VII   Razni drugi odgovori 

U XIX veku su ljudi — vizionari — uočili proces propadanja i dehumanizacije iza sjaja i bogatstva i političke moći zapadnog društva. Neki od njih su bili rezignirani prema potrebi takvog skretanja ka varvarizmu, drugi  su isticali alternativu. Ali bilo da su prihvatili jedan ili drugi stav, njihova kritika se zasnivala na religiozno-humanističkom shvatanju  čoveka  i  istorije.  Kritikuju- ći sopstveno društvo, oni su ga prevazilazili. Oni nisu bili relati- visti koji su govorili da sve dok društvo funkcioniše, ono je zdra vo i dobro društvo — i sve dok je pojedinac prilagođen svom društvu, on je normalan i zdrav pojedinac. Bilo da mislimo na Burkharta ili Prudona, na Tolstoja ili Bodlera, na Marksa ili Kropotkina, njihovo je shvatanje o čoveku u osnovi bilo religioz no i moralno. Čovek je cilj i nikad se ne srne koristiti kao  sred stvo; materijalna proizvodnja je za čoveka, a ne čovek za mate rijalnu proizvodnju; cilj života je otkrivanje čovekovih stvara lačkih sposobnosti; cilj istorije je menjanje društva u takvo dru štvo u  kome vladaju  pravda i istina — to su principi  na kojima se  eksplicitno  i  implicitno  zasniva  sva  kritika  kapitalizma.

Ovi su religiozno-humanistički principi bili takođe osnova za predlaganje boljeg društva U stvari,  glavni izraz  religioznog odu ševljenja u toku  poslednje dve stotine godina može se naći  up ravo u onim pokretima koji su se odvojili od tradicionalne reli gije. Religija, kao organizacija  i  kao  profesija  dogmi,  nastavlje na je u crkvama; religiju u smislu religioznog žara i žive vere uglavnom  su  podržavali  protivnici  religije.

Da bismo potkrepili navedene tvrdnje, potrebno je da razmotri mo neke karakteristične osobine razvitka hrišćanske zapadne kulture. Dok za Grke istorija nije imala cilja, svrhe i namere, jevrejsko-hrišćanski pojam istorije karakteriše ideja da je suštin ski smisao istorije spasenje čoveka. Simbol za ovo krajnje  spa senje bio je Mesija; samo vreme, vreme Mesije. Postoje,  među tim, dva različita shvatanja o tome šta sačinjava »eschaton«, »kraj dana«, cilj  istorije.  Jedno povezuje biblijski  mit  o Adamu i  Evi sa pojmom spasenja. Ukratko rečeno, suština ove  ideje jeste  u tome da je čovek prvobitno bio jedno sa prirodom. Nije bilo kon flikta između njega i prirode, ili između žene i muškarca. Ali čove ku su takođe nedostajala osnovna ljudska obeležja: saznanje o dobru i zlu. Stoga je on bio nesposoban za slobodne odluke i od govornosti. Prvi čin neposlušnosti postao je takođe prvi čin slo bode, i na taj način početak ljudske istorije.  Čovek je izgnan ie raja, izgubio je svoj  sklad  sa  prirodom,  stao  je  na  svoje  noge. Ali on je slab, njegov razum je još nerazvijen, njegova  snaga  da se odupre iskušenju  još  mala.  On  mora  da  razvije  svoj  razum, da doraste do potpune čovečnosti da bi postigao potpunu harmo niju sa prirodom,  sa  sobom  i  sa  svojim  bližnjima.  Cilj  istorije je potpuno rađanje  čoveka,  njegova  potpuna humanizacija.  Tada će »zemlja biti puna znanja o bogu, kao što vode pokrivaju mo re«. Svi narodi će stvoriti jednu zajednicu i mačevi će biti pret voreni u plugove. Po ovom shvatanju, bog ne izvršava delo milosti. Čovek mora da prođe kroz mnoge greške, on mora da greši i da snosi posledice. Bog ne rešava njegov problem  umesto  njega, osim što mu otkriva ciljeve života, čovek mora da dostigne sop stveno spasenje, on mora sam da se rodi, i na kraju života uspo stavlja se  nova  harmonija,  novi  mir,1  proklestvo  koje  je  izreče no Adamu i Evi biće ukinuto samim čovekovim razvitkom u is- torijskom  procesu.

Drugi  mesijanski  pojam  spasenja,  koji  je  postao  dominantan u hrišćanskoj crkvi, jeste taj da čovek nikad ne može da se oslo bodi  pokvarenosti  (izopačenosti)  koja  je  nastala  kao  posledica Adamove neposlušnosti. Jedino bog, činom milosrđa, može da spa se čoveka, i on ga je spasao postajući čovek u Hristu, koji je um ro  smrću  Spasioca.  Kroz  sakrament crkve čovek postaje  učesnik u ovom spasenju — i tako stiče dar božje milosti. Drugi dolazak Hrista je kraj istorije, i to je natprirodan a ne istorijski događaj.

Ova tradicija nastavila se u onom delu zapadnog sveta u kome je  katolička  crkva bila  dominantna.  Ali za  ostale  delove  Evrope i Amerike u XVIII i XIX veku teološko mišljenje je sve više gu bilo svoju važnost. Vek prosvećenosti je karakterističan po svojoj borbi protiv crkve i klerikalizma i po daljem razvitku uz pomoć naraslih sumnji i negiranja religioznih pojmova.  Ali  ovo  negira nje religije bilo je samo novi oblik  mišljenja  koji  je  izražavao stari verski entuzijazam, naročito u pogledu smisla i ciljeva isto rije. U ime razuma i sreće, ljudskog dostojanstva i slobode, mesi janska ideja našla je novi izraz.

 

U Francuskoj je Kondorse u svom delu Skica istorijskog preg leda progresa ljudskog duha (Esquisse  d'un  Tableau  Historique des Progres de l'Esprit Humain, 1973) postavio temelje za vero- vanje u eventualno savršenstvo ljudskog roda, koje bi i donelo no vu eru razuma i sreće, i za koje ne bi bilo ograničenja. Dolazak mesijanskog carstva  bila  je  Kondorseova  poruka,  koja  je  kasni je uticala na Sen-Simona, Komta i Prudona. Doista je žar fran cuske revolucije bio mesijanski žar u svetovnom  smislu.

U nemačkoj filozofiji prosvećenosti desilo se isto prevođenje teološkog pojma spasenja na svetovni jezik. Lesingovo delo Va- spitanje ljudskog roda (Die Erziehung des Menschengeschlechts) postalo je najuticajnije na nemačku, ali, isto tako, i na francusku filozofiju.  Za  Lesinga  je  trebalo  da  budućnost  bude  doba  razuma i samostvaranja do čega  bi dovelo obrazovanje čovečanstva,  shva- tajući na taj način obećanje hrišćanskog otkrovenja. Fihte je ve- rovao u dolazak duhovnog zlatnog veka, Hegel u ostvarenje božjeg carstva u istoriji, prevodeći na taj način hrišćansku teologiju u ovozemaljsku filozofiju. Hegelova filozofija je doživela svoje naj značajnije nastavljanje u Marksu.  Jasnije,  možda,  nego  kod  osta lih filozofa prosvećenosti, Marksova filozofija je mesijansko-reli- giozna u svetovnom smislu. Sva prošla istorija je samo  »preisto- rija«, to je  istorija  samootuđenja;  sa  socijalizmom  će  biti  uvede no carstvo ljudske istorije, ljudske slobode. Besklasno  društvo pravde, bratstva i razuma biće početak novog sveta, ka čijem stva ranju  je  išla  cela  ranija  istorija.2

Mada je glavni cilj ove glave da prikaže ideje socijalizma, kao najvažniij pokušaj da  se  nađe  odgovor  na  zla  kapitalizma,  prvo ću raspravljati ukratko o totalitarističkim odgovorima  i  o  jed nom  koji  se  može  nazvati  superkapitalizam. 

