1. PRAKTIČNE SUGESTIJE

Pitanje je da li se uslovi koje su stvorili komunalci mogu stvoriti u društvu kao celini. Tada bi bio cilj da se stvori takva radna situacija u kojoj čovek daje svoj život i energiju za nešto što ima sadržaja za njega, u kojoj on zna šta radi, ima uticaja na ono što je uradio i oseća da je ujedinjen, a ne  odvojen od ostalih ljudi. To bi značilo  da  radna  situacija  postaje  ponovo  konkretna;  da su radnici organizovani u dovoljno male grupe koje ohrabruju individuu da se poveže sa grupom kao stvarnim, konkretnim ljud skim bićima, čak i kada fabrika možda ima u celini mnogo hilja da radnika. To bi značilo da je pronađen metod da se poveže cen tralizacija i decentralizacija, što dozvoljava aktivno učešće i od govornost svakoga, a u isto vreme stvara jedinstveno vodstvo, uko liko je to potrebno.

Kako se to može ostvariti?

Prvi uslov za aktivno učešće radnika je da je on dobro  oba- vešten, ne samo o sopstvenom radu već i o delatnosti celog pre- duzeća. Takvo znanje je, s jedne strane, tehničko znanje o rad nom procesu. Možda radnik treba da obavi samo jedan specifični pokret na pokretnoj  traci i možda je za njegovu delatnost dovolj no da bude podučavan samo dva dana ili dve nedelje za takav posao, ali će njegov celokupni stav prema radu biti različit  ako ima  šire znanje o  svim  tehničkim  problemima koji  se uključuju u proizvodnju celog proizvoda. Takvo tehničko znanje se može postići, na prvom mestu, posećivanjem industrijskih škola, upo- redo sa prvim godinama na radu u fabrici. Dalje, to bi se moglo neprekidno postizati učestvovanjem na tehničkim i naučnim kur- sevima koji bi se organizovali za sve radnike u fabrici, čak i na uštrb radnog vremena.40 To se može postići ako je tehnički pro ces koji se obavlja u fabrici predmet interesovanja i znanja rad nika, ako je njegov sopstveni proces mišljenja stimulisan ovakvim znanjem, čak i kada  inače  monotoni  tehnički rad,  koji on  mora da obavlja, uzme drukčiji vid. Pored tehničkog znanja o indus trijskom procesu potrebno je i drugo znanje: o ekonomskoj funk ciji preduzeća u kome radi i njen odnos prema ekonomskim potrebama i problemima zajednice kao celine. Dakle, pohađanjem škole tokom prvih  godina  rada  i  stalnim  obaveštavanjem,  koje će dobijati o ekonomskim procesima koji se uključuju u predu- zeće, radnik može da stekne stvarno znanje o svojoj funkciji u okviru nacionalne i svetske ekonomije.

Ali ma kako da je važno ovo znanje o radnom procesu i funk- cionisanju  celog  preduzeća,  ono  nije  dovoljno.  Teorijsko  znanje i interesovanje stagniraju ako nema- načina da se pretvore u ak ciju. Radnik može da postane aktivni, zainteresovani i odgovorni učesnik samo ako može da utiče na odluke koje se odnose na njegovu individualnu radnu situaciju i na celo preduzeće. Njegova otuđenost od rada može biti savladana jedino ako nije uposlen od strane kapitala, ako nije objekt naređivanja, već ako postane odgovorni subjekt koji zapošljava kapital. Osnovni problem  ovde nije svojina nad sredstvima za proizvodnju, već učestvovanje u upravljanju i  donošenju  odluka.  Kao  i  u  političkoj  sferi,  i  ovde je problem da se izbegne anarhično stanje događaja, u kome bi nedostajalo centralno planiranje i vodstvo; ali centralizovanom upravljanju nije neophodna  alternativa  neplansko,  nekoordinisa- no radničko upravljanje. Odgovor leži  u  prožimanju  centraliza cije i decentralizacije, u sintezi između donošenja odluka odozgo naniže i obratno.

