81.  PREDAJTE SE SVOM SOPSTVU (VAŠOJ DUŠI)

 

Pitalac: Rođena sam u SAD, i poslednjih četrnaest meseci sam provela u Sri Ramanashramu; sada sam na povratku u SAD, gde me očekuje majka.

Maharadž: Kakvi su vaši planovi?

P: Mogu da se osposobim za medicinsku sestru, ili jednostavno da se udam i imam decu.

M: Šta vas inspiriše da želite da se udate?

P: Ako bih stvorila duhovni dom, spiritualnu atmosferu, to bi bio najviši oblik socijalnog pomaganja koji mogu da zamislim. Ali, naravno, život može da se odvija i drugačije. Ja sam spremna za sve što mi život donese.

M: Tih četrnaest meseci u Sri Ramanashramu, šta su vam oni doneli? Na koji ste način sada drugačiji od onoga kada se stigli tamo?

P: Nisam više uplašena. Pronašla sam neki mir.

M: Kakav je to mir? Mir od onoga što želite, ili ne želite ono što  nemate?

P: Pomalo od oboje, verujem da je tako. To nije uopšte bilo lako. Mada je Ašram vrlo tiho mesto, ja sam bila iznutra u patnjama.

M: Kada spoznate da je razlika između unutarnjeg i spoljašnjeg samo u umu, više nećete biti uplašeni.

P: Takvo ostvarenje dolazi i prati me. Ipak nisam ostvarila nepromenljivost i stalnost potpune savršenosti, ispunjenosti.

M: Dakle, sve dok tako verujete vi morate nastaviti sa vašom sadhanom, da raspršite lažnu ideju da niste potpuni, savršeni. Kada spoznate sebe kao manjeg od tačke u prostoru  i  vremenu,  kao  nešto  tako  suviše  malo  da bude posečeno, smrvljeno,  i tako  kratkog veka, da

 

bude ubijeno, onda, i samo onda, sav strah će nestati. Kada ste manji od vrha igle, onda vas  igla ne može probosti, - vi probadate iglu!

P: Da, ponekad se ja tako osećam - nesavladivo. Ja sam više nego neustrašiva - ja sam sama neustrašivost.

M: Šta vas je navelo da odete u Ašram?

P: Imala sam nesrećnu ljubav, pakleno sam patila. Nije mi moglo pomoći piće, a ni droga. Počela sam oprezno da istražujem i slučajno sam našla neke knjige o jogi. Od knjige do knjige, od otkrića do otkrića - došla sam do Ramanashrama.

M: Ako bi vam se iste tragedije desile ponovo, da li biste vi isto toliko patili, uzimajući u obzir sadašnje stanje vašeg uma?

P: Oh, ne, ne bih dozvolila sebi da ponovo patim. Ubila bih  se.

M: Znači, vi se ne bojite da umrete!

P: Bojim se umiranja, ne od same smrti. Zamišljam proces umiranja kao bolan i ružan.

M: Kako znate, ne mora biti tako. On može biti lep, prijatan, smiren. Jednom kada spoznate da se smrt događa telu, a ne vama, vi samo posmatrajte, vaše telo se odbacuje kao stara iznošena odeća.

P: Ja sam potpuno svesna da je moj strah od smrti zbog strahovanja i neznanja.

M: Ljudska bića umiru svake sekunde, strah i patnja od umiranja pokriva svet kao oblak. Nije ni čudo što ste i vi takođe uplašeni. Ali, jednom kada saznate da samo telo umire, a ne kontinuitet sećanja i osećaj "Ja jesam" reflektovan u tome, vi više niste uplašeni.

P: Dakle, umrimo i videćemo.

M: Obratite pažnju i videćete da su rođenje i smrt jedno, da život pulsira između postojanja i nepostojanja i da svaki treba drugoga zbog potpunosti. Vi ste rođeni da umrete i umirete da biste se ponovo rodili.

P: Da li nevezanost zaustavlja proces?

M: Sa nevezanošću strah nestaje, ali ne i delo.

P: Da li ću biti prisiljena da se ponovo rodim? Kakav užas?

M: Ne postoji prinuda. Vi dobijate ono što želite. Vi pravite vaše sopstvene planove i vi ih ostvarujete.

P: Da li mi osuđujemo sebe na patnju?

