36.  ONO ŠTO DOLAZI I ODLAZI NEMA POSTOJANJE

 

Pitalac: Došao sam da budem sa vama, radije nego da vas slušam. Vrlo malo se može kazati rečima, mnogo više može biti preneseno u tišini.

Maharadž:  Prvo reči, pa onda tišina. Tišina zahteva od osobe određenu duhovnu zrelost.

P: Mogu li ja živeti u tišini, miru?

M: Nesebičan rad vodi vas do tišine, jer kad radite nesebično, nemate potrebe  da tražite pomoć. Nezainteresovani za rezultate rada, vi ste voljni da radite pod najnepovoljnijim uslovima. Ne vodite brigu o tome da budete dobro nagrađeni i dobro opremljeni. Niti tražite priznanje i pomoć. Vi samo radite ono što treba da se uradi, prepuštajući uspeh i neuspeh nepoznatom.

Sve je prouzrokovano bezbrojnim činjenicama od kojih je jedna vaš lični napor. Ipak, takva je magija ljudskog uma i srca da se najneverovatnije stvari i pojave događaju kada se sjedine ljudska volja i ljubav.

P: Šta ima loše u traženju pomoći kad je posao dostojan?

M: Gde postoji potreba za pomoći? To samo pokazuje slabost i uznemirenost. Nastavite sa radom i univerzum će raditi sa vama. Na kraju krajeva sama ideja da se radi ispravno dolazi vam od nepoznatog. Prepustimo to neznanom sve dotle dok rezultati postoje, samo obavljajte potrebna kretanja.

Vi ste samo jedna od karika u dugom lancu uzroka. U suštini, sve se dešava samo  u umu. Kada vi radite nešto sa punim srcem i uporno, to se dešava, jer je to funkcija uma da omogući da se stvari dešavaju. U stvarnosti ništa nije potrebno i ništa ne nedostaje, sav posao, svi događaji su samo na površini. U dubinama postoji savršen mir. Svi vaši problemi se pojavljuju jer ste sebe definisali, odredili, i zato ograničili. Kada ne mislite o sebi da ste ovo ili ono, svi konflikti prestaju.

Svaki pokušaj da se nešto uradi u vezi vaših problema je osuđen da propadne, jer sve što je prouzrokovano željom, može da bude urađeno samo u slučaju oslobođenja od želja.

Vi ste zarobili sebe u vreme i prostor, sabili ste sebe u trajanje životnog veka i zapreminu tela i otuda stvarate bezbrojne sukobe života i smrti, zadovoljstva i bola, nade i straha.

Ne možete da se otarasite problema ako ne napustite iluzije.

P: Osoba je prirodno ograničena.

M: Ne postoji tako nešto kao osoba, ličnost. Postoje samo restrikcije i ograničenja. Njihova ukupna suma definiše 'osobu'.

Vi mislite da znate sebe kad znate ko ste! Ali vi nikad ne znate ko ste! Osoba, persona, samo izgleda da postoji, kao prostor u loncu što se pojavljuje i izgleda da  ima  oblik  i  zapreminu i miris lonca. Uočite da vi niste ono što verujete o sebi da ste. Borite se svom snagom kojom raspolažete protiv ideje da ste vi ograničeni imenom, likom, i da ste opisivi. Vi to niste. Odbijajte da mislite o sebi na način da ste ovo ili ono.

Ne postoji drugi izlaz iz bede koju ste stvorili za sebe pomoću slepog prihvatanja, bez istraživanja, traganja. Patnja je poziv na traganje, svaki bol traži ispitivanje. Nemojte biti lenji   da razmišljate.

P: Aktivnost je suština Realnosti. Nema vrednosti u neradu. Zajedno sa mišljenjem nešto mora da se uradi.

M: Raditi u svetu je naporno, a uzdržavati se od svakog nepotrebnog rada je čak i teže.

P: Za osobu kao što sam ja sve ovo izgleda nemoguće.

 

M: Šta vi znate o sebi? Vi jedino možete biti ono što ste u Stvarnosti, Istini; možete samo izgledati kao ono što niste. Vi se niste nikad udaljili od savršenstva. Cela ideja o samodokazivanju, samopopravljanju je konvencionalna i verbalna.

Kao što sunce ne zna za mrak, tako Sopstvo ne zna za  ne-Sopstvo.

Um je taj koji, zamišljajući drugo, postaje drugo. Ipak, um nije ništa drugo do Sopstvo! To je Sopstvo koje je postalo drugo, ne-Sopstvo, a ipak ostaje Sopstvo. Sve ostalo je pretpostavka. Upravo kao kad oblak zakloni sunce, a da ni na koji način ne utiče na njega, tako i lažno postojanje zaklanja Realnost, a da je ne uništava. Sama ideja o poništavanju Realnosti, Istine je smešna; poništavalac je uvek realniji od poništavanog. Realnost je konačan poništavalac. Svo podvajanje, svaka vrsta otuđivanja i razdvajanja je lažna. Sve je jedno - ovo   je krajnje rešenje svih sukoba.