Autoritarno  idolopoklonstvo

 Za fašizam, nacizam i staljinizam  zajedničko  je  da  su  oni  ponu dili atomiziranoj individui novo  sklonište  i  sigurnost.  Ovi  siste mi su kulminacije otuđenja. Individua je dovedena dotle tla  se oseća bespomoćna i beznačajna, ali je naučena da projektuje  sve svoje ljudske moći u ličnost vođe, države,  »otadžbine«,  kojima mora  da  se  potčini  i  koje  treba  da  obožava.  Ona  beži  iz  slobode u novo idolopoklonstvo. Sva su dostignuća u razvijanju individu alnosti i razuma, od srednjeg do XIX veka,  žrtvovana  na  oltar novih  idola.  Novi   sistemi   su  izgrađeni  na  najgnusnijim  lažima, kako u pogledu njihovih programa,  tako  i  njihovih  vođa.  U  svo jim programima oni su uveravali da će ispuniti neku vrsta soci jalizma, dok je ono  što  su  oni  činili  bilo  negacija  svega  što  ta reč znači u socijalističkoj tradiciji. Ličnosti njihovih vođa još više ističu   veliku   prevaru.   Musolini,   kukavički   hvalisavac   postao je simbol  muškosti  i  hrabrosti,  Hitler,   manijak   rušilastva, hvaljen je kao graditelj nove Nemačke. Staljin, hladnokrvni, am biciozni  intrigant,  naslikan  je  kao  voljeni  otac  svog  naroda

Ipak,  i  pored  zajedničkih  elemenata, ne  smeju  se  ignorisati  va žne  razlike  između  ova  tri  oblika  diktature.  Italija,  industrijski najslabija  od  velikih  zapadnih  evropskih  sila,  ostala  je  relativno slaba  i  nemoćna,  uprkos  pobedi  u  prvom  svetskom  ratu.  Njene više  klase  nisu bile  voljne  da  preduzmu  ni  jednu  od  neophodnih reformi,  naročito  u  poljoprivredi,  i  narod  je  postao  duboko  ne- zadovoljan  stanjem status quo. Trebalo je da fašizam izleči povre- đeni  nacionalni  ponos  hvalisavim  parolama  i  da  odstrani  nezado voljstvo  masa od  prvobitnog predmeta;  u  isto  vreme   on  je  želeo da  Italiju  pretvori  u  napredniju  industrijsku  silu.  Nije  uspeo  ni u  jednom  od  realističkih  ciljeva,  jer  fašizam  nikad  nije  učinio ozbiljne  napore  da  reši  teške  ekonomske  i  društvene  probleme Nemačka je, naprotiv, bila najrazvijenija i najnaprednija indu strijska zemlja u Evropi. Dok  je fašizam mogao da ima neku eko nomsku funkciju, nacizam nije imao  ni  jednu.  To  je bio  ustanak niže  srednje   klase  i   besposlenih  oficira   i   studenata,   zasnovan na demoralizaciji, do koje je doveo vojni poraz i  inflacija, a  naro čito  masovna  nezaposlenost  za  vreme  krize  posle  1929    godine Ali on nije mogao da pobedi bez aktivne podrške važnih sektora finansijskog i industrijskog kapitala, koji su se osećali ugroženi porastom nezadovoljstva masa prema kapitalističkom sistemu. Nemački  Rajhstag  je  početkom  tridesetih  godina  imao   većinu onih partija koje  su  delimično  iskreno  a  delimično  neiskreno, imale programe koji su predstavljali neku vrstu antikapitalizma. Ovakva pretnja  nagnala  je  važne  sektore  nemačkog  kapitalizma da  podrže  Hitlera.

Rusiia je bila sušta suprotnost Nemačkoj.  Ona  je  indutrijski bila  najzaostalija  od  svih  velikih  evropskih  sila,   tek  je  počela da izlazi iz stanja polufeudalizma,  mada  je njen  industrijski  sek- tor sam za sebe bio  visoko  razvijen  i  centralizovan.  Iznenadni pad carističkog režima stvorio je vakuum,  tako  da  se  Lenjin  na- dao da će, raspuštajući jedinu drugu snagu koja je mogla da  po puni  vakuum,  moći  direktno  da  pređe  iz  polufeudalne  faze  u  industrijski socijalistički  sistem.  Međutim,  Lenjinova  politika  nije bila proizvod  trenutka, ona je bila  logična posledica njegove  po litičke filozofije,  koja  je  rođena  mnogo  godina  pre  izbijanja  ru ske revolucije. On je, kao i Marks, verovao u istorijsku misiju ra dničke klase da oslobodi društvo, ali je imao malo vere u volju i sposobnost  radničke  klase  da postigne  spontano  taj  cilj. Jedino alko radničku iklasu vodi, mislio je on, mala, veoma disciplinovana grupa profesionalnih revolucionara, jedino ako je ova grupa primo ra da izvrši zakone istorije, kako ih je Lenjin video, revolucija mo že da uspe, i da se spreči da ona završi jednom verzijom klasnog društva. Presudan trenutak je bila činjenica da on nije verovao u spontanu akciju radnika i seljaka — a nije verovao u njih jer nije verovao u čoveka. Ovaj nedostatak vere u čoveka zajednički je an- tiliberalnim  i  klerikalnim  idejama,  kao  i Lenjinovom  shvatanju; s druge strane, vera u čoveka je osnova svih stvarno progresivnih pokreta u  toku  cele  istorije;  to  je  najglavniji  uslov  demokratije i socijalizma. Vera u čovečanstvo bez vere u čoveka je ili neiskre na ili, ako je iskrena, ona vodi do onih rezultata koje vidimo u tragičnoj   istoriji  inkvizicije,  Robespjerovog  terora  i  Lenjinove diktature. Mnogi  demokratski socijalisti i socijalistički  revolucio nari videli su opasnost u Lenjinovoj koncepciji;  niko to nije vi deo  jasnije  od  Roze  Luksemburg.  Ona  je  opominjala  da  izbor koji  treba učiniti  jeste  izbor  između  demokratije  i  birokratizma, a razvitak u Rusiji dokazao je tačnost njenog predskazivanja. Dok je bila vatren i nepomirljiv kritičar kapitalizma, ona je bila oso ba sa nepokolebljivom i  dubokom verom u čoveka.  Kada su nju i  Gustava  Landauera  ubili  vojnici  nemačke  kontrarevolucije,  iz gleda da je s njima ubijena humanistička tradicija vere u čoveka. Ovaj  nedostatak  vere  u  čoveka  omogućio  je  autoritarnim  siste mima da osvoje  čoveka, vaspitavajući ga  da  više  veruje u  jedan idol nego u samog sebe.

Ima  velikih  razlika  između  eksploatacije u  ranom  kapitalizmu j eksplotacije koju je vršio staljinizam; mada je brutalna eksplo atacija radnika u ranom kapitalizmu bila podržavana političkom moći državnog aparata, ona nije sprečavala rađanje novih i na prednih ideja;  u stvari, sve velike socijalističke ideje rodile su se u ovom periodu, u periodu kada je ovenizam mogao da cveta, i kada je čartistički pokret uništen silom tek posle deset godina. Zaista, najreakcionarnija vlada u Evropi, caristička vlada, nije se koristila metodama koje bi se mogle porediti sa metodama stalji- nizma. Posle brutalnog ugušenja kronštatske pobune, Rusija nije otvorila  nijednu  mogućnost  za  neki  napredni  pokret,  kakve  su pružali čak i najmračniji periodi ranog kapitalizma. Pod  Stalji nom, sovjetski sistem je izgubio poslednje ostatke svojih pr vobitno socijalističkih namera; ubijanje stare garde boljševika početkom tridesetih godina bilo je samo krajnji dramatični izraz ove činjenice. U mnogo čemu staljinistički sistem pokazuje slič nost sa ranim  fazama  evropskog  kapitalizma,  koji  karakteri- še brza akumulacija kapitala i nemilosrdna eksploatacija radnika, s tom razlikom što se sada upotrebljava politički teror umesto ekonomskih zakona koji su primoravali radnike XIX veka da pohvataju ekonomske uslove  kojima  su bili  izloženi. 

Superkapitalizam 

Suprotnost ovome predstavljaju izvesne ideje koje predlaže jedna grupa industrijalaca u Sjedinjenim Državama (takođe i u Fran cuskoj), tražeći rešenje industrijskog problema. Filozofiju ove grupe, koja je ujedinjena u udruženju »Council of Profit Sharing Industries«, jasno i lucidno je izrazio Dž. Linkoln u delu Podsticaj- no upravljanje (Incentive Management), koji je za poslednjih tride set osam godina bio glavni direktor Električne kompanije Linkoln. Filozofija ove grupe polazi od pretpostavki koje su u mnogo čemu slične ranije iznesenoj kritici staljinizma. »Industrijalac«, piše Linkoln, »koncentriše se na mašine, a zanemaruje čoveka, koji proizvodi i razvija mašine i očigledno ima mnogo veće mogućnos ti. On neće da razmotri činjenicu da nerazvijeni geniji rade manu- elne poslove u njegovoj fabrici gde nemaju ni prilike niti im je dat podsticaj da se razviju do genija, ili bar do normalne inteligencije i sposobnosti.«3 Autor oseća da nedostatak  interesovanja radnika za svoj rad stvara nezadovoljstvo koje vodi ili smanjenju pro duktivnosti ili industrijskom razdoru i klasnoj borbi. On smatra da je njegovo rešenje ne  ulepšavanje  našeg  industrijskog  siste ma, već važna stvar za opstanak kapitalizma. »Amerika je«, piše on, »na raskrsnici što se tiče ovoga. Mora se doneti odluka, i to brzo. Nedostaje razumevanje kod većine ljudi,  a  ipak  oni  mo raju da izaberu. Na njihovim odlukama počiva budućnost Sjedi njenih Država i pojedinaca.«4 Za razliku od većine branilaca kapi talističkog sistema, on kritikuje preovlađivanje motiva profita  u industrijskom sistemu. »U industriji«, piše on, »cilj delatnosti kompanije, koji se određuje uredbama, jeste praviti 'profit' i jedino profit. Nema nikoga osim akcionara koji dobijaju taj pro fit, a malo je akcionara koji su radnici kompanije. Sve dok je ovo istina, profit kao cilj  neće povećati  entuzijazam  kod radnika.  Taj cilj nije dovoljan; u stvari, većina radnika oseća da je  već  dato suviše  profita  akcionarima.«5

