VI               Razne druge dijagnoze 

Devetnaesti vek 

Dijagnoza bolesti savremene zapadne kulture, kao  što smo poku- šali  da je opišemo u prošloj  glavi, nije  nimalo nova;  jedino što se  zahteva  to  je  da  se  problem  bolje  shvati,  primenjujući  više empirijski  pojam  otuđenja  na   različite  pojave   koje  opažamo, kao i da se uspostavi veza između otuđenja i humanističkog poj ma ljudske prirode i mentalnog zdravlja. U stvari, značajno je da su izvesni mislioci,  koji su živeli u XIX veku, zastupali  kritičko shvatanje o društvu  XX  veka  mnogo pre nego  što je  simptoma- tologija,  koja izgleda  tako očigledna  danas, počela  da  se razvija. Takođe je  značajno  da  su njihove  kritičke  dijagnoze  i  prognoze bile međusobno slične, kao što su bile slične u  kritici XX veka. Ljudi  vrlo  različitih  filozofskih  i  političkih  shvatanja  dali  su prognozu o propasti i varvarizmu, u  koje srlja XX  vek. Švajcar- ski konzervativac Burkhart, ruski  religiozni radikal Tolstoj, fran cuski anarhista Prudon, kao i njegov konzervativni zemljak Bod- ler, američki anarhist Toro, i kasnije njegov zemljak, više politič ki nastrojen,  Džek London, nemački revolucionar Karl Marks — svi su se oni  slagali u veoma oštroj  kritici  savremene  kulture  i mnogi od njih su anticipirali mogućnost dolaska jedne epohe var- varizma.  Marksova  predviđanja  su  bila  ublažena  njegovom  pret postavkom da je socijalizam moguća  i čak  verovatna alternativa. Burkhart je, iz  svoje konzervativne perspektive,  obojene švajcar- skom  sposobnošću  za  tvrdoglavo  odbijanje  da  bude  impresioni ran recima i sjajem, napisao u pismu 1876. da će Evropa verovat- no još imati nekoliko mirnih decenija pre nego što se pretvori u novu vrstu  Rimske Imperije, u militaristički i  ekonomski  despo- tizam,  pomoću  mnogih  strašnih  ratova  i  revolucija:  »Dvadeseti vek  je  izabran  za  sve  drugo  samo  ne  za  demokratiju.«  Godine 1872.  Burkhart je pisao  prijatelju:  »Imam predosećanje  koje još zvuči  kao  ludost,  ali  koje  me  ne  ostavlja:  militaristička  država mora  da postane  veliki  industrijalac.  Ova  koncentracija  ljudi  u velikim radionicama ne sme se zauvek prepustiti njihovoj  pohlepi i siromaštvu; logična posledica toga bila bi  predodređena i kon- trolisana količina bede sa napretkom i u uniformi, koja bi poči njala i završavala uz pratnju bubnjeva... Postoji verovatnoća da će doći do dugog i dobrovoljnog potčinjavanja jednom vođi ili uzurpatoru. Ljudi više ne veruju u principe, ali će, verovatno, po vremeno verovati u spasioce. Zbog ovoga će autoritet opet podići glavu u  divnom XX veku, i  to će biti strašna glava.«1

Burkhartovo  predskazivanje takvih  sistema  kao  što  su fašizam i staljinizam u XX veku  razlikovalo  se  donekle  od  predskaziva- nja revolucionarnog Prudona. »Pretnju za budućnost«,  piše  Pru don, »predstavlja kompaktna demokratija koja izgleda kao da je zasnovana na diktaturi masa, ali u kojoj mase nemaju više moći nego što je potrebno da se osigura opšte ropstvo, u skladu sa sledećim pravilima i principima koji su pozajmljeni iz starih ap- solutizama: nedeljivost javne moći, sveobuhvatna centralizacija, sistematsko uništavanje celokupne ličnosti, korporativna i regi onalna misao za koju se smatra da dovodi do razdora, inkvizitor- ska policija...«  »Ne treba više  da  se zavaravamo«,  pisao je  on.

»Evropi je dosta filozofije i poretka;  ona ulazi u eru brutalne sile i preziranja principa.« I kasnije on piše »Onda će početi veliki rat između šest velikih sila... Onda će doći pokolj, i nemoć koja će slediti ova krvoprolića biće užasna. Nećemo  doživeti  da  vidimo dela novog doba,  borićemo  se u  mraku;  moramo  se  pripremiti da podnesemo ovaj život bez mnogo tuge, vršeći svoju dužnost. Pomažimo jedni druge, pozivajmo jedni druge u mraku, i prime- njujmo pravdu kad god nam se ukaže prilika.« I na kraju: »Da nas se civilizacija nalazi u krizi za koju čovek može da pronađe samo jednu sličnost u istoriji — tj. krizu koja je dovela do poja ve hrišćanstva. Sve  tradicije su istrošene, sva verovanja ukinuta; ali novi program još nije pripremljen, tj. još nije ušao u  svest masa. Zbog toga dolazi ono što ja nazivam rasulo. To je naj suro viji trenutak društva... Ne živim u  iluziji i  ne  očekujem  da  ću se jednog jutra probuditi i videti uskrsnuće slobode u našoj zem lji, koje bi došlo gotovo kao čudo... Ne, ne; naša sudbina je pro padanje, i to propadanje koje će trajati izvestan period vremena, čiji kraj ne mogu da odredim i koji neće trajati manje od jedne ili dve generacije. Ja ću videti samo zlo, ja ću umreti usred mraka.«2

Dok su Burkhart i Prudon jasno videli da su fašizam i stalji nizam posledica kulture XIX veka (ovo proročanstvo ponovio  je još određenije Džek  London u  svom  delu  Gvozdena peta),  drugi su zasnivali svoju dijagnozu na duhovnom siromaštvu i otuđenju savremenog društva, što je moralo dovesti, kako oni kažu, do de humaniziranja  i  propadanja  kulture.