Princip udruženog upravljanja i  radničkog  učestvovanja41  može se razraditi na takav način da se odgovornost za upravljanje po- deli između centralnog vodstva i naroda. Dobro informisane ma le grupe diskutuju o predmetu sopstvene radne situacije i ćelom preduzeću; njihove odluke se prenose do uprave i  formiraju os novu za stvarno udruženo upravljanje (co-management). Treći uče-, snik,  kupac,  morao  bi,  takođe,  na  izvestan  način,  da  učestvuje u donošenju odluka i planiranju. Kada smo jednom prihvatili princip da je primarni cilj  rada da  služi  ljudima,  a  ne  da stva ra profit, oni  koje  služe  moraju  imati  reč  u  operacijama  onih koji ih služe. Dakle, kao i u slučaju političke decentralizacije, nije lako da se nađe takva forma, ali svakako to nije nerešiv problem, ako prihvatimo opšti princip udruženog upravljanja. U konstituci- onalnom pravu mi smo rešili slične probleme u pogledu respektiv- nih prava različitih grana uprave, i u pravu koje se odnosi na korporacije rešili smo iste probleme u pogledu prava raznih vrsta akcionara, uprave itd.

Princip udruženog  upravljanja  i  zajedničkog  odlučivanja  zna či ozbiljno ograničavanje svojinskih  prava.  Vlasniku  ili  vlasnici ma jednog preduzeća bilo bi dato umereno pravo na interes u investiciji kapitala, ali ne i neograničeno  upravljanje  ljudima koje zapošljava taj kapital. Oni bi mogli,  u  najmanju  ruku,  da dele to pravo sa onima koji rade u preduzeću. U stvari, što se ti če velikih korporacija, akcionari stvarno ne izražavaju svojinsko pravo donošenjem odluka; ako radnici sa upravom dele pravo da donose odluke, faktička uloga akcionara ne bi bila suštinski ra zličita. Zakon koji uvodi udruženo upravljanje bio bi  ograniča vanje svojinskih prava, ali to ne bi ni u kom slučaju bila revo lucionarna promena u takvim pravima, čak je i jedan industri jalac, kao konzervativac i  protagonista podele profita u industri ji J. F. Linkoln predložio, kao što smo videli, da dividende ne bi trebalo da prelaze preko određenog i konstantnog iznosa, a da bi profit koji prelazi taj iznos bio podeljen  među radnicima.  Posto je  mogućnosti  za  radničko  udruženo  upravljanje  i  kontrolu  čak i na osnovu sadašnjih uslova. B. F. Ferles, na primer, predsednik uprave Savezne  korporacije  čelika,  rekao  je  u  skorašnjem  govo ru (koji je objavljen u  skraćenom  obliku  u  »čitaočevom  pregle du« — Reader's Digest, November 15, 1953, p. 17) da bi tri sto tine hiljada nameštenika Savezne korporacije čelika mogle da ku pe sve zajedničke akcije korporacije, prodavši osamdeset sedam deonica po osobi, za 3.500 dolara u celini. »Investirajući deset do lara (nedeljno) po osobi — što je otprilike onoliko koliko su rad nici u čeličnoj industriji dobili na osnovu skorašnjeg povećanja nadnica — nameštenici Savezne korporacije čelika mogli  bi  da kupe sve preostale  zajedničke  akcije za  nepunih  sedam  godina.« U stvari, oni ne bi čak ni morali da prodaju  tako  mnogo,  već samo deo toga da bi imali dovoljno akcija koje bi im omogućile glasačku većinu.

Drugi predlog je dao F. Tanenbaum u svom delu Filozofija ra da. On je predložfo da sindikati kupe dovoljno deonica preduzeća čije radnike  predstavljaju, da bi kontrolisali upravu  preduzeća.42 Ma koji način da se primeni, to je samo evolucioni put, tendenci je koje se nastavljaju u svojinskim odnosima koji već postoje, i one su sredstva za postizanje jednog cilja — i samo sredstva — koja treba da omoguće da čovek radi za sadržajni cilj na sadržaj ni način, i  da nisu nosioci robe — fizičke energije i kvalifikacije

— koje se kupuju i prodaju kao i svaka druga roba.

Kada se raspravlja o učešću radnika, mora se naglasiti jedan važan momenat, naime opasnost da to učešće može da se razvije u pravcu shvatanja o podeli profita superkapitalističkog tipa. Ako su radnici i nameštenici u jednom preduzeću bili isključivo pove zani sa svojim preduzećem, otuđenje između čoveka i njegovih društvenih snaga ostaće nepromenjeno. Egoistički otuđeni stav samo će se proširiti od pojedinca na »grupu«. Stoga, to nije slu čajni, već suštinski elemenat učešća radnika da pogledaju i izvan svog preduzeća, da budu zainteresovani i  povezani  sa  kupcima, kao i sa ostalim  radnicima u istoj  industriji i  sa  radničkim  stanovništvom kao celinom. Razvijanje takve vrste lokalnog patrio tizma firme, »esprit de corps« (drugarske solidarnosti) slično stu dentima u koledžima i univerzitetima, kao što su predlagali Vajet i drugi britanski psiholozi, samo bi isforsiralo egoistički i asocijal ni stav, koji je suština otuđenja. Svi takvi predlozi koji su za entuzijazam »tima«, zaboravljaju  činjenicu  da  postoji  samo  jed na istinski društvena orijentacija — solidarnost sa čovečanstvom. Socijalna kohezija unutar grupe, koja se kombinuje sa antagoniz mom izvan grupe, nije društveno osećanje, već  prošireni  egoi zam.

