64.  SMRT UMA JE ROĐENJE MUDROSTI

 

Pitalac: Pre nego što čovek može da ostvari svoju istinsku prirodu, ne mora li on biti individualna ličnost? Da li ego ima svoju vrednost?

Maharadž: Individualna ličnost je od male koristi. Ona je duboko upetljana u svoje sopstvene afere i potpuno je u neznanju o svojoj istinskoj prirodi. Sve dok u individui ne započne igra svedočenja svesnosti i ona postane subjekat, a ne objekat, ostvarenje nije izvodljivo. Svedok je onaj koji ostvaruje realizaciju priželjkivanu i ostvarivu.

P: Da li postoji vreme u životu individue kada ona postaje svedok?

M: Oh, ne. Ličnost sama po sebi neće postati svedok! To je kao da se očekuje da hladna sveća počne da gori tokom vremena. Ličnost može ostati u mraku neznanja zauvek, sve  dok  je plamen svesnosti ne dotakne.

P: Ko pali sveću?

M: Guru. njegove reči, njegovo prisustvo. U Indiji to je vrlo često mantra. Jednom kada je sveća upaljena, plamen će sagoreti sveću.

P: Zašto je mantra tako uspešna, efikasna?

M: Neprestano ponavljanje mantre je nešto što individua radi za svoju korist. Korisnik nije individua. Upravo kao što sveća ne raste sa sagorevanjem.

P: Može li ličnost postati duhovno svesna o sebi - sama od sebe?

 

M: Da, dešava se ponekad kao rezultat velike patnje. Guru želi da vas spase beskrajne patnje. Takva je njegova milost. Čak i kad ne postoji vidljivi spoljašnji Guru, postoji uvek sadguru, unutarnji Guru, koji usmerava i pomaže iznutra. Reči "spolja" i "iznutra" su relativne samo za telo; u realnosti sve je jedno, spoljašnje postojanje je samo projekcija unutarnjeg. Duhovna svesnost dolazi kao da je iz više dimenzije.

P: Pre nego što je iskra upaljena i posle, kakva je razlika?

M: Pre nego što je iskra bila upaljena nije  postojao svedok da opazi razliku. Individua može  biti svesna, ali nije svesna da je svesna. Ona je potpuno nezainteresovana za ono što misli i oseća, iskušava i doživljava. Mrak koji je u njoj je njena sopstvena tvorevina. Kada je mrak ispitan on se rastapa. Želja za ispitivanjem je planirana od Gurua.  Drugim rečima,  razlika između ličnosti i svedoka je kao između neznanja i znanja Sopstva. Svet viđen u svesnosti će biti od prirode svesnosti, tada postoji harmonija, sattva, ali kad se aktivnost, rajas, i pasivnost, tamas, pojave, one zamračuju i iskrivljuju i vi vidite lažno kao realno.

P: Šta može da uradi ličnost da se pripremi za dolazak Gurua?

M: Sama želja da se bude u redu, spremna, znači da Guru mora doći i plamen je upaljen. Može biti zalutala reč, ili strana u knjizi, Guruova milost deluje tajanstveno.

P: Da li postoji tako nešto kao samopripremanje? Mi čujemo tako mnogo o joga sadhani.

M: Ličnost nije ta koja radi sadhanu. Ličnost je u nemiru i opire se sadhani sve do samog kraja.24 Svedok je taj koji radi na ličnosti, na ukupnosti njenih obmana, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

P: Kako možemo znati da je Istina to što nam vi govorite? Iako je to samostalno i oslobođeno od unutarnjih protivurečnosti, kako možemo znati da to nije proizvod plodonosne mašte, pothranjen i obogaćen sa neprekidnim ponavljanjem?

M: Dokaz Istine leži u njenom uticaju na slušaoca.

P: Reči mogu imati najmoćniji uticaj. Sa slušanjem ili ponavljanjem reči, čovek može doživeti različite vrste zanosa. Slušaočeva iskustva mogu biti pobuđena i ne mogu biti smatrana kao dokaz.

M: Uticaj reči nije nužno i iskustvo. Reči mogu izazvati promenu u karakteru, u motivaciji, u odnosima sa ljudima, i sa samim sobom. Zanosi, transevi i vizije, podstaknuti rečima ili drogama, ili nekim drugim čulnim ili mentalnim načinom, su privremeni, kratkotrajni i neubedljivi. Istina o kojoj je reč ovde je nepokretna, u miru, i večna. A dokaz o njoj je u slušaocu, u dubokoj i trajnoj promeni u njegovom celom biću i postojanju. To nije nešto u šta on može da sumnja, osim ako ne sumnja u svoje sopstveno postojanje, što je nezamislivo. Kada moje iskustvo postane takođe vaše sopstveno iskustvo, koji bolji dokaz vi želite?

