Dodatak I

 

Prirodna joga (nisarga-joga)

 

U skromnom stančiću Šri Nisargadate Maharadža samo se po električnoj rasveti i zvukovima uličnog saobraćaja moglo znati u kom se razdoblju ljudske istorije nalazimo. U njegovoj malenoj sobici vladalo je ozračje bezvremenosti, a takve su bile i teme o kojima se raspravljalo, teme koje od pamtiveka pobuđuju čovekovo zanimanje. Način na koji su  se izlagale i razrađivale bio je jednako tako bezvremen. Prošli su vekovi, milenijumi, čak i čitave juge, a čovek se i dalje bavi istim pitanjima, neizmerno starim, a ipak večno novim.

Rasprave koje su se onde vodile i učenja koja su se predavala bila su ista i deset hiljada godina pre, a ista će ostati i deset hiljada godina posle. Uvek ima svesnih bića koja se čude samoj činjenici svoje svesnosti i istražuju njen uzrok i svrhu. Odakle dolazim? Ko sam ja? Kuda idem? Takvim pitanjima nema ni početka ni kraja. Od presudne je važnosti znati odgovore na njih jer bez potpunog razumevanja samog sebe, i u vremenu i u bezvremenosti, život je samo  san što ga nameću sile koje ne poznajemo, sa svrhom koju ne možemo razumeti.

Maharadž nije bio obrazovan čovek. On nije poznavao nijedan drugi jezik osim svog materinskog marathskog. Nije citirao autoritete, veoma je retko spominjao svete tekstove. U njegovom učenju začuđujuće bogato nasleđe Indije više se samo po sebi podrazumeva, nego  što se jasno ističe. Nikada nije izgradio ašram, a većina njegovih poklonika bili su skromni ljudi   u radnom odnosu koji su veoma cenili svaku priliku da s vremena na vreme učestvuju u jednosatnom satsangu.

Jednostavnost i poniznost glavne su odrednice Maharadžijevog života i učenja. Ni u fizičkom ni u psihičkom smislu on nikada nije zauzimao viši položaj. Srž bitka o kojem je govorio video je jednako jasno u drugima kao i u samome sebi. Maharadž je priznavao da je on tog bitka svestan a ostali još nisu, ali je govorio da je ta razlika privremena i od male važnosti i da se tiče jedino uma i njegovih večno promenljivih sadržaja. Kad su ga ispitivali o  njegovoj jogi, govorio je da nema šta ponuditi, da ne postoji neki posebni sistem koji bi mogao izložiti, neka posebna teologija, kosmogonija, psihologija ili filozofija koju bi mogao predstaviti. On je samo spoznao svoju istinsku prirodu, koja je istovetna istinskoj prirodi njegovih slušalaca i  stoga ukazuje na nju. Slušalac je ne može sam videti zato što ne može videti ono što je očigledno, jednostavno i neposredno. Sve što zna spoznao  je  svojim  umom koji stimuliraju čula. A čak nije ni posumnjao da je i sam um jedno čulo.

Maharadžijeva prirodna joga (nisarga-joga) gotovo je zabrinjavajuće jednostavna. Sveprožimajući um mora da prepozna sopstveno bivstvo i da prodre u njega. To ne znači biti ovo ili ono, ovde ili onde, tada ili sada; to znači biti samo bezvremeno bivstvo.

Bezvremeno bivstvo izvor je života i svesti. U okvirima vremena, prostora i uzroka on  je svemoguć, bezuzročan uzrok, sveprožimajući, večan, jer nema ni početka ni kraja, jer  je  uvek prisutan. Slobodan je jer nema uzroka, sveznajući jer sve prožima i blažen jer  nije  podeljen. On živi, voli i beskrajno se zabavlja oblikujući i preoblikujući univerzum. Svaki čovek poseduje bezvremeno bivstvo, on jeste to biće. Ali, nažalost, čovek ne poznaje sebe kakav jeste i zbog toga se poistovećuje s imenom i likom svog tela i sadržajem svoje svesti.

Jedini način da čovek ispravi pogrešno razumevanje svoje stvarne prirode jeste da u potpunosti spozna kako radi njegov um i da ga pretvori u instrument otkrivanja vlastitog Sopstva. U samom početku duhovne evolucije um je bio dragoceno oruđe u borbi za opstanak. Morao je naučiti zakone i puteve prirode da bi je mogao pokoriti. To je činio i čini još uvek jer život se na viši nivo može podići samo ako um i priroda rade zajedno. Ali, u tom procesu um je stekao   umeće   simboličnog   razmišljanja   i  komunikacije,  sposobnost   i  veštinu izražavanja

 

govornim jezikom. Reči su postale previše važne. Ideje i pojmovi poprimili su izgled stvarnosti, konceptualno je zamenilo stvarno, a sve je to dovelo do toga da čovek sada živi u verbalnom svetu, zagušen rečima koje su stekle vlast nad njim.