Zaključujući ove primedbe na učestvovanje radnika, želim da ponovno naglasim, čak izlažući se riziku da ponavljam, da svi pred loži u pravcu humanizacije rada nemaju za cilj povećanje eko nomskih rezultata niti veću satisfakciju u radu kao takvom. Oni imaju smisla samo u potpuno različitoj društvenoj strukturi, u ko joj je ekonomska aktivnost samo deo, i to podređeni deo, društve nog života. Ne mogu se odvojiti radne aktivnosti od političkih ak tivnosti, od korišćenja slobodnog vremena i ličnog života. Ako rad postaje interesantan, a ostale sfere  života  nisu  postale  humane, ne događaju se stvarne promene. U stvari, ni sam rad ne može postati interesantan. To je najveće zlo savremene kulture da po dvaja i ograđuje različite sfere života. Put ka zdravlju leži u sa vlađivanju ove podvojenosti i dostizanju novog jedinstva i inte gracije  u  društvu  i  u  individualnom  ljudskom  biću.

Već sam govorio o  razočaranju  mnogih  socijalista,  s  obzirom na rezultate primenjenog socijalizma. Ali sve više raste svest da greška nije u osnovnom cilju socijalizma — jedno dezalijenirano društvo u kome svaki radni čovek učestvuje aktivno i odgovorno u industriji i politici — već u pogrešnom naglašavanju privatne nasuprot zajedničke svojine i u zanemarivanju ljudskih i stvarno društvenih faktora. Shodno tome, raste shvatanje da je neophod no da socijalisti shvate da osnovni problem treba da se koncen- triše  na  ideju  o  učestvovanju  radnika  i  udruženom  upravljanju, o decentralizaciji i konkretnim funkcijama čoveka u radnom pro cesu, a ne na apstraktnom pojmu svojine. Ideje Ovena, Furijea, Kropotkina, Landauera, religioznih i svetskih humanista fuzioni- sale su se sa idejama Marksa i Engelsa; čovek je postao skeptičan u pogledu čisto ideološke formulacije »krajnjih ciljeva« i više se koncentriše na konkretnu osobu, na ono što je ovde i sada. Po stoji nada da će, takođe, porasti svest demokratskih i humanis tičkih socijalista da socijalizam počinje kod kuće, tj. sa socijali zacijom  socijalističkih  partija.  Socijalizam  ovde,  naravno,  nema smisao svojinskih prava, već smisao odgovornog učestvovanja svakog člana. Sve dok socijalističke partije ne shvate ovaj socija listički princip u sopstvenim redovima, ne mogu očekivati da će ubediti druge: njihovi predstavnici, kada bi imali političku moć, ostvarili bi njihove ideje u kapitalističkom duhu, bez obzira na socijalističke etikete koje upotrebljavaju. Isto je tačno i za sin dikate; ukoliko  je njihov cilj industrijska  demokratija, oni  mo raju da uvedu princip demokratije u sopstvene organizacije, a ne da ih  vode onako kako  su organizovana  ostala  velika preduzeća u  kapitalizmu,  a ponekad  čak  i  gore.

Uticaj ovog humanističkog naglašavanja konkretne situacije ra dnika u njegovom radnom procesu bio je vrlo snažan u prošlosti na španske i francuske anarhiste i sindikaliste, kao i na ruske socijalističke revolucionare. Mada su ove  ideje izgubile u važno sti za izvesno vreme u većini zemalja, izgleda da ponovo  dolaze do izražaja, manje u ideološkim i  dogmatskim,  a  više  u  stvar nim  i  konkretnim formama.

