Muškarac. Rane četrdesete. U pomalo neudobnom položaju oslonjen na šank. Svako malo lizne od svog duplog pelinkovca. Po odjeći, nogama koje u ritmu muzike udaraju po podu, po držanju tijela, prosto po svemu, može se reći, stereotipni Eros-Bosančeros.

Dva stola dalje, sama, mirna sjedi prelijepa žena. Po izgledu bi se reklo da su generacija. Da li je samo dobro očuvana ili je stvarno ista godina proizvodnje, teško je reći, ali da dobro izgleda je činjenica.

Mmmm, vidi ono mače – pomisli naš glavni junak – baš dobro izgleda. Kako bi samo rado pričao s njom… Ali šta da joj kažem?? Tako sam prokleto stidljiv i svaki put kad pokušam pričati s nekom ženom, pričam samo gluposti.. Hm.. Znam!! Reći ću joj da sam se u nju zaljubio na prvi pogled. Ma, ne.. Radije ne.. Ismijaće me i izvaliti neki od ženskih fazona na tu temu. Možda da joj pošaljem piće, a ostatak će doći sam po sebi. Pih, baš sam smotan.

U tom trenutku žena ustaje i odlazi.

Jebi ga.. Stvar se sama od sebe riješila. Baš sam smotan. Kako mi fali hrabrosti svaki put. Toliko je tema o kojim bi se moglo nešto pričati. Pa i upucavanje je za ljude. Šta mi može biti, da me odbije ili da pristane?! Ni od jedne od tih stvari se ne umire. Mada bih u ovom drugom slučaju umro od sreće. Možda je i bolje ovako. Ko zna kakve bi mi sve probleme ova prelijepa žena donijela…

Par minuta poslije, žena se vraća i sjeda za isti sto.

Evo je opet!! Vratila se!! To je to! To mora da je znak! Mi smo određeni jedno za drugo! Sad ću joj prići. Ispričaću nešto interesantno! Sad ili nikad!

Eksira svoj dupli pelinkovac da se okuraži, provuče ruku kroz kosu, uvuče stomak, ispravi leđa, lagano odšeta do stola za kojim prelijepa žena sjedi, spusti se na slobodnu stolicu i dubokim glasom upita:

“Jesi ti to pišala?!”