P: Iskušenik je dokaz svoje egzistencije.

M: Doista, ali iskušenik nema potrebu za dokazom, "ja jesam, i ja znam da jesam". Ne možete tražiti dalje dokaze.

P: Može li postojati istinsko znanje stvari?

M: Relativno - da. Apsolutno - ne postoje stvari. Znati da ništa nije – istinsko je  znanje.

P: Kakva je veza između relativnog i apsolutnog?

M: Oni su identični.

P: Sa koje tačke gledišta su oni istovetni?

M: Kada su reči izgovorene, postoji Tišina. Kad je relativno završeno, apsolutno ostaje. Da li  je Tišina pre nego što su reči bile izgovorene različita od Tišine koja dolazi posle izgovorenih reči? Tišina  je  jedna  i bez nje  reči ne bi mogle  da se čuju.  Tišina  je  uvek tu - u pozadini,     u

 

 

24 Najčešći vidovi opiranja praksi je teoretisanje o samoj praksi, menjanje prakse ili ubeđenje da smo nakon početnog rada spoznali dovoljno i završili sa praksom. Najlukaviji otpor ega ili  individue  je kada  praksu pretvori u ritual koji vredno i redovno ponavlja, dok se cilj meditativne prakse uvek odlaže u  budućnost,  zamišlja ili projektuje na neki drugi način. (Prim. I.  A.)

 

temelju reči. Usmerite vašu pažnju od reči ka Tišini i vi ćete je čuti. Um žudi za iskustvom, sećanjem iz kojeg uzima znanje. Gnani, Mudrac je iznad svakog iskustva i njegova memorija je ispražnjena od prošlosti. On je potpuno nezavisan i nepovezan sa bilo  čim posebno. Ali um,  koji žudi za formulacijama i definicijama, uvek teži da iskaže realnost u verbalnom obliku. Od svega on želi da načini jednu ideju, jer bez ideja um ne postoji. Realnost  je  suštinski sama, jedna, ali um je neće ostaviti na miru - i bavi se umesto toga sa nerealnim fikcijama. Ali ipak to je sve što um može da uradi - da otkrije nerealno kao nerealno.

P: A viđenje realnog kao realnog?

M: Ne postoji takvo stanje kao viđenje realnog, istinitog. Ko vidi i šta? Vi jedino možete biti realni - što vi i jeste u svakom slučaju. Problem je samo mentalan. Napustite lažne ideje, to je sve. Nema potrebe za istinitim idejama. One ne postoje uopšte!

P: Zašto se mi onda ohrabrujemo da tragamo za realnim?

M: Um mora imati svrhu, cilj. Ohrabriti ga da oslobodi sebe od nerealnog je obećanje nečega  za uzvrat. U realnosti nema potrebe za ciljem, svrhom. Biti slobodan od lažnog je dobro samo po sebi i ne želi nagradu. To je kao jednostavno biti čist - što je samo po  sebi njegova  sopstvena nagrada.

P: Da li je samospoznaja nagrada?

M: Nagrada od samospoznaje je oslobođenje od individualnog sopstva, ega. Vi ne možete  znati znalca, jer ste vi znalac. Činjenica saznavanja dokazuje znalca. Vama ne treba  drugi dokaz. Znalac znanja nije saznajan. Upravo kao što je svetlost znana samo u bojama, tako je znalac znan u znanju.

P: Da li je znalac samo jedan zaključak?

M: Vi znate vaše telo, um i osećanja. Da li ste vi samo jedan zaključak?

P: Ja sam zaključak drugih, ali ne mene samog.

M: Tako sam i ja jedan zaključak za vas, ali ne za mene. Ja znam sebe, pomoću svog postojanja. Kao što vi znate sebe da ste čovek. To je samo kada vas ostali ljudi zapitaju da vi   to potvrdite. Slično, ja znam da sam sve. Ja nemam potrebe da stalno ponavljam: "Ja sam sve,  Ja sam sve". Jedino kada me vi smatrate da sam izdvojen, poseban, ličnost, ja protestujem. Kako ste vi čovek sve vreme, tako sam i ja ono što sam - sve vreme. Šta god da ste vi uvek, vi ste to bez sumnje.

