VII  Putevi ka zdravlju

 

 

 

Opšta  razmatranja

Postoji značajna saglasnost u različitim kritičkim analizama kapi talizma. Mada je tačno da je kapitalizam  XIX  veka  kritikovan zbog zanemarivanja materijalnog blagostanja radnika,  to  nikad nije bilo glavno težište kritike. Oven i  Prudon,  Tolstoj  i  Baku- njin, Dirkem i Marks, Ajnštajn i Švajcer, govorili su o čoveku i onome što se dešava s njim u našem industrijskom sistemu. Ma da oni to izražavaju različitim pojmovima, svi nalaze da je čovek izgubio svoje centralno mesto, da je postao instrument za eko nomske ciljeve, da je otuđen i da je izgubio konkretnu vezu sa svojim bližnjima i sa prirodom, da je prestao da ima sadržajan život. Ja sam pokušao da izrazim isto shvatanje razrađujući ideju otuđenja i pokazujući kakvi su psihološki rezultati otuđenja; da čovek ide  unazad  receptivnoj  orijentaciji i  orijentaciji  ka  tržištu i prestaje da bude stvaralac; da on gubi svest o sebi i postaje zavisan od odobravanja drugih, te stoga teži ka konformizmu, a ipak se oseća nesiguran; on je nezadovoljan,  dosađuje  se, zabri nut je i troši veći deo svoje energije pokušavajući da kompenzira ili bar da prikrije svoju zabrinutost. Njegova inteligencija je od lična, njegov razum opada, a sa stanovišta njegovih  tehničkih moći, on ozbiljno ugrožava postojanje civilizacije i čak ljudskog roda.

Ako se osvrnemo na uzroke ovog razvitka, nalazimo manje sa- glasnosti nego u dijagnozi  same  bolesti.  Dok  je  rani  XIX  vek još bio sklon da u nedostatku političke slobode, a naročito opšteg prava glasa vidi uzroke svih zala, socijalisti, naročito marksisti, naglašavali su važnost ekonomskih faktora. Oni su verovali da je otuđenje čoveka rezultat njegove uloge koju ima kao objekt ek sploatacije i iskorištavanja. Mislioci, kao što su Tolstoj i Burk- hart, s jedne strane, naglašavali su duhovno i moralno siromaštvo kao uzrok nazadovanja zapadnog čoveka; Frojd je verovao da su teškoće modernog čoveka bile  prouzrokovane  suzbijanjem  njegovih instinktivnih nagona i neurotičnim manifestacijama koje iz to ga proizlaze Ali je svako ono objašnjenje koje analizira jedan sek tor isključujući druge neuravnoteženo i na taj način pogrešno. Društveno-ekonomska, duhovna i  psihološka  objašnjenja  gledaju na istu pojavu iz različitih aspekata, a baš je zadatak teorijske ana lize da sagleda kako su ovi različiti aspekti međusobno povezani i kako  deluju  jedan  na  drugi.

Ono što važi za uzroke, važi naravno, i za lekove pomoću kojih se može izlečiti defekt savremenog čoveka. Ako ja verujem da je uzrok bolesti ekonomski, ili duhovni, ili psihološki, ja neophodno verujem da lečenje tog uzroka vodi ka zdravlju. S druge strane, ako ja vidim da su razni aspekti međusobno povezani, doći ću do zaključka da se normalnost i mentalno zdravlje mogu postići je dino naizmeničnim promenama u sferi industrijske i političke organizacije, duhovnih i filozofskih orijentacija, karakterne struk ture i kulturnih aktivnosti. Koncentracija napora na bilo koju od ovih sfera i isključenje  ili zanemarivanje  drugih,  destruktivna je za sve promene. U stvari, izgleda da ovde leži najvažnija prepreka za napredak čovečanstva. Hriščanstvo je propovedalo duhovni pre porod, zanemarujući promene u društvenom poretku bez kojih je duhovni preporod neefikasan za većinu ljudi. Doba prosvećenosti je postavilo nezavisno rasuđivanje i  razum  kao  najviše  norme; ono je propovedalo političku jednakost, ne videvši da politička jednakost ne može da dovede do bratstva ljudi ako nije praćena fundamentalnim promenama u  društveno-ekonomskoj  organizaci ji. Socijalizam, a naročito marksizam, podvlačio je neophodnost društvenih i ekonomskih promena, a zanemarivao nužnost unu trašnjih promena kod  ljudi,  bez  kojih  same  ekonomske  prome ne nikad ne bi dovele do »dobrog društva«. Svi su ovi reformis tički pokreti za poslednje dve hiljade godina naglašavali jedan sektor života isključujući druge; njihovi predlozi za reformu i obnavljanje bili su radikalni, ali su svi doživeli gotovo potpun neuspeh. Učenje jevanđelja dovelo je do uspostavljanja katoličke crkve; učenje racionalista XVIII veka do  Robespjera i  Napoleo- na; Marksove doktrine  do  Staljina.  Teško  da  su  rezultati  mogli da budu drugačiji. Čovek je jedinstven; njegovo mišljenje, oseća- nje i životna praksa nerazdvojno su povezani. On ne može da bu de slobodan u svojim mislima ako nije slobodan emocionalno; a on ne može da bude slobodan emocionalno ako je zavisan i ako nije slobodan u svojoj životnoj praksi, u svojim ekonomskim i društvenim odnosima. Ako se pokušava da napreduje radikalno u jednom  sektoru,  isključujući  druge,  to  će  neophodno  dovesti,  i dovelo je, do toga da radikalne zahteve u jednoj sferi ispunjava jedino nekoliko pojedinaca, dok za druge oni postaju formule i rituali, koji služe za to da se prikrije činjenica da se u drugim sferama ništa nije izmenilo. Bez  sumnje,  jedan  korak  jedinstve nog napretka u svim sferama života imao bi mnogo  dalekosežni je i trajnije rezultate za napredak ljudskog roda nego stotine koraka koji su  propovedani — pa čak i za kratko vreme ostva reni — samo u jednoj izolovanoj sferi. Nekoliko hiljada godina neuspeha u »izolovanom napretku« trebalo bi da bude dovoljno ubedljiva  pouka.

