10.REALNOST POČIVA NA OBJEKTIVNOSTI (BEZLIČNOSTI)

 

Pitalac: Ja sam slikar i zarađujem slikajući slike. Da li to ima neku vrednost sa duhovne tačke gledišta?

Maharadž: Kad slikate, o čemu mislite? P: Kad slikam postoji samo slikanje i ja. M: Šta radite tamo?

P: Slikam.

M: Ne, vi to ne radite. Vi gledate da se slikanje dešava! Vi samo gledate, sve se ostalo dešava.

P: Slika se slika sama od sebe? Ili, postoji li neko dublje (savršenije) "ja", ili Bog, koji  slika?

M: Svesnost sama je najveći slikar. Ceo svet je slika.

P: Ko je naslikao sliku sveta?

M: Slikar u slici!!

P: Slika je u umu slikara, a slikar je u slici, koja je u umu slikara, koji je u  slici!!

Nije li ovaj beskraj stanja i dimenzija apsurdan?!

U momentu kada govorimo o slici u umu, koji je i sam u slici, mi dolazimo do  beskrajnog ponavljanja svedoka, viši svedok svedoči nižeg. Nije li to kao da stojimo između dva ogledala i nađemo se gužvi!

M: Upravo tako, vi sami i duplo ogledalo ste tu. Između njih, vaši oblici i imena su bezbrojni.

P: Kako vi gledate na svet?

M: Ja vidim slikara, koji slika sliku. Sliku ja nazivam svetom, a slikara Bogom. Ja nisam ni  jedno ni drugo. Ja ne stvaram, niti sam stvoren. Ja sadržim sve, ništa ne sadrži mene.

P: Kad vidim drvo, lice, zalazak sunca, slika je savršena! Kad zatvorim oči, slika u mom umu je slaba i maglovita. Ako je to moj um koji projektuje sliku, zašto moram da otvorim oči da bih video divan cvet, dok ga sa zatvorenim očima vidim nejasno?

M: To je zato što su vaše spoljašnje oči bolje od vaših unutrašnjih. Vaš um je sav okrenut spoljnjem svetu. Kada naučite da gledate vaš mentalni svet videćete ga čak više obojenim i savršenijim nego što to telo može da pruži.

Naravno, trebaće vam određeni trening. Ali zašto dokazivati? Vi zamišljate da slika mora doći od slikara, koji je stvarno slika. Sve vreme vi tražite porekla i uzroke. Uzročnost je   u umu jedino; sećanje daje iluziju o kontinuitetu, a ponavljanje (neprekidno) rađa ideju uzročnosti.

Kada se stvari dešavaju zajedno ponavljajući se, mi smo skloni da vidimo uzročnu vezu među njima. To stvara mentalnu naviku, a navika nije  potreba.

P: Upravo ste rekli da je Bog stvorio svet.

M: Zapamtite da je jezik instrument uma, um ga je stvorio, zbog uma. Kada jednom dopustite uzročnost, onda je Bog glavni uzrok, a svet posledica (ostvarenje). Oni su različiti, ali nisu odvojeni.

P: Ljudi govore o viđenju Boga.

 

M: Kada vidite svet vi vidite Boga. Ne može se videti Bog odvojeno od sveta. Videti Boga izvan sveta je biti Bog. Svetlost s kojom vi vidite Boga, koja je Bog, je sitna mala mrlja: "ja jesam", naizgled tako mala, a ipak prva i poslednja u svakom aktu saznavanja i ljubavi.

P: Moram li ja videti svet da bih onda video Boga? M: Kako drugačije? Ako nema sveta, nema ni Boga. P: Šta ostaje?

M: Vi ostajete kao čisto (istinsko) biće.

P: A šta biva sa svetom i Bogom?

M: Istinsko (čisto) biće (avjakta).

P: Da li je to isto kao Veliki Prasak (ekspanziija) - paramakaš?

M: Možete to tako nazvati. Reči nisu bitne, jer one ne dosežu to. One se odbijaju od potpune negacije.

P: Kako mogu da vidim svet kao Boga? Šta to znači videti svet kao Boga?

M: To je kao ući u mračnu sobu. Ne vidite ništa - možete dotaći, ali ne vidite  - nema  boja, nema oblika. Prozor se otvara i soba se ispunjava svetlošću. Boje i oblici se pojavljuju. Prozor  je davalac svetla, nije njegov izvor.

Slično, materija je kao mračna soba, svesnost - prozor - ispunjavajuća materija  sa osetima i percepcijama, a Svevišnji je sunce; izvor oboje: i materije i svetlosti.

Prozor može biti otvoren ili zatvoren, međutim sunce sija sve vreme. Ovo čini svu razliku za sobu, ali ne za sunce.

Ipak, sve je ovo drugorazredno za malu, sitnu stvar koja je "ja jesam". Bez "ja jesam" nema ničega. Svo znanje je o "ja jesam".

Pogrešne ideje o ovom "ja jesam" vode ka ropstvu, ispravno znanje vodi ka  slobodi i sreći.

P: Da li je "ja jesam" i "postoji" isto?

M: "Ja jesam" označava unutarnje, a "postoji" - spoljašnje. Oba su zasnovana na osećanju bivanja (bića).

P: Da li je to isto kao iskustvo postojanja (egzistencije)?

M: Postojati, znači biti nešto, stvar, osećanje, misao, ideja. Svo postojanje je određeno. Jedino je bivanje univerzalno, u smislu da je svako biće u harmoniji sa svakim drugim bićem.

Postojanje se sukobljava, bivanje nikad. Postojanje znači postati, menjati se, rođenje, smrt, i ponovno rođenje, dok je u bivanju tihi mir.

P: Ako sam ja stvorio svet, zašto sam ga učinio tako lošim?

M: Svako živi u svom vlastitom svetu. Nisu svi svetovi jednako dobri ili loši.

P: Šta određuje razliku?

M: Um koji projektuje svet, boji ga na svoj sopstveni način. Kada sretnemo čoveka, on je stranac. Kad se venčate za njega, on postaje vaš sopstveni. Kada se svađate, on je vaš neprijatelj. Takvo je ponašanje vašeg uma koji određuje šta je on vama.

P: Mogu da vidim da je moj svet subjektivan. Da li ga to čini takođe iluzornim?

M: On je nestvaran sve dokle je subjektivan i samo do tog stepena. Stvarnost boravi u objektivnosti (bezličnosti).

P: Šta objektivnost (bezličnost) znači? Vi kažete svet je subjektivan, a sad govorite o objektivnosti. Nije li sve subjektivno?

M: Sve je subjektivno, ali je realnost objektivna.

P: U kom smislu?

M: Ona ne zavisi od sećanja i očekivanja, želja i strahova, sviđanja ili nesviđanja. Sve je viđeno onakvo kakvo je.

P: Da li je to što vi nazivate četvrto stanje (turija)?

 

M: Nazovite je kako hoćete. Ono je čvrsto, stabilno, nepromenljivo, bez početka i kraja, uvek novo, uvek sveže.

P: Kako ga ostvariti?

M: Beželjnošću i hrabrošću ćete doći tamo.