1. PRINCIPI HUMANISTIČKOG  SOCIJALIZMA2

Marksističko naglašavanje podruštvljavanja sredstava za proiz vodnju bilo je pod uticajem kapitalizma XIX veka. Vlasništvo i pravo vlasništva bile su centralne kategorije kapitalističke eko nomije. Marks je ostao u ovom teorijskom okviru kada je defi- nisao socijalizam pomoću ukidanja kapitalističkog sistema vlas ništva,  zahtevajući  »eksproprijaciju  eksproprijatora«.  Ovde  su, kao i  u njihovoj  orijentaciji  prema političkim, nasuprot društve nim faktorima, Marks i Engels bili više pod uticajem buržoaskog duha nego drugih socijalističkih škola, koje su se interesovale za funkciju radnika u procesu  rada, za njegov  društveni  odnos  pre-

ma  drugim  radnicima  u  fabrici,  za  rezultat  koji  metode  rada proizvode  na karakter radnika.

Neuspeh, a možda i  popularnost  Marksovog  socijalizma  leži baš u buržoaskom precenjivanju prava svojine i čisto ekonomskih faktora. Ali su druge socijalističke  filozofske  škole  bile  mnogo više svesne nedostataka koji su svojstveni marksizmu, formulišu- ći ciljeve socijalizma mnogo adekvatnije. Ovenovci, sindikalisti, anarhisti i cehovski socijalisti slagali su se u glavnoj orijentaciji, koja je bila upravljena na društvenu i ljudsku situaciju radnika u njegovom radu i na način odnošenja prema ostalim radnicima. (»Radnik« ovde i na  sledećim  stranicama  označava  svakog  onog ko živi od svog rada, bez naknadnog profita od rada drugih.) Cilj svih ovih različitih oblika socijalizma, koje možemo nazvati »hu manističkim  socijalizmom«,  jeste  jedna  industrijska  organizacija u kojoj će svaki radni čovek biti aktivni i odgovorni učesnik, gđa će rad biti privlačan i sadržajan, gde kapital neće upošljavati rad, već rad kapital. Oni su stavljali akcenat na organizaciju rada i društvene odnose među ljudima, a ne prvenstveno na pitanje vla sništva. Kao što ću kasnije pokazati, postoji u velikoj meri vra ćanje ovom stavu od strane socijalista širom sveta, koji su pre nekoliko decenija smatrali da je marksistička doktrina  u najčis tijem obliku rešenje svih problema. Da bismo čitaocu dali opštu sliku principa  ove  vrste  humanističke  socijalističke  misli,  koja je, uprkos znatnim razlikama, slična shvatanju  sindikalista, anar hista i cehovskih socijalista, a sve više marksističkih socijalista, ci tiram  sledeće  Kolove  formulacije.

On piše: »U osnovi staro insistiranje na slobodi je pravilno; ono je bilo uklonjeno jer se na slobodu mislilo samo u smislu poli tičke samouprave. Novi pojam slobode  mora  da  bude  mnogo širi. On mora  da uključi ideju čoveka ne samo kao građanina u slobodnoj državi već i kao partnera u jednoj industrijskoj zaje dnici naroda. Birokratski reformator, naglašavajući samo čisto materijalnu stranu života, počeo je da veruje  u  društvo  sastav ljeno od dobro uhranjenih, dobro smeštenih, dobro obučenih ma šina, koje rade za veću mašinu — državu; individualist je ponu dio ljudima alternativu gladovanja i robovanja pod maskom slo bode akcije. Stvarna sloboda, koja je cilj novog socijalizma, osi gurače slobodu akcije i imunitet od ekonomske bede, tretirajući čoveka kao ljudsko biće, a ne kao problem ili kao boga.

Politička sloboda sama po sebi je, u stvari, uvek iluzorna. Čo vek koji šest dana nedeljno živi u ekonomskoj potčinjenosti, ako ne i sedam, ne postaje slobodan samo time što će ispisati glasački

listić jednom u  pet godina.  Ako  sloboda  prosečnom  čoveku  treba da znači nešto, ona mora  da  podrazumeva  industrijsku  slobodu. Sve dok ljudi na svom poslu ne postanu članovi samoupravne zajednice radnika, oni će ostati u osnovi zavisni, ma kakav bio politički sistem  u kojem žive. Nije dovoljno samo ukloniti poni žavajuće odnose u kojima se nalazi jedan nadničar-rob prema je dnom individualnom poslodavcu. Državni socijalizam takođe os tavlja radnika da  robuje  jednoj  tiraniji  koja nije  manje  bolna  za to što  je  bezlična.  Samouprava  u  industriji  nije  samo  dodatak, već  preteča  političke  slobode.

Ćovek je svuda u lancima i  njegovi  lanci  neće  biti  slomljeni dok on ne bude  osećao  da je  ponižavajuće  biti  rob,  bilo  pojedin cu ili državi. Bolest  civilizacije  nije  toliko  materijalno  siromaš tvo mnogih koliko  nestajanje  duha  slobode  i  samopouzdanja. Revolt koji će promeniti svet podići  će  se,  ne  iz  dobročinstva koje rađa 'reformu', već iz želje za slobodom. Ljudi će  delati  za jedno, potpuno svesni svoje uzajamne zavisnosti; ali  će  raditi  za sebe. Sloboda im se neće dati odozgo; oni će je uzeti u svoje sop- stveno  ime.

Socijalisti, tada, moraju apelovati  na  radnike  ne  na  ovaj  na čin: 'Nije li neprijatno biti siromašan i nećete li vi pomoći da se siromašni dignu?',  već  u  drugom  obliku:  'Siromaštvo  je  samo znak čovekovog ropstva; da biste ga izlečili, morate prestati da ra dite  za  druge  i  morate  verovati  u  sebe.'  Nadničarsko   ropstvo će postojati sve dok postoji čovek ili institucija koja je gospodar ljudima; to će prestati kada radnici nauče da  slobodu  stavljaju ispred udobnosti. Prosečan čovek postaće socijalista ne da  bi osi gurao 'minimalni  standard  civilizovanog  života',  već  zato  što  će se stideti ropstva koje  zaslepljuje  njega  i  njegove  bližnje,  i  zato što  je  odlučio  da  okonča industrijski  sistem  koji  ga  čini  robom.«3

»Dakle,  prvo,  kakva  je  priroda  ideala  kome  mora  da  teži  rad? Šta  se  podrazumeva  pod  'kontrolom  industrije'  koju  radnici  tre ba  da  traže?  Može  se  kazati  u  dve  reči  —  direktno  upravljanje. Zadatak  stvarnog  upravljanja  preduzećem  mora  se  prepustiti  ra dnicima  koji  rade  u  njemu.  Oni  treba  da  organizuju  proizvodnju, da vrše distribuciju  i  razmenu. Oni  moraju  da  izvojuju  industrij- sko  samoupravljanje s  pravom  da  biraju  sopstvene  činovnike;  oni moraju  da  razumeju  i  da  kontrolišu  sav  komplikovani   mehani zam  industrije   i  trgovine;   oni   moraju  da  postanu  akreditovani predstavnici  zajednice  u  ekonomskoj   sferi.«4