P: Kako to da uprkos tako mnogo instrukcija obuke i pomoći mi ne napredujemo?

M: Sve dok sebe zamišljamo kao odvojene personalnosti, osobe, jednog sasvim odvojenog od drugog, mi ne možemo razumeti Realnost, Istinu koja je u biti bezlična. Prvo morate spoznati sebe samo kao svedoka, bezdimenzionalnog i bezvremenog centra posmatranja, a zatim spoznati taj ogromni okean čiste svesti, koji je oboje, i um i materija, a takođe i iznad njih.

P: Štogod bi mogao biti u Realnosti, Istini, ipak ja se osećam da sam mala i odvojena osoba, jedan među mnogima.

M: Vaše postojanje kao osobe je zbog obmane prostora i vremena; vi zamišljate sebe da ste na nekom mestu i da tu zauzimate neki prostor; vaša personalnost postoji zbog vaše identifikacije sa telom.       Vaše misli i osećanja postoje u nizovima, ona imaju  svoj vek u vremenu i čine     da vi zamišljate sebe zbog sećanja kao da postojite u vremenu. U Realnosti vreme i prostor postoje u vama, ne postojite vi u njima, u vremenu i prostoru. Oni su samo načini opažanja, i ništa drugo. Vreme i prostor su kao reči napisane na papiru; papir je realan, a reči su samo konvencija, prenošenje.

Koliko imate godina?

P: Četrdeset osam.

M: Šta vas navodi na to da kažete četrdeset osam? Šta vas navodi na to da kažete ovde sam? Verbalne navike rođene iz pretpostavki. Um stvara vreme i prostor i smatra svoju sopstvenu kreaciju za Realnost. Sve je ovde i sada, ali mi to ne vidimo. Zaista, sve je u meni, i zbog mene. Ne postoji ništa drugo. Sama ideja "drugog" je katastrofa i nesreća.

P: Šta je uzrok personifikacije, običaja ograničavanja sebe u vremenu i prostoru?

M: Ono što ne postoji ne može imati uzrok. Ne postoji takva stvar kao odvojena ličnost. Uzimajući čak i tačku gledanja koja uzima u obzir empirijsko iskustvo, očevidno je da je sve uzrok svemu, da je sve onakvo kakvo jeste, jer je ceo univerzum onakav kakav jeste.

P: Ipak personalnost, ličnost, mora imati uzrok.

M: Kako ličnost dolazi u postojanje? Pomoću memorije. Identifikacijom sadašnjeg sa prošlim i projektovanjem toga u budućnost. Razmišljajte o sebi u ovom trenutku: prisutan stalno, bez prošlosti i budućnosti, i vaša će se ličnost rastopiti.

P: Da li: "JA JESAM" ostaje?

M: Reč "ostaje" ne odgovara. "JA JESAM" je uvek prisutno. Vi imate potrebu da se sećate da biste postojali. U stvari, pre nego što možete da doživite bilo šta morate postojati, biti, imati osećaj postojanja.

U sadašnjosti vaše postojanje je pobrkano, upetljano sa doživljavanjem, iskušavanjem. Sve što je potrebno jeste da razmrsite, odmotate, postojanje od zbrke iskustava. Jednom kada spoznate čisto postojanje, bez postojanja ovoga ili onoga, bez ega, vi ćete to razlikovati, raspoznati i nećete biti više obmanuti imenima i oblicima. Samoograničavanje je sama suština personalnosti.

P: Kako mogu da postanem univerzalan?

 

M: Ali vi jeste univerzalni. Vi ne treba i ne možete postati ono što već jeste. Samo prestanite da sebe zamišljate izdvojenim, posebnim. Ono što dolazi i odlazi nema postojanje. Ono  poseduje samo svoje pojavljivanje koje dobija od Realnosti, Istine.

Vi znate da postoji svet, ali da li svet zna vas? Sve znanje potiče od vas, kao i svo postojanje i sva radost. Spoznajte da ste vi večni izvor i prihvatite sve kao vaše sopstveno. Ovakvo prihvatanje je istinska ljubav.

P: Sve što kažete izgleda vrlo lepo. Ali kako se može to učiniti načinom življenja?

M: Ne napuštajući nikad kuću, vi pitate za put ka domu. Oslobodite se pogrešnih ideja, to   je sve. Skupljajući pogrešne ideje, a takođe i ispravne, nigde nećete stići. Samo prestanite  da zamišljate.

P: To nije stvar dostignuća, već razumevanja.

M: Ne pokušavajte da razumete! Dovoljno je ako ne razumete pogrešno. Nemojte se pouzdati u vaš um za oslobođenje. Um je onaj koji vas je doveo u ropstvo. Idite sasvim iznad njega.

