Ekonomski  preobražaj

A.. SOCIJALIZAM KAO PROBLEM

 

U prethodnoj glavi smo razmotrili tri odgovora na problem da našnje nenormalnosti: totalitarizam, superkapitalizam i  socijali zam. Totalitarističko rešenje, bilo da je to fašizam ili staljinizam, sasvim očigledno vodi samo povećanju nenormalnosti i dehuma nizaciji;  rešenje  superkapitalizma  samo  produbljuje  patologiju koja je svojstvena kapitalizmu; ono povećava čovekovo otuđenje, njegovu automatizaciju i završava proces pretvaranja čoveka  u slugu idola proizvodnje. Jedino konstruktivno rešenje je socijali zam, koji ima za cilj fundamentalnu reorganizaciju našeg ekonom skog i društvenog sistema, u tom pravcu da se čovek oslobodi to ga da bude korišćen za ciljeve izvan njega, stvaranje društvenog poretka u kome se ljudska solidarnost, razum i produktivnost podstiču a ne osakaćuju. Ipak, nema sumnje da su rezultati so cijalizma, gde se on do sada primenjivao, bili razočaravajući.  Ka kvi  su uzroci ovog  neuspeha?  Kakvi  su ciljevi  i  zadaci  društvene i  ekonomske  rekonstrukcije  koja  može  da  izbegne  ovaj  neuspeh i  da  dovede  do  stvaranja  zdravog  društva?

Prema marksističkom socijalizmu, socijalističko društvo je sa građeno na dvema pretpostavkama:  na podruštvljavanju  sredstava za proizvodnju i distribuciju i na centralizovanoj i planskoj eko nomiji. Marks i rani  socijalisti  nisu  sumnjali  u  to  da će,  ako  se ovi ciljevi postignu, nastupiti gotovo automatski oslobođenje svih ljudi od otuđenja  i  besklasno  društvo  bratstva  i  pravde.  Sve  što je bilo potrebno za ljudski preobražaj to je, kako su  oni  pred- videli, da radnička klasa osvoji političku kontrolu, ili silom ili glasanjem, podruštvljenu industriju i uspostavi plansku  ekono miju. Više nije samo akademsko  pitanje da li  su oni bili u pravu u ovoj pretpostavci; Rusija je učinila ono što su marksistički so cijalisti mislili  da  je  dovoljno  učiniti  u  ekonomskoj  sferi.  Mada je ruski sistem pokazao da ekonomski podruštvljena i planska ekonomija može da radi efikasno, on je  pokazao  da  to  nije  ni  u kom slučaju dovoljan uslov da se stvori slobodno, bratsko i ne otuđeno društvo. Naprotiv, on je pokazao da centralističko plani ranje može da stvori i veći stepen  potčinjavanja  i  autoritarizma nego što je moguće naći u kapitalizmu ili fašizmu. Činjenica, me đutim, da je podruštvljena  i  planska  ekonomija  ostvarena  u  Ru siji ne znači da ruski sistem predstavlja ostvarenje socijalizma onako kao što su ga Marks i Engels shvatili. To znači da su Marks

 

1 Engels grešili kada su mislili da su pravna promena u vlasništvu i planska ekonomija dovoljne da dovedu do društvenih i ljudskih promena  koje  su  želeli.

Mada su podruštvljavanje sredstava za proizvodnju i planska ekonomija bili najvažniji zahtevi marksističkog  socijalizma,  bilo je i nekih drugih koji su potpuno zanemareni u Rusiji. Marks nije pretpostavio potpunu jednakost prihoda, ali je ipak mislio  na oštro smanjenje nejednakosti kakva je postojala u kapitalizmu. Činjenica je da  je  nejednakost  prihoda  mnogo  veća  u  Rusiji  ne go u Sjedinjenim Državama ili u Britaniji.  Druga  marksistička ideja bila je da će socijalizam dovesti do odumiranja države, i do postepenog iščezavanja društvenih klasa. Činjenica je da je moć države i razlika između klasa veća u Rusiji nego u bilo kojoj ka pitalističkoj državi. U stvari, centralno mesto u Marksovom shva- tanju kapitalizma zauzimala je ideja da su čovek i njegove emo cionalne i intelektualne snage, cilj i svrha kulture, da stvari  (ka pital) moraju da služe životu (radu) i da život ne srne da bude potčinjen onome što je mrtvo. Ovde je opet  nepoštovanje  poje dinca i njegovih ljudskih kvaliteta veće  u Rusiji  nego  u bilo  ko joj  kapitalističkoj  zemlji.

