• RUKOVANJE NAMEROM

Treća točka

 

Don Huan me je često sa svojim ostalim  učenicima vodio na kratka putovanja do obližnjeg zapadnog pla- ninskog  venca.  U  tim  prilikama  odlazili  smo  u  zoru, a  kasno  popodne  kretali  nazad.  Izabrao  sam   da idem s don Huanom. Njegova blizina me je uvek umi- rivala i  opuštala;  ali  njegovi  kolebljivi  učenici  uvek su u meni izazivali suprotan efekat: s njima sam se osećao veoma umoran.

U povratku s planina, don Huan i ja smo jednom zastali pre nego što smo stigli u  ravnicu.  Napad  du- boke melanholije spopao me je za tako  kratko vreme i tako snažno da je sve što sam mogao da učinim bilo da sednem. Tada sam, postupajući po savetu don Huana, legao na stomak, na vrh velikog oblog kamena.

Ostali učenici su mi se podsmehnuli i nastavili hod. Čuo sam kako  se  njihov  smeh  i  dreka  utišavaju  dok su se udaljavali. Don Huan me je požurivao da se opustim i  da  dopustim  svojoj  skupnoj  tački,  za  koju je rekao da se pokrenula, da se smesti u novi položaj.

»Ne brini se«, posavetovao me je. »Uskoro ćeš ose- titi neku vrstu  trzaja,  ili  tapšanje  po  leđima,  kao  da te  neko  dodiruje.  Tada  će  ti  biti  dobro.«

Čin nepokretnog ležanja  na  kamenu,  i  iščekivanje da me neko šljapne po ramenu, podstakli su spontano prisećanje toliko snažno i jasno da nisam primetio udarac koji sam očekivao. Bio sam ipak siguran da sam ga primio, jer je moja melanholija nestala zaista smesta.

Brzo sam don Huanu opisao ono čega sam se prisetio. Predložio je  da  ostanem  na  tom  kamenu  i da pokrenem svoju skupnu tačku nazad, na isto ono mesto na kojem je bila kada sam iskusio događaj koga sam se prisetio.

»Pronađi  svaku  pojedinost«,  upozorio  me  je.

 

To se dogodilo pre mnogo godina. U to vreme smo don Huan i ja boravili u državi Čiuvauva u severnom Mek- siku, na pustim visovima. Često sam sa njim  odlazio tamo, jer je ta oblast bila bogata lekovitim biljem koje je on sakupljao. S antropološke tačke gledišta ta oblast je bila veoma zanimljiva. Arheolozi su nedavno pronašli ostatke nečega za šta su smatrali da je veliko, praisto- rijsko naselje. Pretpostavljali su da je to trgovačko na- selje, strategijski smešteno u prirodnom prolazu, bilo središte trgovine na trgovačkom putu koji je  pove- zivao jugozapad Amerike sa severnim Meksikom i cen- tralnom Amerikom.

Nekoliko puta sam bio na tom pustom visu i sve više sam bivao  uveren  da  su  arheolozi  bili  u  pravu da je to prirodan prolaz. Naravno, držao sam don Huanu predavanja o uticaju tog prolaza u preistorij- skom prenosu kulturnih obeležja na kontinent Severne Amerike. U to vreme snažno sam se interesovao da vračanje američkog jugozapada, Meksika i Centralne Amerike objasnim kao sistem verovanja koji se pre- nosio duž trgovinskih puteva i koji je služio da se, na izvesnom apstraktnom nivou, stvori izvestan prekolum- bijski-pan-indijanizam.

Don Huan se, prirodno, gromoglasno smejao svaki put kada sam iznosio svoje teorije.

Događaj kojeg sam se prisetio započeo je  sredi- nom popodneva. Pošto smo don  Huan  i  ja  prikupili dva mala džaka nekog izuzetno retkog lekovitog bilja, on je napravio predah i seo na vrh nekog velikog ka- menja. Ali, pre nego što smo krenuli nazad na mesto gde sam bio ostavio svoj automobil, don Huan je na- valjivao da razgovaramo o umeću traganja. Rekao je da vreme zalaska sunca najbolje odgovara za objašnja- vanje njegovih zamršenosti, ali da prvo da bih razumeo, treba da stupim u povišenu svest.

Tražio sam da mi, pre nego što  učini bilo  šta,  po- novo  objasni  šta  je  zapravo  povišena  svest.

Don Huan je, pokazujući veliko strpljenje, objasnio povišenu  svest  terminima  pokretanja   skupne   tačke. Dok je on govorio, shvatio sam koliko su moji zahtevi lakrdijaški. Znao sam sve o  čemu  je  govorio.  Primetio sam  da  mi  zaista  nisu  potrebna  nikakva  objašnjenja, a on je  rekao  da  objašnjenja  nikad  nisu  uzaludna,  jer se utiskuju  u  nas  da  bismo  ih  mogli  koristiti  odmah ili kasnije, ili da nam pomognu da se pripremimo za dosezanje  nemog  znanja.

Kada sam ga zamolio da o nemom znanju govori sa više pojedinosti, brzo je odgovorio da je nemo znanje opšti položaj skupne tačke, koji je nekada davno bio prirodan položaj čoveka, ali da se, iz razloga koje je nemoguće ustanoviti, čovekova skupna  tačka  pomerila sa  tog  naročitog  mesta  i  zauzela  drugo  koje  se  zove

»razum«.

Don  Huan  je  napomenuo  da  nije   svako   ljudsko biće predstavnik tog novog  položaja.  Skupne  tačke većine nas nisu postavljene tačno na samom položaju razuma, već u neposrednoj blizini. Slično je bilo i sa nemim znanjem: nije ni tačka svakog ljudskog bića bila tačno  na  tom  položaju.

Takođe je rekao da je »mesto gde prestaje milo- srđe«, pošto je bilo još jedno od mesta skupne tačke, bilo prethodnica nemog znanja, a da je još jedan položaj skupne tačke zvan »mesto brige«, bio prethod- nica razuma.

Nisam našao ništa nejasno u ovim tajanstvenim primedbama. Meni su se one  same objašnjavale.  Shva- tao sam sve što je govorio dok sam čekao udarac po plećima koji mi je omogućavao da stupim u povišenu svest. Ali udarca nije bilo i ja sam i dalje razumevao ono što je  govorio  a  da  zaista  nisam  bio  svestan da išta shvatam. Osećanje lakoće, primanje svega zdra- vo za gotovo, što je priličilo mojoj normalnoj svesti, ostalo je sa mnom i ja nisam ispitivao  svoju sposobnost razumevanja.

Don Huan me je netremice posmatrao i predložio mi da licem prema dole legnem na vrh oblog kamena s rukama i nogama raširenim kao u žabe.

Ležao sam tu oko desetak minuta, potpuno opušten, gotovo zaspao, dok me iz mog dremeža nije prodrmalo blago, prigušeno šuštavo režanje. Podigao sam glavu, pogledao gore, i kosa mi se nakostrešila. Ogroman, crni jaguar čučao je na jednom kamenu, na  svega  desetak stopa od mene,  baš  iznad  mesta  gde  je  sedeo  don Huan.  Taj   jaguar  je,  pokazujući  očnjake,  piljio  pravo u  mene.  Izgledalo  je  da  se  sprema  da  skoči  na  mene.

»Ne mrdaj!« naredio mi je tiho don Huan. »I  ne gledaj ga u oči. Zuri u njegov nos i ne trepći. Život  ti zavisi  od  tog  pogleda.«

Činio sam šta mi je rekao. Jaguar i  ja  piljili  smo jedan u drugog za trenutak  dok  se  don  Huan  nije umešao bacajući svoj šešir poput frizbija na jaguarovu glavu. Jaguar je odskočio kako  bi  izbegao  pogodak  i don Huan je pustio  glasan  dug  prodoran  zvižduk.  Za- tim je vikao iz sveg glasa i dva ili tri puta je pljesnuo šakama.  To  je  zvučalo  kao  prigušeni  pucnji  puške.