Koliko ima sličnosti između dve izjave koje su dali tako razli čiti pisci kao što su Bodler i Tolstoj. Bodler piše 1851. u nekim od lomcima koji nose naziv Fusees (Rakete): »Svet se  približava svom kraju. Samo iz jednog razloga može i dalje  da  traje:  zato što slučajno postoji. Ali kako je slab ovaj razlog u  poređenju  sa svim onim što predskazuje suprotno, a naročito u poređenju sa pitanjem: šta ostaje svetu od čoveka u budućnosti? Pretpostav ljajući da se on nastavlja materijalno, da bi to bila egzistencija dostojna svog imena i istorijskog  rečnika?  Ne  kažem  da  će  se svet vratiti na nezemaljske (sablasne) uslove i na neobični nered južnoameričkih republika; niti kažem da bi trebalo da se vratimo primitivnom divljaštvu, i sa puškom u ruci da tražimo hranu po travom obraslim ruševinama  naše  civilizacije.  Ne,  takve  avantu re bi još uvek zahtevale izvesnu životnu energiju, eho iz praiskon- skih vremena. Mi ćemo  dati  novi primer neumoljivosti  duhovnih i moralnih zakona i bićemo njihove nove žrtve:  nestaćemo  zbog istih stvari zbog kojih verujemo da živimo. Tehnokratija će nas amerikanizovati, napredak će biti duhovno uništen toliko da se krvožedni, frivolni i neprirodni  snovi utopista neće moći porediti s ovim pozitivnim  činjenicama.  Pozivam  svaku  osobu  sposobnu da mi pokaže šta je ostalo od života. Religija! Nepotrebno je govoriti o tome, ili tražiti njene ostatke; skandalozno je što  se netko trudi čak i da poriče boga. Privatno vlasništvo! Ono je, striktno govoreći, napušteno sa ukidanjem prava  prvorođenog sina na nasleđe; ipak će doći vreme kada će čovečanstvo kao os vetoljubivi ljudožder ščepati poslednji komad od onih koji s pra vom sebe smatraju naslednicima revolucije. I ovo čak neće biti najgore... Opšta propast se  neće  manifestovati  samo  ili  naroči to u političkim institucijama ili u opštem napretku  ili ma u  če mu  drugom što bi odgovaralo tome;  ona će se videti, pre  svega, u niskosti ljudskih srca. Da li je potrebno da dodam da će ovakav mali ostatak društvenosti jedva moći  da izdrži  užasnu brutalnost i da će upravljači, da bi zadržali svoju sopstvenost i da bi održali lažan poredak, nemilosrdno pribeći merama koje će nas, već oko- rele, naterati da zadrhtimo?«3

Nešto kasnije Tolstoj je pisao: »Srednjovekovna teologija ili rimska korupcija morala otrovala je samo  njihove sopstvene narode, mali deo čovečanstva; danas, elektricitet, železnice i te legraf  kvare ceo svet.  Svako  ove  stvari  prisvaja.  Niko  ne  može da to ne čini. Svako pati na isti način, primoran je da u istoj me- ri promeni svoj način života. Svi moraju da izdaju ono što je naj važnije u njihovom životu, razumevanje samog života, religiju. Mašine — šta one proizvode? Telegraf — šta on odašilje? Knjige, novine — kakve vesti šire? Železnice — kome idu i u kakvo me sto? Milioni ljudi su grupisani  i potčinjeni  najvišoj  vlasti — šta da postignu? Bolnice, lekari, dispanzeri produžavaju život  — za šta? Kako lako pojedinci, kao i cele nacije, prihvataju svoje nazo vi civilizacije kao istinske civilizacije: završavanje studija, odr žavanje čistih noktiju, korišćenje usluga krojača i berberina, pu tovanje po inostranstvu, to nam je  potpuni  najcivilizovaniji  čo vek. A što se tiče nacija: što je moguće više železnica, akademija, fabrika, ratnih lađa, utvrđenja, novina, knjiga, partija, parlamena ta. To je potpuna najcivilizovanija nacija. Dovoljno pojedinaca, prema tome, kao i nacija, može biti zainteresovano za civilizaciju, ali ne i za pravu prosvećenost. Ono prvo je lako i nailazi na odo bravanje; ovo drugo zahteva ogromne napore i zbog toga kod ve like većine uvek nailazi samo na prezir i mržnju, jer razotkriva laži  civilizacije.«4

Manje drastična, ali isto tako jasna kao i u navedenih pisaca, je i kritika moderne kulture koju je dao Toro. U svom delu Ži vot bez principa (Life without Principles, 1861)5 on kaže:  »Pogledaj mo način na koji provodimo svoj život. Ovaj svet je poslovno mesto. Kalkva beskrajna buka. Gotovo svake noći budi me brektanje lokomotive.  Ona  prekida  moje  snove.  Nema  praznika.  Bilo  bi divno videti čovečanstvo  jednom  u  dokolici.  Uvek  samo  rad,  rad. Ne mogu  lako da kupim svesku bez linija da  beležim  svoje  misli; one su iscrtane obično za dolare i  cente.  Jedan  Irac,  videvši  me kako u polju pravim beleške, sasvim je prirodno zaključio da sračunavam svoju zaradu. Ako je čovek kao dete, bio bačen kroz prozor i  na  taj  način  ostao  bogalj,  ili  ako  je  izgubio  pamet  jer su ga uplašili Indijanci, ljudi ga žale uglavnom zbog toga što je onesposobljen za  —  rad.  Ja  mislim  da  ne  postoji  više  ništa,  čak ni zločin, suprotnije poeziji;  filozofiji,  da,  i  samom  životu,  nego što je ovaj  neprekidni posao .. .

Kada bi čovek šetao po šumi svakodnevno pola dana iz ljubavi prema njoj, izložio hi se opasnosti da ga smatraju besposličarem; ali ako provodi ceo dan preračunavajući posečena stabla i ogolju- jući zemlju pre vremena, onda smatraju da je vredan i predu- zimljiv. Kao da ljudi nemaju nikakva druga interesovanja za svo je šume osim  da ih seku!...

Putevi kojima možete doći do novca gotovo uvek, bez izuzetka vode nadole. Da se učini nešto pomoću čega će se zaraditi novac znači jedino biti dokon ili čak i gore. Ako radnik ne dobije ništa više osim nadnice koju mu plaća poslodavac, on je prevaren, on vara samog sebe. Ako čovek želi da zaradi novac kao pisac ili predavač, on mora da bude popularan, što znači da ide nadole str moglavce .. .

Cilj radnika ne bi trebalo da bude da zaradi sredstva za život, da dobije 'dobar posao', već da dobro obavi neki posao; čak i u novčanom smislu bilo bi ekonomično za jedan grad da plaća svo je radnike tako dobro da oni ne osećaju da rade za niske ciljeve, tj. jedino za opstanak, već  za  naučne  ili  čak  i  moralne  ciljeve. Ne upošljavajte čoveka koji radi samo za  novac, već  onoga koji radi iz ljubavi prema radu... Način na  koji  većina  ljudi  zara đuje svoje izdržavanje, tj. sredstva za život, je čista varka i iz- begavanje pravog života, delimično zato što ne znaju ili ne shva- taju  ništa  bolje ...«

U zaključku on kaže: »Za Ameriku se kaže da je ona arena na kojoj treba da se izvojuje bitka za slobodu; ali svakako da to ne može biti sloboda u čisto političkom smislu. Čak ako dopustimo da je Amerikanac oslobodio sebe od političke tiranije, on je još rob ekonomske i moralne tiranije. Sada, pošto je republika — res-publica — uspostavljena, vreme je da se povede računa o res-

-privata — privatnom stanju — da se pobrinemo, kao što je rim ski Senat poverio svojim savetnicima, da privatno stanje ne pre- trpi štetu — 'ne quid res-privata detrimenti caperet.'