P: Kad vas pitam kako znate da ste vi Mudrac, Gnani, vi odgovorite: "Ne nalazim u sebi nijedne želje. Nije li ovo dokaz?"

M: Ako bih i bio pun želja, ja bi i dalje bio ono što  jesam.

P: Ja, pun želja, i vi puni želja, u čemu bi bila razlika?

M: Vi identifikujete sebe sa vašim željama i postajete njihov rob. Za mene su želje stvari među drugim stvarima, samo oblici na mentalnom nebu, i ja se ne osećam prisiljen da delujem  po njima.

P: Znalac i njegovo znanje, da li su oni jedno ili dva?

M: Oni su oboje. Znalac je nemanifestovan, znano je manifestovano, ispoljeno. Znano je uvek   u pokretu, ono se menja, nema svoj sopstveni oblik, niti mesto boravka. Znalac je neminovni, nepromenljivi oslonac sveg znanja. Svako ima potrebu za drugim, ali realnost postoji iznad. Mudrac ne može biti znan, jer ne postoji niko da bi bio znan. Kada postoji individua, vi možete reći nešto o njoj, ali kada ne postoji poistovećivanje sebe sa posebnim, šta može da se kaže? Vi možete reći Mudracu bilo šta, njegovo pitanje će uvek biti: "Kome vi govorite? Ne postoji  takva individua". Upravo kao što ništa ne možete reći o Univerzumu, jer on uključuje sve, tako isto se ne može reći o Mudracu, jer je on sve, a ipak ništa posebno. Vama je potrebna kuka da na nju obesite vašu sliku; kada nema kuke, eksera, na šta će se slika okačiti? Da biste smestili stvar, potreban vam je prostor, da bi se odigrao događaj, potrebno je vreme; ali bezvremeno i besprostorno, neograničeno, ne da se nikako manipulisati. Ono omogućava svako opažanje, a ipak ono sámo je iznad opažanja. Um ne može da zna ono što je iznad uma, ali sám um je   znan

 

sa onim što je iznad njega (s onim što ga omogućava). Mudrac ne zna niti za rođenje niti za smrt; egzistencija ili neegzistencija njemu su isto.

P: Kada vaše telo umre vi ostajete?

M: Ništa ne umire!! Telo je jednostavno zamišljeno. Ne postoji takva stvar.

P: Pre nego što će proći drugi vek, vi ćete biti mrtvi za sve oko vas. Vaše telo  će biti  pokriveno cvećem, a onda spaljeno i pepeo rasut. To će biti naše iskustvo. Kakvo će biti vaše? M: Vreme će doći do kraja. Ovo se zove Velika Smrt, Mahamritya, smrt vremena.

P: Da li to znači da će Univerzum i njegov sadržaj doći do kraja?

M: Univerzum je vaše lično iskustvo. Kako on može biti ugrožen? Vi ste možda bili držali predavanje oko dva časa; gde je to sve otišlo kad je predavanje završeno? To se stopilo sa tišinom u kojoj su početak, sredina i kraj predavanja, svi zajedno. Vreme je došlo do kraja, ono je bilo, ali više nije. Tišina posle razgovora i tišina posle života je ista tišina. Besmrtnost je sloboda od osećaja "ja jesam". Ipak to nije ugašenost, izumiranje. Naprotiv, to je stanje beskonačno više realno, istinito, duhovno svesno, probuđeno i srećno da vi to  uopšte  ne možete zamisliti. Samo mentalna samosvesnost ne postoji.

P: Zašto Velika smrt uma podseća na malu smrt tela, zašto se podudara sa  njom?

M: Ona se ne podudara! Vi možete umreti hiljadu puta telesno, ali bez prekida mentalnog meteža. Ili vi možete zadržati vaše telo, biti živi telesno, a umreti samo u umu. Smrt uma je rođenje mudrosti.

P: Individualna ličnost odlazi i samo svedok ostaje.

M: Ko ostaje da kaže: "Ja sam svedok"? Kada više ne postoji "ja jesam"; gde je svedok? U bezvremenom stanju ne postoji sopstvo, biće, koje daje utočište. Čovek koji nosi paket je uznemiren i zabrinut da ga ne izgubi – on je paketno-svestan. Čovek koji gaji osećanje  "ja jesam" je samosvestan. Mudrac ne pridržava, ne vezuje se ni za šta i ne može se reći da je on svestan mentalno. Ali opet, on nije nesvestan. On je sámo srce, suština probuđenosti, duhovne svesnosti. Mi ga zovemo digambara - obučen u prostor; golać iznad svake pojavnosti. Ne postoji ime ni oblik u kojem bi se moglo reći da on egzistira, ipak on je samo jedan koji stvarno postoji.