Don  Huan  mi  je  znacima  objasnio  da  siđem  sa kamena  i  da  mu  se  pridružim.  Obojica  smo  vikali i  pljeskali  šakama  dok  on  nije  zaključio  da  smo  do- voljno  poplašili  jaguara  i  oterali  ga  dovoljno  daleko.

Telo mi je drhtalo, pa ipak se nisam plašio. Rekao sam don Huanu da me nije najviše uplašilo iznenadno režanje mačke niti njen pogled već sigurnost da jaguar zuri u mene davno pre nego što sam ga čuo i podigao glavu.

Don Huan nije rekao ni reči o  tom  iskustvu.  Du- boko se zamislio.  Kada sam počeo  da ga zapitkujem  da li je video jaguara pre mene, učinio je zapovednički pokret da me ućutka. Izgledalo mi je da mu  je  nela- godno  i  da  je  čak  zbunjen.

Posle trenutka tišine, don Huan mi je pokazao da krenem da  hodam.  On  je  išao  napred.  Udaljavali  smo se od tog kamenja, krivudajući brzim  trčećim  korakom kroz šiprag.

Posle otprilike pola sata, stigli smo na čistinu u šipražju, gde smo stali da se na trenutak odmorimo. Nismo progovorili ni reči  i  ja  sam  žudeo  da  saznam šta  don  Huan  misli.

»Zašto ovako hodamo?«  upitao  sam.  »Zar  ne  bi bilo  bolje  da  brzo  odemo  najkraćim  putem?«

»Ne!«,  rekao  je  odlučno.  »To  nikako  ne  bi  valjalo.

Ono  je jaguar mužjak.  Gladan je  i poći  će  za nama.«

»To je razlog više da odavde brzo odemo«, nava- ljivao  sam.

»Nije to tako  jednostavno«,  rekao  je.  »Tog  jaguara ne opterećuje razum.  On  tačno  zna  šta  treba  da  radi da bi nas se dokopao. I,  sigurno  je,  kao  što  ti  ja  sad ovo  govorim,  da  on  može  da  nam  čita  misli.«

»Kako to misliš, da jaguar može da nam čita misli?« upitao sam.

»Ta tvrdnja nije metafora«,  rekao  je.  »Mislim  to što sam rekao. Velike životinje kao što je ta imaju sposobnost da čitaju misli. I to ne da  ih  pogađaju. Hoću da kažem da one sve znaju neposredno.«

»Šta bismo onda  mogli  da  učinimo?«  upitao  sam ga  istinski  uzbuđen.

»Razum nas tera da se opredelimo za ono što se našem umu čini valjano«, rekao je. »Na primer,  tvoj razum ti je već rekao da trčiš što brže možeš u pravoj liniji. Ali tvoj razum je propustio da zaključi da bismo morali  da  trčimo  oko  šest  milja  pre  nego  što  stignemo u bezbednost tvojih  kola.  I  jaguar  će  nas  prestići. Preseći će nam put i sačekaće nas na mestu koje mu najbolje  odgovara  da  nas  zaskoči.

Bolje ali manje racionalno rešenje jeste da trčimo u  cik-cak.«

»Otkud znaš da je tako bolje don Huane?« upitao sam.

»Znam to jer je moj spojni beočug veoma čist«, odgovorio je. »To jest, moja skupna tačka je u položaju nemog znanja. Otud, ja mogu da razaznam da  je  to jedan  gladan  jaguar,  ali  da  još  nikad  nije  jeo  ljude. I on je zbunjen našim postupcima. Ako sada idemo cik-cak, jaguar će morati da se napregne da bi nas predvideo.« »Ima li kakvog drugog izbora osim trčanja u kri- vudavoj  liniji?«,  upitao  sam.

»Ima mnogo racionalnih izbora«, rekao je. »Ali mi nemamo  svu opremu koja nam je potrebna  da bismo pribegli razumnom izboru. Na primer, možemo se držati visova, ali bi nam bila potrebna puška da to ostvarimo. Moramo  se  suočiti  sa  mogućnostima  jaguara.  Te mogućnosti  nalaže  nemo  znanje.  Moramo  da  radimo šta nam nemo znanje nalaže, bez obzira kako nam nerazumno to izgledalo.«

Počeo je da trči  krivudavo. Sledio sam  ga, tik uz njega, ali nisam bio uveren da će nas takvo  trčanje spasti. Zahvatio me  zakasneli paničan  strah.  Pomisao na mračan, nerazgovetan obris ogromne mačke zao- kupljala me je.

Pustinjski čestar sastojao se od visokog, čvornova- tog žbunja, koje je raslo na razdaljini od četiri do pet stopa. Nedostatak kiša na pustinjskoj visoravni nije dopuštalo rast bilja sa debelim lišćem niti žbunovit gustiš. Pa ipak vizuelni efekat čestara ostavljao je uti- sak gustiša i neprohodnosti.

Don Huan se kretao izuzetno hitro i ja sam  ga pratio što sam bolje umeo. Upozorio me je da pripazim gde gazim i da pravim manje buke. Rekao je da nas zvuk grančica koje se lome pod mojim korakom savr- šeno odaje.

Namerno sam pokušao da gazim u stope don Hua- novih tragova kako bih izbegao lomljenje suvih  gran- čica. Krivudali smo tako stotinak jardi  pre  no  što sam ugledao ogromnu  tamnu  masu  jaguara  ne  dalje od tridesetak stopa od mene.

Povikao sam iz sveg glasa. Ne zaustavljajući se, don Huan se okrenuo dovoljno brzo da vidi  veliku  mačku kako nestaje iz vidokruga. Don Huan je ponovo pro- dorno zviznuo i nastavio da  tapše  dlanovima,  oponaša- jući  zvuk  prigušenih  pucnjeva.

Veoma tiho, rekao mi je da mačke ne vole da idu uzbrdo i da ćemo mi zato preći, najvećom  brzinom, preko široke jaruge,  nekoliko  jardi  sa  moje  desne strane.

Dao je znak da krenemo i mi smo se obrušili kroz žbunje što smo brže mogli. Sleteli smo niz jednu stra- nu jaruge, stigli u podnožje, ustrčali uz drugu stranu. Odatle smo imali čist pregled kosine, dna jaruge, i uz- višice na kojoj smo se ranije nalazili. Don Huan je pro- šaputao da jaguar prati naš miris, i da ćemo, ako bu- demo imali sreće, moći da ga vidimo kako  se  kreće dnom jaruge, po našem tragu.

Uporno zureći u jarugu ispod nas, nestrpljivo sam očekivao da ugledam životinju. Ali je nisam video. Već sam pomišljao da je možda jaguar pobegao, kada sam začuo zastrašujuće režanje u šipragu odmah iza nas. Sledio sam se od spoznaje da je don Huan bio u pravu. Da bi stigao tamo gde je, jaguar nam je morao  pro- čitati  misli  i preći jarugu pre  nas.

Ne prozborivši ni jednu  jedinu reč, don Huan je potrčao zadivljujućom brzinom. Ja sam ga pratio i dosta dugo smo krivudali. Kada smo zastali da se odmorimo, bio sam sasvim bez daha.

Ipak, strah što  nas  jaguar  prati,  nije  me  sprečio da se divim don Huanovom izvanrednom fizičkom ju- naštvu. Trčao je kao da je mladić. Počeo sam da mu pričam kako me  podseća na  nekog  iz  mog  detinjstva ko me je duboko zadivio  svojom  sposobnošću  trčanja, ali mi je on dao znak da ućutim. Pažljivo je osluškivao, a i ja sam.