Da li mi ovo nazivamo zemljom slobodnih ljudi? Kakva je ko rist ako se oslobodimo od kralja Džordža i nastavimo da budemo robovi kralja Predrasuda. Kakva je korist da budemo rođeni slobodni, a da ne živimo slobodno? Kakva je vrednost svake po litičke slobode ako nije to da bude sredstvo za moralnu slobodu? Da li je ta sloboda kojom se hvališemo sloboda da budemo robo vi ili sloboda da budemo slobodni? Mi smo nacija političara koji se brinu samo o krajnjoj odbrani slobode. Možda će tek deca na še dece biti slobodna. Mi sami sebe nepravedno ocenjujemo. Po stoji jedan deo nas koji nije predstavljen. To je ocenjivanje bez predstavljanja. Mi natovarujemo trupe, natovarujemo budale i stoku svake vrste na sebe. Mi natovarujemo svoja tela na svoje jadne duše sve dok tela ne unište naše duše...

One stvari koje sada najviše  zaokupljaju  pažnju ljudi,  kao  što su politika i svakodnevna rutina, svakako su životne funkcije ljudskog društva,  ali  bi trebalo  da se  izvršavaju  nesvesno, kao  i odgovarajuće  funkcije  fizičkog  tela.  One  su  nešto  ispod-ljudsko, neka  vrsta  vegetiranja.  Ja  poneki  put  nesvesno  osećam  da  se one dešavaju oko mene, kao što čovek može  da postane svestan nekog procesa pokvarene probave i da, stoga, ima dispepsiju (loše varenje),  kako  se  to  naziva.  To  je isto  kao  da  se  mislilac  pre pusti  da  ga  samelje  veliki  želudac  stvaranja.  Politika  je,  tako reći,  želudac  društva,  pun  kamenčića  i  šljunka, a  dve  političke partije  su  njegove  suprotne  polovine,  poneki  put,  možda  pode- Ijene u četvrtine koje  mrve jedna drugu.  Ne samo pojedinci već i  države  imaju  na  taj  način  utvrđenu  dispepsiju,  koja  se  izra žava,  sami  možete  zamisliti,  sa  kakvom  vrstom  rečitosti.  Ta ko naš  život nije  potpun zaborav, već,  isto tako,  avaj, u velikoj meri pamćenje  onoga  čega nikada  ne  bi  trebalo  da  smo  svesni, svakako  ne u našim budnim  časovima. Zašto se ne bismo  susre tali, ne uvek kao  dispeptičari, da pričamo  o  svojim  rđavim  sno vima, već neki put  kao  eupeptičari,6   da  čestitamo jedni  drugima na veličanstvenom  jutru? Svakako  da ovo  nije  preteran zahtev.« Jednu od  najdubljih dijagnoza kapitalističke  kulture XIX  veka dao je sociolog Emil Dirkem,  koji nije bio  ni politički  ni  religi ozni radikal. On tvrdi da su pojedinci i grupe u savremenom in dustrijskom  društvu  prestali  da  funkcionišu  zadovoljavajuće;  da oni žive u  stanju  »anonime«, tj. u nedostatku sadržajnog  i  siste matskog društvenog života;  da pojedinci sve više slede  »nemirne pokrete,  razvitak bez plana, cilj  života  koji nema vrednosni  kri- terijum  i  u  kome  sreća  uvek  leži  u  budućim  a  nikad  u  sadaš njim  dostignućima«. Imajući  ceo  svet za  svog potrošača,  ambici ja  čoveka  postaje  neograničena,  i  njega  obuzima  gnušanje  pre ma  »beskorisnosti  neograničenog  traženja«.  Dirkem  ističe  da  je samo politička  država  nadživela  francusku  revoluciju  kao  usam ljeni  faktor kolektivne organizacije. Kao  rezultat  toga iščezao  je pravi  društveni poredak,  država koja postoji je samo  kolektivno organizovana aktivnost  društvenog karaktera.  Oslobođen  svih  is tinskih  društvenih  veza,  pojedinac  se  oseća  napušten,  izolovan i  demoralisan.7   Društvo  postaje  »rasuta  prašina  pojedinaca«.8 

Dvadeseti vek

I u XX veku postoje znatne sličnosti u kritikama i dijagnozama mentalne bolesti savremenog društva baš  kao  i u  XIX veku, ko je su naročito značajne zbog toga što dolaze od ljudi različitih filozofskih  i  političkih  pogleda.  Mada  u  ovom  pregledu  izostavljam većinu kritičara socijalista XIX i XX veka, jer ću o njima govoriti u sledećem poglavlju posebno, počeću ovde sa gledištima britanskog socijaliste  Tonija,  jer su  ona  na  više  načina  poveza na sa gledištima iznetim u ovoj knjizi. U svom klasičnom delu Gramzivo društvo9 fprvobitno objavljeno pod naslovom Slabosti gramzivog društva), on ističe činjenicu  da  je  dominacija  stvari nad ljudima princip na kome se zasniva kapitalističko društvo. U našem društvu, kaže on, »... čak i razumni ljudi su ubeđeni da kapital  'upošljava'  rad, kao  što  su  naši  paganski preci  zamišlja li da su neki delovi drveta i gvozda, koje su oni obožavali u svo je doba, slali njima žetvu i dobijali bitke za njih. Kada su ljudi otišli tako daleko da govore o svojim idolima kao da su oživeli, vreme je da ih neko razbije. Rad obavljaju ljudi, kapital  se  sa stoji od stvari. Jedina je korist od stvari da  se  one  primene  u službi ljudi.«10  On ističe da radnik u modernoj  industriji ne  tro ši svoju najbolju energiju zato  što  nema  interesovanja  za  svoj rad, jer ne učestvuje u kontroli.11 On pretpostavlja promene u moralnim vrednostima kao jedini izlaz iz krize savremenog dru štva. Potrebno je odrediti »... odgovarajuće mesto samoj eko nomskoj aktivnosti, da bude sluga, a ne gospodar društva. Breme naše civilizacije nije samo u tome,  kao  što  mnogi pretpostavlja ju, što su proizvodi industrije rđavo  raspodeljeni, ili  što  je  nje no vođenje tiransko, ili što je njena operacija prekinuta usled gorkih neslaganja. To je zato što je sama industrija zauzela po ložaj isključive predominacije u ljudskim interesima, koji nije dostojan da zauzme nijedan pojedinačni interes,  a  najmanje  od svih provizija materijalnih sredstava za egzistenciju. Kao hipo- hondar koji  je  toliko  zaokupljen  procesom  sopstvenog  varenja da odlazi u grob pre nego što je počeo da živi, industrijalizovane zajednice zanemaruju baš one objekte  za koje je vredno sticati bogatstvo, u svojoj grozničavoj preokupaciji sredstvima pomoću kojih se stiče bogatstvo.