U jednoj od najinteresantnijih skorašnjih publikacija o proble mima socijalizma, Novim fabijanskim esejima, može se zapaziti naglašavanje funkcionalnog i  ljudskog  aspekta  socijalizma.  U svom eseju »Preobražaj od kapitalizma« Krosland piše: »Socijali zam zahteva da ovo neprijateljstvo u industriji ustupi mesto par ticipaciji udruženim naporima. Kako se to može postići? Najdi- rektniji i najlakši put do uspeha je u pravcu zajedničkih konsul tacija. Mnogo je uspeha već  postignuto u toj oblasti, i sada je jasno da je potrebno nešto više nego komiteti udružene proizvo dnje sadašnjeg modela — radikalniji napor koji bi dao radniku smisao učestvovanja u donošenju odluka. Nekoliko  naprednih firmi već je postiglo vidne  uspehe  i  rezultati  su  ohrabrujući.«*3 On je  predložio tri  mere:  proširivanje  nacionalizacije  (large sca- le  extension),  statutom  ustanovljeno  ograničenje  dividendi,  ili,

»treća mogućnost je da se promeni pravna struktura vlasništva kompanije tako da se zameni  kontrola  akcionara  Statutom  koji će eksplicitno definisati odgovornosti firme prema radniku,  kup cu i zajednici, radnici će postati članovi kompanije i imaće svoje predstavnike u odboru  direktora«.44

1. Dženkins u svom spisu o »Jednakosti« vidi kao problem bu dućnosti: ».. . na prvom mestu, da li bi {kapitalisti, pošto se od rekao i pošto mu je oduzeto tako mnogo moći, a samim  tim  i veći broj funkcija, bilo dozvoljeno da zadrži znatan deo svojih privilegija koje su mu još ostale; i drugo, da li će  društvo koje izrasta  iz kapitalizma postati  demokratsko  socijalističko  društvo

ili menadžersko društvo, koje će kontrolisati privilegovana elita, koja će uživati potpuno drukčiji standard života nego masa sta novništva.«45 Dženkins je došao do zaključka da »demokratsko socijalističko društvo« zahteva »da vlasništvo preduzeća, kada pređe iz ruku bogatih individua, ne ide u ruke države, već manje udaljenih javnih organa«, i da mora da dozvoli veću podelu vla sti, »ohrabrujući ljude svih vrsta da igraju aktivniju ulogu u  ra du i kontroli javnih i dobrovoljnih organizacija«.

1. Albi u delu Organizacija industrije piše: »Ma kako da je bila uspešna, nacionalizacija osnovne industrije u tehničkom i eko nomskom pogledu, ona nije zadovoljila želju za širom i više de mokratskom raspodelom vlasti, niti je ostvarila pravo učešća onih koji su u njoj angažovani, u odlukama uprave i njihovom iz vršenju. Ovo je bilo razočaranje za mnoge socijaliste, koji nisu nikad želeli veću koncentraciju državne vlasti, ali koji su  imali samo maglovitu i utopijsku ideju o nekim alternativama.  Njiho vu zabrinutost su pojačale lekcije iz totalitarizma van zemlje i ra zvoj menadžerske revolucije kod kuće; a još više je puna zapo slenost, u društvu koje je  bilo  demokratsko,  stvarala  probleme koji su tražili rešenje, za koje je bila nužna što je moguće veća popularna podrška, koja se zasniva na informacijama i konsulta ciji. Konsultacije su manje uspešne ukoliko izostanu neposredne diskusije  na  poslu;  i veličina  i  struktura  industrijskih  jedinica i stepen do kojih one mogu da ispolje nezavisnu inicijativu posta ju »predmet od najveće važnosti«.46 »Ono što se najzad zahteva«, kaže Albi, »jeste konsultativni sistem, koji bi omogućio politiku odlučivanja i izvršni autoritet, prihvaćen dobrovoljno od svih članova jedne industrije. Treba još mnogo istraživanja da bi se rešilo kako se može uskladiti ovo shvatanje industrijske demokra tije sa primitivnijom željom za samoupravljanjem, koju su istica li sindikalisti d koja se još tako mnogo ističe u sadašnjim diskusi jama o zajedničkim konsultacijama (joint consultation). Izgleda, međutim, da mora da postoji neki proces, koji bi svima zaposleni ma u jednoj industriji omogućio da učestvuju u politici odluči vanja; bilo preko direktno izabranih predstavnika  u  odbor  ili kroz hijerarhijski sistem udruženog konsultovanja sa velikim uti- cajem. U oba slučaja moralo bi da raste učešće u procesu tuma čenja politike  i donošenja odluka na nižim  stupnjevima.

