1. Slobodna asocijacija i  slobodan  razgovor

Frojd je  otkrio princip  slobodne  asocijacije.  Napuštajući kontro lu  svojih  misli  u  prisustvu  kvalifikovanog  slušaoca,  čovek  može da  otkrije  svoja  nesvesna  osećanja  i  misli  i  ako  nije  u  snu,  ili lud,  ili  pijan,  ili  hipnotisan.  Psihoanalitičar  čita  između  redova, on može da razume čoveka bolje nego čovek sam sebe, jer je čo vek oslobodio svoje misli od ograničenja konvencionalne kontrole. Ali  se slobodna asocijacija brzo izopačila, kao  i  sloboda  i sreća. Ona se izopačila u samu ortodoksnu psihoanalitičku proceduru. Ne uvek, ali često.  Umesto  da dovede  do  sadržajnog izražavanja za robljenih  misli,  ona  postaje  bezsadržajno  ćeretanje.  Druge  tera- peutske škole svele su ulogu analitičara na ulogu saosećajnog slu šaoca, koji ponavlja u nešto drukčijoj  verziji pacijentove reći,  ne pokušavajući da ih protumači  ili objasni.  Sve se  to čini zato  što se  smatra  da  se  pacijentova  sloboda  ne  srne  narušiti.  Frojdova ideja slobodne asocijacije postala je oruđe  mnogih psihologa,  ko ji sebe nazivaju savetodavcima, koji čine sve, ali jedino ne daju sa- vete.  Ovi  savetodavci  dobijaju sve  važniju ulogu kao  privatni  le- kari i kao savetnici u industriji.46  Kakav je efekat ove procedure? Svakako ne  ozdravljenje, što je Frojd imao u vidu kada je pred ložio  slobodnu  asocijaciju  kao osnovu za razumevanje nesvesnog. Efekat je oslobađanje napregnutosti koja proizlazi iz poveravanja do mile volje u prisustvu saosećajnog slušaoca. Sve dok čovek za država svoje misli za sebe, one ga mogu uznemiravati, ali iz ovog uznemiravanja  može  da  proiziđe nešto  plodno;  čovek  mudruje  o njima, misli, oseća, može da stigne do novih misli koje se iz ovoga rađaju. Ali kad čovek odmah ispriča svoje misli, dok ga one još ne pritiskuju,  one neće uroditi plodom.  To je  isto  kao  i  sa neograničenom potrošnjom, čovek je sistem u koji stvari  neprestano ulaze i izlaze i u ikome nema ničega, ni napregnutosti, ni razmiš ljanja, ni ličnosti. Frojdovo  otkriće  slobodne asocijacije  imalo je za cilj da pronađe šta se događa u čoveku ispod površine, da ot krije šta je čovek u stvari, ovo pričanje saosećajnom slušaocu ima suprotan cilj, mada se to ne priznaje; njegova funkcija je da čo vek zaboravi šta je u stvari  (pod  uslovom  da  on  još  uvek  ima moć pamćenja), da izgubi svu napregnutost, a s tim i  svest  o svome ja. Baš kao što čovek podmazuje mašine, tako on podma zuje i  ljude,  naročito  one  u  organizaciji  masovnog  rada.  Čovek ih podmazuje  lepim  parolama, materijalnim  prednostima i  saose- ćajnim  razumevanjem psihologa.

Pričanje i slušanje je, u stvari,  postalo  unutrašnji  sport  onih koji ne mogu da plate profesionalnog slušaoca, ili više vole laika iz ovog ili onoga razloga.  Postalo je moderno, profinjeno da    se »sve ispriča«. Nema inhibicije, nema osećanja stida, nema uzdr žavanja. Čovek govori o tragičnim događajima iz sopstvenog živo ta, kao što bi pričao o nekoj drugoj osobi za koju se naročito ne interesuje, ili kao što bi govorio o raznim teškoćama koje ima sa svojim  automobilom.

Psihologija i psihijatrija menjaju iz osnova svoju funkciju. Od delfijskog proročanstva »Upoznaj samog sebe«, do Frojdove psi hoanalitičke terapije, funkcija psihologije je bila da otkrije čove- kovo »ja«, da shvati pojedinca, da  pronađe  »istinu  koja  čoveka čini slobodnim«. Funkcija psihijatrije,  psihologije  i  psihoanalize ima danas tendenciju da postane oruđe za upravljanje ljudima. Specijalisti u ovoj oblasti govore šta je »normalna« osoba, pa pre ma tome, šta nije u redu sa čovekom;  oni  pronalaze metode  da mu pomognu da se prilagodi, da bude srećan, normalan. U Hrab-

, om novom svetu ovo se adaptiranje sprovodi od prvog meseca op lođenja (hemijskim sredstvima) sve do puberteta. Kod nas, ono počinje nešto kasnije. Ono se  obavlja  pomoću  stalnog  ponavlja nja, pomoću novina, radija, televizije. Ali je u tome najviše postig la moderna psihologija. Ono što je Tejlor  učinio  za  industrijski rad, psiholozi su učinili za celokupnu ličnost — sve u ime razu- mevanja i slobode. Ima mnogo izuzetaka od ovog, kod psihijatara, psihologa i psihoanalitičara, ali je sve jasnije da ove profesije postaju sve veća opasnost po razvoj čoveka, i ljudi koji se time bave postaju sveštenici nove religije zabave, potrošnje, gubljenja ličnosti, postaju specijalisti za upravljanje ljudima, pobornici otu đene ličnosti.