Ta opsednutost  ekonomskim  rezultatima  je  isto  toliko  lokalna i prolazna kao što je odvratna i uznemiravajuća. Ona će budućim generacijama izgledati isto  tako  vredna žaljenja  kao  što  izgleda ju danas i opsesije religioznim svađama u XVII veku.  U  stvari, ona je manje racionalna, pošto je objekt na koji se odnosi manje važan. I to je otrov koji izaziva zapaljenje svake rane i pretvara svaku beznačajnu ogrebotinu u poguban čir. Društvo neće rešiti određene probleme industrije koji  ga muče pre nego što se  ovaj otrov  ukloni  i  pre  nego  što  nauči  da  gleda  na  samu  industriju u  pravoj  svetlosti.  Ako  društvo želi  to  da  učini,  ono  mora  da promeni skalu vrednosti. Ono mora da posmatra ekonomske in terese kao jedan elemenat života, a ne  kao ceo  život.  Ono mora da nagovori svoje članove da se  odreknu  prilika  za  sticanjem, koje se nagomilavaju, bez odgovarajućeg rada, zato što borba za dobit drži celu zajednicu u groznici. Ono mora tako da organizu- je industriju da se naglasi instrumentalni karakter ekonomske ak tivnosti, potčinjavajući je društvenim ciljevima zbog kojih se ta aktivnost izvodi.«12

Jedan od najboljih savremenih poznavalaca industrijske civili zacije u Sjedinjenim Državama, Elton  Majo,  delio  je,  mada  ne što opreznije, Dirkemovo mišljenje. »Tačno je«, kaže on, »da pro blem društvene neorganizovanosti, sa svojom anomie verovatno postoji u akutnijoj formi u Čikagu nego u drugim delovima Sje dinjenih Država. Verovatno je to neposredniji problem u Sjedi njenim Državama nego u Evropi. Ali to je problem poretka u dru štvenom razvitku koji je važan za ceo svet.«13 Govoreći o savreme- nim preokupacijama ekonomskim aktivnostima, Majo kaže: »Baš kao što su naša politička i  ekonomska proučavanja za dve stoti ne godina vodila računa samo o ekonomskim funkcijama života, tako smo mi dozvolili nesvesno i u našem životu da nas težnja za ekonomskim razvitkom odvede do stanja sveobuhvatnog društve nog raspadanja .. . Verovatno  da  čovekov  rad  predstavlja  njego vu najvažniju funkciju u društvu; ali ako ne postoji neka vrsta jedinstvene društvene  pozadine za  njegov život, on  čak ne  može ni da oceni vrednost svog rada. Izgleda da bi Dirkemova mišlje nja o Francuskoj XIX veka mogla da se primene na Ameriku XX veka.«14 Ukazujući na svoje opsežno proučavanje stava Hotor- novih radnika prema radu, on dolazi do sledećeg zaključka: »Ne- uspeh radnika i nadzornika da razumeju svoj rad i radne uslove, široko osećanje lične nekorisnosti karakteristično je  za  civilizo- vani svet, a ne samo za Čikago. Verovanje pojedinca u njegovu društvenu funkciju i  solidarnost  sa  grupom,  njegova  sposobnost da sarađuje na radu — sve to iščezava, uništeno delimično brzim napretkom  nauke  i  tehnike.  S  ovim  verovanjem  takođe  nestaje i radnikovog osećanja sigurnosti i blagostanja, i on počinje da ispoljava one preterane zahteve prema životu koje je opisao Dirkem.«15 Majo ne samo da se slaže sa Dirkemom u bitnim tač- kama svoje dijagnoze već dolazi do kritičkog zaključka da  se u toku pola stoleća naučnog rada, posle Dirkema, malo napredova lo u razumevanju problema. »Dok  smo«,  piše  on,  »u  materijal nim i naučnim oblastima pažljivo nastojali da razvijemo znanje i tehniku, u ljudskoj  i  društveno-političkoj  oblasti smo  se zadovoljili slučajnim nagađanjima i  oportunističkim  lutanjima.«16  I  da­ lje, ».. . suočeni smo sa činjenicom da u oblasti ljudskog razu- mevanja i kontrole ne poznajemo fakta i njihovu prirodu; naš oportunizam u administraciji i društvenom istraživanju onespo­ sobio nas je za sve osim za nemoćno ispitivanje nesreće koja se povećava... Tako smo primorani da čekamo da se društveni organizam oporavi, ili  da propadne, bez odgovarajuće medicinske pomoći.«17 Govoreći još određenije o nazadnosti naše političke teorije, on kaže: »Politička teorija  je  nastojala  da  se  odnosi  ve­ ćim delom  na  svoje istorijsko  poreklo;  ona je  propustila  da  stvo­ ri i održi značajno istraživanje  promenljive strukture društva. U međuvremenu su društveni sadržaj i stvarni uslovi civilizovanih naroda pretrpeli tako velike  promene  da  svako  objavljivanje  sta­ rih  formula  odjekuje  šuplje  i  ne  može  nikoga  da  ubedi.«18

Još jedan pažljiv poznavalac savremene društvene scene, F. Tanenbaum, dolazi do zaključka, koji nisu različiti od Tonijevog shvatanja, uprkos činjenici što Tanenbaum naglašava  centralnu ulogu sindikata, u suprotnosti sa Tonijevim socijalističkim in­ sistiranjem na  direktnom  učestvovanju  radnika.  Zaključujući  svo­ ju Filozofiju rađa (Philosophy  of  Labour),  Tanenbaum  piše:  »Gla­ vna greška prošlog stoleća bila je pretpostavka  da  se  društvo može organizovati na jednom ekonomskom motivu, na profitu. Sindikati su pokazali da je to shvatanje pogrešno. Oni su još jednom pokazali da čovek ne živi samo od hleba. Zato što kor­ poracija može da ponudi samo hleb ili kolač, ona se pokazala ne­ kompetentna da odgovori na zahteve za  dobrim  životom.  Sindi­ kat, sa svojim slabostima, može još da spase korporaciju i njene velike  sposobnosti,  uključujući  ih u sopstveno  prirodno  'društvo', u sopstvenu radnu snagu, i dajući joj značenja koja sva prava društva imaju, značenja koja daju izvestan ideal čoveku na nje­ govom putu između kolevke i groba. Ova značenja se ne mogu prihvatiti proširenjem ekonomskih  motiva.  Ako  korporacija  želi da opstane, ona mora da igra moralnu ulogu u svetu, a ne samo ekonomsku. S ovog gledišta izazov upravi od strane sindikata  je zdrav i daje nadu. To je, možda jedini put za  spasenje  vrednosti našeg demokratskog društva, a takođe i savremenog industrijskog sistema. U neku  ruku,  korporacija  i  njena  radna  snaga  moraju da postanu jedna udružena grupa i da  prestanu  da  budu  kuća koja  je  podeljena  i  prividno  u  ratu.«19

Luis Mamford, sa čijim delima moje ideje imaju mnogo zaje­ dničkog, kaže sledeće o našoj savremenoj civilizaciji: »Najubistve- nija kritika  koju  čovek  može da  da  o  savremenoj  civilizaciji  je ta da, i  pored  kriza i  katastrofa  koje ljudi  sami  stvaraju,  ona  nije ljudski  zainteresovana...