»On  radnik,  ne  želi  da  ga  obmanjuju  ekonomske  teorije  o  pla ćanju  sredstava  za  proizvodnju,  kada  on  često  vidi  kako  se  ovaj ti, odgovaraju do detalja odgovorni funkcioneri.«13 O nagradi se odlučuje na ovaj način: šest procenata profita isplaćuje se akcio narima kao dividende. »Pošto  su  dividende  isplaćene,  mi  odvaja mo na stranu »osnovni kapital« (seed money) za budućnost kom panije.   Količinu   ovog   osnovnog  kapitala  određuju   direktori   na novac  rasipa  zbog nesposobnosti  i  sebičnosti  na  višim  mestima.«6

osnovu  tekućih  poslova.«

»Osnovni  kapital«  se  upotrebljava  za

Ove kritike su vrlo slične kritikama koje su davali mnogi socija listički kritičari kapitalizma,  i  one  pokazuju  trezveno  i  realistič ko ocenjivanje ekonomskih  i  ljudskih  činjenica.  Filozofija  koja stoji iza njih; međutim, sasvim  je  suprotna  socijalističkim  ideja ma. Linkoln je ubeđen »da razvitak pojedinca može jedino da se ostvari u žestokoj konkurentskoj igri života«.7 »Sebičnost je po kretačka sila koja čini ljudski rod onim što jeste, dobar  ili  zao. Prema  tome, to je sila od  koje  moramo  da zavisimo i  da budemo investiranje i obnovu. Posle  ovih  odbijanja  od  profita,  sav  osta tak se deli kao premija između radnika i uprave. Premije su predstavljale  ukupnu  sumu  od  20%  zarada  i   nadnica  godišnje kao minimum, do 28% godišnje maksimum, kao za poslednjih šesnaest godina. Prosečna  ukupna  premija  za  svakog  namešteni- ka bila je oko 40.000 dolara za šesnaest godina, tj. kao što je uobi čajeno za slične operacije. Prosečni  troškovi za jednog  namešteni- ka u Linkolnovoj  fabrici u  1950.  godini bili  su  7.701  dolar,  premdvođeni,  ako  ljudski  rod  želi  da  napreduje.«8    On  dalje  nastavlja

 

Na  osnovu  ovog da pravi razliku »glupe« i »inteligentne« sebičnosti; prva je se bičnost ona koja dozvoljava  čoveku  da  krade, druga  nagoni  čove- ka  da  teži  ka usavršavanju,  tako  da  postaje  napredniji.9   Govoreći o podsticanju na  rad,  Linkoln  kaže  da  kao  što  se  atleta  amater ne podstiče novcem, možemo, isto tako, zaključiti da novac nije neizbežno podsticaj za industrijske  radnike,  kao  što  nije  podstrek za  rad  ni  kratko  radno  vreme,  bezbednost,  prvenstvo,  sigurnost i snaga ugovora.10 Jedini moćan podstrek, prema njemu, jeste »priz navanje naših sposobnosti od strane naših savremenika i nas sa mih«.11 Kao praktičnu posledicu  ove  ideje,  Linkoln  predlaže  me- tod industrijske organizacije, u kojoj  se  radnik  »nagrađuje za  sve što radi i što je od koristi, a kažnjava ako ne radi tako dobro kao ostali na svim poljima. On je član tima, i on se nagrađuje ili kažnjava, zavisno od toga šta može da radi i šta radi u svim prilikama da bi dobio igru.«12 Primenjujući  ovaj  sistem,  » .. .  čo- veka ocenjuju svi oni koji  tačno  poznaju neku  fazu  njegovog  ra da. Prema ovom ocenjivanju on se nagrađuje ili kažnjava. Ovaj program je paralelan sa pohvalama koje dolaze posle neke  utak mice, ili selekcije sveameričkog tima. Najbolji čovek dobij a pohva lu i položaj koji on opravdava i želi. U planu koji je ovde  iznet, čovek se nagrađuje srazmerno njegovom doprinosu uspehu kom panije. Srazmera  je  očigledna.  Svaki  čovek  napreduje  ili  nazadu je u svom  položaju  prema  svom  tekućem  rezultatu.  On  se  ocenju- je tri puta godišnje. Zbir svih ocena određuje njegov udeo u pre mijama i napredovanje.  U  vreme  kada  se  svaki  čovek  ocenjuje, na svako pitanje, koje bi on, možda, želeo  da  postavi o tome za što je  ocenjivanje  onakvo  kakvo  je i  kako  se  ono  može  poboljša sistema »Lincoln Company«, koja ima oko 1.000 radnika i nameš- tenika, imala je  vrlo  mnogo  uspeha  i  prodajna  vrednost  proizvo da po namešteniku bila je oko dva puta veća nego u drugim industrijama  električnih  aparata.  U  fabrici  Linkoln  između  1934. i 1945. godine nije bilo obustave rada u poređenju sa ostalim fabrikama  električnih  mašina,  gde  je  bilo  najmanje  11  a  najviše

96. Procenat radne fluktuacije bio je samo  oko  25%  prema osta lim   manufakturnim   industrijama.16

Princip koji je uključen u pobude uprave je u izvesnom smislu drastično  različit  od  onog  u  tradicionalnom  kapitalizmu.   Ume- sto da ne zavise od napora i rezultata  njihovog  rada  nadnice radnika  su  vezane   za   rad.   Radnik   učestvuje   u   porastu profita, dok akcionar dobija redovan prihod koji  nije  direktno vezan  za  zaradu  kompanije.17  Zapisnici  kompanije  jasno  pokazu ju da je  ovaj  sistem  doveo  do  povećanja  produktivnosti  radnika, do niske fluktuacije, do odsustva  štrajkova.  Ali  dok  se  ovaj  sis tem razlikuje u jednom važnom pogledu od shvatanja i prakse tradicionalnog kapitalizma, on je, u isto vreme, izraz  nekih  njego vih najvažnijih principa,  naročito  što  se  tiče  ljudskog  aspekta. On je zasnovan na principu sebičnosti i konkurencije, novčane nagrade kao izraz društvenog priznanja  i ne  menja  u  osnovi  po ložaj radnika u procesu  rada,  s  obzirom  na  smisao  rada  za  nje ga. Kao što Linkoln neprestano ističe, model za ovaj sistem je fudbalski tim,  grupa  ljudi  koja  se  žestoko  takmiči  sa  svima  koji su van grupe, gdje se takmiče jedan s drugim u samoj grupi i proizvode rezultate u  ovom  duhu  konkurentske  saradnje.  U  stva ri,  sistem  pobuda  uprave  je  najočiglednija  posledica  kapitalističkog sistema. On teži da  svakog  čoveka,  radnika  i  nameštenika, kao i menadžera, pretvori u malog kapitalistu; on teži da ohrabri duh konkurencije i sebičnosti kod svakog, da preobrazi kapitali zam  na  takav način da  on obuhvati  celu  naciju.18

Sistem podele profita ne razlikuje se toliko od prakse tradicio nalnog kapitalizma kao što bi se želelo. To je glorifikovani oblik »piece-work« sistem (plaćanja po komadu), koji je kombinovan sa izvesnim zanemarivanjem važnosti srazmere profita koji se ispla ćuje akcionarima. Uprkos govoru o »ljudskoj ličnosti«, sve — oce- njivanje rada, kao i sumu radnikove premije i dividendi — odre đuje uprava na jedan  autokratski  način. Osnovni princip je »po- dela profita« ne »podela rada«. Međutim, čak ako principi i nisu novi, shvatanje podele profita je interesantno, jer je ono najlo gičniji cilj za superkapitalizam, u kome se nezadovoljstvo radnika savlađuje na taj  način  što ga  dovodi  do  toga da on veruje  da je i sam kapitalist i aktivan učesnik u sistemu. 

