1. Razum, savest, religija

Šta se dešava sa razumom, savešću i  religijom u otuđenom  svetu? Ako ih posmatramo površno, čini nam se da napreduju. U za padnim zemljama  gotovo nema nepismenosti; u Sjedinjenim Dr žavama sve više ljudi ide na visoke škole;  svako čita novine i ra zborito razgovara o svetskim problemima, što se tiče savesti, ve ćina ljudi se ponaša sasvim pristojno u svojoj ličnoj sferi, što iznenađuje, kad se uzme u obzir njihova opšta pometenost. Što se tiče religije, poznato je da crkva ima više pristalica nego ikad i velika većina Amerikanaca veruje u boga, ili bar tako kažu prili kom ispitivanja javnog mnenja. Međutim, nije potrebno da se ko pa  suviše  duboko  da  bi  se  došlo  do  manje  prijatnih  otkrića.

Ako govorimo o razumu,  najpre moramo  da odlučimo na  koju se to ljudsku sposobnost odnosi. Kao što sam ranije rekao, mora mo praviti razliku između inteligencije i razuma. Pod inteligencijom se  razume  sposobnost  da  se  operiše  pojmovima  da  bi  se  posti gao neki praktičan cilj. Šimpanzo,  koji sastavlja dva štapa da bi dohvatio bananu, jer ni jedan nije dovoljnog dug za to, koristi se inteligencijom.  To  činimo  svi u  našim  poslovima,  kada  »kalkuli- šemo« kako da uradimo nešto. Inteligencija, u ovom smislu, pred stavlja  prihvatanje  stvari  onakvih  kakve  su,  pravljenje  kombina cija, čiji je  cilj  da  se olakša operisanje  tim  stvarima;  inteligenci ja je misao u  službi  biološkog opstanka.  Razum,  s  druge  strane, ima za cilj  shvatanje;  on pokušava  da pronađe  šta  se  nalazi  is pod površine, da sazna jezgro, suštinu stvarnost koja nas okruža- va. Razum nije bez  funkcije, ali  se njegova funkcija sastoji u to me  da  se  unapređuje  ne  toliko  fizička  koliko mentalna  i  duhov na  egzistencija.  Međutim,  često  je  potreban  razum  u  individual nom i društvenom životu da bi se predviđalo (podrazumevajući da predviđanje često zavisi od shvatanja sila koje deluju ispod površi ne), a predviđanje je ponekad potrebno čak i za fizički opstanak.

Razum zahteva uočavanje veze i svest o svome ja. Ako čovek samo pasivno prima utiske, misli, mišljenja, on može da ih upo- ređuje, da operiše njima,  ali  ne  može  da  prodre  u  njih.  Dekart je izveo egzistenciju čoveka kao pojedinca iz činjenice  da on mi sli. Ja sumnjam, tvrdio je on, dakle, ja mislim; ja mislim, dakle, ja postojim. Takođe je tačno i obrnuto. Jedino ako sam ja  »ja«, ako ja nisam izgubio svoju  individualnost  u  »nečemu«, ja mogu da  mislim,  tj.  mogu  da  se  koristim  svojim  razumom.

S ovim je tesno povezan nedostatak svesti o realnosti, što je ka rakteristično  za  otuđenu  ličnost.  Govoriti  o  »nedostatku  svesti o realnosti« kod savremenog čoveka u  suprotnosti  je  sa  rašire nom idejom da se mi razlikujemo od većine drugih istorijskih pe rioda svojim velikim realizmom. Ali kada se govori o našem re alizmu, to  ima  isti  smisao  kao  paranoidno  iskrivljavanje.  Kakvi su to realisti koji se igraju oružjem koje može da uništi celu mo dernu civilizaciju,  ako  ne  i  samu  zemlju.  Kad  bi  neki pojedinac to činio, njega bi odmah zatvorili; ako bi se on dičio svojim re alizmom, psihijatri bi to tumačili kao još jedan ozbiljan simptom njegovog bolesnog mozga. Ali nezavisno od ovoga, činjenica je da savremeni čovek ispoljava neverovatan nedostatak realizma za sve ono što je  važno:  za značenje  života i  smrti,  za  sreću  i patnju, za osećanja i ozbiljne misli. On je prikrio celokupnu stvarnost ljudske egzistencije i zamenio je veštački ulepšanom slikom pseu- dorealnosti, što se nimalo ne razlikuje od stava divljaka, koji su izgubili svoju zemlju i slobodu i zamenili ih za svetlucave stakle ne perle. U stvari, čovek je tako daleko od ljudske stvarnosti da može da kaže, kao i stanovnici Hrabrog novog sveta: »Kada indi vidua oseća,  društvo posrče.«

