Postepeni napredak kao ključ uspeha u svemu

Kako napredujemo u bilo čemu? Tako što malo po malo postajemo bolji u tome što radimo.

A postajemo bolji zato što se uporno trudimo da ponavljanjem nešto naučimo, uvežbamo, savladamo.

To se odnosi i na posao i na odnose sa ljudima i na sve naše životne aktivnosti.

Kada tako posmatramo stvari, onda se nameće zaključak da je naš celokupni napredak u životu čitav jedan niz upornih pokušaja da budemo bolji nego što smo sada, da polako napredujemo ka nečemu što nam je još juče izgledalo veliko i zastrašujuće.

Svaki novi poduhvat nam izgleda tako: veliki i zastrašujući, sve dok se ne usudimo da počnemo da razmišljamo kako da ga savladamo.

Naša spremnost za savlađivanje svih prepreka na putu života nam pomaže da stvari stavimo u perspektivu i da ih učinimo realno savladivim, a ne da imamo strah od njih.

Strah nas često parališe i čini nas nesposobnim da se pomerimo i učinimo taj prvi korak ka savlađivanju bilo koje prepreke ili izazova koji se pred nas postavio.

Svaka prepreka ili poduhvat koji ne krenemo da rešavamo ostaće zauvek za nas strašni i nesavladivi, bar iz naše perspektive, jer smo ustuknuli pred izazovom i povukli se na sigurno.

To sigurno mesto je naša zona komfora i tu nam je najlepše i najudobnije.

Samo što zona komfora nije kauč na koji se lepo zavalimo i uživamo u odmoru, već samo mali deo našeg života, koji će ostati na tome ako se mi ne potrudimo da ga proširimo.

Ključ je u tome da postepeno, malo po malo širimo svoju zonu komfora i da uvek imamo na umu da je ona osnova koju stalno nadograđujemo i širimo, tako da postaje sve veća i bogatija.

Naša zona komfora ionako stalno raste, samo što mi to zaboravljamo, pa kada malo zastanemo sa rastom i razvijanjem, mislimo da je to to. Ali nije. Uvek kada naučimo nešto novo, kada upotrebimo neku novu veštinu, kada isprobamo nešto novo, mi širimo svoju zonu komfora.

Veoma je jednostavno: ili rastemo ili se smanjujemo. Nema stajanja.