1. Rad

Kakav je  smisao rada u otuđenom  društvu?

Već smo se ukratko osvrnuli na ovo pitanje u opštoj raspravi o otuđenju. Ali pošto je ovaj problem od najveće važnosti, ne sa mo za razumevanje današnjeg društva već i pri svakom pokušaju stvaranja zdravijeg društva, želim da u ovoj glavi raspravljam odvojeno i šire o prirodi rada.

 

Čovek mora da radi da bi živeo, ukoliko ne eksploatiše druge. Ma kako bio primitivan i jednostavan njegov način rada, on se baš proizvodnjom uzdigao iznad životinjskog carstva; on je s pra vom definisan kao »životinja koja proizvodi«. Ali rad nije samo neizbežna nužda za čoveka. Pomoću rada on se oslobađa prirode i od sebe stvara društveno i nezavisno biće.  U procesu  rada,  tj. u procesu uobličavanja i menjanja prirode van čoveka,  čovek uobličava i menja samoga sebe. On izlazi iz prirode upravljajući njome; on razvija svoju moć saradnje,  svoj  razum,  svoje oseća- nje za lepo. On se odvaja od prirode, od prvobitnog jedinstva s njom, ali u isto vreme se ponovo sjedinjuje s njom kao njen go spodar i graditelj. Što se više razvija njegov rad, tim se više raz vija i njegova individualnost. Uobličavajući  i  prerađujući  priro du, on uči da se koristi svojim moćima, on povećava svoju spo sobnost i stvaralaštvo. Bilo da mislimo na lepe slike u pećinama južne Francuske, bilo da mislimo na ornamente na oružju primi tivnih naroda, na grčke statue i hramove, na srednjovekovne ka tedrale, na stolice i stolove koje su napravile vešte zanatlije, ili na odgajanje cveća, drveća ili žitarica — sve su to izrazi stvara lačkog  menjanja prirode  pomoću  ljudskog  razuma  i  veštine.

Naročito u XIII i XIV veku u zapadnoj istoriji zanatstvo je do stiglo vrhunac  u evoluciji stvaralačkog rada. Rad  nije bio samo korisna aktivnost, već je u sebi nosio i duboko zadovoljstvo. Rajt Mils je sjajno izrazio glavne osobine zanatstva: »Jedini motiv ra da je stvaranje proizvoda i sam proces stvaranja. Detalji svako dnevnog rada imaju svoj smisao jer nisu odvojeni u umu radni ka od proizvoda rada. Radnik je slobodan da  kontroliše  svoju radnu delatnost. Zanatlija na taj  način može  da uči  u toku rada i da koristi i razvija svoje sposobnosti u veštine. Nema podvoje nosti između rada i igre, između rada i kulture. Način na koji se zanatlija izdržava određuje suštinu njegovog načina života i ulazi u nju.«51 Propadanjem srednjovekovne društvene strukture i na stajanjem modernog načina  proizvodnje izmenili su  se u  osnovi značenje i funkcija rada, naročito u protestantskim zemljama. Uplašivši se od novostečene slobode, čovek je bio opsednut potre bom da suzbije svoje sumnje i strahovanja, razvijajući grozničavu aktivnost.  Rezultat  ove  aktivnosti,  uspeh  ili  neuspeh,  odlučivao je o njegovom spasenju, pokazivao je da li je on bio među spaše nim ili izgubljenim dušama. Umesto da bude aktivnost  koja  je sama po sebi zadovoljstvo i prijatnost, rad je postao duinost i op sesija. Što se više moglo obogatiti radom, rad je postajao sve više čisto sredstvo za postizanje bogatstva i uspeha. Po rečima Maksa Vebera, rad je postao glavni činilac u sistemu »unutrašnjeg svet- skog asketizma«, odgovor na čovekovu svest o usamljenosti i izo- lovanosti.

Međutim, rad u ovom smislu postojao je samo za višu klasu i srednje slojeve, za one koji su mogli da nagomilaju kapital i da zapošljavaju druge. Za veliku većinu onih koji su imali samo svo ju fizičku energiju za prodaju, rad je postao samo prinudan rad. U XVIII i XIX veku radnik je morao da radi šesnaest časova dnevno da bi se održao u životu i nije to činio zato što je na ovaj način služio bogu, ili zato što bi njegov uspeh pokazao da je on među »izabranima«, već zato što je bio primoran  da  prodaje svoju energiju onima koji su imali sredstava da je eksploatišu. U prvim vekovima moderne ere rad se deli na duinost, za srednju klasu, i na prinudni rad, za one koji ne poseduju ništa.