Drugi, već spomenuti činilac u savremenom društvu je destruk tivan za razum. Pošto niko ne obavlja ceo posao, već samo jedan njegov  deo,  pošto  su  dimenzije  stvari  i  organizacija  ljudi  tako velike da bi se mogle shvatiti u celini, ništa se ne može sagledati u svojoj potpunosti. Zbog toga se ne mogu zapaziti ni zakoni koji se nalaze u osnovi ovih pojava.  Inteligencija je  dovoljna da bi se pravimo upravljalo jednim sektorom velike jedinice, bilo da je to mašina ili država. Ali se razum može razviti jedino ako on zahva ti celinu  i  ima  posla  sa  stvarima  koje zapaža  i  kojima  upravlja. Baš kao što naše uši i oči funkcionišu samo u izvesnoj kvantitativ noj granici talasne dužine, tako je i naš razum ograničen u svojoj celovitoj delatnosti, onim što se može opaziti kao celina. Drukčije rečeno, konkretnost se nužno gubi  izvan  izvesne granice i  zame- njuje apstrakcijom; ovim bledi i svest o stvarnosti. Aristotel je pr vi zapazio  ovaj  problem, misleći  da nije prikladan  za  život  onaj grad koji po broju stanovnika prevazilazi  današnje male gradove.

Posmatrajući kvalitet mišljenja kod  otuđenog  čoveka,  pada  u oči kako se njegova inteligencija razvila a izopačio njegov razum. On prihvata stvarnost onakvu kakva je; on je upija, troši,  dodi ruje i upravlja njome. On čak i ne pita šta je iza nje, zašto su stvari takve kakve su i čemu one vode. Čovek ne može da upija značenje, ne može da troši smisao, a što  se  tiče  budućnosti  — apres nous le diluge.47 Izgleda da je od XIX veka  do danas zna tno porasla tupoglavost, ako pod  tim  razumemo ono što je  suprotno razumu, a ne inteligenciji. Uprkos činjenici da svako religi ozno čita dnevnu štampu, ne postoji, u stvari razumevanje smisla političkih događaja,  što  je  veoma  zabrinjavajuće,  jer  inteligenci ja nam pomaže da proizvodimo oružja koja naš razum nije u sta nju da kontroliše. U stvari, mi smo saznali kako, mada nismo sa znali zašto i zbog čega. Kod nas ima mnogo ljudi sa visokim ste- penom inteligencije IQ, ali našim testovima inteligencije meri se sposobnost pamćenja, brzog operisanja mislima, a ne meri se ra zum. Sve je ovo tačno, bez  obzira na činjenicu da u našoj  sredi ni postoje ljudi sa visoko  razvijenim  razumom,  čije je  mišljenje isto tako snažno i duboko kao bilo koje u istoriji ljudskog roda. Ali kvalitet njihovog mišljenja se razlikuje od mišljenja mase i na njih se gleda sa sumnjom, čak i kad su potrebni zbog svojih iz vanrednih  dostignuća  u prirodnim  naukama.

Novi automatski mozgovi doista dobro ilustruju šta se ovde ra zume pod inteligencijom. Oni operišu podacima kojima ih  klju- kaju; oni upoređuju, odabiraju, proizvode brze rezultate i sa ma nje grešaka nego što to može  ljudska inteligencija. Međutim,  us- lov za sve ovo jeste da su prethodno nakljukani osnovnim poda cima.  Elektronski  mozak  ne  može  da  misli  stvaralački,  da  uđe u unutrašnjost činjenice koju posmatra, da ode iza podataka koji ma ga kljukaju. Mašina može da uveća ili usavrši inteligenciju, ali ne može da  stimuliše  razum.

Etika, bar u smislu grčko-jevrejsko-hrišćanske tradicije, neod vojiva je od razuma. Etičko ponašanje se zasniva na sposobnosti da se stvaraju vrednosni sudovi na osnovu razuma; to znači da se od- lučuje šta je dobro a šta zlo i da se deluje shodno toj odluci. Upo treba razuma pretpostavlja postojanje svoga »ja«, a to pretpo stavlja i etičko  rasuđivanje i akcije. Štaviše,  etika se zasniva na principu da ni jedna institucija i ni jedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma;  da je cilj  života da  razvije čovekovu ljubav  i  razum i da sve druge ljudske aktivnosti moraju  biti  potčinjene  tome cilju. Kako, dakle, etika može da bude značajan deo života u kome individua postaje automat, u kome ona služi »Nečemu«. Štaviše, kako se može razviti savest kada je princip života konformizam? Savest je po svojoj  prirodi  nekonformistička;  ona  mora  da bude u stanju da kaže  »ne«  kada svi  drugi kažu  »da«;  da bi rekla  ovo