M: Mi napredujemo kroz istraživanje, a da bismo istraživali potrebno nam je iskustvo. Mi težimo da ponovimo ono što nismo razumeli. Ako smo senzitivni i inteligentni, ne moramo da patimo. Bol je poziv na pažnju i kazna zbog nepažnje, nemara. Inteligentna i saosećajna akcija jedini je lek.

P: Baš zato što sam odrasla u inteligenciji, razumevanju, ne bih više tolerisala moju patnju. Šta  je loše u samoubistvu?

M: Nema ništa loše ako to rešava problem. Šta ako ne? Patnja izazvana stranim, irelevantnim faktorima - neke bolne i neizlečive bolesti, ili nepodnošljive nesreće, mogu da daju neko opravdanje, ali gde nedostaju mudrost i saosećanje, samoubistvo ne može pomoći. Glupa smrt znači glupo ponovo rođenje. Pored toga mora se uzeti u obzir pitanje karme. Izdržljivost je obično najmudriji put.

P: Mora li čovek da izdrži patnju, ma kako beznadežno i bolna bila?

M: Izdržavanje je jedna stvar, a beznadežna agonija je nešto drugo. Izdržljivost je osmišljena i podnošljiva, dok je agonija beskorisna.

P: Zašto brinuti o karmi? Ona vodi brigu sama o sebi u svakom slučaju.

M: Većina naše karme je kolektivna. Mi patimo zbog grehova drugih, kao što i drugi zbog naših. Čovečanstvo je jedno. Neznanje o ovome neće promeniti te stvari. Mi smo mogli biti mnogo srećniji ljudi, ali nismo zbog naše nezainteresovanosti za patnje drugih.

P: Uvidela sam da sam postala mnogo osećajnija.

 

M: Dobro. Kad vi to kažete, šta imate na umu? Sebe kao osećajnu osobu sa telom žene?

P: Postoji telo i postoji saosećanje, i postoji sećanje, i brojne stvari i ponašanja; zbirno oni mogu da se nazovu osoba.

M: Uključujući i ideju "Ja jesam"?

P: "Ja jesam" je kao košara koja sadrži mnoge stvari, koje čine osobu.

M: Ili, preciznije, to je vrba od koje je košara ispletena. Kada mislite o sebi kao o ženi, da li mislite da ste žena, ili da je vaše telo opisano kao žensko?

P: To zavisi od mog raspoloženja. Ponekad osećam sebe da sam samo centar svesnosti.

M: Ili okean svesnosti. Da li postoje trenuci kada vi niste ni čovek ni žena, ne slučajno, bez povoda od okolnosti i stanja?

P: Da, postoje, ali ja osećam stidljivost da govorim o tome.

M: Namigivanje je sve što čovek može očekivati. Nemate potrebe da dalje govorite.

P: Da li mi je dopušteno da pušim u vašem prisustvu? Znam da to nije običaj da se puši pred svecem, mudracem, i još je to neobičnije za ženu.

M: Svakako, pušite, niko neće zameriti. Mi razumemo.

P: Osećam potrebu da se smirim.

M: Vrlo je često tako sa Amerikancima i Englezima. Posle izvođenja sadhane oni postaju ispunjeni energijom i izbezumljeno traže odušak. Organizuju udruženja, postaju učitelji joge, sklapaju brakove, pišu knjige - bilo šta izuzev da pokušaju da borave u tišini i u okeanu svoje energije unutra pronađu izvor nepresušne moći i nauče umetnost njenog držanja pod kontrolom.

P: Priznajem da sada želim da se vratim i živim vrlo aktivnim životom, jer se osećam ispunjena s puno energije.

M: Možete raditi šta vam se svidi sve dok ne smatrate za sebe da ste telo i um. To nije toliko pitanje stvarnog nevrednovanja tela i svega što ide sa tim, kao što je jasno razumevanje da vi niste telo, osećaja povučenosti, izdvojenosti, emocionalne nevezanosti.

P: Znam šta mislite. Pre nekih četiri godine sam prošla kroz period odbacivanja  fizičkog, nebrige o svom izgledu; ne bih kupovala odeću, jela bih najjednostavniju  hranu, spavala na golim daskama. To je prihvatanje privatnosti, oskudice koja ima smisao, znači, ne stvarna neudobnost. Sada sam spoznala da treba prihvatiti, pozdraviti život onakav kakav je, kakav se događa i voleti sve što on nudi. To je najbolji način. Prihvatiti radosnog srca sve što dođe i učiniti najbolje što mogu. Ako ne mogu ništa drugo, do da dam život i istinsko obrazovanje i kulturu nekolicini dece - sasvim dovoljno; mada moje srce pripada svakom detetu, ipak ne mogu doći do svakoga.

