1. Princip neosujećivanja

Kao što sam ranije istakao, anonimni autoritet i automatski kon formizam su umnogome rezultat našeg načina proizvodnje, koji zahteva brzo prilagođavanje mašini, disciplinovano ponašanje ma se, zajednički ukus i poslušnost bez upotrebe sile. Druga strana našeg ekonomskog sistema, tj. potreba za masovnom potrošnjom, uticala je na stvaranje jedne osobenosti društvenog karaktera sav- remenog čoveka, što predstavlja najizrazitiji kontrast društvenom karakteru XIX veka. Ja mislim na princip da svaka želja mora odmah da se zadovolji i da ne srne da se  osujeti. Najočigledniji primer ovog principa možemo  naći  u  našem  sistemu  kupovanja na otplatu. U XIX veku čovek je kupovao ono što mu je bilo potrebno i onda kad je uštedeo novac za to; danas kupuje ono što mu je potrebno, ili čak i nije, na kredit; funkcija reklame se uglavnom sastoji u tome da primami čoveka da kupuje i da nadraži njegov apetit tako da bi mogao da bude privučen. Čovek živi u krugu. Kupuje na otplatu, i baš kada je sve otplatio, on to prodaje i kupuje opet najnoviji model.

Princip da se želje moraju zadovoljiti bez mnogo odlaganja uti cao je i na seksualno ponašanje, naročito  posle  prvog  svetsikog rata. Grubi oblik pogrešno shvaćenog frojdizma služio je kao po godno opravdanje (racionalizacija); vladalo je shvatanje da neuro za proizlazi iz »potisnutih«  seksualnih nagona,  da osujećenje  vo di »traumama«, i što se čovek  manje  uzdržava,  tim  je  zdraviji. Čak i roditelji koji su želeli da pruže svojoj deci sve što su htela, da ne bi bila osujećena, stekli su ovaj »kompleks«. Na žalost, mno ga ova deca, kao i njihovi roditelji, završili su kod psihoanalitičara naravno, ako su imali novaca.

Maks Šeler i Bergson pažljivim posmatranjem su uočili ovu po žudu za stvarima i nemogućnost da se  odloži zadovoljenje  želja, koje je karakteristično za savremenog čoveka. Oldous Haksli je to izrazio najoštrije u svome delu Hrabri novi svet. Od parola pomo ću kojih se vaspitavaju odrasli, u Hrabrom novom svetu najvažni ja je »Nikad ne odlaži za sutra zadovoljstvo koje možeš imati danas«. To im se usađuje  u glavu »stalnim ponavljanjem,  dvesta puta, dvaput nedeljno od četrnaest do šesnaest i po godina«. Pri mer ovakvog ostvarenja želja smatra se srećom. »Svako je danas srećan«, jeste druga parola Hrabrog novog sveta; ljudi  »dobijaju ono što žele i nikad ne žele ono što ne mogu dobiti«. U Hrabrom novom svetu, kao i u našem sopstvenom, ova potreba za nepo srednom potrošnjom robe ide naporedo sa neposrednom »potroš njom« seksualnih želja. Smatra se da je nemoralno da se zadrži jedan »ljubavni« partner, osim za kratko vreme. »Ljubav« je krat kotrajna seksualna želja koja  se odmah  mora  zadovoljiti.  »Obra ća se najveća pažnja tome da se čovek spreči da  nekoga  zavoli suviše. Ne postoji takva stvar kao što je uzajamna odanost;  čovek je vaspitan tako da ne može da ne čini ono što treba da čini. I ono što treba da čini sasvim je prijatno, mnogim prirodnim im pulsima je dozvoljena slobodna igra i ne postoje  nikakva  isku šenja  kojima  čovek  treba  da  odoli.«45

Ovaj  nedostatak  inhibicije  želja  dovodi  do  istog  rezultata  kao i nedostatak autoriteta koji se ispoljava otvoreno —  do paralisa- nja i uništenja ličnosti. Ako ja ne odložim zadovoljenje moje želje (ako sam vaspitan da želim samo ono što mogu da dobijem), ne ma konflikta, nema sumnji; ne treba donositi nikakve  odluke; nikad nisam sam sa sobom, jer sam uvek zauzet, bilo svojim ra dom bilo zabavom. Nema potrebe da budem svestan sebe kao lič nosti jer sam stalno okupiran uživanjem u zabavi. Ja sam sistem želja i zadovoljenja; ja moram da radim da bih zadovoljio svoje želje, a te želje ekonomska mašina stalno stimuliše i njima uprav lja. Ove želje su većinom veštački stvorene; čak i seksualni nagon nije ni izbliza  tako  »prirodan«  kao  što izgleda.  U  izvesnoj  meri on se veštački stimuliše. I to mora da bude tako ako želimo da imamo ljude kakve traži savremeni sistem — ljude koji  se  ose- ćaju »srećnim«,  koji nemaju  sumnji, koji nemaju konflikata, ko jima se upravlja bez upotrebe sile.

Zabavljanje predstavlja uglavnom zadovoljavanje želja za potro šnjom i »uzimanjem«; roba, prirodne  lepote, hrana, piće,  cigare te, ljudi, predavanja, knjige, filmovi — sve se troši, guta. Svet je veliki  objekt  za  naše  apetite;  velika  jabuka,  velika  boca,  velike grudi; mi smo oni koji sišu, oni koji  uveik očekuju, oni koji se uvek nadaju i koji su stalno razočarani. Kako možemo da ne bu demo razočarani aiko se naše rođenje zaustavlja na majčinim gru dima, ako nas majka nije odbila, ako ostanemo odrasle bebe, ako nikad ne  odemo  dalje  od  receptivne  orijentacije?

Tako se ljudi brinu, osećaju  se  inferiorni,  neadekvatni,  krivi. Oni osećaju da žive ne doživljavajući život,  da život prolazi kroz njihove ruke kao pesak. Kako se oni bore sa  svojim nevoljama, koje proizlaze iz pasivnosti stalnog uzimanja? Oni to čine pomoću druge forme pasivnosti, tako reći stalnim izlivanjem — pričanjem.

1 ovde kao i kod problema autoriteta i potrošnje, ono što je ne kada bilo produktivno pretvara se u svoju suprotnost.