Poslednjih decenija znatno se izmenio religiozni staV  prema radu kao dužnosti,  koji je preovladavao u XIX veku.  Savremeni čovek ne zna šta da čini sa sobom, kako da sadržajno iskoristi svoj život, i prinuđen je da radi da bi izbegao nesnosnu dosadu. Ali rad nije više moralna i religiozna obaveza onako kako ga je shvaćala srednja klasa u XVIII i XIX veku. Pojavilo se nešto no vo. Proizvodnja koja se stalno razvija, nagon da se stvaraju veće i bolje stvari, postaju ciljevi za sebe, novi ideali. Rad se otuđuje od radnika.

šta se događa sa industrijskim radnikom? On troši svoju naj bolju energiju proizvodeći »nešto«  sedam ili osam časova dnevno. On mora da radi da bi zaradio za život, ali on je potpuno pasi van. On obavlja malu i izolovanu funkciju u komplikovanom i visokoorganizovanom procesu proizvodnje  i nikad se ne suočava sa »svojim« proizvodom kao celinom, ili bar ne kao proizvođač, već  jedino  kao  potrošač,  pod  uslovom  da  ima  novaca  da  kupi

»svoj« proizvod u radnji. On nije povezan sa celinom proizvoda niti u fizičkom smislu niti u širem ekonomskom i društvenom smislu. On je stavljen na izvesno mesto, treba da izvrši izvestan zadatak, ali on ne učestvuje u  organizaciji  i  upravljanju  radom. On nije zainteresovan, niti zna zašto se proizvodi ova a ne neka druga roba, niti u kakvom je to odnosu sa društvom kao celi- linom. Upotrebljavajući mašine, preduzeće proizvodi cipele, auto mobile, električne sijalice. Radnik je deo mašine,  a ne gospodar i aktivni učesnik. Mašina je postala njegov gospodar, umesto da mu olakša rad, koji je ranije morao da obavlja svojom fizičkom energijom. Umesto da mašina bude zamena za ljudsku energiju, čovek je postao zamena za mašinu. Njegov rad se može definisati

 

kao   obavljanje   onih   delatnosti   koje  još  ne   mogu   da   obavljaju mašine.

Rad je sredstvo za sticanje novca, a ne sama po sebi sadržajna ljudska aktivnost. Piter Druker je izrazio ovu ideju vrlo sažeto, ispitujući radnike u automobilskoj industriji: »Za veliku većinu automobilskih radnika jedini smisao rada sastoji se  u  novčanom čeku, a ne u nečemu što je povezano sa samim radom ili  proiz vodom. Rad se javlja kao nešto neprirodno, kao neprijatni, be- sadržajni i zaglupljujući uslov za  sticanje  novca,  lišen  dostojan stva i važnosti. Ne treba se  čuditi  što  radnici  rade nemarno,  spo- ro, upotrebljavaju razne trikove da steknu istu svotu novca  za manje rada. Nema sumnje da iz toga proizlazi nesrećni i nezado voljni radnik, jer novčani ček nije dovoljan kao osnova samopoš- tovanja.«52

Ovaj odnos radnika  prema  radu  rezultat  je  celokupne  društve ne organizacije, čiji je i on deo. Pošto je  »uposlen«53  on nije aktiv ni učesnik, nema odgovornosti, izuzev što obavlja odgovarajuću izolovanu delatnost,  i  jedino  što  ga  interesuje  jeste  to  da  done se dovoljno novaca kući da bi izdržavao  sebe  i  svoju  porodicu. Ništa se drugo ne može očekivati niti tražiti od njega. On je deo postrojenja koje  zapošljava kapital, i njegova uloga i funkcija određene su time što je on  deo  toga  postrojenja.  Poslednjih  go dina  obraća  se  veća  pažnja  na  psihologiju  radnika,  na  njegov stav prema radu, na »ljudski problem u industriji«; ali ova for mulacija ukazuje na stav koji  čini  osnovu  toga;  postoje  ljudska bića koja provode najveći deo života u radu, i zato se mora ras pravljati o »industrijskim problemima čoveka«, a ne o ljudskim problemima   u   industriji.«

Najveći broj istraživanja u oblasti industrijske  psihologije  od nosi se na pitanje kako povećati produktivnost individualnog  ra dnika i kako učiniti da on radi s manje teškoća; psihologija je poslužila »upravljanju ljudima« (human  engineering),  što  pred- stavlja pokušaj da se radnik i službenik  smatraju  delovima  ma šine, koja radi bolje kada je dobro podmazana. Dok se  Tejlor najviše interesovao za bolju organizaciju i tehničku upotrebu  fi zičke snage radnika, dotle se većina industrijskih psihologa in teresuje za upravljanje  ljudskim  dušama.  Osnovna  ideja  može ovako da se formuliše: ukoliko  radnik  radi  bolje  ako  je  srećan, ako to povećava  njegovu  produktivnost  i  umanjuje  teškoće,  tada ga učinimo srećnim, sigurnim, zadovoljnim. U ime »ljudskih od nosa«, prema radniku se odnose na takav način koji odgovara potpuno  otuđenoj   osobi;   čak  se  preporučuju   i   sreća  i   ljudske