Na kraju, takva civilizacija može da proizvede samo masovnog čoveka: koji je nesposoban da bira,  nesposoban  za  spontane, lične aktivnosti; u najboljem slučaju, strpljiv, poslušan, disciplino- van za monotoni rad u gotovo patetičnoj meri, ali sve više neod­ govoran, pošto njegov izbor postaje sve redi; na kraju, stvorenje kojim uglavnom upravljaju njegovi  uslovni  refleksi  —  idealni tip, iako nikad potpuno dostignut, koji traže agencije za reklamu i prodajne organizacije savremenog poslovanja, ili propagandno odeljenje i biroi  za planiranje totalitarnih i kvazitotalitarnih  vla­ da. Najljepša pohvala za takva stvorenja je: 'Oni ne izazivaju ni­ kakve neprijatnosti.' Njegova najveća vrlina je: »Oni ne štrče iz­ nad drugih.' Na kraju takvo društvo proizvodi samo  dve  grupe ljudi: vaspitače i vaspitanike; aktivne i pasivne varvare. Otkriva­ nje ove  mreže  laži  i  samoobmane  i  praznine  možda  je  ono  što je učinilo da je Smrt trgovačkog putnika ostavila tako bolan uti­ sak na publiku američke prestonice, koja ga je gledala.

Jasno je da se ovaj mehanički haos ne može ovekovečiti, jer on vređa i unižava ljudski duh; i što postane tešnji i efikasniji kao mehanički sistem, to će upornija biti ljudska reakcija protiv njega. Eventualno, on mora da dovede savremenog čoveka  do slepe pobune, do samoubistva, ili do obnavljanja: dosad je on delovalo samo na prva dva načina. Na temelju ove analize proiz­ lazi da bi kriza sa kojom se sada  suočavamo  bila svojstvena na­ šoj kulturi čak i kad ne bi, nekim čudom, takođe, podsticala ak­ tivniju  dezintegraciju  koja  se  desila  u  skorašnjoj  istoriji.«20

1948. Heron, ubeđeni pristalica kapitalizma i pisac sa mnogo konzervativnijim sklonostima nego su oni koje smo do sada citi­ rali, ipak dolazi do kritičkih zaključaka, koji su u  osnovi  vrlo slični zaključcima Dirkema i Majoa. U svojoj  knjizi  Zašto  ljudi rade (Why Men Work), nagrađenoj  1948. od udruženja  »Executi- ve Book Club« u New Yorku, on piše:  »Fantastično je pomisliti da mnoštvo radnika vrše masovna samoubistva iz dosade, oseća- nja nekorisnosti i frustracije. Ali fantastična priroda slike iščeza­ va kada proširimo naš pojam o samoubistvu van oblasti ubijanja fizičkog života tela. Ljudsko biće, koje se predalo životu bez raz­ mišljanja, ambicija, ponosa i ličnog dostignuća, predalo se smrti ovih osobina koje su najvažniji elementi ljudskog života. Ispunja­ vajući mesto u fabrici ili kancelariji svojim fizičkim telom, čineći kretnje  koje  su  predvideli  umovi  drugih,  primenjujući  fizičku snagu, ili  oslobađajući  snagu pare  ili  elektriciteta,  on  ne  daje  do prinos  razvitku  osnovnih  sposobnosti  ljudskog  bića.

Na ovaj nejednaki  zahtev ljudskih  sposobnosti ne može se sna žnije ukazati nego pozivajući se  na modernu tehniku razmeštanja radnika. Iskustvo je  pokazalo  da  postoji veliki  broj  poslova  koje ne mogu da  obavljaju  na  zadovoljavajući  način  prosečne  osobe ili one sa višom inteligencijom. To nije odgovor ako se kaže da je velikom broju osoba male inteligencije  potreban  posao.  Uprava deli odgovornost sa državnicima, ministrima i vaspitačima za ra zvijanje inteligencije svih nas. U  demokratiji  će  se moći upravlja li glasovima ljudi kao  ljudi, uključujući i one  čija je urođena inteligencija niska ili čiji je potencijalni mentalni i  duhovni  raz- vitak  ograničen.

Nikad ne smemo  odbaciti  materijalne  koristi  koje  smo  stekli od  tehnologije,  masovne  proizvodnje   i   specijalizacije   zadataka. Ali nikad nećemo postići američke ideale ako stvaramo  klasu radnika kojoj se odriče zadovoljstvo u radu. Mi nećemo moći da održimo ove ideale ako ne primenimo svako oruđe upravljanja, obrazovanja i industrije da bismo usavršili ljudske  sposobnosti onih   koji   su  naši  upravljači  —  desetine   miliona  običnih  ljudi i žena. Deo ovog zadatka koji je određen za upravu je  stvaranje radnih uslova koji će osloboditi stvaralačke instinkte svakog rad nika, koji će omogućiti da se razvije njegova božansko-ljudska sposobnost  mišljenja.«21