P: Ja ne mogu to da shvatim.

M: Ko može? Um ima svoja ograničenja. Dovoljno je samo  vas  dovesti do  samih  granica, vrata znanja, i suočiti sa ogromnošću neizmernosti nepoznatog. Zaranjanje u to zavisi od vas. P: Šta je u vezi svedoka? Da li je on realan ili nerealan.

M: On je oboje. Poslednji ostatak obmane i prvi dodir stvarnosti. Reći: 'ja sam samo svedok' je oboje, i lažno i istinito; lažno zbog "ja jesam"; istinito zbog svedoka. Bolje je reći: "postoji svedočenje". U trenutku kada vi kažete: "ja jesam", ceo Univerzum ulazi u postojanje zajedno sa njegovim Stvaraocem.

P: Drugo pitanje: možemo li zamisliti individualnu ličnost i Sopstvo kao dvojicu braće, malog i velikog? Mali brat je nestašan, štetan i sebičan, neuljudan i uznemiren, dok je veliki brat inteligentan i ljubazan, dobar, razuman i pažljiv, oslobođen od telesne svesnosti sa njenim željama i strahovima. Veliki brat zna maloga, ali je mali brat neuk, ne zna velikog brata i misli o sebi da je potpuno svoj sopstveni, nezavisan. Guru dolazi i kaže malom bratu: "Ti nisi sam, ti potičeš iz veoma dobre porodice, tvoj brat je izvanredan čovek, mudar i dobar, i on te voli mnogo. Sećaj se njega, pronađi ga, služi mu, i ti ćeš postati jedno s njim". Sada, pitanje je postoje li dvojica u nama, personalni i individualni, lažno sopstvo i istinsko Sopstvo, ili je to  samo sličnost?

M: Postoje oba. Oni izgledaju da su dvojica, ali istraživanjem se pronalazi da su  jedno. Dualnost traje sve dotle dok u nju ne posumnjamo, dok je ne osporimo. Trojstvo: um, Sopstvo  i svest, vyakti, vyakta i avyakta - kad se pogledaju iznutra postaju jedinstvo. Postoje samo načini doživljavanja iskustava, vezanih, nevezanih, i njihovo prevazilaženje.

 

P: Vaša tvrdnja da smo mi u stanju sna, čini vaš položaj neospornim. Koju god zamerku da mi postavimo, vi jednostavno poričete njenu vrednost i opravdanost. Čovek sa vama ne može raspravljati!

M: Želja za raspravljanjem je takođe samo želja. Želja za znanjem, da se ima moć, čak i želja     za postavljanjem sve su samo želje. Svako želi da bude, da postoji, da preživi, da traje, jer niko nije siguran u sebe samog. Ali svako je besmrtan. Vi činite sebe prolaznim, smrtnim, smatrajući sebe da ste telo.

P: Pošto ste vi pronašli vašu slobodu, da li ćete mi dati malo od nje?

M: Zašto malo? Uzmite celu. Uzmite je, ona je tu da se uzme. Ali vi ste uplašeni od slobode!   P: Svami Ramdas se bavio sličnom molbom. Neki poklonici su se okupili oko njega i počeli da ga mole za oslobođenje. Ramdas ih je slušao smešeći se, a onda je iznenada postao ozbiljan i rekao: "Vi je možete imati ovde i sada, slobodu apsolutnu i stalnu. Ko je  želi,  neka  istupi". Niko se nije pomerio. Tri puta je on ponovio ponudu. Niko nije prihvatio. Onda je rekao: "Ponuda je povučena".

M: Vezanost uništava hrabrost. Davalac je uvek spreman da daje. Primalac je  odsutan.  Sloboda znači napustiti. Ljudi jednostavno ne žele da napuste sve. Oni ne znaju da je konačno cena beskonačnog, kao što je smrt cena besmrtnosti. Duhovna zrelost leži u spremnosti da se sve napusti. Predavanje je prvi korak. Ali realno predavanje ili napuštanje je  u  spoznavanju da nema ničega od čega treba odustati, nema od čega da se odustane, jer ništa nije vaše sopstveno. To je kao duboki san - vi ne napuštate vaš krevet kad zaspite - vi ga jednostavno zaboravljate.