Ali  Rusija  nije  bila  jedina  zemlja  koja je  pokušala  da  primeni ekonomska   shvatanja   marksističkog   socijalizma.   Druga   zemlja je  bila Velika  Britanija.  Paradoksalno  je  da  je  Laburistička  par tija,  koja  nije zasnovana  na  marksističkoj  teoriji,  u  svojim  prak tičnim merama sledila upravo puteve marksističke  doktrine,  shva- tanjem  da  se  ostvarivanje  socijalizma zasniva na  podruštvljavanju industrije.  Razlika  u odnosu  na  Rusiju  je  dovoljno  jasna.  Britan ska  Laburistička  partija  se  uvek  oslanjala  na  mirna  sredstva  za postizanje  svojih ciljeva;  njena  politika  se  ne  zasniva na  zahtevu sve  ili  ništa,  već  je  izvršeno  podruštvljavanje  medicine,  bankar stva,  industrije  čelika,  rudarstva,  železnice  i  hemijske  industrije, bez  nacionalizacije  ostalog  dela  britanske   industrije.  Ali   mada je  ona  uvodila jednu  ekonomiju u  kojoj  su  socijalistički elementi bili  izmešani  sa  kapitalizmom,  ipak  je  glavna  ideja  za  postizanje socijalizma  bila  ideja  podruštvljavanja  sredstava  za  proizvodnju.

Međutim, i britanski eksperiment, iako manje  drastičan  u  svo jim neuspesima, bio je, isto tako obeshrabrujući. S jedne  strane, on je stvorio veliku organizaciju i birokratizaciju, što ga nije po- pularisalo kod onih koji su se interesovali za ljudsku slobodu i nezavisnost. S druge strane,  nije  postigao  ništa  fundamentalno što se očekivalo od socijalizma. Postalo je sasvim jasno da je za britanskog  radnika  u  rudarskoj  ili  čeličnoj  industriji bilo  svejed-

 

no da li je vlasnik industrije  nekoliko hiljada ili čak stotina po jedinaca, kao u javnim korporacijama, ili država. Njegove nadni ce, prava, i najvažnije od svega, njegovi uslovi rada, njegova ulo ga u procesu rada, ostali su u suštini isti. Nacionalizacijom je bilo stvoreno nekoliko prednosti, što radnik nije mogao  da postigne kroz svoje sindikate u čisto kapitalističkoj ekonomiji. S druge strane, mada glavni cilj socijalizma nije bio ispunjen merama la burističke vlade, bilo bi kratkovido ignorisati činjenicu da je bri tanski socijalizam doveo do korisnih promena od najveće važnosti u životu britanskog naroda. Jedna  od njih je proširenje sistema socijalnog osiguranja na zdravlje. Da ni jedna osoba u Velikoj Britaniji ne treba da se plaši bolesti kao katastrofe koja može potpuno da dezorganizuje njen život (da i ne govorimo o moguć nosti da ga čovek izgubi zbog nedostatka odgovarajuće medicin ske nege), može da zvuči kao ništavno nekom članu srednje ili više klase u Sjedinjenim Državama, ikoji nema teškoća da plati račun za lekara i troškove bolnice. Ali to je zaista fundamentalno poboljšanje, a može se porediti sa napretkom koji je učinjen uvođenjem javnog obrazovanja. Dalje je tačno da je  nacionali zacija industrije, čak i  u ograničenom  stepenu,  kako je  izvršena u Engleskoj (oko 1/5 cele industrije), dozvolila državi da reguliše celu ekonomiju do izvesnog stepena, od čega je imala koristi ce- lokupna  britanska  ekonomija.

Ali poštujući i priznajući dostignuća laburističke vlade,  mora mo istaći da njene mere nisu vodile ostvarenju socijalizma, ako socijalizam uzmemo u ljudskom, a ne u čisto ekonomskom smis lu. Iako može da posluži kao argument da je Laburistička parti ja tek počela sa ostvarenjem svog programa i da bi ona uvela so cijalizam da je bila dovoljno dugo na vlasti i da je mogla da do vrši svoj posao, takav argument nije dovoljno ubedljiv. Čak kad bismo zamislili podruštvljavanje celokupne britanske teške indu strije, mogla bi se uočiti veća sigurnost, veći prosperitet, i ne bi se trebalo plašiti da bi nova birokratija bila opasnija po slobodu nego birokratija kompanija General Motors  ili General  Electric. Ali uprkos svemu što se može reći o ovim prednostima, takvo podruštvljavanje i planiranje ne bi predstavljalo socijalizam, ako pod njim razumemo novi oblik života, društvo solidarnosti i ve re, u kome je pojedinac našao sebe i izašao iz otuđenja koje je svojstveno  kapitalističkom  društvu.