Stvaranje osećanja zajedničkog cilja u industrijskim aktivnosti ma još uvek ostaje, zato, jedan od glavnih nepostignutih zahteva socijalista u industrijskoj politici.«47

Džon Strečej, koji je najveći optimista i možda najzadovoljniji rezultatima laburističke vlade među piscima u Novim fabijanskim esejima, slaže se sa Albijem, koji naglašava neophodnost radnič kog učestvovanja. »Posle svega«, piše Strečej u Zadacima i dos tignućima britanskog radništva (Tasks and Achievements  of  Bri- tish Labour), »ono što je važno za udruženu akcionarsku kompa niju jeste neodgovorna diktatura koju nad njom sprovode, nomi nalno njeni akcionari, a stvarno u mnogim slučajevima jedan ili dva samonaimenovama i samoovekovečena direktora. Kada bi ja vne kompanije postale direktno odgovorne i zajednici i celom skupu onih koji su angažovani u njenim aktivnostima, pretvorile bi  se u institucije sasvim  drukčije vrste.«48

Citirao sam  mišljenja  izvesnih  vođa  britanskog  radništva,  jer su njihova shvatanja uveliko rezultat praktičkog iskustva u po gledu socijalizacije koju je preduzela laburistička vlada i misao nog kriticizma ovih dostignuća. Ali su, takođe, i socijalisti na Kontinentu obratili mnogo više pažnje na učešće radnika u in dustriji nego ikad ranije. U Francuskoj i Nemačkoj posle rata je donet  zakon  o  učestvovanju  radnika  u  upravljanju  preduzećem. I mada su rezultati ovog novog propisa daleko od toga da budu zadovoljavajući (razlog je polovičnost mera i činjenica da su predstavnici sindikata u Nemačkoj više pretvarani u »menadžere« nego što su u upravljanju učestvovali sami radnici fabrike),  ipak je jasno da socijalisti postaju svesni činjenice da prenošenje svo- jinskih prava od privatnog kapitaliste na  društvo, ili državu, ima samo po sebi samo neznatan efekt na situaciju radnika, i da cen tralni problem socijalizma leži u promeni radne situacije. Čak je i u dosta slaboj i konfuznoj deklaraciji novoformirane socijalisti čke Internacionale u Frankfurtu (1951) naglašena neophodnost de centralizacije ekonomske moći gde god je to spojivo sa ciljem planiranja.49 Među naučnim posmatračima industrijske scene na ročito su Fridman, i do izvesne mere Gilespi, došli do zaključaka koji su slični mojima, u pogledu preobražaja rada.

Naglašavajući nužnost udruženog upravljanja, a ne koncentrišu- ći planove za komunistički preobražaj na promenu svojinskih od nosa, ne znači da mislim da nije neophodan izvestan stepen direk tne državne intervencije i socijalizacije.  Najvažniji  problem,  po red udruženog upravljanja, jeste činjenica da je naša celokupna industrija izgrađena na postojanju unutrašnjeg tržišta koje se stalno proširuje. Svako preduzeće želi da prodaje sve više da bi osvojilo sve veći uticaj na tržištu. Rezultat ove ekonomske situ acije  je  da industrija  upotrebljava  sva sredstva  u  okviru  svojih snaga da kod  stanovništva otvori apetit za kupovanjem, da stvo ri i isforsira receptivnu orijentaciju, koja je tako važna za men talno zdravlje. Kao što smo videli, to znači da postoji težnja za novim, ali ne neophodnim stvarima, stalna želja da se kupuje vi še, čak i kada sa stanovišta ljudske, neotuđene upotrebe nema potrebe za novim proizvodom. (Automobilska industrija, na pri- mer, potrošila je nekoliko milijardi dolara na promenama za no vi model 1955, samo ševrolet nekoliko stotina miliona dolara da bi konkurisao fordu. Bez sumnje, stari ševrolet je bio dobar auto, a borba između Forda i General Motorsa nije primarno imala za cilj da javnosti dade bolja kola, već da je navede da kupuje nova kola, kada bi i stara mogla da izdrže još nekoliko godina.)50 Dru gi aspekt iste pojave je tendencija za rasipanjem,  koja se razvija zbog ekonomske potrebe za povećanjem serijske proizvodnje. Po red ekonomskog gubitka koji se uključuje u ovo rasipanje, ono ima. i važan psihološki efekt: ono dovodi do toga da kupac gubi poštovanje prema radu i ljudskom naporu; da zaboravi  na  po trebe ljudi u svojoj zemlji i siromašnijim zemljama,  za koje bi proizvod, koji on traći, mogao da bude važan imetak;  ukratko, naša navika za rasipanjem pokazuje detinjasto previđanje  real nosti ljudskog života i ekonomske borbe  za  egzistenciju,  kojoj niko ne može umaći.