Socijalizam 

Pored fašističkog i staljinističkog  autoritarizma  i  superkapitaliz- ma tipa koji smo opisali kao »poticajno upravljanje«, socijalistička teorija predstavlja treću veliku  reakciju  i  kritiku  kapitalizma. To je u suštini teorijska vizija,  suprotno  fašizmu  i  staljinizmu, koji su postali politička, i društvena stvarnost. Stvar stoji tako uprkos činjenici da su socijalističke vlade bile na vlasti duže  ili kraće vreme u Engleskoj i skandinavskim zemljama, pošto je većina na kojoj je počivala njihova vlast bila tako mala da nisu mogle da izmene društvo izvan najelementarnijih pokušaja ostva rivanja  njihovog  programa.

Na žalost, u vreme kada se ova knjiga piše, reči »socijalizam« i »marksizam« opterećene  su takvim  emocionalnim  nabojem da  je teško raspravljati o ovim problemima u mirnoj atmosferi. Asocija cije koje ove reči izazivaju danas  kod mnogih ljudi su »materija lizam«, »bezbožnost«, »krvoproliće« i slično — kratko rečeno, ne što što je rđavo i zlo. Takva reakcija se može razuimeti jedino ako se shvati stepen do koga reči mogu da poprime magičnu funkciju, i ako se uzme u obzir opadanje razumnog mišljenja, tj. objektiv nosti, što je tako karakteristično za naše vreme.

Iracionalna reakcija, koju izazivaju reči socijalizam i marksizam povećava se zapanjujućim neznanjem većine onih koji postaju histerični kada čuju ove reči. Uprkos  činjenici  da Marksova dela i dela ostalih socijalista svako može da nabavi  i  da  čita, većina onih koji su najveći protivnici socijalizma i marksizma nikad nisu pročitali ni jednu Marksovu reč, a mnogi drugi imaju samo po vršno znanje o tome. Kada ne bi bilo tako, izgledalo bi nemoguće da ljudi sa izvesnom sposobnošću opažanja i razumom mogu  da izopače ideje marksizma  i socijalizma u tolikoj meri kao danas. Cak i mnogi liberali, i oni koji su srazmerno oslobođeni histeri- čnih reakcija, veruju da je marksizam sistem koji se zasniva na ideji  da  je  interesovanje  za  materijalnu  dobit  najaktivnija  sila u čoveku, i da je cilj marksizma da razvija materijalnu požudu i njeno zadovoljenje. Ako se samo podsetimo da je  glavni  argu ment u korist kapitalizma ideja da je zainteresovanost za materi jalnu dobit glavni podstrek za rad, lako se može videti da je sam materijalizam koji se pripisuje socijalizmu naj karakteristični ja osobina kapitalizma, a ako bi se ma ko potrudio da prouči soci jalističke pisce sa malo objektivnosti, video bi da je njihova ori jentacija upravo suprotna, da oni kritikuju kapitalizam zbog nje govog materijalizma, zbog njegovog negativnog uticaja na  uro đene ljudske osobine u čoveku. Zaista, socijalizam u svim svojim različitim varijantama može da se razume jedino kao jedan od najznačajnijih,  idealističkih19   i  moralnih pokreta  našeg  doba.

Pored svega ostalog, čovek ne može da ne žali zbog političke gluposti ovako rđavog tumačenja socijalizma od strane Napadnih demokratija. Staljinizam je pobedio u Rusiji i Aziji baš zbog pri vlačnosti koju imaju ideje socijalizma za  široke  mase  stanovniš tva u svetu. Privlačnost leži u samom idealizmu socijalističkog shvatanja i duhovnom i moralnom ohrabrenju koje ono daje. BaS kao što je Hitler koristio reč »socijalizam« da bi učinio privlač- nijim svoje rasističke ideje, tako je i Staljin prisvojio pojam socijalizma i  marksizma  radi  svoje  propagande.  Njegov  zahtev je lažan u osnovnim tačkama. On je odvojio čisto ekonomski as pekt socijalizma, socijalizaciju sredstava za proizvodnju, od celog pojma socijalizma, i pretvorio je njegove humanističke i  druš tvene ciljeve u njihovu suprotnost. Staljinistički sistem je danas, uprkos tome što država poseduje  sredstva  za  proizvodnju,  mo žda bliži ranom i čisto eksploatatorskom obliku zapadnog ka pitalizma nego i jednoj shvatljivoj ideji o socijalističkom društvu. Opsesivna težnja za industrijskim napretkom, nemilosrdno pot- cenjivanje pojedinaca i želja za ličnom vlašću, su njegove glavne pobude. Prihvatajući tezu da su socijalizam i marksizam više ili manje identični  sa  staljinizmom,  činimo  najveću uslugu na polju propagande  koju  bi  staljinisti želeli  da  postignu.  Umesto da  pokažemo da su njihovi zahtevi lažni, mi ih podržavamo. Ovo, mož da, ne bi bio važan problem u Sjedinjenim Državama, gde socija lističke ideje nemaju mnogo uticaja na umove ljudi, ali to je vr lo ozbiljan problem za Evropu, a naročito za Aziju, gdje je socija lizam vrlo uticajan. Da bismo se borili protiv privlačnosti stalji- nizma u ovim delovima sveta, moramo  da  otkrijemo ovu  preva- ru, a ne da je podržavamo.

Postoje znatne razlike  između  raznih  škola  socijalističke  mi sli i načina njihovog razvitka od kraja XVIII veka, i te  su raz like značajne. Međutim, kao što se tako često događa u istoriji ljudske misli, razmirice između predstavnika raznih škola prikri vaju činjenicu da je elemenat koji je zajednički ovim raznim socijalističkim  misliocima mnogo  važniji  nego  razlike.

Može se reći da socijalizam kao politički pokret, a u isto vre- me kao teorija koja se bavi zakonima društva i dijagnostikom njegovih zala, potiče iz vremena francuske revolucije, od Babefa. On govori u korist ukidanja privatnog vlasništva zemlje, i traži zajedničku potrošnju plodova zemlje, ukidanje razlika između bogatih i siromašnih, vladajuće klase i klase potčinjenih. On veruje da je došlo vreme za republiku jednakih (ćgalitaires), za »veliku go stoprimljivu  kuću  (hospice)  koja  je otvorena  svima«.

Suprotno dosta jednostavnoj i primitivnoj Babefovoj   teoriji, Šarl Furije čije se prvo delo Teorija četiri pokreta (Theorie de quatre Mouvements) pojavilo 1808. g., daje kompleksniju i raz- rađeniju teoriju i dijagnozu društva. On smatra da su čovek i njegove strasti osnova za celokupno razumevanje  društva,  i ve ruje da zdravo društvo mora da služi ne toliko povećanju mate rijalnog bogatstva, koliko ostvarenju naše osnovne  strasti,  brat ske  ljubavi.  Među  ljudskim  strastima,  on  je  naročito  podvlačio »leptirovu strast«  (»butterfly  passion«), čovekovu potrebu za pro- menama, koja odgovara mnogim i različitim  mogućnostima,  koje se nalaze u svakom ljudskom biću. Rad treba da bude zadovolj stvo (»travail attrayant«) i trebalo bi da dva  časa  rada  dnevno budu čoveku dovoljna. Nasuprot univerzalnoj organizaciji velikih monopola u  svim granama  industrije,  on pretpostavlja komunal na udruženja na polju proizvodnje i potrošnje, slobodna i dobro voljna udruženja u kojima će se individualizam spontano kombi- novati sa kolektivizmom. Jedino na ovaj način može treća isto- rijska  faza,  faza  harmonije,  da uništi  dve prethodne  faze:  prvu, u kojoj  se društva zasnivaju na odnosima između robova i gospodara,  i  drugu  između  nadničara i  preduzetnika.20

Dok je Furije bio teoretičar sa donekle opsesivnim duhom, Ro- bert Oven je bio praktičan čovek, menadžer i sopstvenik jedne od najbolje organizovanih fabrika u Škotskoj. Za Ovena, takođe, cilj novog društva nije bio prvenstveno povećanje proizvodnje, već usavršavanje najdragocenije stvari koja postoji — čoveka. Kao i Furijeovo, tako se i njegovo mišljenje zasniva na psihološkom ra zmatranju ljudskog karaktera. Mada su ljudi rođeni sa izvesnim karakterističnim osobinama,  njihov  karakter  definitivno  određu ju prilike pod kojima žive. Ako su društveni uslovi života zado voljavajući, čovekov karakter će razviti  svoje urođene vrline. On je verovao da su ljudi učili u svim ranijim periodima jedino da brane sebe ili da uništavaju druge. Mora se stvoriti novi društve ni poredak, u kome će se ljudi vaspitati na principima koji će im dozvoljavati da rade zajednički i da stvaraju prave i čiste  veze između pojedinaca. Federalne grupe od tri stotine do  dve hiljade osoba pokriće zemlju biće organizovane na principu kolektivne pomoći, u okviru njih i međusobno. U svakoj zajednici lokalna uprava će raditi u najtešnjoj  saradnji  sa svakim pojedincem.