Zastrašujući rezultat sovjetskog komunizma, s jedne strane, razočaravajući rezultati socijalizma laburističke partije, s druge strane, doveli su do osećanja rezignacije i bezmadežnosti među mno-

 

gim demokratskim socijalistima. Neki i dalje veruju  u  socijali zam, ali više iz ponosa ili tvrdoglavosti nego iz stvarnih ubeđe- nja. Drugi, zaposleni manjim ili većim zadacima u jednoj od so cijalističkih partija, ne pretenduju na mnogo i zadovoljni su pra ktičkim redovnim aktivnostima; neki, koji su izgubili veru u obno vu društva, smatraju da im je glavni zadatak da vode krstaški rat protiv ruskog socijalizma; dok ponavljaju optužbe protiv komu nizma, dobro poznate i  prihvaćene  od  svih  koji  nisu  staljinisti, oni se uzdržavaju od neke radikalne kritike kapitalizma i od bilo kakvih novih predloga za funkcionisanje  demokratskog  socijaliz ma. Oni ostavljaju utisak da je sve u redu u svetu ako se samo može spasiti od komunističke opasnosti; oni se ponašaju kao ra zočarani ljubavnici koji su izgubili svu veru u ljubav.

Kao jedan simptomatični izraz velikog obeshrabrenja među de mokratskim socijalistima, uzimam citat iz jednog članka R. Kros- mana, jednog od najmudrijih i najaktivnijih vođa levog krila La burističke stranke. »Živeći ne u veku jednakog napredovanja ka svetskom blagostanju kapitalizma«, piše Krosman, »već u svetu revolucije, glupo je pretpostaviti da je zadatak socijalizma da pomaže u postepenom povećanju materijalnog bogatstva  ljud skog roda i u postepenom proširenju oblasti ljudske slobode. Snage istorije sve guraju prema totalitarizmu: u ruskom bloku, zahvaljujući svesnoj politici Kremlja; u slobodnom svetu, zahva ljujući porastu menadžerskog društva,  efekata  totalnog  naoruža nja  i  ugušivanja  kolonijalnih  težnji.  Zadatak  socijalizma  nije  ni u tome da ubrza ovu političku revoluciju, niti da se suprotstavi njoj (ovo bi bilo isto toliko beskorisno kao i suprotstavljanje in dustrijskoj  revoluciji  pre  sto godina), već  da je civilizuje.«1

Čini mi se da Krosmanov pesimizam vodi dvema greškama. Je dna je pretpostavka da menadžerski ili staljinistički totalitarizam može da se civilizuje. Ako se pod rečju »civilizuje« razume manje surov sistem nego što je staljinistička diktatura, Krosman je mo žda u pravu. Ali verzija Hrabrog novog sveta, koja počiva u pot punosti na sugestiji i stvaranju uslovnih refleksa, isto je tako ne humana i nenormalna kao i Orvelova verzija 1984. Nijedna verzija potpuno otuđenog društva ne može da bude humanizovana. Dru ga greška  leži  u  samom  Krosmanovom  pesimizmu.  Socijalizam je sa svim svojim pravnim i moralnim aspiracijama još uvek snažan cilj mnogih miliona širom sveta, a danas u većoj meri postoje i objektivni uslovi za humanistički demokratski socijali zam nego u XIX veku. Razlozi za ovu pretpostavku  sadržani  su u sledećem pokušaju da se ocrtaju neki predlozi za socijalističku

 

promenu u ekonomskoj, političkoj i kulturnoj sferi. Pre nego Sto nastavim, međutim, želeo bih da kažem, mada to možda nije potrebno, da moji predlozi nisu ni novi niti  imaju  nameru  da budu iscrpni ili neophodno tačni u detaljima. Oni su dati s obzi rom na verovanje da je potrebno da se okrenemo od opšte ras prave o principima ka praktičnim problemima, kako bi ovi prin cipi mogli da se ostvare. Mnogo pre nego što se ostvarila politička demokratija, mislioci XVIII veka su raspravljali o planovima kon- stitucionalnih principa, koji je trebalo da pokažu da je bila mo guća, i na koji način, demokratska organizacija države. Problem XX veka je da se raspravlja o načinima i sredstvima da se upot puni politička demokratija i da se pretvori u pravo ljudsko dru štvo. Primedbe koje se stavljaju uglavnom se zasnivaju na pe simizmu i dubokom nedostatku vere. Tvrdi se da se ne može kon- trolisati napredak menadžerskog društva i odgovarajuće manipu- lisanje ljudima, osim ako se vratimo nazad do kolovrata, zato što su modernoj industriji potrebni menadžeri i automatizacija. Dru ge primedbe dolaze usled nedostatka mašte. Neke zbog duboko usađenog straha od toga da će  se čovek osloboditi  komandova- nja i da će mu se dati puna sloboda da živi. Ipak je izvan svake sumnje da nije tako teško rešiti probleme društvene promene — teorijski i praktično — kao što je to slučaj sa tehničkim proble mima koje su naši hemičari i fizičari rešili. Takođe nema sumnje da nam je potrebnija ljudska renesansa nego  avioni  i  televizija. Ako bi se delić razuma i praktičnog duha, koji je korišćen u prirodnim naukama, primenio na ljudske probleme, bilo bi  mo guće nastaviti zadatke na koje su naši preci iz XVIII veka bili talko ponosni.