Čuo  sam  tiho  šuškanje  u  gustišu,  odmah  ispred nas. A onda se na trenutak pojavila crna silueta jaguara na jednom mestu u šipragu, nekih pedeset jardi od nas.

Don Huan je slegao ramenima i pokazao u pravcu životinje.

»Čini se kao da nećemo uspeti da ga se otresemo«, rekao je sa izrazom nezadovoljstva. »Hajde da hodamo mirno kao da smo u lepoj šetnji u parku, i ti mi ispričaj tu priču iz  tvog  detinjstva.  Ovo  je  pravo  vreme  i  ovo su prave okolnosti za to. Jaguar nas prati proždrljivog apetita, a ti se prisećaš svoje prošlosti: to je  savršen ne-rad  kada  te  prati  jaguar.«

Glasno se nasrnejao. Ali, kada sam  mu  rekao  da sam sasvim izgubio interesovanje da pričam priču, smeh mu se udvostručio.

»Sada me kažnjavaš zato što nisam  hteo da te slušam,  zar  ne?«  upitao  je.

A ja sam, naravno, počeo da  se  branim.  Rekao sam mu da mu je optužba potpuno  apsurdna.  Zaista sam izgubio nit te priče.

»Ako vrač nema samovažnosti, on ne daje ni piš- ljiva boba za to što je izgubio nit priče«, rekao je s đavolastim sjajem u očima. »Pošto u tebi nije ostalo nimalo samovažnosti, treba sad da ispričaš svoju priču. Ispričaj je duhu, jaguaru, i meni kao da uopšte nisi izgubio nit.«

Hteo sam da mu kažem da mi se ne povinuje njegovim željama,  jer  je  priča  suviše  glupa  a  okolnosti su zapanjujuće. Hteo sam da odaberem odgovarajuće okolnosti za to, neki drugi put, kao  što  je  i  on  oda- birao  za  svoje  priče.

Pre nego  što  sam  izgovorio  svoje  mišljenje  on  mi je  odgovorio.

»Obojica, i jaguar i ja možemo da čitamo misli«, rekao je smešeći se. »Ako ja odabiram odgovarajuće okolnosti i vreme za  moje  priče  vračeva,  to  je  zato što su one za obučavanje i ja iz njih želim da izvučem maksimalno   dejstvo.«

Dao mi je  znak  da  pođem.  Išli  smo  lagano,  rame uz   rame.   Rekao   sam   da   se   divim   njegovom   trčanju i snazi, i da je malčice samovažnosti ostalo u srži mog divljenja, jer sebe smatram  dobrim  trkačem.  Tada  sam mu ispričao priču iz detinjstva  koje  sam  se  setio  kada sam  video  kako  dobro  trči.

Rekao sam mu  da  sam  kao  dečak  igrao  fudbal  i da sam trčao izuzetno  dobro.  U  stvari,  bio  sam  toliko živ i brz da sam osećao kako mogu da  počinim  bilo kakvo obešenjaštvo i da ostanem nekažnjen, jer sam mogao da trčim brže od bilo koga ko bi me jurio, naročito od starog policajca koji je pešice patrolirao ulicama mog rodnog grada. Ako bih razbio uličnu  sve- tiljku ili nešto slično tome, sve što je trebalo da uradim bilo  je  da  se  nadam  u  beg  i  bio  sam  siguran.

Ali jednog dana, a da ja to nisam  znao,  stare  poli- cajce su zamenile nove policijske snage koje su prošle vojničku obuku. Kobni trenutak je nastupio kada sam razlupao izlog na radnji i pobegao, uveren da je  moja brzina moj  čuvar  sigurnosti.  Mladi  policajac  nadao  se za mnom. Trčao sam kao  nikad  pre,  ali  od  toga  nije bilo nikakve koristi. Taj policajac, inače istaknuti cen- tarfor  policijskog  fudbalskog  tima,  imao  je  više  snage i bio je daleko brži nego što je  moje  telo  desetogodiš- njaka moglo da uzmogne. Uhvatio me je i ritao  celim putem do  radnje  s  razbijenim  izlogom.  Svaki  svoj  šut je imenovao veoma prepredeno, kao da trenira na fud- balskom igralištu. Nije me povredio, samo me je  pre- plašio muštrajući me, pa ipak  je  moje  veliko  poniženje bilo pomešano s divljenjem destogodišnjaka prema nje- govom  uspehu   i  njegovom   talentu   fudbalera.

Rekao sam don Huanu da sam isto to osetio  i sa njim tog  dana.  Trčao je brže  od  mene  uprkos  razlici u našim godinama i činjenici da imam svoju staru sklonost za brzinska bekstva.

Takođe sam mu rekao da  sam  godinama  sanjao isti san, u kojem sam trčao tako brzo da mladi policajac više nije mogao da me prestigne.

»Tvoja priča je mnogo važnija nego što sam mislio«, primetio je don Huan. »Mislio sam da će to biti priča O tome  kako  te  šljepka  tvoja  mamica.«

Način na koji je naglašavao reči učinio je njegovu izjavu veoma  smešnom  i  vrlo  podsmešljivom.  Dodao je da je u određenim trenucima duh  a  ne naš  razum to što odlučuje o našim pričama. Ovo je bio jedan od takvih trenutaka. Duh je u mom umu ispalio ovu određenu priču, nesumnjivo zato što se ta priča ticala moje nerazorive samovažnosti. Rekao je da je buktinja gneva i poniženja gorela u meni godinama  i  da  su moja osećanja poraza i obeshrabrenosti još uvek ne- taknuta.

»Psiholog  bi  imao  uspešan  dan  sa  tvojom  pričom i njenim sadašnjim kontekstom«, nastavio je. »U  tvom umu ja mora da sam identifikovan  s  mladim  policaj- cem  koji je  slomio  tvoju predstavu  o  nepobedivosti.«

Sada kada je on to pomenuo, morao sam  da  pri- znam da  sam se  baš tako  osećao,  iako  svesno  to  nikad ne bih pomislio a još manje izgovorio tako nešto. Išli smo u tišini. Toliko me je dirnulo njegovo poređenje da sam sasvim zaboravio jaguara koji  nas prati, sve dok me divlji urlik nije podsetio u kakvoj se situaciji  nalazimo.

Don Huan mi je naložio da skačem  po  dugim,  ni- skim granama žbunja i da  odlomim  nekoliko  i  da  od njih napravim neku vrstu duge metle. On je učinio isto. Dok smo trčali, njima smo podizali  oblake  prašine, drljajući  i  udarajući  po  suvom  peskovitom  tlu.

»To bi trebalo da zabrine jaguara«, rekao je kada smo ponovo zastali da dođemo do daha. Preostalo nam je još nekoliko sati dnevne svetlosti. Noću je jaguar nepobediv, zato je bolje da odmah potrčimo pravo prema onim stenovitim brdima.«

Pokazao je prema nekim udaljenim brdima, otpri- like pola milje na jug.

»Treba da idemo prema istoku«, rekao  sam.  »Ta brda su suviše daleko prema jugu. Ako idemo na tu stranu   nikad   nećemo   doći   do   mojih   kola.«

»Do tvojih kola danas nećemo stići u svakom slu- čaju«, rekao je mirno. »A najverovatnije ni sutra.  Ko može  da  tvrdi  da  ćemo  do  njih  ikad  stići?«

Osetio sam udar straha, a onda je mnome ovladao čudan mir. Rekao sam don Huanu da se nadam, ako već smrt treba da me snađe u pustinjskom čestaru, da će bar biti bezbolno.