Jedna još drastičnija osuda principa autoriteta i hijerarhije može se naći u Prudonovim delima. Za njega nije osnovni prob lem zamena jednog političkog režima drugim, već izgradnja poli tičkog poretka koji izražava samo društvo. Kap prvi uzrok svih nereda i zala u društvu on vidi jednostranu i hijerarhijsku orga nizaciju autoriteta i veruje da je »ograničenje« zadataka  države stvar života i smrti u ime slobode,  i  kolektivne i  lične«.

»Preko monopola«, kaže on, »čovečanstvo je zavladalo Zemlji- nom kuglom, a pomoću udruživanja ono će postati  svoj  gospo dar.«  Njegova vizija novog društvenog poretka zasniva se na ide ji » reciprociteta, gde svi radnici, umesto da rade za jednog preduzetnika koji ih plaća i zadržava proizvod, rade jedan za dru gog, i na taj način učestvuju u proizvodnji zajedničkog proizvoda čiji profit  dele  među  sobom«.  Za njega je  naročito  važno  to  da su ova udruživanja slobodna i spontana, a ne nametnuta od drža ve, kao što su društvena preduzeća (workshops) koja finansira dr žava, koje je tražio Luj Blan. Takav sistem koji kontroliše drža va, kaže on, predstavljao bi veći broj udruženja »u kojima bi rad bio mobilisan i podjarmljen  pomoću  državne  politike  kapitaliz ma. Šta bi dobila  sloboda, univerzalna  sreća,  civilizacija?  Ništa. Mi bismo samo izmenili  lance i  društvene  ideje  ne  bi  napravile ni korak napred, mi bismo još uvek bili  pod  istom  neograniče nom vlašću, da ne kažemo pod istom  ekonomskom  fatalnošću.« Niko  nije  jasnije sagledao opasnost  koja  se  dogodila  pod  staljinizmom od Prudona, sredinom XIX veka, kao što ranije citirani pasus jasno pokazuje. On je, takođe, bio svestan opasnosti od dogmatizma, koji se potvrdio kao opasan u razvitku Marksove teorije i on je to jasno izrazio u pismu upućenom Marksu. »Po tražimo zajednički«, piše on, »ako želite, zakone društva, način na koji se oni ostvaruju, metod pomoću koga možemo da ih ot krijemo, ali, za ime boga, pošto smo uništili sve dogme, nemojmo nastojati da sami poučavamo ljude; nemojmo pasti u istu protiv- rečnost u koju je zapao vaš zemljak Luter, koji je počeo sa is ključenjima i anatemama da stvara protestantsku teologiju, po što je zbacio katoličku.«21 Prudonovo se shvatanje zasniva na je dnom etičkom pojmu u kome je samopoštovanje prvo načelo eti ke. Iz samopoštovanja proizlazi poštovanje prema bližnjima, kao drugo moralno načelo. Ovo je povezano sa unutrašnjom prome- nom u čoveku, kao osnovom novog društvenog poretka, što je Prudon izrazio u jednom pismu, gde kaže:  »Stari svet se nalazi u procesu raspadanja on se može izmeniti jedino integralnom revolucijom u idejama i u srcima .. .«22

Isto shvatanje opasnosti od centralizacije i isto verovanje u produktivne moći čoveka, mada pomešano sa romantičnom glo rifikacijom destruktivnosti, može se naći u delima Mihaila Baku- njina; u pismu od 1868. on kaže: »Veliki učitelj svih nas, Prudon, rekao je da bi najnesrećnija kombinacija koja bi se mogla desiti, bila kada bi se socijalizam ujedinio sa apsolutizmom; težnja ljudi za ekonomskom slobodom i materijalnim blagostanjem, kroz dik taturu i koncentraciju svekolike političke i društvene moći u državi. Neka nas budućnost zaštiti od naklonosti despotizma; ali neka nas ona zaštiti od nesrećnih posledica i zaluđivanja doktri- narskog ili državnog socijalizma... Ništa što je živo ili ljudsko ne može da napreduje bez slobode, i forma socijalizma koja bi uništila slobodu, ili koja je ne bi priznala kao jedini stvaralački princip ili osnovu, odvela bi nas u ropstvo i bestijalnost.«

Pedeset godina posle Prudonovog pisma upućenog Marksu, Pjotr Kropotkin je rezimirao svoje shvatanje staljinizma u tvrdnji da će se potpuni razvitak individualnosti »kombinovati sa najvi šim razvitkom dobrovoljnog udruživanja u svim svojim aspekti ma, u svim mogućim stepenima, i u svim mogućim svrhama; je dnog udruženja koje se  stalno menja, koje u  sebi nosi  elemen te svog vlastitog trajanja, koje uzima oblike koji najbolje odgova raju u svakom datom momentu mnogostrukim težnjama svih«. Kropotkin je, kao i mnogi njegovi prethodnici-socijalisti, naglašavao urođene tendencije za saradnjom i uzajamnom pomoći, koje postoje u ljudskom carstvu i u carstvu životinja.

Nastavljajući humanističke i etičke misli Kropotkina, Gustav Landauer je bio jedan od poslednjih velikih predstavnika anarhis tičke filozofije. Pozivajući se na Prudona, on je govorio da socijalna revolucija ne liči uopšte na političke revolucije; »mada ona ne može da se ostvari i ne može da živi bez ove druge, ona je ipak mirna gradnja, organizovanje novog duha za novi duh i ništa vi še«. On je odredio da je zadatak socijalističkog pokreta »da oslo bodi okorelost srca tako  da ono što leži zakopano  može da  se podigne na površinu: tako da ono što stvarno živi, a ipak sada izgleda mrtvo, može da izađe i raste«.23,24

Rasprava o Marksovoj i Engelsovoj teoriji zahteva mnogo više prostora  nego  što  je potrebno  za  ostale  socijalističke  mislioce koje smo pomenuli:  delimično zbog toga što su njihove teorije kompleksnije, obuhvataju šire područje, a nisu bez protivrečno- sti, a delimično što je marksistička škola socijalizma postala do minantna forma koju je prihvatila socijalistička filozofija u svetu. Kao i kod ostalih socijalista, Marksov osnovni pojam je čovek.

»Biti radikalan«, pisao je on jednom, »znači ići do korena, a koren u čoveku to je sam čovek.«25 Istorija sveta nije ništa drugo do tvorevina čoveka, istorija rađanja čoveka. Ali cela istorija je, ta kođe, istorija čovekovog otuđenja od sebe samog, od sopstvenih ljudskih moći; »konsolidacija našeg sopstvenog proizvoda sa je dnom objektivnom silom iznad nas, koja prevazilazi našu kontro lu, pobeđuje naša očekivanja, uništava naše proračune, je jedan od glavnih činilaca u celokupnom ranijem istorijskom razvitku«. Covek je bio objekt okolnosti, on mora da postane subjekt, tako da »čovek postane najviše biće za čoveka«. Sloboda za Marksa nije samo sloboda od političkih ugnjetača, već sloboda od domi nacije stvari i okolnosti nad ljudima. Slobodan čovek je bogat čo- vek, ali ne bogat u ekonomskom smislu, već bogat u ljudskom smislu. Za Marksa bogat čovek je onaj koji je mnogo (čovek) a ne onaj koji ima mnogo.26

Analiza društva i istorijskog procesa mora da počne sa čove- kom, ne sa apstrakcijom, već sa stvarnim, konkretnim čovekom, sa njegovim fiziološkim i psihičkim kvalitetima. Ona mora da počne sa pojmom suštine čoveka, a proučavanje ekonomije i dru štva služi samo zato da se shvati kako su prilike osakatile čoveka, kako je on postao otuđen od samog sebe i svojih moći. Priroda čoveka se ne može dedukovati iz specifičnih manifestacija ljudske prirode kako ih rađa kapitalistički sistem. Naš cilj treba da bude da saznamo šta je dobro za čoveka. Ali, kaže Marks, »ako, na pri- mer, želimo znati šta je psu korisno, onda moramo temeljno pro učiti pseću prirodu. Sama ova priroda ne da se iskonstruisati iz 'principa korisnosti'. Kad taj  prinoip  primenimo  na  čoveka,  tj. nad njime hoćemo da ocenjujemo sve ljudske radnje,  pokrete, odnose  itd.,  onda  je  tu  u  pitanju   najpre   ljudska   priroda uopšte, a potom ona koja se  menja u svakoj istorijskoj  epohi. Sve se to Bentama mnogo ne tiče. Naivno i hladno on modernog filis- tra, osobito  engleskog uzima kao tip (normalnog čoveka.«27

Cilj  razvitka  čoveka,  je  za  Marksa,  nova  harmonija  između  čo

išao tako daleko da je  u  Gotskom  programu  nemačke  socijalisti čke partije29 kritikovao predlog za potpuno ukidanje dečjeg rada. Mada je, naravno, bio protiv eksploatacije dece,  on se suprotstav ljao principu da deca ne treba da rade uopšte, već je tražio da se obrazovanje kombinuje sa manuelnim radom. »Iz  fabričkog  sis tema ponikla je«, piše on, »kao što to možemo  u  pojedinostima pratiti kod Roberta  Ovena,  klica  vaspitanja  budućnosti,  koje  će za  svu  decu  iznad  izvesne dobi  spajati proizvodni  rad  s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za povećavanje društvene proizvodnje  nego  i  kao  jedini  metod  za  proizvođenje   svestrano

 

veka  i  čoveka,  između  čoveka  i  prirode,  razvitak  u  kome  će  čorazvijenih ljudi.