Pošto smo čuli mišljenja  raznih  predstavnika  društvenih  nau ka, završimo ovo poglavlje mišljenjiima tri čovjeka, koji ne pri padaju oblasti društvenih nauka: Hakslija, Švajcera i Ajnštajna. Hakslijeva optužba kapitalizma XX veka sadržana je u  njegovoj knjizi Hrabri novi svet. U ovom romanu (1931) on opisuje sliku jednog automatizovanog  sveta  koji  je  sasvim  nenormalan  i  koji se samo po detaljima i, donekle, po  stepenu  razlikuje  od  stvar nosti 1954. godine. Jedina  alternativa  tom  svetu,  koju  on  vidi, jest život divljaka sa takvom religijom koja  je   upola  kult plodnosti   a   upola   pokajničko   divljaštvo.   U  predgovoru   za novo izdanje Hrabrog novog sveta (1946)  on  piše:  »Pret postavljajući da smo mi sposobni da isto toliko naučimo od Hi- rošime koliko su naši preci naučili od Magdeburga, možemo se nadati periodu, doista,  ne  mira,  već  ograničenog  i  samo  delimič- no rušilačkog rata. Za  vreme ovog  perioda  može  se  pretpostaviti da će nuklearna  energija  biti  korišćena  u  industriji.  Rezultat  to ga, sasvim očigledno, biće serija ekonomskih i društvenih  pro- mena,  bržih  i  potpunijih  no  ikada.  Svi  postojeći  standardi  Ijudskog   života   biće   zbrisani   i   moraće   da   se   improvizuju   novi standardi  da  bi  se  uskladili  sa  nehumanom  činjenicom  atomske energije.  Prokrusti  u  savremenoj  odeći,  nuklearni  naučnici,  pri- premiće postelju na koju čovečanstvo mora  da legne;  a ako to čo- večanstvu ne  odgovara — pa,  utoliko gore za čovečanstvo. Moraće biti  malo  istezanja  i  malo  amputiranja,  ista vrsta  istezanja  i  am- putiranja   kakva   se   preduzimala   otkako   je   primenjena   nauka dobila svoj  zamah,  samo  što  će  ovog  puta  to  biti  mnogo  drastič nije  nego  što  je  bilo  u  prošlosti.  Visoko  centralizovane  totalita- rističke  vlade  upravljače  ovim  bolnim  operacijama.  To  je  neiz- bežno;  jer  će  neposredna budućnost,  verovatno, biti  slična  nepo srednoj  prošlosti, a  u  neposrednoj  prošlosti  brže  tehnološke  pro- mene,  koje  su  se  dešavale u  ekonomijama  masovne  proizvodnje  i među  stanovništvom  koje  je  uglavnom  bilo  bez  svojine,  uvek  su imale  tendenciju  da  dovedu  do  ekonomskih  i  društvenih  konfu zija.  Da  bi  se  uklonile  konfuzije,  došlo  je  do  centralizovanja  mo ći  i povećanja kontrole vlade.  Vrlo je verovatno da će sve  svetske vlade  biti  manje  ili više  totalitarne,  čak  i  pre korišćenja  atomske energije;  da  će  one  biti  totalitarne  za  vreme  i  posle  korišćenja, izgleda   gotovo   sigurno.   Jedino   ogromni   narodni   pokreti   ka   de centralizaciji  i   samopomoći   mogu   da  zaustave   sadašnju   tendenciju ka  etatizmu.  Za  sada  nema  znakova  da  će  se  takav  pokret  desiti. Nema,  naravno, nikakvih  razloga  zašto  bi  novi  totalitarizam  li  čio  na  stari.  Vladanje  pomoću  palice  i  vojske,  pomoću  veštačke gladi,  masovnog  zatvaranja  i  masovne  deportacije,  ne  samo  da je  nehumano   (niko  o  tome  ne  vodi  mnogo  računa  danas),  ono je uočljivo neefikasno, a neefikasnost se u doba  napretka  tehno logije smatra kao greh prema Svetom duhu. Stvarno efikasna totalitaristička država biće ona u kojoj svemoćni politički gos podari i njihova armija upravljača  kontrolišu  robove,  koje  ne moraju prisiljavati,  zato  što  oni  vole  svoje  ropstvo.  Naterati  ih da ga vole taj je zadatak u današnjim totalitarističkim državama poveren ministrima za propagandu, novinskim urednicima i uči teljima. Ali njihovi metodi su još grubi  i  nenaučni.  Staro  hvali sanje jezuita da bi oni odgovarali  za  religiozna  shvatanja  čoveka kada bi im se poverilo vaspitanje  deteta,  bilo  je  proizvod  poželj nih misli. I moderni pedagozi su verovatno manje efikasni u stva ranju uslovljenih  refleksa učenika  nego  što  su bili  časni  oci,  koji su vaspitavali Voltera. Najveći trijumf propagande  nije  postignut time što je nešto bilo učinjeno, već što  se  uzdržalo  od  delanja. Istina je velika,  ali  je  još  veće,  sa  praktične  tačke  gledišta,  ćuta- nje  o  istini.  Jednostavno  ne  spominjući  izvesne  stvari,  spuštajući ono što je Čerčil nazvao 'gvozdenom zavesom' između masa i takvih činjenica ili argumenata, koje lokalni politički gospodari smatraju nepoželjnim, totalitaristički propagandisti su uticali na mišljenja mnogo više nego što bi mogli učiniti najrečitijim op tužbama, najsnažnijim logičkim opovrgavanjem. Ali ćutanje nije dovoljno. Ako se proganjanje, likvidacija i drugi simptomi dru štvenih sukoba moraju izbegavati, moraju se pozitivne strane propagande učiniti isto tako  efikasnim  kao  i  negativne.  Najvaž niji projekti Manhatana u budućnosti  biće  ogromna  ispitivanja, pod pokroviteljstvom vlade, onoga što će političari i naučnici nazvati 'problemom  sreće'  — drugim  rečima,  problem  da  se  lju di nateraju da vole svoje ropstvo. Bez  ekonomske sigurnosti, lju bav prema ropstvu svakako se ne može  ostvariti;  radi  jezgrovi- tosti, pretpostavljam  da će  svemoćni  izvršioci  i  njihovi  menadže ri uspeti  da  reše  problem  permanentne  sigurnosti.  Ali  sigurnost će se vrlo brzo uzimati kao  nešto  samo  po  sebi  razumljivo.  Nje no dostignuće je samo površna spoljma revolucija. Ljubav prema ropstvu ne može se uspostaviti osim kao rezultat duboke lične revolucije u ljudskim umovima i telima. Da bi se došlo do ove revolucije,  potrebna  su  nam,  između  ostalog,  sledeća  otkrića  i i izumi. Prvo, umnogome usavršena tehnika sugestije — kroz va- spitanje uslovnih refleksa kod dece  i  kasnije  uz  pomoć  droga, kao što je skopolamin. Drugo, potpuno razvijena  nauka  o  ljud skim razlikama koja će omogućiti vladinim  menadžerima  da  od rede  svakom  datom  pojedincu  odgovarajuće  mesto  u  društvenoj i ekonomskoj hijerarhiji. (Okrugli klinovi u četvrtastim rupama skloni su da  imaju opasne  misli o  socijalnom  sistemu i  da utiču na druge svojim nezadovoljstvima.) Treće (pošto je  stvarnost, ma kako bila utopistička, nešto od čega ljudi  osećaju  potrebu  da  če sto odlaze), neka zamena za alkohol i druga narkotična  sredstva, nešto što je istovremeno manje opasno i što  daje  više  zadovolj stva nego džin i heroin. I četvrto (ali  ovo bi  bio  dugoročni  pro jekt  kome  bi  bile  potrebne  generacije  totalitarističke   kontrole da se dođe. do uspešnog zaključka), jednostavan sistem eugenike određen da  standardizuje  ljudski proizvod  i na taj  način  da olak ša zadatak upravljača. U Hrabrom  novom  svetu  ova  standardizaci ja ljudskog proizvoda dovedena je  do  fantastičnog,  mada,  možda, ne do nemogućeg, ekstrema. Tehnički i ideološki, mi smo još daleko od beba u epruvetama i Bokanovskijevih grupa poluidiota. Ali do 600. godine A. F.22 ko zna šta se sve neće dogoditi. U me đuvremenu, druge karakteristične osobine tog srećnijeg i  stabil nijeg sveta —  ekvivalenti za somu i hipnopediju23   i naučni  sistem kasta — verovatno nisu udaljeni od nas više od tri ili četiri ge neracije. Ni seksualni promiskuitet Hrabrog novog sveta ne  iz gleda tako udaljen. Postoje  već  izvesni  američki  gradovi  u  koji ma je broj  razvoda  jednak broju  sklopljenih brakova.  Za  nekoli ko godina dozvole za brak prodavaće se kao i dozvole za pse, ko je važe za period od dvanaest meseci, bez zakona protiv menjanja pasa ili čuvanja više od jedne životinje  u  isto vreme. Kao kom penzacija smanjenju političke i ekonomske slobode,  javlja  se  te žnja za povećanjem seksualne slobode. I diktator će dobro učiniti (ukoliko mu je potrebna vojska za klanicu i porodice s kojima će kolonizirati pokorenu  teritoriju)  ako  podstrekava  ovu  slobodu. Što se  tiče slobode sanjarenja pod uticajem narkotika,  filma i  ra dija, ona će pomoći da se  njegovi  podanici  izmire  sa  ropstvom koje  je  njihova  sudbina.

