29. PISAC I NEPISMENI

 

        Divni Stranac sjedio je za stolom u gostionici, i pisao, pisao. Oni koji su ga ispod oka gledali, zapazili su da napisano često i briše, briše. Onda bi se zagledao kroz prozor, zamislio se. Onda bi opet prionuo pisati. I tako je to trajalo satima.

        Priđe mu neki prolaznik i upita smije li sjesti za Njegov stol.

        “Sjedni”, reče Stranac. “Iako drugdje imaš više mjesta”.

        “Ali drugdje nema Tebe”, odgovori čovjek.

        Ne dižući glave, Stranac reče:

        “Kao što vidiš, zauzet sam pisanjem. Ne mogu s tobom razgovarati”.

        “Vidim, pišeš. A ja sam nepismen, i što Tebi treba sa mnom razgovarati? Ali kad ti dođe da pogledaš kroz prozor, pogledaj, molim Te, u mene”.

        Divni odloži olovku, pogleda ga, nasmija se.

        “Ti baš znaš što hoćeš. No dobro, kad si već tu... valjao bi mi dobar savjet. Da, katkada valja upitati savjeta upravo od nepismenih. Pristaješ li Me posavjetovati u pogledu ovoga Mojega pisanja”?

        “Pristajem na sve što hoćeš. Ionako ćeš Ti govoriti kroza me”.

        Stranac se nasmiješi.

        “Sad ću ti nešto spustiti u sluh, mudrače. Ovo je trenutak u svemiru, kada su svakomu odobrena njegova vlastita usta”.

        “Dobro, Gospodine, ako Ti kažeš da je trenutak“.

        Stranac se nagne prema došljaku, i zašapće u povjerenju:

        “Vidiš, došao sam do ključne točke u Svojemu romanu. Do točke kad treba nešto sudbonosno i preokretno smisliti – kad lanac zbivanja treba presjeći, i radnju uvesti u ne-zbivanje. Zastao sam nad praznom stranicom, čekam. To jest, oklijevam. Toga si časa prišao Mojemu stolu, iako su svi drugi bili prazni. To znači da Mi moraš nešto reći, zar ne? Dakle, što bi ti učinio na Mojemu mjestu? Ostavio stranicu neispisanom? Ili bi ju ispisao novim pismenima, na novomu jeziku”?

        Gledajući u Strančeve oči, nepismeni je rekao:

        “Ovaj je roman prazna priča, koja se stalno ponavlja. To je priča u nastavcima - i već dok se piše, istiha se briše. Ja bih ga nastavio pisati jakim, što jačim crnilom, da bjelina po kojoj pišeš što više iskoči; pisao bih ga praznim slovima, da se punina po kojoj pišeš što bolje uoči”.

        Stranac se lecnuo, uzvinuo obrvama.

        “Ti to kažeš Autoru?! Da Mu je roman prazna priča?! Od koga si samo čuo takvu ocjenu”?

        “Od Autora sam čuo. Od Autora sam čuo i to, da trebamo čitati bjelinu između crnih slova, i puninu po kojoj ispisuješ prazne znakove. A mi se uvijek damo prevariti, pa čitamo prolaznu priču. Možda sam zato i odbio biti pismen”.

        “Hm”, reče Stranac gledajući prolaznika zamišljeno. “Znao sam da Me nepismeni najbolje čitaju”.

 

       

Kakvo osvježenje za Autora...

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 8. (još neobjavljeno)