Za Marksa, kao  i za Furijea,  rad mora  da posta

vekov odnos prema drugim ljudima odgovarati njegovim najvaž nijim ljudskim potrebama. Socijalizam je, za njega,  »jedna  zajed nica u kojoj je slobodan razvitak svakog uslov  za  slobodan  raz vitak svih«, društvo u kome »potpun i slobodan razvitak svakog pojedinca postaje vladajući princip«. Ovaj cilj Marks naziva rea- lizovanjem  naturalizma  i  humanizma  i  tvrdi  da  se  on  razlikuje

»od idealizma kao i od materijalizma, a ipak kombinuje  istinu  u oba«.

Kako Marks misli da se ova »emancipacija čoveka«  može  po stići? Njegovo rešenje se zasniva na ideji da je u kapitalističkom načinu proizvodnje  proces  samootuđenja  dostigao  svoj  vrhunac, zato što je čovekova fizička energija postala roba, pa prema tome, čovek je postao stvar. Radnička klasa je, kaže  on,  najotuđenija klasa stanovništva, i iz ovog razloga to je klasa  koja  će  voditi borbu za ljudsko oslobođenje. Podruštvljavanje sredstava za pro izvodnju predstavlja uslov za pretvaranje čoveka u aktivnog i odgovornog učesnika u društvenom i ekonomskom procesu i za savlađivanje jaza između  individualne  i  društvene  prirode  čove ka. »Tek kada čovek sazna i organizuje svoje »forces propres« (sopstvene snage) kao društvene snage  (zbog  toga  nije  potrebno, kao  što  Ruso  misli,  menjati  čovekovu  prirodu,  lišiti  se  njegovih

»forces propres«, i dati mu nove snage koje imaju društveni ka rakter) i, stoga više ne bude od sebe delio društvenu snagu u ob liku političke snage (tj. više ne uspostavlja državu kao sferu or- ganizovane vladavine), tek tada će čovekova emancipacija biti do vršena.«28

Kada  radnik  više  ne  bude  »zaposlen«  (u  službu  nekog  drugog,

— prim. prev.), Marks pretpostavlja da će se priroda i karakter procesa rada promeniti. Rad će postati sadržajni izraz  ljudskih snaga a ne besadržajno mučenje. Kako je za Marksa bilo važno ovo novo shvatanje  rada, postaje jasno  kada uzmemo u obzir  da je  on ne privlačap i da odgovara  potrebama  i  željama  ljudi.  Zbog  toga on predlaže, kao što  su činili  Furije  i  drugi,  da  niko  ne  treba da se specijalizuje u jednoj posebnoj vrsti posla, već svi treba da obavljaju različita zanimanja, prema svojim različtim intereso- vanjima  i  mogućnostima.

U ekonomskoj promeni društva od kapitalizma ka socijalizmu Marks je  video  odlučujuće  sredstvo  za  oslobođenje  i  emancipaci ju ljudi, za ostvarenje prave demokratije. Mada je u njegovim kasnijim delima rasprava o ekonomici imala veću ulogu nego rasprava o čoveku i njegovim ljudskim  potrebama,  ekonomska sfera nije nikad postala  sama  sebi cilj,  nije  nikad prestala  da  bu de sredstvo  za  zadovoljenje  ljudskih  potreba.  Ovo  postaje  naroči to jasno u diskusiji o onome što on naziva »vulgarnim komuniz mom«, podrazumevajući komunizam u kome se  isključivo  nagla šava ukidanje privatnog  vlasništva  nad  sredstvima  za  proizvod nju. »Neposredan fizički posed njemu je jedini cilj života i po stojanja; posao radnika se ne ukida, nego  proširuje  na  sve  lju de.. . Taj komunizam — time što  svagda  negira  čovekovu  lič nost — upravo je samo konzekventan  izraz  privatnog  vlasništva, koje je sama ta negacija... Primitivni komunizam samo  je  dovr šenje te zavisti i te nivelacije s obzirom na predočeni minimum .. . Kako to ukidanje privatnog vlasništva ima malo veze sa stvarnim prisvajanjem, dokazuje upravo apstraktna negacija čitavog sveta obrazovanja i civilizacije, povratak  neprirodnoj jednostavnosti čo veka siromašnog i bez potreba, koji nije prevladao privatno vla sništvo,  nego  do  njega  još  nije  ni  dospeo«.31

Mnogo kompleksnija, i u mnogo čemu protivrečna su shvatanja Marksa i Engelsa o državi. Nema sumnje da su Marks i Engels zastupali shvatanje da cilj socijalizma nije  samo  besklasno  druš tvo, već i društvo  bez  države,  bez  države  bar  u tom  smislu,  kao što je rekao  Engels, da će  država imati funkciju  »upravljanja stvarima«, a ne funkciju »upravljanja ljudima«. Engels je rekao, 1874, sasvim u skladu sa formulacijom koju je Marks dao u izveštaju komisije za ispitivanje aktivnosti bakunjinista 1872, »da su se svi socijalisti slagali da će država izumreti kao posledica pobede so cijalizma«. Ovi pogledi Marksa i Engelsa, i njihovo suprotstavlja nje centralističkom obliku političke vlasti, naročito  su  našli  iz raza u Marksovom izveštaju o Pariskoj komuni. Obraćajući se Ge neralnom savetu Internacionale povodom građanskog rata u Fran cuskoj, Marks je podvukao nužnost decentralizacije, umesto cen- tralizovane državne sile, čije poreklo leži u principima apsolutne monarhije. Trebalo bi da postoji široko decentralizovana zajedni ca. »Nekoliko, ali važnih funkcija, ostavljenih  još  uvek  central noj vladi treba da se prenesu na zajednicu, tj. na striktno odgo vorne službenike .. . Komunalni ustav treba da preda društvenom telu svu vlast koju su do tada prisvajale parazitske izrasline 'dr žave' koje su se hranile na društvu i sprečavale njegov slobodan razvitak.« U komuni on vidi »najzad otkriven politički oblik, u čijem znaku može  da ide napred ekonomsko  oslobođenje rada«. Komuna je želela »da individualnu svojinu učini stvarnom, pret varajući sredstva za proizvodnju, zemlju i kapital, u čista oruđa slobodnog i udruženog rada, rada koji je ujedinjen u zadruge proizvođača.«32

Eduard Bernštajn je istakao sličnost između ovih Marksovih shvatanja i Prudonovih antidržavnih i  anticentralističkih  shvata- nja, dok je Lenjin tvrdio da Marksovi komentari ni u kom slučaju ne pokazuju da je on prihvatio decentralizaciju. Izgleda da su i Bernštajn i Lenjin bili u pravu u svojim tumačenjima pozicija Marksa i Engelsa, a da rešenje protivrečnosti leži u činjenici da je Marks prihvatio decentralizaciju i odumiranje države kao cilj kome socijalizam treba da teži, i do koga će eventualno stići, ali je on mislio da se to može desiti jedino posle, a ne pre nego što radnička klasa osvoji političku vlast i izmeni državu.  Za Marksa je osnivanje države bilo sredstvo, neophodno da se stigne do ci lja — do njenog ukidanja.

Ipak, ako se razmotri Marksova aktivnost u Prvoj internaciona- li, njegov dogmatski i netolerantan  stav  prema  svakom  ko  se nije slagao s njim u sitnicama, malo ima sumnje da je Lenjinovo centralističko tumačenje Marksa bilo nepravedno prema Marksu, mada je Marksovo decentralističko slaganje sa Prudonom bilo, ta- kođe, istinski deo njegovih pogleda i doktrina. Baš u ovom Mark sovom centralizmu leži osnova za tragični razvitak socijalizma u Rusiji. Dok se Lenjin, možda, nadao eventualnom ostvarenju decentralizacije, ideja koja se, u stvari, manifestovala u pojmu sov jeta, gde se donošenje odluka ostvarivalo na najmanjim i najkon- kretnijim nivoima decentralizovanih grupa, staljinizam je razvio jednu stranu protivrečnosti, princip centralizacije, u praksi naj nemilosrdnije državne organizacije koju je poznavao savremeni svet, prevazilazeći čak i centralističke principe koje su sledili fašizam i nacizam.