Kada se uzme sve u obzir, izgleda da je Utopija nama bliža ne go što bi iko mogao  pomisliti  samo  pre  petnaest  godina.  Onda sam je ja planirao šest stotina godina unapred. Danas izgleda sasvim verovatno da će ovaj užas stići do nas za jedno stoleće. Odnosno,  ako  se  uzdržimo  da  u  međuvremenu  ne  dignemo  svet u vazduh. Zaista,  ako  se ne odlučimo  da  izvršimo  decentralizaci ju i da koristimo primenjenu  nauku  ne  kao  cilj  kome  ljudska bića služe kao sredstvo, već kao sredstvo da se stvori nacija slo bodnih pojedinaca,  ostaje  nam  da  biramo  samo  dve  alternative: ili izvestan broj nacionalnih vojnih totalitarizama, koji imaju kao osnovu užas atomske bombe i kao posledicu uništenje civilizacije (odnosno, ako je rat  ograničen,  neprekidan  militarizam);  ili  je- dan supernacionalni totalitarizam, koji je stvoren  društvenim haosom,   prouzrokovanim   brzim   tehnološkim   napretkom   uopšte i atomskom revolucijom  posebno, i  koje se razvija, usled potrebe za efikasnošću i  stabilnošću, u tiraniju utopije. Vi  plaćate svojim novcem i zato možete da birate.«24

Albert Svajcer d Albert Ajnštajn, koji, možda, više od ikojeg živućeg čoveka ispoljavaju najviši razvitak intelektualnih i mo ralnih tradicija zapadne ikulture, imaju da kažu ovo o sadašnjoj kulturi.

Albert Švajcer piše:  »Novo  javno  mnenje  mora  postati  privat no i nenametljivo. Sadašnje javno mnenje se održava pomoću štampe, propagande, pomoću finansijskih  i  drugih  uticaja,  koji mu stoje na raspolaganju. Ovom neprirodnom načinu širenja  ide ja mora da se suprotstavi prirodan način, koji ide od čoveka do čoveka i oslanja se jedino na istinitost naših misli i prijemljivost slušaoca za nove istine.  Nenaoružano, i  sledeći primitivne   i  prirodne boračke metode ljudskog duha, ono mora da napadne dru goga, koji se s njim suočava, kao što se Golijat suočio s Davidom, u  moćnom  oklopu  svoga  doba.

O borbi koja sledi nijedna istorijska  analogija  ne  može  mnogo da nam kaže. Prošlost je, bez sumnje, bila svedok borbe slobodo umnih pojedinaca protiv sputanog duha celog društva, ali problem se nikad nije pokazao u istoj meri  kao danas, jer su sputavanje kolektivnog duha, koje danas  čine  moderna  organizacija,   mo derna nepromišljenost i moderne popularne strasti, pojave bez presedana  u  istoriji.

Da li će današnji čovek imati snage da izvrši ono što  od njega traži  duh  i  ono  što bi  doba želelo  da onemogući?

U preterano organizovanom društvu, koje ga na  stotine  načina drži u vlasti, on mora nekako još jednom da  postane  nezavisna osoba i da tako utiče na društvo. Društvo će koristiti sva sredstva da ga zadrži u onom položaju bezličnosti  koji mu odgovara.  Ono se plaši od ličnosti, jer duh i istina, koje bi  želeli  da  ućutkaju, nalaze u ličnosti mogućnost da dođu  do  izražaja.  A  njihova  moć je, na žalost, isto  tako velika kao i njihov  strah.

Postoji tragičan savez između društva kao celine i njegovih eko nomskih uslova. Sa oštrom nemilosrdnošću ovi uslovi teže da vaspitaju današnjeg čoveka kao biće bez slobode, bez samospokoj- stva, bez nezavisnosti,  ukratko  kao  ljudsko  biće  tako  puno  ma na da mu nedostaju ljudski kvaliteti. A to su stvari koje mi ne možemo menjati. Čak i kad bi nam bilo dopušteno da duh počne svoj posao, mi ćemo sporo i nepotpuno savladati ove sile. U stva ri, od volje se traži ono što naši životni uslovi ne mogu da doz vole.

Kako je težak zadatak koji duh treba da izvrši!  On  mora  da stvori moć shvatanja istine koja je zaista istinita, dok je sada raširena samo propagandistička istina. On mora da svrgne niski patriotizam i da postavi na presto  plemenitu  vrstu  patriotizma, koji teži ciljevima dostojnim celog čovečanstva, u krugovima u kojima beznadežni rezultati prošle i sadašnje političke  aktivnosti drže nacionalne strasti u stanju  zažarenosti,  čak  i  među  onima koji bi rado želeli da ih se oslobode. On mora da shvati činjenicu da je  civilizacija interes  svih  ljudi  i  čovečanstva  kao  celine  i  da je prizna ponovo u mestima gde se nacionalna civilizacija danas obožava kao idol i gde je pojam čovečanstva i opšte civilizacije razbijen u delove. On mora da održi našu veru u civilizovanu dr žavu, čak iako naše moderne države, duhovno i ekonomski  uni štene  ratom,  nemaju  vremena  da  misle  o  civilizaciji,  i  usuđuju se da svoju pažnju posvete jedino tome kako da koriste sve mo guće načine, čak i one koji uništavaju pojam pravde,  da  skupe novac pomoću koga će produžiti sopstveno postojanje. On  nas mora ujediniti,  dajući  nam  jedan  ideal  civilizovanog  čoveka,  i  to u svetu u kome je jedna nacija oduzela svom susedu veru u čo- večanstvo, ideale, pravednost, razumnost i istinitost, i svi su po djednako došli pod  dominaciju sila koje nas dublje odvode u var- varizam. On mora da koncentriše pažnju na civilizaciju,  dok  ra stuće teškoće da se zaradi za izdržavanje sve  više  zaokupljaju mase materijalnim brigama, čineći da  sve  druge  stvari  izgledaju kao senke. On nam mora dati veru u mogućnost napretka, dok re akcija ekonomskog na duhovno postaje svakim danom sve opasni ja i doprinosi  porastu  demoralisanja.  On  nam  mora  dati  razloge za  nadu u  vreme kada nas  ne  samo  svetovne  i  verske  institucije i udruženja već i ljudi koji se smatraju vođama, stalno  iznevera- vaju, kada se umetnici i naučnici pokazuju kao pristalice varvariz- ma, a ličnosti koje smatramo za mislioce i koje se tako ponašaju, pokazuju u vreme krize da nisu ništa drugo do pisci i članovi aka demija.