Očigledno je da se u svakodnevnici moramo služiti predmetima i komunicirati s  ljudima, a u oba slučaja reči su izuzetno korisne. Ali zbog njih ostajemo u svetu da živimo potpuno simbolično pa stoga i nestvarno. Da bismo iz tog zatvora verbalnog uma pobegli u stvarnost, moramo biti u stanju da premestimo težište svoje pažnje s reči na  ono  o  čemu govore, na samu stvarnost.

Reč koja se najčešće upotrebljava i koja je najviše prožeta osećajima i idejama jest "ja". Um pokazuje sklonost da je uključi u sve čime se bavi, i u telo i u  apsolut.  U duhovnoj disciplini reč "ja" služi kao putokaz prema iskustvu koje je neposredno, direktno i beskrajno značajno. Najvažnije je biti i znati da jesi. Zanimljivo nam može biti samo ono što je povezano   s našim svesnim postojanjem, koje je žarišna tačka svake želje i straha. Krajnji cilj svake želje jeste da istakne i pojača osećaj vlastitog postojanja, a svaki osećaj straha u svojoj je srži samo strah od prestanka postojanja ili uništenja.

Nisarga-joga znači prebivanje u osećaju "ja jesam", tako stvarnom i životnom, s namerom da se stigne do njegovog izvora. Budući da taj osećaj nije neprekidan, on mora imati izvor iz kog dolazi i u koji se vraća. Bezvremeni izvor svesnoga bivstva je ono što Maharadž zove našom stvarnom prirodom ili bićem (svarupa).

Kad govori o načinima spoznaje svog vrhovnog identiteta kao sveprisutnog bivstva, Maharadž je izrazito neograničen. On tvrdi da svako raspolaže vlastitim putem do stvarnosti i da zato ne može postojati opšte pravilo koje bi vredelo za sve. Ali, za svakoga tragaoca glavna ulazna vrata u stvarnost predstavlja osećaj "ja jesam", nezavisno od toga kako je stigao do njih. Upravo se uviđanjem izuzetne važnosti osećaja "ja jesam" i njegovim nadilaženjem stiže do njegovog izvora pa tako spoznajemo vrhovno stanje, koje je  ujedno  prvobitno  i  krajnje. Razlika između početka i kraja postoji jedino u umu. Kad je um tup ili uznemiren, taj se izvor   ne može spoznati. Ali kad je čist i jasan, um postaje veran odraz izvora. Izvor je uvek nepromenljiv, nalazi se izvan mraka i svetlosti, izvan života i smrti, izvan svesnog i nesvesnog.

Poniranje u osećaj "ja jesam" veoma je jednostavna, lagana i prirodna joga. U njoj nema nikakve tajnovitosti ili zavisnosti, ona ne zahteva posebnu pripremu ili inicijaciju. Ko god je zbunjen samom činjenicom svog postojanja kao svesnog bića pa iskreno želi da pronađe svoj izvor, može čvrsto prionuti uz večno prisutni osećaj "ja jesam" pa marljivo i strpljivo prebivati   u njemu sve dok se ne rasprše oblaci koji mu zamračuju um, dok ne ugleda srce bivstva u svoj njegovoj veličanstvenosti.

Bude li pojedinac istrajan u praktikovanju nisarga-joge, ona će uroditi bogatim plodom i dovesti ga do toga da postane svestan i aktivan u onome u čemu je oduvek bio nesvestan i pasivan. Ne postoji razlika u kvalitetu, već samo u načinu izražavanja, kao  što  ne postoji razlika između grumena zlata i veličanstvenog nakita koji je iz njega izrađen. Život se nastavlja dalje, ali postaje spontan i slobodan, svrhovit i srećan.

Nisargadata veoma jasno opisuje to prirodno, spontano stanje, ali kao što čovek koji je od rođenja slep ne može zamisliti svetlost i boje, tako i neprosvetljen um nije u stanju da prida značenje takvim opisima. Izrazi kao što su spokojna sreća, saosećajna nevezanost, bezvremenost i bezuzročnost bića i pojava zvuče mu strano i ne izazivaju nikakav odgovor. Čovek samo intuitivno oseća da se u njima krije duboko značenje i stoga oni bude u njemu neobičnu čežnju za neobjašnjivim, kao vesnici nečega što tek treba doći. Ali to je sve. Upravo kao što Maharadž kaže, reči su samo putokazi, one upućuju na smer kretanja, ali ne mogu poći s nama. Istina je plod ozbiljnog traganja, a reči samo pokazuju put.

Maurice Frydman