Usko povezan sa ovim problemom je i problem radikalizma i reforme, koji izgleda da  formira  oštru liniju  podele  između raz nih političkih rešenja. Ipak, bliža analiza može da pokaže  da je ova diferencijacija, onako kako se ona obično shvata, varljiva. Postoje reforme i reforme;  reforma može  da bude  radikalna,  tj. da ide do korena, ili može da bude površna,  pokušavajući  da ulepša simptome i ne dodidrujući uzroke. Reforma koja nije ra dikalna, u ovom smislu, nikad ne postiže svoj cilj i svršava se, eventualno, u suprotnom pravcu. Takozvani »radikalizam«, s  je dne strane, koji veruje da se problemi mogu rešiti pomoću sile, kada je potrebno strpljenje, opservacija i  stalna  aktivnost,  jeste isto tako nerealističan i fiktivan kao i reforma. Govoreći istorij- ski, obe ove mere vode često do istih rezultata. Boljševička revo lucija je dovela do staljinizma, reforme desnih socijaldemokrata dovele su do Hitlera. Pravi kriterijum za reformu nije njen tem po, već njen realizam, njen pravi »radikalizam«; pitanje je  da li ona ide do korena i pokušava da promeni uzroke, ili ostaje na površini i jedino pokušava da se bavi simptomima.

Ako ova glava  treba da raspravlja o putevima ka normalnosti, to jest o metodama lečenja, bolje da se ovde zaustavimo za trenu tak i upitamo šta znamo o prirodi lečenja u slučajevima indivi dualnih mentalnih bolesti. Lečenje društvene patologije mora da sledi iste principe, pošto je to patologija tako velikog broja lju di, a ne jednog tela izvan ili odvojenog od pojedinca.

Uslovi  lečenja  individualne  patologije  su  uglavnom  sledeći:

• Morao se desiti razvitak koji je u suprotnosti sa odgovara jućim funkcionisanjem Po Frojdovoj teoriji ovo znači da libido nije uspeo da se razvije normalno, i kao posledica toga pro izvedeni su simptomi. Prema teorijskom okviru humanističke psihoanalize, uzroci patologije leže u neuspehu da se razvije pro duktivna orijentacija, u neuspehu koji se odražava u razvitku iracionalnih strasti, naročito rodoskvrnih,  destruktivnih i eksploatatorskih težnji. Činjenica  da postoji patnja, bilo da je svesna ili nesvesna, koja  proističe  iz  neuspeha  normalnog  razvitka,  proizvo di dinamičnu težnju da se savlada patnja, tj. težnju u pravcu oz dravljenja. Ova težnja za zdravljem u našem fizičkom kao i u mentalnom organizmu je osnova za  svako  lečenje  bolesti  i  ona nije   prisutna   samo  u  najoštrijim  patološkim   formama.

• Prvi korak koji je neophodan da se dozvoli da deluje ova tendencija ka ozdravljenju je svest  o  postojanju  patnje  i  onoga što je zatvoreno i odvojeno od naše svesne ličnosti. Po Frojdovoj doktrini, potiskivanje se  uglavnom  odnosi  na  seksualne  želje. Prema našem teorijskom okviru, ono se odnosi na ugušene ira cionalne  strasti,  na  ugušeno  osećanje  usamljenosti  i  beskorisnosti i na težnju za ljubavlju i produktivnošću, koje  su  takođe  potis
• Razvijanje samosvesti može da postane potpuno uspešno je dino ako se preduzme sledeći korak,    promena  životne  prakse, koja je izgrađena na osnovu neurotičke strukture, koja je stalno reprodukuje.  Pacijent,  na  primer,  koga  neurotični  karakter  na goni da želi da se  potčini  roditeljskom  autoritetu, obično  konstru- iše takav život gdje  je  izabrao  dominirajuću  ili  sadističku  sliku oca kao gazde, učitelja i  tako  dalje.  On  će  se  osloboditi  jedino ako  promeni  svoju   realističku  životnu  situaciju  na   takav   način da ne  proizvodi  stalno  tendencije  za potčinjavanjem,  kojih  želi  da se oslobodi. Štaviše, on mora da promeni svoj sistem  vrednosti, normi i ideala, tako da oni ubrzaju, a ne da  sprečavaju,  njegovu težnju  za  zdravljem  i  zrelošću.