»ne«, ona mora  da  bude  sigurna  u  pravilnost  suda  na  kome  se to »ne« zasniva. Kada se osoba saglašava sa drugima, ona ne mo že da čuje glas svoje savesti, a još manje da deluje prema njoj. Savest postoji jedino ako čovek doživljava sebe  kao ljudsko biće,

 

a ne kao stvar, kao robu. Što se tiče stvari koje se razmenjuju na tržištu, postoji drugi kvazietički zakon, zakon ispravnosti (fairnes). Pitanje je jedino u tome da  li  se  stvari  razmenjuju  po  pravoj ceni i  da nisu upotrebljeni  nikakvi  trikovi  ili  sila;  ova  ispravnost, a ne dobro i zlo, predstavlja etički princip tržišta, a to  je  etički princip  koji  upravlja  životom   ličnosti  orijentisane  ka   tržištu.

Ovaj princip ispravnosti koristi, bez sumnje, izvesnoj  vrsti  eti čkog ponašanja. Čovek ne laže, ne vara  i ne upotrebljava silu  — čovek čak pruža drugoj osobi priliku — ako radi prema zakonu ispravnosti. Ali voleti svoje susede, osećati se kao jedno  biće  s njima, posvetiti život  razvijanju  svojih  duhovnih  moći  (osobina), ne čini deo etike ispravnosti. Mi živimo u paradoksalnoj situaciji: primenjujemo etiku ispravnosti, a propovedamo  hrišćansku  etiku. Zar se ne spotičemo o ove očigledne protivrečnosti? Očigledno ne. Zašto? Delimično zato što se nasleđe savesti u toku četiri hiljade godina razvitka nije potpuno izgubilo. Naprotiv, oslobađanje  čo- veka od vlasti feudalne države i crkve umnogome je učinilo da ovo nasleđe urodi  plodom  i  u  periodu  između  XVIII  i  XX  veka  ono je cvetalo kao nikad  dotada.  Mi  još  učestvujemo  u  tom  procesu, ali u uslovima života XX veka, izgleda, nema novih pupoljaka koji će  se  rascvasti  kada  ovaj  cvet  uvene.

Drugi razlog zašto se ne spotičemo o protivrečnosti između hu manističke etike i etike  ispravnosti leži u  činjenici  da  mi  tumači mo religiju i humanističku etiku u svetlosti  etike  ispravnosti.  Do bra ilustracija ovog tumačenja je »zlatno pravilo«. Prema svom prvobitnom jevrejskom i  hrišćanskom  značenju,  ono  je  popular no izražavalo maksimu Biblije:  »Voli  svoje bližnje kao  samog  se be. U sistemu ispravnosti to znači jednostavno: »Razmenjuj is pravno. Daj ono što očekuješ da dobiješ. Ne varaj!« Nije čudo  da je »zlatno pravilo« najpopularnija religiozna fraza danas. Ono kombinuje dva suprotna sistema etike i pomaže  nam  da  zabora vimo   protivrečnosti.

Dok mi još živimo od hrišćanskog humanističkog  nasleđa,  nije čudo da mlade generacije sve  manje  zastupaju  tradicionalnu  eti ku, i da se među našom omladinom  nailazi  na  moralni  varvari- zam, što je u potpunoj suprotnosti sa ekonomskim i obrazovnim nivoom koji je društvo dostiglo. Danas, dok sam pregledao ovaj rukopis,  pročitao  sam  dva  članka.  Jedan   u   »Njujork   tajmsu«, koji se odnosi na ubistvo čoveka koga su surovo izgazila četiri maloletnika iz prosečnih porodica srednje klase.  Drugi  u  časo pisu »Tajm«, opis novog šefa policije iz  Gvatemale,  koji  je,  kao bivši  šef  policije  za  vreme  diktature  Ubika,  »usavršio  gvozdenu

 

kapu za stezanje glave da bi saznao tajne i ugušio nepoželjna po litička mišljenja«.48 U novinama je objavljena njegova slika pod naslovom »Za nepoželjne misli  —  stroj  za  lomljenje«.  Može  li išta biti umobolnije bezosećajno do krajnjeg sadizma od ove ne- umesne rečenice? Zar iznenađuje činjenica da se maloletnici ne ustručavaju da pretuku čoveka u kulturi u kojoj većina popular nih novina može da piše ovako? Zar nije dovoljno objašnjenje za porast varvarizma i vandalizma kod naše omladine  činjenica  da mi pokazujemo brutalnost i surovost u knjigama i filmovima, jer to donosi novac. Naša filmska cenzura se stara da se ne prikazuju seksualne scene, jer bi to moglo da izazove seksualne želje. Kako bi taj rezultat bio nevin u poređenju sa nehumanim efektom onoga što cenzura dozvoljava  i čemu  se crkva protivi manje nego tra dicionalnim gresima? Da,  mi  još  imamo  jedno  etičko  nasleđe, ali ono će se uskoro istrošiti i zameniće se etikom Hrabrog novog sveta, ili etikom romana 1984,49 osim ako ne prestane da bude na sleđe i ne bude prerađeno našim celokupnim načinom života. U ovom trenutku izgleda da se etičko ponašanje još može naći u po našanju mnogih pojedinaca, mada društvo ide u susret varvariz- mu.50

