza na osnovu naših sop- stvenih života, posmatranja dece i većeg broja situacija koje sva kodnevno sretamo, koji bi nas uverili da u nama postoji težnja da trošimo svoju energiju na nešto što je sadržajno, da se osećamo osveženi ako možemo to da činimo, i da smo sasvim spremni da prihvatimo racionalni autoritet ako ono što radimo ima nekog smisla.

Ali čak i ako je ovo tačno, većina ljudi kažu — od kakve nam je koristi ova istina?  Industrijski,  mehanizovani  rad  ne  može, po samoj svojoj prirodi, da bude sadržajan; on ne može dati ni kakvo zadovoljstvo ili uživanje —  nema  načina  da  se  promene ove činjenice, osim ako želimo da se odreknemo naših tehničkih dostignuća. Da bismo odgovorili na ove prigovore i da bismo nastavili da raspravljamo o nekim idejama, o tome kako moderan rad može da bude sadržajan, želim da ukažem na dva različita aspekta rada koje je vrlo važno razlikovati u vezi sa našim prob lemima:  razlika  između  tehničkog i društvenog  aspekta  rada.