Isti uslovi — konflikt  sa  zahtevima  ljudske  prirode  i patnja  ko ja iz toga proizlazi, svest o onome što je  odvojeno  i promena  re alne situacije, vrednosti i normi, su takođe potrebni za lečenje društvene    patologije.

Da se pokaže konflikt između ljudskih potreba i naše društvene strukture i da  se ubrza  svest o  našim  konfliktima  i  o  onome  što je odvojeno, bio je cilj prethodnih glava ove knjige.  Namera  ove glave je da se raspravlja o raznim mogućnostima  praktičnih  pro mena  u  našoj   ekonomskoj,  političkoj   i  kulturnoj   organizaciji.

Međutim, pre nego što počnemo da diskutujemo o praktičnim pitanjima,  još  jednom  pogledajmo  na  osnovu  premisa  razvijenih u početku ove knjige, šta čini mentalno zdravlje, i za koju vrstu društva  se  može  pretpostaviti  da  vodi  ka  mentalnom  zdravlju.

Mentalno zdrava osoba  je  produktivna  i  neotuđena  osoba;  oso ba koja se odnosi prema svetu  sa  ljubavlju  i  koja  upotrebljava svoj   razum   da  objektivno  shvati   realnost;   koja  doživljava  sebe kao jedinstveno individualno biće, a  u  isto  vreme  oseća  da je  je dno sa ostalim ljudima; koja nije potčinjena  iracionalnom  auto ritetu i voljno  prihvata  racionalni  autoritet  savesti  i  razuma;  ko ja se nalazi u  procesu  rađanja  sve  dok je živa,  i  smatra  dar živo ta   najdragocenijom   prilikom   koju   ima.

Podsetimo se, takođe, da ovi  ciljevi  mentalnog  zdravlja  nisu ideali koji treba da se nametnu osobi, ili koje čovek može da  do stigne jedino ako  savlada  svoju  »prirodu«  i  žrtvuje  svoju  »urođe nu sebičnost«. Naprotiv, težnja za mentalnim zdravljem,  za  sre ćom,  harmonijom,  ljubavlju,  produktivnošću,  je  svojstvena   sva kom ljudskom biću, koje nije rođeno  kao  mentalni  ili  moralni idiot. Kad im se da prilika, ove težnje potvrđuju  sebe  snažno,  kao što se može videti u bezbrojnim situacijama. Potrebne su jaka konstelacija i prilike da izopače i ukoče ove urođene težnje za zdravljem; i zaista, u toku većeg dela poznate istorije, korišcenje čoveka  od  strane  čoveka  proizvodilo  je  takvu  perverziju.  Verova- ti  da je  ova perverzija  urođena  u čoveku  isto je  što  i  sejati  seme u  pustinji  i  tvrditi  da je  namenjeno  da  nikne.

Kakvo  društvo  odgovara  ovom  cilju  mentalnog  zdravlja,  kakva bi  trebalo  da  bude  struktura  zdravog  društva?  Pre  svega  takvo u kome ni jedan čovek nije sredstvo za postizanje ciljeva drugog čoveka, već uvek i bez izuzetka cilj sam po sebi;  prema tome,  gde se niko ne koristi, niti iko koristi sebe, za ciljeve koji ne predstav ljaju otkrivanje sopstvenih  moći;  gde  je  čovek  centar  i  gde  su sve ekonomske i  političke  aktivnosti  potčinjene  njegovom  razvit ku. Zdravo društvo je ono u kome takve osobine kao što su gram zivost,  eksploatacija,  posedovanje,  narcisizam,  nemaju  prilike   da se koriste za veće materijalne dobitke ili za podsticanje ličnog prestiža. Gde se delanje prema sopstvenoj savesti uzima  kao  os novni neophodni kvalitet, a oportunizam i nedostatak principa kao nedruštvenost; gde se  individua  interesuje  za  društvena  pitanja tako da ona postanu lična  pitanja,  gde  njeni  odnosi  prema  dru gim ljudima nisu odvojeni od njenih  odnosa  u  privatnoj  sferi. Zdravo  društvo,  štaviše,  je  ono  koje  dozvoljava  čoveku  da  radi u okviru operativnih i vidljivih dimenzija  i da  bude aktivan i od govoran učesnik u životu društva, kao  i  gospodar  sopstvenog  ži vota. To je ono društvo koje unapređuje ljudsku solidarnost, i  ne samo da dozvoljava već  i  stimuliše  svoje  članove  da  se  s  ljubav lju  povezuju   međusobno;   zdravo   društvo  unapređuje  produktiv nu  aktivnost  svakog  u  njegovom  radu,  stimuliše  razvijanje  razuma i omogućuje čoveku da izrazi svoje unutrašnje potrebe  u  kolek tivnoj   umetnosti  i  ritualima.