Ono što smo rekli o etici, umnogome važi i za religiju. Naravno, kada govorimo o ulozi religije među otuđenim ljudima, sve zavi si  od  toga šta  mi  nazivamo  religijom.  Ako  mislimo  na  religiju u  najširem smislu, kao na  sistem  orijentacije  i predmet  verova- nja, onda je  zaista  svako ljudsko  biće religiozno,  pošto  niko  ne može da živi bez takvog sistema i da ostane zdrav. Onda je i na ša kultura,  isto  tako,  religiozna kao i  svaka  druga.  Naši bogovi su mašine i ideja uspeha;  smisao našeg života je da se kreće, da se ide napred, da se dođe što je moguće bliže vrhu. Ako pod re ligijom razumemo monoteizam, onda je naša religija samo jedna vrsta robe  u  našim izlozima.  Monoteizam  je  nespojiv  sa  otuđe njem  i  sa  našom  etikom  ispravnosti.  Monoteizam  postavlja  kao najviši cilj  života čovekovo razvijanje i spasenje, cilj  koji se ni kada ne može potčiniti nekom drugom. Sve dok je bog neshvatljiv i  dok  se ne  može  definisati  i  dok  je  čovek  stvoren  prema  slici boga, i čovek se ne može definisati, što znači da se on nikad ne može posmatrati  kao  stvar.  Borba  između  monoteizma  i  idolo- poklonstva je upravo borba između produktivnog i otuđenog na čina života. Naša kultura je možda prva potpuno svetovna kultu ra u ljudskoj  istoriji.  Mi  smo  potisnuli  svest  i interesovanje  za osnovne probleme ljudske egzistencije. Mi se ne interesujemo za smisao života, za njegovo rešenje;  mi polazimo od  ubeđenja  da

 

nema drugog cilja osim da se uspešno investira život i da se u tome prođe bez većih nezgoda. Većina veruje u boga i uzima kao činjenicu da bog postoji. Oni koji ne veruju, prihvataju kao či njenicu da bog ne postoji. U oba slučaja to se verovanje prihvata bez razmišljanja. Ni verovanje ni neverovanje ne dovode do be sanih noći, niti neke ozbiljne zabrinutosti. U stvari, ništa se ne menja sa psihološkog ili pravog religioznog stanovišta, bilo  da čovek veruje ili da ne veruje u boga. U oba slučaja on se ne bri ne o tome da li postoji bog, niti o problemima njegove sopstvene egzistencije. Baš kao što je bratska ljubav zamenjena bezličnom ispravnošću, tako je i bog pretvoren u dalekog generalnog direk tora Univerzuma (svetske korporacije); čovek  zna  da  je  on  ta mo, da on upravlja predstavom (mada bi se ona, verovatno, odvi jala i bez njega), čovek ga ne vidi, ali priznaje njegovo vodstvo, dok sam  čovek  »igra svoju  ulogu«.

Religiozna »renesansa«, čiji smo mi svedoci, možda je najgori udarac koji je monoteizam doživeo. Ima li  većeg  skvrnavljenja nego kada se govori o »Svevišnjem«, kada se uče molitve da  bi se od boga stvorio partner u poslu, da bi se »prodavala« religija isto kao što  se prodaje i sapun?

S obzirom na činjenicu da je otuđenje modernog čoveka nespo jivo sa monoteizmom, moglo bi se očekivati da će ministranti (du hovna lica), sveštenici i rabini razviti oštru kritiku modernog ka pitalizma. Mada je tačno da se ovakva kritika pojavila u visokim katoličkim krugovima i kod jednog broja nižih  sveštenika  i ra bina, sve crkve u osnovi pripadaju konzervativnim snagama mo dernog društva, upotrebljavajući religiju kao sredstvo da se čo- vekov život odvija, i da on bude zadovoljan s ovim duboko nere- ligioznim sistemom. Izgleda da većina  njih ne  shvata  da  će  se ova vrsta religije na kraju izopačiti u otvoreno idolopoklonstvo, ukoliko ne počnu da je definišu kao moderno idolopoklonstvo i ako se ne počnu boriti protiv njega, umesto što daju izjave o bogu i upotrebljavaju njegovo ime uzalud — ne samo u jednom smislu.