Sasvim je očigledno da u jednom dužem periodu nikakav du hovni uticaj ne može da bude uspešan ako je naš ekonomski si stem tako organizovan da izbijaju krize kada  ljudi  ne  žele  da kupe sve više novih i boljih stvari. Pošto je naš cilj da izmenimo otuđenu u ljudsku potrošnju, neophodne su promene u onim ekonomskim procesima koji proizvode otuđenu potrošnju.51 Za datak je ekonomista  da  otkriju  takve  mere.  Uopšteno govoreći, to znači da treba usmeriti proizvodnju u oblasti gde postojeće stvarne potrebe još nisu zadovoljene, a ne tamo gde potrebe treba da se stvaraju veštački. Ovo se  može  učiniti  pomoću  kredita kroz državne banke, socijalizacijom izvesnih preduzeća i drastič nim zakonima  koji bi  doprineli  menjanju  karaktera  reklama.

Tesno povezana  s ovim  problemom je i ekonomska  pomoć in- dustrijalizovanih društava ekonomski nerazvijenim delovima sve ta. Sasvim je jasno da je prošlo vreme kolonijalne eksploatacije, da su različiti delovi sveta okupljeni, isto tako tesno, kao što je to bio jedan kontinent pre sto godina i da mir u bogatijim delo vima sveta zavisi od ekonomskog napretka  siromašnijih  delova. Mir i sloboda u  zapadnom svetu ne  mogu duže koegzistirati sa glađu  i  bolestima  u  Africi  i  Kini.  Smanjivanje  potrošnje  koja nije neophodna u industrijalizovanim zemljama  je  nužnost  ako one žele da pomognu neindustrijalizovanim zemljama; a one mo raju želeti da im pomognu ako žele mir. Razmotrimo nekoliko činjenica: Prema H. Braunu, program svetskog  razvoja za slede- ćih pedeset godina predviđa  povećanje  poljoprivredne  proizvod nje do te mere da će svako dobiti adekvatnu ishranu i da će doći do industrijalizacije novih nerazvijenih oblasti, slično predratnom nivou Japana.52 Godišnje izdvajanje za takav program u Sjedinje nim Državama bilo bi između četiri i pet milijardi dolara svake godine u toku prvih trideset godina, a kasnije manje. »Kada upo- redimo ovo sa našim nacionalnim budžetom«, kaže autor, »sa na šim sadašnjim federalnim budžetom, sa fondom potrebnim za naoružanje i sa troškovima vođenja rata, onda ta  suma  ne  iz gleda preterana. Ako to uporedimo sa potencijalnom dobiti koja može da nastane iz uspešno  ostvarenog  programa,  tada  izgleda još manja. A ako uporedimo troškove s onim što izaziva neaktiv nost i sa posledicama održavanja status quo, tada je stvarno neznatna.«53

Prethodni problem je samo deo opštijeg problema, tj.  do koje se mere može dozvoliti da interesi unosne investicije kapitala ma- nipulišu ljudskim potrebama na štetan i nezdrav način. Najoči- gledniji primeri su naša filmska industrija, industrija stripova i stranice crne kronike  u  našim  novinama.  Da  bi  ostvarili  naj viši profit, veštački se stimulišu najniži instinkti i truje duh naroda. Uredbom o hrani i lekovima regulisani su neograničena proizvodnja i reklamiranje štetne hrane i lekova; isto se može uči niti i sa svim drugim životnim potrebama. Ako se pokaže da su ta kvi zakoni neefikasni, izvesne industrije, kao što je filmska, moraju biti socijalizovane ili se bar moraju stvoriti konkurentske indus trije, koje bi  bile finansirane  iz  javnih  fondova.  U  društvu  gde je jedini cilj razvoj čoveka i gde su materijalne potrebe podređe ne duhovnim potrebama, neće biti teško da se nađu legalna i ekonomska  sredstva  da  se  ostvare  neophodne  promene.