Ono što je bez početka ne može imati uzrok. To nije da ste vi znali da vi jeste, a onda  da ste to zaboravili. Jednom kad znate, vi ne možete zaboraviti.

Neznanje nema početka, ali može imati kraj. Istražite ko je u neznanju i neznanje će se rastopiti kao san.

Svet je pun kontradikcija, otuda i vaša potraga za harmonijom i mirom. To ne možete naći u svetu, jer je svet dete haosa, nereda. Da biste našli red morate tragati unutra. Svet dolazi u postojanje samo kad ste vi rođeni u telu. Bez tela nema sveta. Prvo istražite da li ste vi telo. Razumevanje sveta doći će kasnije.

P: Ono što vi kažete zvuči ubedljivo, ali od koje je to koristi osobi koja zna sebe da postoji u svetu i od sveta?

M: Milioni jedu hleb, ali malo ih zna o pšenici. I samo oni koji znaju mogu da poboljšaju hleb. Slično, samo oni koji znaju sebe, Sopstvo, koji su videli iznad sveta, mogu poboljšati svet. Njihova vrednost je ogromna za ljude, jer su oni njihova jedina nada za  spasenje.

Ono što je u svetu ne može spasti svet. Ako vi stvarno vodite brigu da pomognete svetu, morate biti izvan njega.

P: Ali, može li neko biti izvan sveta?

M: Ko je rođen prvo, vi ili svet? Sve dok dajete svetu prvo mesto, vi ste zarobljeni od njega; jednom kad spoznate bez ikakve sumnje da je svet u vama, a ne vi u svetu, vi ste izvan  njega.

Naravno, vaše telo ostaje u svetu, od sveta, ali vi niste obmanuti time. Sve svete knjige kažu da je pre sveta bio Stvaralac. Ko zna Stvaraoca? Samo onaj ko je bio pre Stvaraoca, vaše sopstveno, istinsko biće, izvor svih svetova sa njihovim stvaraocima.

P: Sve što vi kažete povezano je sa vašom pretpostavkom da je svet vaša sopstvena projekcija. Vi dopuštate da predodređujete vaš lični, subjektivni svet, svet koji vam je dat pomoću vaših čula i vašeg uma. U tom smislu svako od nas živi u svetu svoje sopstvene projekcije.

Ti privatni svetovi vrlo teško dodiruju jedan drugoga i oni se rađaju i stapaju, sjedinjuju, u "JA JESAM" u njihovom centru. Ali sigurno da iza ovih privatnih svetova mora postojati zajednički, objektivni svet čiji su privatni svetovi samo njegove senke.

Da li vi negirate postojanje takvog objektivnog sveta, zajedničkog za sve?

M: Realnost, Istina, nije ni objektivna ni subjektivna, niti um, niti materija, niti vreme, niti prostor. Ovakve podele odvojenosti su potrebne nekome kome se to dešava, svesno izdvojenom centru. Ali Realnost, Istina, je sve i ništa, totalitet, sveukupnost, i isključivost, punoća i praznina, potpuno konzistentno, dosledno, apsolutno paradoksalno, neverovatno.

Vi ne možete govoriti o tome, jedino se možete izgubiti u tome. Kada negirate  Realnost prema bilo čemu, vi dolazite do ostatka koji ne može biti negiran,  a  to  je  sama suština.

 

Sav razgovor o spoznaji je znak neznanja. To je um koji zamišlja da to ne zna i onda dolazi do saznanja. Realnost nema ništa od ovih izopačenosti. Čak i ideja Gospoda kao Stvaraoca je lažna. Da li ja dugujem moje postojanje nekom drugom postojanju? Pošto  "JA JESAM", sve jeste.

P: Kako to može biti?! Dete je rođeno u svetu, a ne svet u detetu. Svet je star, a dete je mlado, novo.

M: Dete je rođeno u vašem svetu. Dakle, da li ste vi rođeni u vašem svetu, ili se vaš svet vama pojavljuje? Biti rođen znači stvoriti svet oko sebe kao centar. Ali da li ste vi ikad stvorili sebe? Ili da li je neko stvorio vas? Svako stvara svet za sebe i živi u njemu zadovoljan svojim neznanjem. Sve što treba da učinimo, jeste da negiramo stvarnost, istinu, kao naš zatvor.

P: Upravo kao što budno stanje postoji kao seme za vreme sna, tako i svet čini da dete postoji pre njegovog rođenja. U čemu postoji seme?

M: U onome ko je svedok rođenja i smrti, ali nije ni rođen, niti umire. On je jedini seme stvaranja, a isto tako i njegova srž, ostatak. Nemojte da pitate um da vam potvrdi ono što je iznad uma. Direktno iskustvo jedina je vredna potvrda.