»Ne brini se«,  rekao  je.  »Smrt  je  bolna  samo  ako se događa u krevetu, u bolesti. U borbi za  život  ne osećaš  bol.  Ako  išta  osećaš,  to  je  uzbuđenje.«

Kazao je da je jedna od najvećih razlika između civilizovanog čoveka i vračeva način na koji im smrt dolazi. Samo  sa vračevima ratnicima smrt je fina i mila. Mogu da budu smrtno ranjeni  a  da  i  dalje  ne  osećaju bol. A što je još čudnovatije, smrt čeka onoliko  dugo koliko  je  vračevima  potrebno.

»Najveća razlika  između  običnog  čoveka  i  vračeva je u tome što vrač zapoveda svojom smrću sopstvenom brzinom«, nastavio je don Huan. »Ako do toga dođe, jaguar  neće  pojesti  mene.  Poješće   tebe  jer  ti  nemaš tu brzinu da zadrži tvoju smrt.«

Tada se raspričao o zamršenostima ideja vračeva, ideja brzine i smrti. Rekao je da u svetu svakodnevnog života naša reč ili naše odluke mogu vrlo lako da se promene. Jedina nepromenljiva stvar u  našem  životu jeste smrt. S druge strane, u  svetu  vračeva,  prirodna smrt se može otkazati, ali ne i reč vračeva. U  svetu vra- čeva odluke se mogu menjati  ili  ponovo  donositi.  Kada su  jednom  donesene,  ostaju  zauvek.«

Rekao sam  mu  da  njegovi  toliko upečatljivi  stavovi ne mogu da  me  ubede  da  se  smrt  može  opozvati.  I on je još jednom objasnio  ono  što  je  već  jednom  uči- nio. Rekao je da vidovnjaku  ljudska  bića  izgledaju  ili kao duguljasta ili sferična svetlosna masa sačinjena od bezbroj nepokretnih  pa  ipak  vibrantnih  energetskih polja, i da su jedino vračevi sposobni da tim sferama statičnog sjaja  uliju  pokret.  U  hiljaditom  deliću  se- kunde, oni mogu da pokrenu svoju skupnu  tačku u bilo koje mesto njihove svetlosne mase. Taj pokret i brzina kojom je izveden povlači za sobom trenutnu promenu percepcije jednog  potpuno  drugačijeg  univerzuma.  Ili, oni mogu da pokreću svoje skupne tačke preko čitavog polja  svetlosne  energije,  bez  zaustavljanja.  Sila   stvo- rena takvim  pokretom toliko  je snažna da u trenu  guta svu  svetlosnu  masu.

Rekao je da  ako  baš  u  ovom  trenutku  na  nas padne odron kamenja, on bi mogao da izbegne prirodne posledice smrti nesrećnim slučajem. Koristeći se  brzi- nom kojom bi se pokretala njegova skupna tačka mogao bi  da  pređe  u  drugi  univerzum  ili  da  učini   da   ga spali  unutrašnji  oganj,  u  trenu  jedne  sekunde.  Ja  bih, s druge  strane,  umro  prirodno,  zgromljen  stenjem, pošto mojoj skupnoj tački nedostaje brzina da bi me izvukla.

Rekao sam kako mi izgleda da su vračevi pronašli alternativni način umiranja, što nije isto što i odlaganje smrti. On je odgovorio da je samo rekao da vračevi za- povedaju svojom smrću. Oni umiru samo onda kad moraju.

Iako nisam sumnjao u ono što je govorio, nastavio sam da postavljam pitanja, skoro kao da se igram. Ali dok je on govorio, misli i neučvršćena sećanja o drugim opaženim  univerzumima  plovili  su  mi  po  umu  kao na platnu.

Rekao sam don Huanu da su mi na umu  čudne misli. Nasmejao se i preporučio mi da se držim jaguara, jer je toliko stvaran da jedino može biti istinsko ispo- ljenje  duha.

Ideja o tome koliko je životinja stvarna naterala me je da se stresem. »Zar ne bi bilo bolje da promenimo pravac, umesto da idemo pravo prema tim brdima?« pitao sam.

Mislio sam da bismo kod jaguara stvorili odre- đenu zabunu takvom neočekivanom promenom.

»Prekasno je za promenu pravca«, rekao je don Huan. »Taj jaguar već  zna  da mi  nemamo  gde  drugde da  idemo  osim  u  brda.«

»To ne može biti istina, don Huane!« uzviknuo sam.

»Zašto  da  ne?«  upitao  je.

Rekao sam  mu  da,  iako  sam  proverio  sposobnost te životinje da uvek bude jedan korak ispred nas,  ne mogu sasvim prihvatiti da jaguar može predvideti i promisliti  kuda  mi  želimo  da  idemo.

»U  zabludi  si  zato  što  o  moći  jaguara  razmišljaš u terminima njegove sposobnosti da stvari promišlja«, rekao je.  »On ne može  da misli.  On  samo  zna.«

Don Huan je rekao da je naš manevar dizanja prašine služio da zbuni jaguara pružajući njegovim čulima doživljaj nečega  što  nama  ništa  ne  znači.  Mi ne možemo da razvijemo stvarno osećanje dizanja pra- šine,  iako  naši  životi  zavise  od  toga.

»Stvarno  ne  razumem  šta  govoriš«,  požalio  sam  se.

Napetost je kod mene uzimala danak.  Bilo  mi  je jako  teško  da  se  usredsredim.

Don Huan je objasnio da su ljudska osećanja kao tople i hladne struje vazduha i da ih zver lako može otkriti. Mi ih odašiljano, jaguar ih prima. Kakva god osećanja da imamo, ona će stići do jaguara.  Ili,  još bolje, jaguar može da očita svako osećanje koje u nama ima istoriju upotrebe. U slučaju manevra dizanja pra- šine, osećanje u  vezi  s  njim  bilo  je  tako  neobično da je u onome koji prima moglo da stvori jedino vakuum.

»Sledeći manevar koji bi nemo znanje moglo da naredi moglo bi biti da  šutiramo  prašinu«,  rekao  je don Huan.

Gledao me je jedan trenutak kao da čeka moju re- akciju.

»Sada ćemo ići veoma opušteno«, rekao  je.  »I  ti ćeš da vučeš noge po prašini kao da  si  div  visok deset stopa.«

Mora da sam imao glup izraz lica. Telo don Huana treslo se od smeha.

Digni oblak prašine svojim nogama«,  naredio mi je.

»Oseti  da  si  ogroman  i  težak.«

Pokušao   sam   to  i  istog   trena   sam  imao  osećaj masivnosti.   Šaljivim   tonom   komentarisao   sam   kako je  njegova  moć  sugestije  neverovatna.  Stvarno  sam  se osećao  divovski  i  razjaren.  Uveravao  me  je  da  moje osećanje   veličine   nije   nikako   proizvod   njegove   suge- stije,  već  je  posledica  pokretanja  moje   skupne  tačke. Rekao  je  da  su  ljudi  iz  davnina  postali  legendarni,

jer su pomoću nemog znanja znali da se pomeranjem skupne tačke zadobija moć. U smanjenom obliku vra- čevi su  opet došli do te stare  moći. Pokretom svojih skupnih tačaka oni mogu da manipulišu svojim ose- ćanjima i da menjaju stvari. Ja  sam  menjao  stvari tako što sam se osećao veliki i razjaren. Osećanja koja se tako zbivaju nazivaju se namera.

»Tvoja skupna tačka već se poprilično pomerila«, nastavio je. »Sada si u položaju ili da izgubiš to postig- nuće ili da navedeš svoju skupnu tačku da se pomeri iza tog mesta na kojem se sada nalazi.«

Rekao  je  da  je  verovatno   svako   ljudsko  biće   u uslovima  normalnog  življenja  imalo  bar  jednom  priliku da  se  probije  van  obaveza  uobičajenosti.  Naglasio  je da  ne  misli  na  društvene  konvencije,  već  na  konvencije koje   sputavaju  našu   percepciju.   Jedan   trenutak   ushi- ćenja  dovoljan  je  da  pokrene  našu  skupnu  tačku  i  da raskine  naše  konvencije.  Tako,  takođe,  jedan  trenutak straha,  slabog  zdravlja,  besa  ili  povreda.  Ali,  obično, kada god imamo priliku da pokrenemo naše skupne tač- ke, mi se uplašimo. U igru ulazi naše religiozno, akadem- sko, društveno nasleđe. Oni obezbeđuju naš siguran povratak stadu; povratak naših skupnih tačaka na položaje propisane za normalan život.