M: Vi ste u braku i majka samo kad ste muško - ženske svesnosti. Kada ne smatrate sebe  telom, onda porodični život tela, ma koliko intenzivan i zanimljiv, izgleda samo kao igra na platnu, ekranu uma, sa svetlošću svesti koja ih projektuje i koja je jedina realnost.

P: Zaista vi insistirate na svesnosti, probuđenosti, kao jedinoj realnosti? Nije li objekat  svesnosti isto tako realan, dok traje?

M: Ali, on ne traje! Trenutna, prolazna realnost je sekundarna; ona zavisi od vanvremenskog.

P: Da li mislite neprekidnog ili stalnog?

M: Ne može biti kontinuiteta u postojanju. Kontinuitet sadrži u sebi identitet u prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti. Nikakav takav identitet nije moguć, jer sam smisao identifikacije, poistovećivanja je kolebanje, talasanje i promena. Kontinuitet, stalnost, to su obmane stvorene u umu, sećanju, samo mentalne projekcije obrazaca gde nikakvi obrasci ne postoje; napustite sve ideje o prolaznom ili stalnom, telu ili umu, muškarcu ili ženi, šta tad ostaje? Kakvo je stanje vašeg uma kada su sve podvojenosti otklonjene, prevaziđene? Ja ne govorim o prestajanju različitosti, jer bez njih nema manifestovanja,  ispoljavanja.

 

P: Kad ne odvajam, ja sam srećna i u miru. Ali nekako uvek gubim orijentaciju i počinjem da tragam za srećom u spoljašnjim stvarima. Zašto moj unutrašnji mir nije stabilan, ne mogu da razumem.

M: Mir je, naposletku, takođe jedno stanje uma.  P: Iznad uma je tišina. O njoj se ne može reći ništa. M: Sav govor o tišini je samo buka.

P: Zašto mi tragamo za svetovnom srećom, čak i posle iskustva sa svojom sopstvenom prirodnom, spontanom srećom?

M: Kada je um angažovan u služenju telu, sreća je izgubljena. Da biste je ponovo zadobili, to zahteva zadovoljstvo. Nagon da se bude srećan je ispravan, sasvim u redu, ali načini da se to očuva su pogrešni, obmanjujući, nepouzdani i destruktivni za istinsku sreću.

P: Da li je zadovoljstvo uvek pogrešno?

M: Ispravno stanje i korišćenje tela i uma su intenzivno jaka i prijatna. Ono što je pogrešno je traganje za srećom. Ne pokušavajte da učinite sebe srećnim, bolje se upitajte o samom vašem traganju za njom. Vi želite da budete srećni zato što niste srećni. Pronađite zašto ste nesrećni. Zato što niste srećni, vi tražite sreću u zadovoljstvu; zadovoljstvo donosi bol i zato vi to zovete svetovno; vi zatim tragate, žudite za nekim drugim zadovoljstvom, koje ne donosi bol, koje vi nazivate duhovnim, božanskim. U realnosti zadovoljstvo je samo predah od bola. Sreća je i svetovna i nesvetovna, unutar i iznad svega što se dešava. Nemojte praviti razliku, nemojte odvajati neodvojivo i ne otuđujte sebe iz života.

P: Kako vas sad razumem dobro! Pre mog boravka u Ramanashramu bila sam tiranizovana savešću, uvek nastojeći da prosuđujem o sebi. Sada sam potpuno smirena, opuštena, potpuno prihvatajući sebe onakvu kakva sam. Kad se vratim u SAD, prihvatiću život onakav kakav bude, kao Bhagavanovu milost, i uživati u gorkom kao i u slatkom. To je jedna od stvari koju sam naučila u Ašramu - da verujem Bhagavanu. Nisam bila ranije ovakva, nisam mogla da verujem.