 

vrednosti u interesu boljih  odnosa  sa  publikom  (javnošću).  Tako je, na  primer,  kao  što  ističe  časopis  »Tajm«,  najpoznatiji  američ ki psihijatar rekao grupi od  1.500  viših  tržišnih  činovnika:  »Ako smo srećni, doći će do pojačanog  zadovoljstva  kod  naših  kupa ca.. . Upravi će se isplatiti u dolarima i centima ako budemo primenjivali neki od ovih opštih principa vrednosti i  ljudskih odnosa.« Govori se  o  »ljudskim  odnosima«,  a  misli  se  najmanje na ljudske odnose, u stvari, misli  se  na  takve  odnose  koji  vla daju među otuđenim automatima; govori se o sreći, a misli se na savršeno rutinerstvo koje je uklonilo poslednje sumnje i svu spontanost.54

Otuđeni  i  duboko  nezadovoljavajući  karakter  rada  dovodi   do dve reakcije: jedna je potpuna lenjost kao ideal, druga je duboko usađeno mada nesvesno  neprijateljstvo  prema  radu  i  svemu  što je  u  vezi  sa  radom.

Nije  teško  uočiti  rasprostranjenu  težnju  za  potpunom  lenjošću i pasivnošću. Naše reklame izazivaju veću  privlačnost  prema  ovo me nego prema seksu. Postoje, naravno,  mnoge  korisne  naprave koje služe  za  uštedu  rada. Ali  ta  korisnost  često  služi  samo  zato da se opravda poziv na pasivnost i receptivnost. Paket »cornfla- kes-a«55 reklamira se kao »novina — lakša  za  jelo«.  Električna sprava za dvopek oglašava  se  sledećim  rečima:  »...  najjedinstve- nija naprava na svetu! Ova sprava će učiniti sve za vas. Nije po trebno čak ni da se  mučite  stavljajući hleb  u  nju.  Pogonska  sna ga, mada je to samo jedan električni motor, nežno uzima  hleb upravo iz vaših prstiju!«  Koliko  je  mnogo  kurseva  jezika  ili  dru gih  predmeta  reklamirano  parolom  »Učenje  bez   napora,   nema više starog okapanja«. Svakome je poznata  slika  starog  bračnog para  na  oglasu  kompanije  za  osiguranje  (osiguravajućeg   druš tva), koji su penzionisani u 60. godini i koji provode život u pot punom  blaženstvu,  ne  radeći  ništa,  i  jedino  putujući.

Radio i  televizija  predstavljaju  drugu  stranu  težnje  za  lenjošću

— ideje o »pritisku na dugme«; pritiskom na dugme ili okretanjem dugmeta na mašini, čovek ima moć da proizvodi muziku, govor, utakmice, a na televizoru da zapovedi da se  svetski  događaji  po jave pred njegovim očima. Zadovoljstvo koje proizlazi iz  uprav ljanja automobilom svakako počiva delimično na istom zadovo ljenju želje za pritiskanjem na dugme. Pomoću  nenapornog  pri tiska na dugme pušta se u pokret  moćna  mašina;  od  vozača  se traži malo veštine i napora da bi  se  osećao  kao  gospodar  pros tora.

 

Ali postoji mnogo ozbiljnija i bolje usađena reakcija na besa- držajnost i dosadu u radu. To je neprijateljstvo prema radu koje je mnogo manje svesno nego naša težnja za lenjošću i neaktiv nošću. Mnogi poslodavci osećaju se kao zatočenici svoga posla i robe koju prodaju; oni  osećaju  izvesnu  lažljivost  svoga  proizvo da i potajni prezir prema njemu. Oni mrze svoje kupce, koji ih primoravaju da izlažu robu da bi je prodavali. Oni mrze svoje konkurente zato što im prete; oni mrze svoje službenike kao i svoje  pretpostavljene  jer su  u  neprestanoj  konkurentskoj  borbi s njima. A najvažnije od svega, oni mrze sami sebe, jer vide da njihov život prolazi, ne ostavljajući nikakav smisao osim trenut nog opijanja uspehom. Naravno, ova mržnja i prezir prema dru gome i prema samom sebi, i prema stvarima koje se proizvode, uglavnom su nesvesni, i jedino povremeno, oni jednom  munje vitom mišlju postaju svesni toga, ali pošto ih ta misao dosta uz- nemirava,  oni nastoje  da je  odstrane  što  je  moguće  brže.