Rekao mi je da su svi mistici i duhovni učitelji uradili baš to: njihove skupne tačke su se pokrenule, bilo sistematskom obukom bilo slučajno, do izvesne tačke;  i onda su se vratili u normalno stanje, zajedno s uspomenom koje  se  sećaju čitavog života.

»Ti možeš biti veoma bogobojažljiv, dobar dečko«, nastavio je, »i zaboraviti na prvobitno pokretanje tvoje skupne tačke. Ili možeš da guraš preko ograničenja razuma. Ti si još uvek unutar tih ograničenja.«

Znao sam o čemu priča, pa ipak je u  meni  bilo čudno  oklevanje  zbog  kojeg  sam  bio  kolebljiv.

Don Huan je i dalje dokazivao. Rekao je da je prose- čan čovek, nemoćan da nađe energiju da bi percipirao van svojih svakodnevnih ograničenja, nazvao oblast izuzetne percepcije čarobnjaštvom, mađijama, đavoljim poslom, pa se povukao od nje i prestao da je dalje proučava.

»Ali ti to više ne  možeš  da  uradiš«,  nastavio  je don Huan.  »Ti  nisi  religiozan,  i  suviše  si  ljubopitljiv da bi bilo šta odbacio olako. Jedino što te sad može zaustaviti  jeste  kukavičluk.

Okreni sve onako kako zaista jeste: apstraktno, duh, nagual. Nema vradžbina, zla, niti đavola. Postoji samo opažanje.«

Shvatio sam ga. Ali nisam tačno mogao da odredim šta je hteo da uradim.

Gledao sam don Huana, tražeći reči koje  bi  naj- bolje odgovarale. Činilo se da sam ušao u izuzetno delo- tvoran sastav uma i da nisam želeo da protraćim  ni jednu jedinu reč.

»Budi ogroman«, zapovedio mi je smešeći se. »Ota- rasi se razuma.«

Tada sam tačno znao na šta je mislio. U stvari znao sam da mogu uvećati jačinu osećanja veličine i razja- renosti sve dok zaista ne  postanem  div,  koji  obleće oko  žbunja,  koje  sam  video  svud  oko  nas.

Pokušao sam da izrazim te svoje misli ali sam ubrzo odustao. Postao sam svestan  da  don Huan zna sve što mislim, i očigledno još mnogo, mnogo više.

A onda mi se dogodilo nešto neobično. Moći mog razuma prestale su da funkcionišu. Doslovno,  osećao sam kao da me je prekrilo tamno ćebe i zamračilo mi misli. I ja sam napustio  svoj  razum,  prepuštajući  se kao neko ko nema ni jednu jedinu brigu na svetu. Bio sam uveren da, ukoliko želim da  odagnam  taj  prekri- vač koji zamračuje, treba samo da osetim kako ga probijam.

U tom stanju osećao sam se  pokrenutim,  stavlje- nim u pokret. Nešto me je navodilo da se fizički krećem od jednog mesta do drugog. Nisam osećao nikakav umor. Brzina i lakoća kojom sam se kretao ushićivali su me.

Nisam osećao da  koračam;  nisam  ni  leteo.  Kao da sam sa velikom lakoćom prenošen. Moji pokreti su postajali isprekidani i trapavi samo onda kada sam po- kušavao da o njima razmišljam. Kada sam u njima uživao ne razmišljajući, zapadao sam u jedinstveno stanje fizičkog ushićenja za koje ne postoji poređenje. Ako sam u životu imao trenutaka takvog fizičkog za- dovoljstva, mora da su bili tako kratkotrajni da nisu ostali upamćeni. Ipak, kada sam doživeo tu ekstazu osetio sam nejasno prepoznavanje,  kao da  sam  je jed- nom upoznao pa zaboravio.

Razveseljenje kretanjem kroz šiprag  bilo  je  tako snažno da je sve ostalo prestalo. Jedino što je za mene postojalo bili su ti trenuci ushićenja  i  zatim  trenuci kada sam se zaustavljao i nalazio sebe suočenog sa šipragom.

Ali još neobjašnjivi je je bilo potpuno telesno  ose- ćanje da se probijam preko žbunja, osećanje  koje  sam imao  od  trenutka  kada  sam  krenuo.

U jednom trenutku, jasno sam video figuru jaguara pred sobom. Trčao  je  što  je  brže  mogao.  Osetio  sam da pokušava da izbegne bodlje kaktusa.  Izuzetno  je pažljivo  gledao  gde  staje.

Osetio sam ogromnu potrebu da potrčim za jagu- arom i da ga uplašim  da  izgubi  opreznost.  Znao  sam da bi se ubo na te bodlje. Misao je buknula u mom zanemelom umu — pomislio sam da bi jaguar bio mnogo opasniji ukoliko bi bio ranjen bodljama. Ta je  misao  imala  iste  posledice  kao  da  me  je  neko  pro- budio  iz  sna.

Kada sam postao svestan da moje razmišljanje po- novo funkcioniše, video sam da se nalazim u podnožju visokih stenovitih brda. Pogledao sam uokolo. Don Huan je bio na nekoliko metara. Izgledao je iscrpljen. Bio je bled i disao je vrlo teško.

»Šta se desilo, don Huane?« upitao  sam  pošto sam pročistio grlo.

»Ti meni kaži šta se desilo«,  jedva  je  izgovorio dok  je  pokušavao  da  dođe  do  daha.

Rekao sam mu  šta  sam  osetio.  Onda  sam  shvatio da skoro mogu da vidim vrh  planine  u  ravni   očiju. Bilo je ostalo još vrlo malo dnevne svetlosti, što je značilo  da  sam  trčao,  ili hodao, više od  dva  sata.

Upitao sam don Huana da mi objasni tu vremensku protivrečnost. Rekao je da se moja skupna tačka po- merila preko mesta gde prestaje žaljenje do mesta nemog znanja, ali  da  mi  još  uvek  nedostaje  energija da je sam manipulišem. To da je  sam  manipulišem znači da imam dovoljno energije da se po volji krećem između razuma i nemog znanja. Dodao je da ukoliko vrač ima dovoljno energije — ili  čak  i kad nema do- voljno energije a potreban mu je zaokret  jer  je u  pi- tanju život i smrt — on može da se koleba između razuma i nemog znanja.

Zaključio  je  u  vezi  sa  mnom  da  sam  zbog  ozbilj- nosti   situacije   dopustio   da   mi   duh   pokrene   skupnu tačku.  Rezultat  toga  je  moje  zapadanje  u  nemo  znanje. Prirodno,  obim  mog  opažanja  povećao   se,   što  mi  je pružilo osećanje veličine, i da se probijam iznad žbunja.

U to vreme, zbog mog  akademskog vežbanja, bio sam strasno zainteresovan za prihvatanje na osnovu saglasnosti. Upitao  sam  ga  jedno  standardno  pitanje iz tih dana.

»Da je neko iz UCLA Antropološkog Odela  posmat- rao, da li bi me video kao džina koji se lomata po žbunju?«

»Stvarno ne znam«, rekao je don Huan.  »To  se može  otkriti   ako  pokreneš   svoju   skupnu   tačku   kada si na Katedri za antropologiju.«

»Pokušao sam«, rekao sam. »Ali ništa  se  nije  de- silo. Izgleda da mi je potrebno da ti budeš  negde  u blizini  da  bi  se  bilo  šta  dogodilo.«

»Znači da ti to nije bilo pitanje života i  smrti«, rekao je. »Da jeste, ti bi sasvim sam pokrenuo svoju skupnu tačku.«

»Ali da li bi ljudi videli ono što ja vidim kada pokrenem   svoju   skupnu   tačku?«   navaljivao   sam.

