SLOBODA

Čovek  je  stvarno  slobodan  kada  postoje  tri  uslova:  ekonomska sloboda,  intelektualna  sloboda i  moralna  sloboda.

 

Ekonomska sloboda. Covek ima neotuđivo pravo na rad.  On mora da ima apsolutno  pravo  na  plodove  svoga  rada,  od  kojih ne treba da se odvaja, izuzev ako to čini slobodno.

Ovo  stanovište  je  suprotno  privatnoj  svojini  nad  kolektivnim sredstvima za proizvodnju i  reprodukovanju novca pomoću  nov ca, što omogućuje eksploataciju čoveka od strane drugog čoveka. Mi,  takođe,  izjavljujemo da se pod  »radom«  mora  podrazume-

vati sve ono vredno što čovek doprinosi  društvu.

Intelektualna sloboda, čovek je slobodan samo ako može da izabere. On može da izabere jedino ako dovoljno zna da bi mogao da uporedi.

Moralna sloboda, čovek ne može da bude stvarno slobodan ako je rob svojih strasti. On može da bude slobodan jedino ako ima ideal i filozofski stav, što mu omogućuje da obavlja jednu smisa- onu aktivnost u životu.

On ne može, pod izgovorom da želi da ubrza svoje ekonomsko ili intelektualno oslobođenje, da koristi sredstva koja su u suprot nosti sa etikom Zajednice.

Najzad, moralna sloboda nije razuzdanost. Bilo bi lako pokaza ti da se moralna sloboda može naći samo u okviru striktnog po- smatranja  grupne  etike  koja  je  slobodno  prihvaćena.

 

BRATSTVO

Čovek može da napreduje jedino u društvu.  Sebičnost je opasna i nije dugog veka kao pomoć samom sebi. čovek ne sme da od vaja svoje prave interese od interesa društva. On može da po mogne sebi samo ako pomaže društvu.

On treba da postane svestan da mu njegove sopstvene naklono sti omogućuju da uveća radost ostalih. Solidarnost nije samo za datak,  to je  zadovoljstvo  i  najbolja  garantija  sigurnosti.

Bratstvo vodi ka uzajamnoj toleranciji i ka odluci da se nikad ne izdvoji. Ovo omogućuje da  se sve odluke donose jednoglasno na zajedničkim  sednicama.

 

JEDNAKOST

Preziremo one koji demagoški izjavljuju da su svi ljudi jednaki. Mi vidimo da ljudi nisu jednaki po vrednostima.

Za nas jednakost prava znači staviti svakom na raspolaganje' sredstva  da  ostvari  sebe  u  potpunosti.

Zbog toga hijerarhijom ličnih vrednosti zamenjujemo konven cionalnu ili naslednu hijerarhiju.«37

 

Sumirajući najznačajnije tačke u  principima  ove  Zajednice, želim da napomenem sledeće:

1. Zajednice rada iskorišćavaju modernu industrijsku tehniku, izbegavajući tendenciju da se  vrate zanatskoj  
2. One su pronašle šemu  prema  kojoj  aktivno  učešće  svakog ne protivreči umereno centralizovanom vodstvu; iracionalni auto ritet  je  zamenjen  racionalnim  
3. Naglasak je na životnoj praksi a ne na ideološkim To omogućuje ljudima najrazličitijih i suprotnih shvatanja  da žive zajedno u bratstvu i toleranciji, bez ikakve opasnosti da će morati da slede »pravo mišljenje«, koje će  proklamovati  zajed nica.
4. Integracija rada, društvenih i kulturnih Bez ob zira na to što rad nije tehnički privlačan, on je smisaon i privla čan u svom  socijalnom  aspektu.  Umetničke  i  naučne  aktivnosti su  integralni  deo  totalne situacije.
5. Prevaziđena je situacija otuđenja, rad je postao sadržajni izraz ljudske energije, ljudska solidarnost je uspostavljena bez ograničenja  slobode — ili opasnosti od

Mada se o mnogim uredbama i principima Zajednice može ras pravljati i iznositi argumenti protiv njih, izgleda nesumnjivo da ovde  imamo  najuverljiviji  empirijski  primer  produktivnog  života i mogućnosti, na koje se obično gleda kao da su fantastične s ta čke  gledišta  našeg  sadašnjeg  života  u  kapitalizmu.37

Zajednice koje su dosada opisane nisu, naravno, jedini primeri mogućnosti života u komunama. Bilo da uzmemo Ovenove zaje dnice, ili zajednice zvane »Menonites«, ili »Huterites«39, ili poljo privredne zajednice u Izraelu, sve doprinose našem saznanju o mogućnostima novog načina života. One, takođe, pokazuju da su mnoge od ovih komunalnih eksperimenata preduzimali ljudi oš troumne  inteligencije  i  naročito  praktičnog  smisla.  Oni  nisu  ni u kom slučaju sanjalice, kao što to misle naši takozvani realisti. Nesumnjivo da je bilo mnogih neuspeha u  principima  i  praksi ovih eksperimenata, što se moralo priznati da bi bili izbegnuti. Nesumnjivo je, takođe, da je XIX vek, sa svojim nepokolebljivim verovanjem u potpunost efekta industrijske konkurencije,  bio manje uspešan u pogledu ovakvih kolonija nego što će biti  dru ga polovina XX veka. Ali rečita ljubaznost, koja  pripisuje  svim ovim eksperimentima jalovost i nedostatak realizma, nije ništa racionalnija nego prva javna reakcija na mogućnost putovanja železnicom ili kasnije avionom. To je u osnovi simptom  lenjosti duha i urođeno uverenje da ono što nije bilo neće  ni biti.