M: Verovati Bhagavanu je verovati sebi. Budite svesni da šta god se dešava, dešava se vama, pomoću vas, kroz vas, da ste vi kreator, uživalac i transformator svega što opažate i tad nećete biti uplašeni. Bez straha nećete biti nesrećni, niti ćete tragati za srećom. U ogledalu vašeg uma razne vrste slika se pojavljuju i nestaju. Znajući da su one potpuno vaše sopstvene kreacije, posmatrajte ih smireno kako dolaze i odlaze, budite budni, svesni, ali neuznemireni, nedodirnuti. Ovakav postupak smirenog posmatranja je sam temelj joge. Vidite sliku, ali vi niste slika.

P: Ja mislim da me misao o smrti plaši zato što ne želim ponovo da se rodim. Ja znam da me niko ne prisiljava, ipak, pritisak neostvarenih želja je neodoljiv i čovek neće biti sposoban da se odupre.

M: Pitanje suprotstavljanja se ne postavlja. Ono što se rađa i preporađa niste vi. Neka se to sve desi, gledajte kako se to dešava.

P: Zašto se mi onda uopšte brinemo?

M: Ali, vi ste zabrinuti! I vi ćete biti zabrinuti sve dok se slika ne uskladi sa vašim sopstvenim osećajem istine, ljubavi i lepote. Želja za skladom, harmonijom u miru je neizbrisiva. Ali kad je jednom ispunjena, zabrinutost prestaje i fizički život postaje nenaporan, prijatan, i ispod nivoa pažnje. Onda, iako ste u telu, vi niste rođeni. Biti otelovljen ili bez tela, vama je isto! Vi dosežete tačku kad vam se ništa ne može desiti. Bez tela ne možete biti ubijeni, bez posedovanja ne možete biti opljačkani, bez uma ne možete biti obmanuti. Ne postoji tačka gde se želja ili strah mogu zakačiti. Sve dok vam se nikakva promena ne može desiti, šta je drugo važno?

P: Nekako ne volim ideju o umiranju.

M: To je zato što ste tako mladi,  što više znate o sebi, to ste manje uplašeni. Naravno,  agonija umiranja nije nikad prijatna da se gleda, ali umirući čovek je retko  svestan.

 

P: Da li se on vraća svesnosti?

M: To je vrlo slično snu. Za izvesno vreme osoba je izvan fokusa i onda se  vraća.

P: Ista osoba?

M: Osoba, budući da je stvorena od okolnosti, nužno se menja zajedno sa njima, kao plamen koji se menja sa gorivom. Jedino se proces (individuacije) nastavlja neprestano, stvarajući vreme i prostor.

P: Dakle, Bog će me paziti. Mogu sve prepustiti njemu.

M: Čak i vera u Boga je samo stepen na putu. Konačno, vi napuštate sve jer  dolazite do  nečega tako jednostavnog da ne postoje reči da to mogu da izraze.

P: Ja sam samo početnica. U početku nisam imala vere. Bila sam uplašena da  dopustim stvarima da se dese. Svet mi je izgledao vrlo opasno i neprijateljsko  mesto. Sada konačno  mogu da govorim o poverenju u Gurua ili Boga. Dopustite da napredujem. Nemojte me požurivati. Dopustite da nastavim mojom sopstvenom brzinom.

M: Na svaki način nastavite. Ali vi ne nastavljate. Vi ste još uvek vezani za ideje o muškarcu i ženi; starom i mladom, životu i smrti. Nastavite idući iznad. Spoznata stvar, ideja, je prevaziđena stvar.

P: Gospodine, ma gde da odem, ljudi smatraju da je njihova dužnost da mi pronalaze greške i da me neprestano podbadaju, gone. Ja sam ispunjena sa ovim duhovnim bogatstvom koje sad imam. Šta je loše sa mojom sadašnjošću što bi trebalo da žrtvujem za budućnost, ma kako to bilo  uzvišeno? Vi kažete da je realnost u sadašnjosti. Ja volim moju sadašnjost. Ja je želim. Ja  ne želim da večno budem nespokojna u vezi mog statusa i njegove budućnosti. Ja ne želim da jurim više i bolje. Dopustite mi da volim ono što imam.

M: Vi ste sasvim u pravu. Radite to. Samo budite pošteni - jednostavno volite šta volite - nemojte se napinjati i usiljavati.

P: To je ono što ja nazivam predaja Guruu.

M: Zašto projektovati, ići izvan sebe? Predajte se vašem sopstvenom Sopstvu jer sve  je njegova projekcija.