»Ne, pošto njihove skupne tačke ne bi bile na istom položaju kao tvoja«, odgovorio je.

»Onda, don Huane, da li sam ja sanjao jaguara?« upitao sam. »Da li se sve to dogodilo samo u mojoj glavi?«

»Ne sasvim«, rekao je. »Ta velika mačka je stvarna. Prešao si milje a nisi čak ni umoran. Ako sumnjaš pogledaj svoje cipele. Pune su bodlji od kaktusa. Znači da si se kretao, prolazio iznad šipraga. A u isto vreme i nisi. Zavisi da li je čovekova skupna tačka u položaju razuma ili u položaju nemog znanja.«

Shvatao sam sve što je govorio dok je govorio, ali sam nisam mogao da ponovim ni jedan deo toga. Niti sam mogao da odredim šta je to bilo  što  sam  već znao, niti zašto mi to toliko znači.

Režanje jaguara vratilo me u stvarnost neposredne opasnosti. Ugledao sam nakratko tamno telo jaguara kako brzo napreduje uzbrdo nekih tridesetak jardi nama  zdesna.

»Šta ćemo da radimo, don Huane?« upitao sam, znajući da i on takođe vidi životinju  kako  se  kreće pred nama.

Nastavićemo da se penjemo do samog vrha i  tu ćemo potražiti utočište«, rekao je hladno.

Zatim je dodao, kao da ga na  ovom  svetu  baš ništa ne zabrinjava, da sam izgubio dragoceno vreme prepuštajući se zadovoljstvu što sam iznad šipraga. Umesto da idem prema sigurnosti tih brda koja je pokazao, ja sam skrenuo prema višim planinama na istoku.

»Moramo stići do te padine pre jaguara, inače nemamo šanse«, rekao je, pokazujući na obližnju us- pravnu površinu pri samom vrhu planine.

Okrenuo sam se nadesno i ugledao jaguara kako skače s kamena  na  kamen.  Pokušavao  je  očigledno da nas odseče.

»Hajdemo,  don  Huane!«  viknuo  sam  nervozno.

Don Huan se smešio. Izgledalo je da uživa u mom strahu  i  nestrpljenju.  Išli  smo  što  smo  brže  mogli i stalno se uspinjali. Pokušao sam da ne obraćam pažnju na tamno obličje jaguara koje se povremeno pojavljivalo malo ispred nas i uvek nama zdesna.

Sva trojica smo stigli u podnožje litice istovremeno. Jaguar nam je bio nekih dvadesetak jardi zdesna. Skakao je i pokušavao da se popenje uz liticu, ali je padao.  Zid  od  stene  bio  je  suviše  strm.

Don Huan je vikao da ne gubim vreme gledajući jaguara jer će jurnuti čim odustane od pokušaja da se popne. Već čim je don Huan to izrekao životinja je jurnula.

Nije bilo vremena za dalje nagovaranje. Zagrebao sam uz stenoviti zid praćen don Huanom.  Kreštav urlik frustrirane zveri začuo se odmah pored moje desne pete. Pokrenut silinom straha uzleteo sam uz glatku strminu kao da sam muva.

Stigao sam na vrh pre don Huana,  koji je zastao da bi se smejao.

Siguran na vrhu grebena, imao sam više vremena da razmišljam o onome što  mi  se  desilo.  Don  Huan nije želeo ni o čemu da raspravlja. Kazao je kako na ovom stupnju mog razvoja svako kretanje moje skupne tačke i dalje može biti misterija. Moj izazov na početku školovanja  bio  je,  rekao  je,  da  zadobijem  postignuća, a ne da ih razumno promišljam — i da će u jednom trenutku sve to za mene imati smisla.

Rekao sam mu da u tom trenutku za mene sve ima smisla. Ali on je tvrdio da prvo moram da umem da objasnim znanje pre nego što izjavim da mi ono ima smisla. Tvrdio je da je, da bi pokretanje skupne tačke za mene imalo smisla, potrebno da imam energiju kako bih se kolebao  između položaja razuma i položaja ne- mog znanja.

Ćutao je neko vreme, prelazeći mi čitavim telom pogledom. Onda je izgledalo da se predomislio, nasme- jao  se i ponovo  počeo  da priča.

»Danas si  stigao  do  mesta  nemog  znanja«,  rekao je  na  kraju.

Objasnio je da se tog popodneva moja skupna tačka pomerila sasvim sama, bez njegove pomoći. Na- meravao sam to pokretanje manipulišući svoje osećanje ogromnosti, i pošto sam to radio moja skupna tačka je došla u položaj  nemog znanja.

Veoma  me  je  interesovalo  da  čujem  kako  će  don Huan  objasniti  moje  iskustvo.  Rekao  je  da  je  jedini način   da   se   o   opažanju   koje   se  postiže   u   položaju nemog  znanja  govori,  da  se  to  nazove  »ovde  i  ovde«. Objasnio  je  da  je,  kada  sam  mu  rekao  da  sam  osetio kako  se  krećem  iznad  pustinjskog  čestara,  trebalo  da dodam  da  sam  video   pustinjsko  tlo  i  vrhove  žbunja u isto  vreme.  Ili,  da  sam bio  na  mestu  gde  sam  stajao i  istovremeno  na  mestu  gde  je  bio  jaguar.  Tako  sam bio   sposoban   da  primetim   kako  pažljivo   gazi   da  bi izbegao  bodlje  kaktusa.  Drugim rečima, umesto  da  opa- žam normalno  ovde  i  tamo,  opažao  sam  »ovde i  ovde«.

Njegova objašnjenja su me zastrašila. Bio je u pravu. To mu nisam pomenuo, niti sam sebi priznavao da sam odjednom bio na dva mesta. Ne  bih  se  usu- đivao da razmišljam na taj način, da nije bilo njegovih komentara.

Ponovio je da mi je potrebno više vremena i više energije da shvatim smisao svega toga.  Bio  sam  suviše nov; još uvek mi je  bio  potreban  nadzor.  Na  primer, dok sam se lomatao preko žbunja morao  je  da  natera svoju skupnu tačku da brzo oscilira između položaja razuma i položaja nemog znanja da bi mogao da se bri- ne o meni.  I  to  ga je  iscrpelo.

»Reci mi jednu stvar«, rekao sam, ispitujući  nje- govu  razumnost.   »Taj   jaguar  je  bio  čudniji  nego  što ti hoćeš da priznaš, zar nije? Jaguari nisu deo živo- tinjskog sveta ovog područja. Pume jesu, ali ne i  ja- guari.  Kako  to  objašnjavaš?«

Pre nego  što  je  odgovorio,  namrštio  se.  Odjednom je postao vrlo ozbiljan.

»Mislim da je baš ovaj jaguar potvrda tvoje antro- pološke teorije«, rekao  je  ozbiljnim  tonom.  »Očigledno, taj jaguar je  sledio  onaj  poznati  trgovački  put  koji Čiuau  povezuje   sa  Centralnom  Amerikom.«

Don Huan se smejao toliko snažno da je  njegov smeh odjekivao u planinama. Taj odjek me je uznemi- rio više nego sam jaguar.  Pa  ipak  nije  odjek  bio  taj koji me je uznemirio, već činjenica da nikad nisam čuo odjek noću. Odjeci su, u mom umu, bili povezani samo s danom.