Protivrečnosti su kod Marksa dublje nego što je to vidlijvo u protivrečnostima između principa centralizacije i decentralizacije. S jedne strane, Marks je, kao i svi drugi socijalisti, bio ubeđen da oslobođenje čoveka nije prvenstveno političko, već ekonomsko i društveno pitanje: da se odgovor na problem slobode nije na lazio u promeni političkog oblika države, već u ekonomskoj i so cijalnoj promeni društva. S druge strane, uprkos njihovih sop- stvenih teorija, Marks i Engels su bili umnogome vezani tradicio nalnim shvatanjem dominacije političke sfere nad društveno-eko- nomskom. Oni se nisu mogli osloboditi tradicionalnih shvatanja važnosti državne i političke vlasti, ideje o osnovnoj važnosti čL- stih političkih promena, ideje, koja je bila vodeći princip velikih buržoaskih revolucija XVII i XVIII veka. U  tom pogledu Marks i Engels su bili više »buržoaski« mislioci nego što su to bili Pru- don, Bakunjin, Kropotkin i Landauer. Ma kako izgledalo para doksalno, lenjinistički razvitak socijalizma predstavlja pre korak unazad ka buržoaskim pojmovima državne i političke vlasti, ne go novo socijalističko shvatanje koje su mnogo jasnije  izrazili Oven, Prudon i drugi. Ovaj paradoks u Marksovoj filozofiji jasno je izrazio Buber: »Marks je«, piše on, »prihvatio ove glavne kom ponente ideje komune ne upoređujući ih sa sopstvenim centraliz mom i ne izvršivši izbor između  njih. On,  očigledno,  nije  video u tome dubok problem, što je dolazilo usled prihvatanja hegemo nije političke tačke gledišta; hegemonije, koja je za njega svuda postojala sve dok se ticala revolucije, njene pripreme i njenih re zultata. Od tri načina mišljenja u javnim pitanjima — ekonomski društveni i politički — Marks je primenjivao prvi sa metodskim savršenstvom, sa strašću se posvetio trećem — i ma kako to zvu čalo apsurdno iz usta nekvalifikovanog marksiste — samo vrlo retko je dolazio u prisan kontakt sa drugim, i on nikad nije po stao odlučujući faktor za njega.«33

Tesno povezan sa Marksovim centralizmom je i stav prema re volucionarnoj akciji. Mada je tačno da su Marks i Engels prizna vali da socijalistička kontrola države ne mora da se postigne ne ophodno silom i revolucijom  (kao, na primer, u Engleskoj  i Sjedinjenim Državama), podjednako je tačno da su oni u  celini  ve- rovali da radnička klasa,  da  bi postigla  svoj  cilj,  treba  da  preuz me vlast putem revolucije. U stvari, oni su bili za opštu vojnu služ bu, a poneki put za internacionalne ratove, kao sredstvo koje će olakšati revolucionarno prisvajanje vlasti. Naša generacija je bila svedok tragičnih posledica sile i  diktature  u Rusiji;  mi  smo videli da je primena sile  u  društvu  destruktivna za ljudsko blagostanje, kao i njena primena u međunarodnim odnosima u obliku ratova. Ali ako se danas Marks prvenstveno  kritikuje kao pobornik sile i revolucije, to je izvrtanje  činjenica.  Ideja  o  političkoj  revoluciji nije specifično marksistička  ili socijalistička ideja, već je to tra dicionalna ideja  srednje  klase  buržoaskog  društva,  za  poslednjih tri stotine godina. Zbog toga što je srednja klasa verovala da je uki danje političke sile koja pripada monarhiji i prisvajanje  političke moći  od  strane  naroda,  rešenje   društvenog   problema,   smatralo se da je politička revolucija sredstvo za postizanje slobode. Naša moderna demokratija je rezultat sile i revolucije, revolucija Ke- renskog  1917.  i nemačka  revolucija  1918.  g.  toplo  su pozdravljene u zapadnim zemljama. To je  tragična  Marksova  greška,  greška koja je doprinela razvitku staljinizma, da se on nije oslobodio tradicionalnog precenjivanja političke moći i sile; ali ove ideje su predstavljale deo nasleđa iz prošlosti, a ne novo socijalističko shvatanje.

Čak i kratka rasprava o Marksu bila bi  nepotpuna  bez  komen tara o njegovoj teoriji istorijskog materijalizma. Ova teorija pred stavlja u istoriji filozofije, možda, najtrajniji i najvažniji Marksov doprinos razumevanju zakona koji vladaju u društvu. Njegova pretpostavka je da pre nego što se čovek uključi ma u koju vrstu kulturne aktivnosti, on mora da proizvodi sredstva za fizičko održavanje. Način na koji on proizvodi i troši određen je nizom objektivnih uslova; njegovom sopstvenom fiziološkom konstituci jom, proizvodnim snagama koje ima na raspolaganju i koje su, sa svoje strane, uslovljene plodnošću zemlje, prirodnim izvorima, ko munikacijama i tehnikom koju on  proizvodi. Marks  je pretpostav ljao da materijalni uslovi čoveka određuju njegov način  proizvod nje i potrošnje, a da to, sa svoje strane, određuje društveno-politič- ku, organizaciju, njegov život i, eventualno, njegov način mišljenja i osećanja. široko rasprostranjeno nerazumevanje ove  teorije  uslo- vilo je da se ona tumačila u tom smislu da je Marks mislio da je težnja za dobiti glavni motiv čoveka. U stvari, ovo je dominantno shvatanje  koje  je  izraženo  u  kapitalističkoj  filozofiji,  shvatanje koje  je  stalno  podvlačilo  da  je  glavni  podstrek  za  čovekov  rad njegova zainteresovanost za  novčanu  nagradu.  Marksovo  shvata nje važnosti ekonomskog faktora nije bilo psihološko, naime, eko nomska motivacija u subjektivnom  smislu;   ono  je  bilo  sociološ ko, u  kome  je  ekonomski  razvitak bio  objektivni  uslov  za  kultur ni razvitak.34 Njegova glavna kritika kapitalizma odnosila se  u- pravo na to da je on osakatio čoveka dominacijom ekonomskih interesa; socijalizam je za njega  takvo  društvo  u  kome  će  se  čo vek osloboditi ove dominacije pomoću  racionalnijeg,  pa  prema tome i produktivnijeg oblika ekonomske organizacije. Marksov materijalizam je u osnovi bio drugačiji od materijalizma koji je preovlađivao u XIX veku.  Prema  ovoj  drugoj  formi  materijaliz ma podrazumevalo se da su duhovne pojave prouzrokovane mate rijalnim pojavama.  Tako  su,  na  primer,  ekstremni  predstavnici ove vrste materijalizma verovali da je misao proizvod aktivnosti mozga, baš »kao što je urin  proizvod  aktivnosti  bubrega«.  Mark sovo shvatanje  se,  pak,  sastojalo  u tome da  se  mentalne  i  duhov ne pojave moraju shvatiti kao rezultat cele životne prakse,  kao rezultat neke vrste pripadnosti pojedinca njegovim bližnjima i pri rodi. Marks je svojim dijalektičkim metodom savladao materija lizam XIX veka i razvio pravu dinamičku i celovitu teoriju, zas novanu  na  čovekovoj  aktivnosti,  a  ne  na  njegovoj  fiziologiji.

Teorija istorijskog materijalizma nam pruža važne naučne poj move za razumevanje zakona istorije;  bilo  bi  mnogo  korisnije  da su je Marksovi sledbenici razvili dalje, nego što su dopustili  da zaglibi u neplodnom dogmatizmu. Bio bi to napredak ako bi se priz nalo da su Marks i Engels učinili samo prve korake, uočivši među sobnu zavisnost između razvitka ekonomije i kulture. Marks je potcenjivao  složenost  ljudskih  strasti.  On  nije   dovoljno   shvatio da sama ljudska priroda ima svoje potrebe i zakone koji  su  u stalnoj interakciji sa  ekonomskim  uslovima  koji  uobličuju  istorij- ski razvitak;35  pošto  mu  je  nedostajala  zadovoljavajuća  psihološ ka pronicljivost, on nije  dovoljno  shvatio  ljudski  karakter  i  nije bio  svestan  činjenice  da,  mada  čoveka  uobličuju  forme  društvene i  ekonomske  organizacije,  on  sa  svoje  strane  takođe  uobličuje njih.  On  nije  dovoljno  uočio  strasti  i  težnje  koje  su  ukorenjene u čovekovoj prirodi i uslovima  njegove  egzistencije  i  koje  su  sa me po sebi  najsnažnije  snage  ljudskog  razvitka.  Ali  ovi  nedostaci su ograničenja jednostranosti, kakve nalazimo u svakom produk tivnom naučnom shvatanju, i Marks i  Engels  su  sami bili  svesni ovih ograničenja. Engels je izrazio ovo u poznatom pismu, u kome je rekao, da zbog novine njihovog otkrića, Marks i on nisu poklo nili   dovoljno  pažnje   činjenici   da   istoriju  nisu  određivali   samo ekonomski uslovi, već da su faktori kulture, sa svoje strane, tako- đe uticali  na  ekonomsku  osnovu  društva.