Sve ove smetnje stoje na putu želje ka  civilizaciji.  Tupo  očaja nje  lebdi  nad  nama.  Kako  dobro  sada  razumemo  ljude  grčko-rimske  dekadencije,  koji  su  stajali  pred  događajima,  nesposob ni za otpor prepuštajući svet njegovoj  sudbini,  povlačeći  se  u sebe! Kao i oni, mi smo  zbunjeni  svojim  iskustvom  u  životu. Kao i oni, i mi čujemo glasove koji primamljuju i koji nam kažu da jedina stvar koja može život učiniti podnošljivim jeste to da se živi za sadašnjost. Rečeno nam je da moramo da odbacimo svaku želju da mislimo ili da se nadamo nečemu što je izvan naše sud bine.  Moramo naći  mir u  rezignaciji.

Shvatanje da se civilizacija zasniva na nekoj vrsti teorije o univerzumu može se povratiti jedino kroz duhovno  buđenje,  a želje za etičkim   dobrom  kod  narodnih  masa  primoravaju  nas da objasnimo sami sebi ove teškoće  u  smislu preporoda  civiliza cije, što bi obično razmišljanje  previdelo.  Ali,  u  isto  vreme,  to nas uzdiže iznad svih razmatranja mogućnosti  i  nemogućnosti. Ako nam etički duh pruži dovoljno oslonca u sferi događaja za ostvarivanje civilizacije, onda ćemo ponovo  doći  do  civilizacije, ako se vratimo pogodnoj teoriji o univerzumu i uverenjima koje ovo rađa.«25

U kratkom članku Zašto socijalizam Ajnštajn piše: »Stigao sam sada do tačke kada mogu ukratko da iznesem šta za mene pred stavlja  suštinu  krize  našeg  vremena.  Ona  je  u  vezi  sa  odnosima pojedinca prema društvu. Pojedinac je postao svesniji nego ikad svoje zavisnosti od društva. Ali  on  ne  doživljava  ovu  zavisnost kao pozitivno dostignuće, kao organsku vezu, kao zaštitnu snagu, već više kao pretnju njegovim prirodnim pravima ili  čak  njego voj ekonomskoj  egzistenciji.  Štaviše,  njegov  položaj  u  društvu je takav da se stalno naglašavaju egoistični nagoni njegove struk ture, dok se  njegovi društveni nagoni, koji  su po  prirodi slabiji, progresivno izopačuju. Sva ljudska bića, ma kakav da je  njihov položaj u društvu, pate od ovog procesa izrođavanja. Zato što su nesvesno robovi sopstvenog egoizma, oni se osećaju nesigurni, usamljeni i lišeni naivnog, jednostavnog i prirodnog uživanja u životu. Čovek može da nađe smisao života, ma kako on bio kra tak i  pogibeljan, jedino  posvećujući  se  društvu.«26

 

BELESKE UZ ŠESTO POGLAVLJE

 

19. Frank Tannenbaum, Philosophy of Labor, Alfred A. Knopf. Inc., New York, 1952, p. 168.
20. Mumford, The Conđuct of Life (Upravljanje životom), Harcourt, Brace & Co., New York, 1952, pp. 14. i  16.
21. R. Heron, Why Men Work (Zašto ljudi rade),  Stanford Univer- sity Press, Stanford, 1948, pp. 121, 122.
22. F. znači posle Forda, jer je Ford vrhovni tvorac Hrabrog novog sveta. — (Prim. prev.)
23. Soma je sredstvo pomoću kojeg se  svaki  stanovnik  Hrabrog  no vog sveta dobrovoljno povlači iz realnosti, proizvodeći  san  koji traje tačno onoliko sati  koliko  je  uzeo  grama    Na  taj  na čin se rešavaju svi problemi, jer do tog povlačenja dolazi čim pojedinac doživi nešto što bi ga moglo izbaciti iz koloseka sva kodnevnog rutiniranog života, tako perfektno automatizovanog u Hrabrom novom svetu. Hipnopedija je sistem stvaranja uslovnih refleksa. — (Prim. prev.)
24. Huxley,  Brave  New  World,  The  Vanguard  Library,  London,

 

1. Burckhardt,  Briefe  (Pisma),  izdanje  F.  Kaplan,  Leipzig,  1935, pisma od 26. aprila 1872;  13. aprila 1882, 24. jula 1899. (Preveo na

 

25.

 

1952, pp. 11—15.

Citirano iz V.  Golanca

 

,  čovjek  i  bog  (V.  Gollancz, Man  and  God,

 

engleski E. From.)

2. Citirano prema:     Dolleans,  Proudhon,  Gallimard,  Pariš,  1948,

 

26.

 

Houghton Mifflin  Co.,  Boston,  1951),  p.  210.

1. Einstein, Why  Socialism  (Zašto  socijalizam),

 

objavljen  u  ča

 

96. 96. (Preveo na engleski E. From.)
97. Citirano iz:    Levit,  Smisao  istorije  (K.  Lovvith,  Meaning  of  Hi- story,  The University of Chicago Press, Chicago,  1949, pp. 97, 98).
98. Citirano iz dela: Lovvith, 99, iz Tolstois Flucht und Tod (Tol- stojevo bekstvo i smrt), R. Fiilop-Miller and F.  Eckstein,  Berlin, 1925, p. 103.
99. Objavljeno u The Portable Thoreau, Carl Bode,  The Viking  Press, New York, 1947, 631—655.
100. Koji imaju  dobru    —  (Prim. prev.)
101. Emil Durkheim, Le Suicide, Felix Alcan, Pariš,  1897,   449.
102. Ibid., p. 448.
103. R. H. Tawney, The Acquisitive Society, Harcourt, Brace & Co., Inc., New York, 1920.
104. Ibid., p. 99.
105. Ibid., pp. 106, 107.
106. Ibid., pp. 183, 184.
107. E. Mayo, The Human Problems of an Industrial Civilization (Ljud ski problemi industrijske civilizacije), The Macmillan  Co.,  New York, 1933, p. 125.
108. Ibid., p. 131.
109. Ibid., p. 159.
110. Ibid., p. 132.
111. Ibid., pp. 169, 170.
112. Ibid., p. 138.

 

sopisu »Monthly  Review«, Vol  I, i  1949, pp. 9—15.