Trebalo mi je nekoliko sati da se  prisetim  svih  de- talja svog iskustva s jaguarom. Za to vreme, don Huan nije razgovarao sa mnom. Jednostavno  se naslonio na stenu i sedećki zaspao. Posle nekog vremena više nisam ni primećivao  da  je  tu,  i  konačno  sam  zaspao.

Probudio me  je bol u vilici. Spavao sam s licem pritisnutim uz stenu. U trenutku kada sam otvorio oči, pokušao sam da skliznem niz veliki kamen  na  kojem sam sedeo, ali  sam  izgubio  ravnotežu  i  bučno  pao na svoje mesto. Don Huan se pojavio iza nekog žbunja baš na vreme da mi se nasmeje.

Već je bilo kasno i pitao sam se da li ćemo imati vremena da siđemo u dolinu pre nego što padne mrak. Don Huan je slegao ramenima i nije izgledao zabrinut. Seo je pored mene.

Pitao sam ga da li želi da čuje pojedinosti mog prisećanja. Rekao je da, što se njega tiče, nema ništa protiv, a ipak mi nije postavio ni jedno pitanje. Mislio sam da me pušta da sam  počnem, pa  sam mu  rekao da postoje tri tačke koje za mene imaju velik značaj. Prvo je bilo to što je govorio o nemom znanju; drugo da sam pokrenuo svoju skupnu tačku koristeći nameru; i poslednja stvar, da sam u povišenu svest ušao ne tra- žeći udarac između plećaka.

»Nameravanje  pokretanja  tvoje  skupne  tačke  bilo je tvoje najveće postignuće«, rekao je don Huan. »Ali postignuće je nešto lično. To je neophodno, ali nije važno.  To  nije ono  za čim  tragaju vračevi.«

Mislio sam da  znam  šta  je  hteo.  Rekao  sam  mu da nisam u potpunosti zaboravio taj događaj. Ono što je sa mnom  ostalo  u  mojoj  normalnoj  svesti,  bilo  je da je taj  planinski  lav, puma —  pošto nisam mogao da prihvatim pomisao da je to jaguar —  jurio  za nama uz planinu, i da me je don Huan pitao da li se osećam uvređen zbog napada velike mačke.  Uveravao sam ga da je apsurdno da se osećam uvređenim, a on mi je  rekao  da  isto  tako  treba  da  se  osećam  u  vezi sa napadima mojih drugova. Trebalo bi da se zaštitim ili da im se sklonim s puta, ali da se pri  tom  ne osećam da sam moralno zgrešio.

»To nije ostatak  o kojem  sam  ja  govorio«,  rekao je smejući se. »Ideja apstraktnog, duha, jedini je osta- tak koji je važan. Ideja ličnog ja ionako nema nikakve vrednosti. Ti još uvek sebe i svoja lična osećanja stav- ljaš na prvo mesto.  Svaki put kada  sam imao  priliku, davao sam ti mogućnost da shvatiš potrebu za apstrakt- nim. Ti si uvek verovao da  ja mislim na apstraktno mišljenje. Ne. Apstraktno znači da učiniš sebe prijem- čivim za duh tako što ćeš ga biti svestan.«

Rekao je da je jedna  od  najdramatičnijih  stvari  u vezi  sa ljudskim stanjem ta grozna veza između gluposti i   samorefleksije.

Glupost je to što nas  tera  da odbacimo  sve što nije u skladu sa očekivanjima naše samorefleksije. Na  pri- mer, kao obični ljudi, mi smo slepi za vrhunski deo znanja koji je dostupan ljudskim bićima: za postojanje skupne  tačke  i  činjenicu  da  se  ona  može  pokrenuti.

»Za razumnog  čoveka  je  nezamislivo  da  postoji jedna nevidljiva tačka u kojoj se skuplja opažanje«, nastavio  je.   »A  još  nezamislivije  je  da  ta  tačka  nije u mozgu,  što  bi  nejasno  mogao  očekivati  ukoliko  bi se  zabavljao  mišlju  o  njenom  postojanju.«

Dodao je da je za razumnog čoveka postojano  dr- žanje vlastite slike o sebi  osigurano  njegovim  beskraj- nim neznanjem. On, na primer, ne zna činjenicu da ča- robnjaštvo nije  bajanje  i  podvala,  već  da  je  sloboda da se opaža svet ne samo zdravo za gotovo  već  i  sve ostalo  što  je  čoveku  dostižno.

»Tu je glupost običnog  čoveka  najopasnija«,  nasta- vio je. »On se plaši vračeva. Drhti na samu pomisao o slobodi. A sloboda mu je nadohvat ruke. Zove se treća tačka.  I  može  se  dostići  lako  kao  što  se  skupna  tačka može  navesti  da  se  pokrene.«

»Ali ti sam si mi rekao da je  pokretanje  skupne tačke tako teško da je pravi podvig«, pobunio sam se.

»I  jeste«, uveravao  me je.  »To  je  još  jedna protiv- rečnost vračeva:  veoma je  teško,  pa ipak je  to  najlakša stvar na svetu. Već  sam ti rekao  da jaka groznica može da  pokrene  skupnu  tačku.  Glad  ili  strah  ili  ljubav  ili mržnja  mogu  to;  takođe  misticizam,  a  jednako  i  nepo- kolebljiva  namera,  koja je  najomiljeniji metod vračeva.« Upitao  sam  ga  da  ponovo  objasni  šta  je  nepoko- lebljiva namera.  Rekao  je  da je  to  jedna vrsta  usmere- nosti  koju  izvode  ljudska  bića;   jedna  izuzetno   dobro određena  svrha  koju  ne  ometa  ni   jedan  suprotan  in- teres  niti  želja;   nepokolebljiva  namera  je  takođe  sila, koja  se  rađa  kada  se  skupna  tačka  zadržava  na  mestu

koje  joj  nije  uobičajeno.

Don Huan je zatim naveo  značajnu  razliku —  koja me je svih ovih godina zavodila — između kretanja i zaokretanja skupne tačke. Kretanje, rekao  je,  jeste  ve- lika promena položaja, toliko  velika  da  skupna  tačka čak stiže do drugih  energetskih  traka  u  našoj  celokup- noj svetlosnoj masi energetskih polja. Svaki energetski pojas predstavlja opažanje sasvim različitog  univerzuma. Zaokretanje, pak, jeste malo pomeranje u  samom  po- jasu energetskih polja koji opažamo kao svet svako- dnevnog  života.

Nastavio je da priča kako vračevi nepokolebljivu nameru vide kao katalizator koji pokreće njihove ne- promenljive odluke, ili kao suprotno od toga: njihove nepromenljive odluke su katalizator koji njihove skupne tačke pokreće do novih položaja, do položaja koji za- uzvrat  stvaraju  nepokolebljivu  nameru.

Mora da sam izgledao  zbunjen.  Don  Huan  se  sme- jao i rekao da je pokušaj da se razumno objasni metaforički opis  vračeva  beskoristan  kao  i  pokušaj  da se promisli nemo znanje. Dodao je da je problem sa rečima u tome što ga svaki pokušaj pojednostavljivanja opisa  vračeva,  čini  samo  još  zamršenijim.

Nagovarao sam ga da mi to pojasni kako god zna.

Bunio sam se da šta god da kaže, na primer o trećoj tački,  može  samo   da  pojednostavi  stvar,  jer  iako  ja znam  sve  o  tome,  to  me  još  uvek  zbunjuje.

»Svet svakodnevnog života sastoji se od dve refe- rentne tačke«, rekao je. »Imamo na primer ovde i tamo, unutra i  spolja,  gore  i  dole, dobro  i  zlo, i tako  dalje i tako dalje. Tako, istinu govoreći, naše je  opažanje naših života dvodimenzionalno. Ništa od onoga što opažamo da radimo nema dubinu.«

Protivio sam se što on meša nivoe. Rekao sam mu da mogu da prihvatim njegovu definiciju percepcije kao sposobnost živih bića da svojim čulima predosete polja energije koja odabiraju njihove skupne tačke — jednu vrlo nategnutu definiciju po mojim akademskim stan- dardima, ali takvu da, u tom trenutku,  izgleda  ubed- ljivo. Ipak, ne mogu da zamislim šta je to dubina, niti šta bi ona mogla biti. Pobunio sam se protiv toga da je moguće da on govori o tumačenjima — o razrađi- vanju našeg osnovnog opažanja.