Marksova sopstvena preokupacija je sve više postajala preoku pacija čisto ekonomskim analizama kapitalizma. Važnost njegove ekonomske teorije ne menja se time što su njegove osnovne pret postavke i predviđanja bili delimično  tačni a delimično pogrešni, a posebno što se tiče njegove pretpostavke o neophodnosti (re lativnog) osiromašenja radničke klase. On nije bio u  pravu,  ta- kođe; ni u pogledu romantičarskog idealizovanja radničke  klase, što je bio rezultat čisto teorijske šeme, a ne posmatranja ljudske realnosti radničke klase. Ali ma kakvi da su njegovi nedostaci, njegova ekonomska teorija i njegova pronicljiva analiza  ekonom ske strukture kapitalizma predstavljaju definitivan napredak sa naučne tačke gledišta u odnosu na sve druge  socijalističke  te orije.

Međutim, ova  snaga bila je istovremeno i njegova slabost. Ma da je Marks počeo svoju ekonomsku  analizu sa  namerom da ot krije uslove otuđenja čoveka, i mada je verovao da će to zahteva- ti samo srazmerno kratko proučavanje, on  je  proveo  veći  deo svog  naučnog  rada  gotovo  isključivo  u  ekonomskim  analizama, i mada nije nikad izgubio iz vida cilj — oslobođenje čoveka — i kritika kapitalizma i socijalistički cilj  izražen  u  ljudskom  smislu sve su više bili potisnuti ekonomskim razmatranjima. On nije shvatio iracionalne sile u čoveku koje su razlog da se on plaši slo bode i koje u njemu proizvode žudnju za vlašću (silom) i njego vu destruktivnost. Naprotiv, u osnovi njegovog shvatanja čoveka nalazila se implicitna pretpostavka o čovekovoj prirodnoj  dobro ti, koja će sebe potvrditi čim se razreše ekonomski okovi koji je osakaćuju. Čuvena tvrdnja na kraju Komunističkog manifesta da radnici »nemaju ništa da izgube osim svojih okova« sadrži dubo ku psihološku pogrešku. Sa svojim lancima oni imaju da izgube takođe sve one iracionalne potrebe i zadovoljenja koja su nastala u vreme dok su oni nosili lance. U ovom pogledu, Marks i Engels nikad nisu prevazišli naivni optimizam XVIII veka.

Ovo potcenjivanje složenosti ljudskih strasti dovelo je do tri najopasnije greške u Marksovoj filozofiji. Prva greška, do zane marivanja moralnog faktora u čoveku. Baš zato što je pretposta vio da će se čovekova dobrota potvrditi automatski kad se postig nu ekonomske promene, on nije video da bolje društvo ne mogu da stvore ljudi koji nisu pretrpeli moralnu promenu. On nije po klanjao  pažnju,  bar  ne  eksplicitno,  neophodnosti  nove  moralne orijentacije, bez koje su sve političke i ekonomske promene bes plodne.

Druga greška, koja proističe iz istih izvora, jeste Marksovo groteskno pogrešno ocenjivanje uslova za  ostvarivanje  socijaliz ma. Suprotno ljudima kao što su Prudon i  Bakunjin  (i  kasnije Džek London u svojoj Gvozdenoj peti), koji  su  predvideli  mrak koji će obuhvatiti zapadni svet pre nego što zasija nova svetlost, Marks i Engels su verovali u neposredni dolazak »dobrog  druš tva«, i samo  su nejasno bili  svesni mogućnosti novog varvarstva u obliku komunističkog i fašističkog autoritarizma i ratova ne- čuvene destruktivnosti. Ovo nerealističko pogrešno  shvatanje  je bilo uzrok mnogim teorijskim i političkim greškama u Marksovoj i Engelsovoj filozofiji i osnova za uništenje socijalizma koje je počelo sa Lenjinom.

Treća greška jeste Marksovo shvatanje da podruštvljavanje sredstava za proizvodnju nije bilo samo neophodan, već i dovo ljan uslov za pretvaranje kapitalističkog u socijalističko koope rativno društvo. U  osnovi ove greške  leži, opet, prekomerno up- rošćena, preterano optimistička, racionalistička slika čoveka. Baš kao što je Frojd verovao da  će oslobađanje čoveka  od  neprirod- nih i prestrogih seksualnih zabrana dovesti do  mentalnog  zdrav lja, tako je i Marks verovao da će oslobođenje od ekonomske eksploatacije automatski proizvesti slobodna i udružena bića. On je bio isto toliko optimista u shvatanju neposrednih rezultata pro- mena faktora okoline kao što su bili i enciklopedisti XVIII  veka, i malo cenio snagu iracionalnih i destruktivnih strasti, koje  se ni- su mogle izmeniti za jedan dan usled ekonomskih promena. Frojd je, posle iskustva iz prvog svetskog rata, sagledao ovu snagu de struktivnosti i drastično  je izmenio  ceo  svoj  sistem,  prihvatajći da je nagon za destrukcijom isto tako jak i neuništiv kao i eros. Marks nikad nije došao do takvog saznanja i nikad nije promenio svoju jednostavnu formulu da je podruštvljavanje sredstava za proizvodnju  pravi put  do  socijalističkog cilja.

Drugi izvor za ovu grešku bio je njegovo precenjivanje politič- kih i ekonomskih aranžmana, na šta sam ranije ukazao. On je bio čudno nerealističan kada negira činjenicu da je za samog radnika mala razlika u tome  da li preduzeće poseduje »narod« — držala — vladina birokratija, ili privatna birokratija koju su iznajmili akcionari. On nije video, u suprotnosti sa sopstvenim teorijskim mišljenjem, da jedino što je važno jesu aktuelni i stvarni uslovi rada, odnos radnika prema radu, prema drugim radnicima i pre. ma   onima  koji  upravljaju  preduzećem.

U kasnijim  godinama  svog  života, Marks je,  izgleda, bio  spre man da izvrši izvesne izmene u svojoj  teoriji. Verovatno pod uti- cajem rada Bahofena i Morgana,  počeo je da veruje da je primi tivno  agrarno  društvo,  zasnovano  na  kooperaciji  i  zajedničkoj svojini zemlje, bilo moćan oblik društvene organizacije, koja može da dovede direktno do viših formi podruštvljavanja a da ne mora da prođe  kroz fazu kapitalističke  proizvodnje.  On  je  izrazio ovo verovanje u svom odgovoru Veri Zasulič, koja ga je pitala o nje govom stavu prema »miru«, starom obliku agrikulturne zajednice u Rusiji. Dž. Fuks je istakao36 veliku važnost ove promene u Mark- sovoj  teoriji,  i  takođe, činjenicu da je  Marks,  u  toku poslednjih osam godina svoga života, bio razočaran i obeshrabren, osećajući neuspeh svojih revolucionarnih nada.  Engels  je priznao,  kao  što sam  spomenuo  ranije,  da  nisu  dovoljno  poklonili  pažnje  snazi ideja u svojoj  teoriji istorijskog materijalizma,  ali Marksu  i  En- gelsu nije pošlo za rukom da učine krupnije izmene svog sistema.

Nama, koji živimo sredinom XX veka, vrlo je lako da primeti- mo Marksove nedostatke. Mi smo videli tragičnu ilustraciju ove greške u Rusiji. Mada je staljinizam dokazao da socijalistička ekonomija može da dela uspešno sa ekonomske tačke gledišta, on je, takođe, pokazao da ona sama po sebi  ni  u  kom  slučaju  ne mora da stvori duh jednakosti i saradnje; on je pokazao da po- sedovanje sredstava za proizvodnju od strane »naroda« može da postane ideološki zaklon za eksploataciju naroda od strane jedne industrijske vojne i političke birokratije.  Podruštvljavanje  izves- nih industrija u Engleskoj, koje je preduzela laburistička vlada, pokazuje da za britanskog rudara ili radnika u čeličnoj ili he- mijskoj industriji ima malo razlike ko postavlja menadžere u nje govom preduzeću, pošto aktuelni i stvarni uslovi njegovog rada ostaju isti.