Što se tiče ekonomske situacije individualnih građana, ideja jednakosti prihoda  nije  nikad  bila  zahtev  socijalista  i  ona  nije iz mnogo razloga ni praktična niti poželjna. Ono što je neophodno jeste takav prihod koji će biti osnova dostojne ljudske egzisten cije. U pogledu nejednakosti prihoda izgleda  da se ne srne  preći tačka gde razlike u prihodima vode ka razlikama u životnom is kustvu. Čovek koji ima prihod od više miliona dolara, koji može da zadovolji svaki prohtev čak i ne misleći o tome, doživljava ži vot na drukčiji način nego čovek koji, da bi zadovoljio jednu skupocenu želju, mora da žrtvuje drugu, čovek koji nikad nije pu tovao izvan svoga grada, koji nije nikad bio u stanju da dozvoli sebi ma kakav luksuz (tj. nešto što nije neophodno) takođe ima drukčije životno iskustvo nego  njegov  sused koji  to  sve  može. Ali i u okviru izvesnih razlika u prihodima, osnovno životno is kustvo moglo bi da ostane isto, ako razlike u prihodima ne  bi prelazile preko izvesne granice.  Nije  toliko  važno  pitanje  većeg ili manjeg prihoda kao takvog, već problem gde se kvantitativne razlike u prihodima pretvaraju u kvalitativne razlike »životnog is kustva.

Nije potrebno naglasiti da sistem socijalnog osiguranja, kakav postoji danas u Velikoj Britaniji,  na  primer,  treba da  se  održi. Ali to nije dovoljno. Postojeći sistem  socijalnog osiguranja treba da se pretvori u univerzalnu garantiju opstanka.

Svaka individua može da deluje kao slobodni i odgovorni po srednik samo ako se ukine jedan od glavnih razloga sadašnjeg ne slobodnog stanja: ekonomska opasnost umiranja od gladi, koja primorava ljude da prihvate radne uslove koje inače ne bi prihva tili. Slobode neće  biti sve dok vlasnik kapitala  bude mogao da nametne svoju volju čoveku koji poseduje »samo« svoj život, jer ovaj, pošto nema kapital, ne može da radi drugo nego ono što mu kapitalista ponudi.

Pre sto godina je vladalo opšte uverenje da niko nije odgovo ran za svoga bližnjeg. Pretpostavljalo se, i to su ekonomisti naučno »dokazali«, da je bilo neophodno, na osnovu  društvenih zakona, da postoji ogromna  armija  siromašnih i nezaposlenih ljudi kako bi ekonomija mogla da funkcioniše. Danas bi se teško ko usudio da podrži ovaj princip. Usvojeno je da niko ne treba da bude isk ljučen iz bogatstva  nacije, bilo na osnovu  zakona prirode ili za kona društva. Opravdanje, koje je bilo aktuelno pre sto godina, da su ljudi siromašni zahvaljujući svom neznanju, nedostatku odgo vornosti, ukratko, svojim »grehovima«, danas je zastarelo. U svim zapadnim industrijskim zemljama uveden je sistem  osiguranja, koji svakom garantuje minimum za opstanak u slučaju nezapo slenosti, bolesti ili  starosti.  Treba  učiniti  još  jedan korak  dalje da bi se ovo postuliralo, čak i kada nije reč o već pomenutim us- lovima, da svak ima pravo da ostvari sredstva za opstanak. Prak tično, to bi značilo da svaki građanin može da traži  sumu koja mu je neophodna kao minimum za opstanak, čak i kada nije nezaposlen, bolestan ili star. On bi mogao da traži tu sumu kada je napustio svoj posao dobrovoljno, ako želi da se pripremi za drugu vrstu posla, ili iz drugih ličnih razloga koji mu onemogućuju da zaradi novac, a da ne potpada ni pod jednu postojeću kate goriju koja mu garantuje potporu. Ukratko, on bi mogao da traži tu minimalnu sumu za opstanak iako nema nikakav »razlog«. To bi se moglo ograničiti na jedan vremenski period, recimo dve godine, da bi se izbeglo podupiranje neurotične sklonosti ka od bijanju bilo koje vrste  društvenih obaveza.

Ovaj predlog možda zvuči fantastično,54 ali je isto tako naš si stem osiguranja zvučao ljudima pre  sto godina.  Glavna zamerka na ovakvu šemu bila bi da ljudi ne bi hteli da rade ako bi svako imao pravo na minimalnu potporu. Ova pretpostavka  se  zasniva na  pogrešnom  shvatanju  o  inherentnoj  lenjosti  ljudske  prirode; u stvari, pored neurotičarski lenjih ljudi ima vrlo malo onih koji ne bi hteli da zarađuju više od minimuma i koji bi više voleli da ne rade ništa nego da rade.