»Jedan vrač opaža svoja dela sa dubinom«, rekao je. »Njegovi postupci su za njega trodimenzionalni. Imaju treću referentnu tačku.«

»Kako može da postoji treća  referentna  tačka?«, upitao  sam  sa  primesom  sekiracije.

»Naše  referentne  tačke  pre  svega  se  postižu  našim osećajem   opažanja«,   rekao   je.   »Naša   čula   opažaju   i razlikuju   ono   što   je   neposredno   od   onog   što   nije. Koristeći se tom osnovnom razlikom mi izvodimo ostalo.

Da bi dostigao treću referentnu tačku čovek mora da istovremeno opaža dva mesta.«

Prisećajući se, zapao sam u  čudno  raspoloženje  — kao da sam to iskustvo doživeo pre nekoliko minuta. Odjednom sam bio svestan nečega što mi je ranije pot- puno promaklo. Pod nadzorom  don  Huana,  ranije  sam dva  puta  doživeo  razdvojeno  opažanje,   ali   sada   sam ga  po  prvi  put  sasvim  sam  ostvario.

Razmišljajući o svom prisećanju,  takođe  sam  shva- tio da su  moja  čulna  iskustva  bila  mnogo  složenija nego što sam  to u  početku  mislio.  U  vreme  kada  sam se  lomatao  iznad  žbunja,  bio  sam  svestan  —  bez  reči i  čak  bez  misli  —  da  je  to  što  sam  na  dva  mesta,  ili

»ovde i ovde« kako je to nazivao don Huan, izrazilo moje opažanje odmah i  u  potpunosti  na  oba  mesta. Ali sam takođe bio svestan da je mojoj dvostrukoj percepciji   nedostajala   jasnoća  normalne   percepcije.

Don Huan je objasnio da normalno opažanje ima jednu osu. »Ovde i tamo« su parametri te ose, i mi smo naklonjeni jasnoći toga »ovde«. Rekao je da se u nor- malnom opažanju samo »ovde« opaža u potpunosti, odmah i neposredno. Drugoj referenci »tamo« nedostaje trenutačnost. Ona se zaključuje, dedukuje, očekuje, čak i podrazumeva, ali se ne doživljava neposredno svim čulima. Kada odjednom opažamo dva mesta, potpuna jasnost  se  gubi,  ali  se  zadobija istovremeno  opažanje

»tamo«.

»Ali, don Huane, onda sam ja  bio  u  pravu  kada sam svoje opažanje opisao kao važan deo svog isku- stva«,  rekao  sam.

»Ne, nisi«,  rekao  je.  »Ono  što  si  ti  doživeo  imalo je za tebe životnu važnost, jer je otvorilo put prema nemom znanju, ali važniji deo je  bio  jaguar.  Taj  ja- guar  je  stvarno  bio  ispoljenje  duha.

»Ta velika mačka stigla je neprimetno niotkuda. I mogla je da svrši  s  nama  isto  tako  lako  kao  što  ja to kažem. Taj jaguar je bio  izraz  magije.  Da  njega nije bilo ti ne bi bio ushićen, ne bi ništa naučio, niti shvatio.«

»Ali  da  li  je  to  bio  pravi  jaguar?«   upitao  sam.

»Možeš da se kladiš da je bio  stvaran!«

Don Huan  je  primetio  da  bi  za  običnog  čoveka ta mačka bila zastrašujuća čudovišnost. Običnom čoveku bi bilo  teško  da  razumno  objasni  šta  taj  jaguar  traži u Čiuaui, tako daleko od tropske prašume. Ali jedan vrač, pošto ima spojni beočug s numerom, vidi da je jaguar sredstvo za opažanje — ne čudovišnost, već izvor stra- hopoštovanja.

Bilo  je  mnogo  pitanja  koja  sam  hteo  da  postavim, a ipak sam znao odgovore pre no što  sam  izrekao  pi- tanja.  Neko  vreme  sam  sledio  tok  sopstvenih  pitanja i odgovora, dok konačno  nisam  shvatio  da  nije  važno što nemo znam  te  odgovore;  pitanja moraju biti  izreče- na da bi imala kakvu bilo vrednost.

Izrekao sam prvo pitanje koje mi je  palo  na  pa- met. Pitao  sam  don  Huana  da  objasni  nešto  što  mi je izgledalo kao protivrečnost. Izjavio  je  da  jedino duh može da pokrene skupnu tačku. Ali  zatim  je  re- kao da su moja osećanja, pretvorena u nameru pokre- nula moju skupnu tačku.

»Jedino vračevi  mogu  da  svoja  osećanja  pretvore u nameru«, rekao je. »Namera je duh, pa je tako duh taj koji im pokreće skupne tačke.

»Onaj  deo  svega  toga  koji  nas  zavodi«,  rekao  je,

»jeste to što  kažem  da  jedino  vračevi  znaju  za  duh, da je namera izuzetno u domenu  vračeva.  To  uopšte nije  istina,  ali  praktično  je  tako.  Pravo   stanje  jeste da su vračevi više svesni svoje veze s  duhom  nego obični ljudi i streme da  je  manipulišu.  To  je  sve.  Već sam ti rekao, spojni beočug s namerom je  sveopšta odlika  koju  ima  sve  postojeće.«

Dva ili tri  puta  činilo  se  da  don  Huan  započinje da doda još nešto. Kolebao se, očigledno birajući reči. Konačno je rekao da je biti na dva mesta u isto vreme kamen koji vračevi koriste da bi obeležili trenutak kada skupna tačka stigne  na  mesto  nemog  znanja.  Razdvoje- na percepcija, postiže se ličnim sredstvima, i zove se slobodno  kretanje  skupne  tačke.

Uveravao me je da  svaki  nagual  stalno  radi  sve što je u njegovoj moći da ohrabri to slobodno kretanje skupnih tačaka svojih  učenika.  Taj  svesrdni  napor  taj- no  se  zove  »posezanje  za  trećom  tačkom.«

»Najteži vid tog nagualovog znanja«,  nastavio  je don Huan, »i svakako ključni deo njegovog  zadatka jeste to posezanje za trećom tačkom — nagual name- rava to slobodno kretanje, a duh nagualu pruža sredstva da bi ga ostvario. Nikad nisam nameravao ništa slično dok se ti nisi pojavio. Zato, nikada nisam bio  do- voljno zahvalan za  velike  napore  mog  dobrotvora  da to namerava za mene.

Koliko god je teško naugalu da namerava slobodno kretanje za  svog učenika«,  nastavio je  don Huan, »to nije ništa u poređenju sa teškoćama učenika da ra- zumeju šta to nagual radi. Gledaj samo kako se ti bo- riš! Isto se i meni dogodilo. Najčešće sam ostajao u uverenju da je lukavstvo duha, jednostavno lukavstvo naguala Hulijana.

Kasnije sam shvatio da mu dugujem svoj život i blagostanje«,  nastavio  je  don  Huan.  »Sada  znam   da mu dugujem  beskrajno  više  od  toga.  Pošto  ne  mogu da počnem da opisujem šta mu stvarno dugujem,  više volim da kažem da me je nagovorio na treću referentnu tačku.

Treća referentna  tačka je  sloboda percepcije;  ona je namera; to je duh; preokret misli u čudesno; to je čin posezanja izvan naših granica i dodirivanje neza- mislivog.«