Međutim, sumnje u vezi sa sistemom garantovanog minimuma opstanka nisu neosnovane sa stanovišta onih koji žele da iskori ste posedovanje kapitala, da bi naterali druge da prihvate radne uslove koje oni nude. Kada više ne bi postojalo primoravanje da se prihvati rad kako se ne bi skapalo od gladi, rad bi postao sam po sebi interesantan i privlačan i podstakao bi svakog da ga pri hvati. Sloboda ugovora je moguća jedino ako su obe strane slo bodne da ga prihvate ili odbace; to nije slučaj u sadašnjem kapi talističkom  sistemu.

Ali takav sistem ne bi bio samo početak stvarne slobode ugovora između poslodavca i zaposlenih; on bi, takođe, znatno  povećao sferu slobode u međuljudskim odnosima između ličnosti u sva kodnevnom životu.

Razmotrimo neke primere. Osoba koja je danas zaposlena i ko ja ne voli svoj posao, primorana je da nastavi da ga obavlja, jer nema sredstava  da podnese rizik nezaposlenosti čak ni za  mesec ili dva dana i, prirodno, ako napusti posao, nema prava na osigu ranje. U stvari, psihološke posledice ovakve situacije su mnogo dablje; sama činjenica da ne može da rizikuje da bude otpušten doprinosi da on počinje da se plaši svoga gazde i svakog od koga zavisi. On neće biti u stanju da mu odgovara; nastojaće da mu ugodi i da se potčini zbog stalno prisutnog straha da će ga gazda otpustiti ako se on afirmiše. Ili uzmimo za primer čoveka četrde setih godina koji je odlučio da počne da radi potpuno drugu vrstu posla, za šta je potrebno da se priprema dve do tri godine. Pošto bi pod uslovima garantovanog minimuma egzistencije ova odluka pretpostavila život sa minimumom komfora, ona bi zahtevala ve liki entuzijazam i zainteresovanost za novoizabranu oblast, i tako bi samo oni koji su obdareni i stvarno zainteresovani to i birali. Ili, uzmimo za primer ženu koja živi u nesrećnom braku, a jedini razlog zašto nije napustila muža jeste njena nesposobnost da se održi u životu, čak i za ono vreme koje joj je nužno da bi se kvalifikovala za neki posao. Ili, na primer, slučaj mladića koji je u oštrom sukobu sa ocem neurotičarem, destruktivno  nastroje nim, čije bi mentalno zdravlje bilo  zaštićeno  kad  bi  bio  slobo dan da napusti svoju porodicu. Kratko rečeno, nestala bi najos- novnija prinuda na ekonomskoj osnovi u poslu i privatnim od nosima i  svakom bi bila dozvoljena  sloboda akcije.

A kako stoji sa troškovima? Pošto smo već prihvatili taj prin cip za nezaposlene, bolesne i stare, tome bi se dodala još jedna ograničena grupa ljudi koji bi  mogli  koristiti  ovu  privilegiju, oni  koji  su naročito obdareni, oni koji doživljavaju neki konflikt i neurotičan koji nemaju osećanje  odgovornosti  ili interesovanje za rad. Kada razmotrimo sve te činioce, izgleda da broj ljudi koji bi koristio ovu privilegiju ne bi bio mnogo veliki i da bi se to danas moglo ostvariti pažljivim ispitivanjem i aproksimativnim procenjivanjem. Ali mora se naglasiti da ovaj predlog mora biti uzet  zajedno  sa  svim  ostalim  promenama  koje  smo  predložili, i da bi u društvu u kome građani aktivno učestvuju u svom radu, broj ljudi koji ne bi bili zainteresovani za rad predstavljao samo jednu frakciju u odnosu na ono što postoji pod sadašnjim uslo vima. Ma koliki  da  je broj,  izgleda  da troškovi  za  ovakav  plan ne bi bili veći nego što su velike države potrošile za održavanje armija poslednjih decenija, ne uzimajući u obzir troškove naoru žanja. Ne treba zaboraviti da će u sistemu koji ponovo u svako me budi interesovanje za život  i  rad,  produktivnost  individual nog radnika biti daleko iznad današnjeg proseka, kao rezultat ne koliko povoljnih promena u radnoj  situaciji;  tome  treba  dodati da će naši troškovi prouzrokovani kriminalitetom, neurotičarima i psihosomatskim bolestima biti znatno manji.