Nameravanje pojavnosti

 

Don Huan je želeo da još jednom, pre nego što ja kre- nem kući, odemo na izlet u planine, ali nikada tamo nismo otišli. Umesto toga zamolio me je da ga odvezem do grada. Trebalo je da se tamo sretne sa nekim ljudima.

Uz put je govorio o svemu samo ne o nameri. Taj predah  mi  je  dobro  došao.

Popodne, pošto se pobrinuo oko svog  posla,  seli smo na njegovu omiljenu klupu na trgu. To mesto je bilo pusto. Bio sam veoma umoran i pospan. Ali onda, sasvim neočekivano, oporavio sam se. Um mi je postao kristalno jasan.

Don Huan je odmah primetio tu promenu i smejao se mojem iznenađenju. Pokupio je misao pravo iz mog uma; ili sam možda ja pokupio tu misao iz njegovog uma.

»Ukoliko razmišljaš o životu u vidu časova umesto godina,  naši  životi  su  beskrajno  dugi«,  rekao  je.  »Čak i ukoliko razmišljaš u vidu dana, on je još uvek ne- odredljivo   dug.«

»To  je  baš  bilo  ono  o  čemu  sam  razmišljao.« Rekao  mi  je  da  vračevi  svoje  živote  broje  na  sate,

i da je za vrača moguće da u jednom satu proživi odgo- varajuću žestinu čitavog normalnog života. Ta žestina je prednost kada u pokretanju skupne tačke dođe do uskladištavanja    informacija.

Tražio sam da mi to malo podrobnije objasni. Pre mnogo vremena, pošto  je bilo nezgodno  hvatati  beleške tokom razgovora, preporučio mi je da  sve  informacije koje sam sakupio o svetu vračeva čuvam čvrsto po- vezane, ne na papiru niti u svom umu, već u pokretanju svoje  skupne  tačke.

»Skupna tačka, čak i u najmanjem zaokretu, stvara potpuno izolovano ostrvo  percepcije«,  rekao  je  don Huan. »Informacija se, u obliku složenog iskustva svesti, može  uskladištiti  u  njemu.«

»Ali kako se informacija može čuvati  u  nečemu tako  maglovitom?«  upitao  sam.

»Um je podjednako maglovit, pa ipak mu ti veru- ješ zato što si s njim blizak«, uzvratio je. »Ti još uvek nemaš istu  bliskost  sa  pokretanjem  skupne  tačke,  ali to ti je isto.«

»Hteo sam da pitam, kako se informacija uskla- dišti?«  insistirao  sam.

»Informacija se čuva  u  samom  iskustvu«,  objasnio je. »Kasnije, kada vrač  pokrene  svoju  skupnu  tačku tačno na ono mesto gde je tada bila, on oslobađa čitavo to iskustvo. To  vračevo  prisećanje  jeste  mogućnost  da se povrate sve informacije koje se čuvaju u pokretanju skupne  tačke.

»Žestina je neposredni proizvod kretanja  skupne tačke«, nastavio je. »Na primer, ti ove trenutke  proživ- ljavaš  žešće  nego  što bi ih inače  normalno proživljavao, ti skladištiš žestinu na taj način. Jednog  dana  oslobo- dićeš ovaj trenutak tako što ćeš svoju skupnu tačku navesti tačno na ovo  mesto  na  kojem  se  sad  nalazi. To je način na koji vračevi čuvaju informacije.«

Rekao sam don Huanu da mi se to snažno  prise- ćanje koje sam doživeo u prošlih nekoliko dana jedno- stavno dogodilo, bez nekog mog naročitog mentalnog naprezanja kojeg bih bio svestan.

»Kako čovek može namerno da se priseti?« upitao sam.

»Žestina, pošto je jedna osobina namere, prirodno je povezana sa sjajem vračevih očiju«, objasnio je. »Da bi se prisetili tih izolovanih ostrva opažanja, potrebno je da vračevi samo nameravaju određeni  sjaj  svojih očiju koji je povezan sa onim položajem skupne tačke u koji žele da se vrate. Ali, to sam ti već objasnio.«

Mora da sam izgledao zbunjen. Don Huan me je posmatrao sa ozbiljnim izrazom lica. Dva  ili  tri  puta sam zaustio da postavim pitanje, ali nisam mogao da formulišem svoje misli.

»Pošto je tempo te žestine brži od normalnog«, rekao je don Huan, »u nekoliko sati jedan vrač može da proživi ono što odgovara normalnom životnom veku. Njegova skupna tačka, zaokrećući se u nepoznate polo- žaje, oduzima više energije nego obično. Taj dodatni protok energije naziva se žestina.«

Savršeno jasno  sam  shvatio  to  što  mi je  govorio, i moja racionalnost se kolebala pod uticajem  ogrom- nosti onoga što je to značilo.

Don Huan me je nepomično gledao, a zatim upo- zorio da se čuvam reakcije koja je  tipična  muka  vra- čeva — frustrirajuće želje da se iskustvo vrača objasni ubedljivo i razumno.

»Iskustvo vrača je tako čudnovato«, nastavio  je don Huan, »da vračevi smatraju da je to intelektualna vežba, i koriste se njime da bi tragali za sobom. Njihov adut kao tragača je, dakle, što oni ostaju oštro svesni da mi opažamo i da to opažanje ima više mo- gućnosti nego što um može da pojmi.«

Kao jedini komentar izneo sam samo svoju zebnju zbog čudnovatih mogućnosti ljudske svesti.

»Da bi se zaštitili od te ogromnosti«, rekao je don Huan, »vračevi su naučili da sačuvaju  savršenu  meša- vinu nemilosrdnosti, prepredenosti, strpljenja i ljubaz- nosti. Te četiri osnove su nerazdvojivo skupa spletene.

Vračevi ih odgajaju tako što ih nameravaju. Te osnove su, prirodno, položaji skupne tačke.«

Nastavio je da priča kako je svako delo koje izvodi vrač po definiciji  izvedeno  po  ta  četiri  principa.  Tako je, može se  reći,  svako  delovanje  svakog  vrača  slobod- no i po osmišljenosti i u izvođenju i poseduje naročitu mešavinu  te  četiri  osnove  traganja.

»Vračevi koriste ta četiri načina traganja kao vo- diče«, nastavio je. »To su četiri različita  sklopa  uma, četiri različite vrste žestine koje vračevi mogu da  koriste da bi svoje skupne tačke podstakli da se pokrenu do određenih   položaja.«

Iznenada je postao uznemiren.  Upitao  sam  ga  da li ga je moje insistiranje da o tome razgovaramo uz- nemirilo.

»Samo sam razmišljao o tome kako nas naša ra- zumnost  stavlja  između  čekića  i  nakovnja«,  rekao  je.

»Mi želimo da razmišljamo, da pitamo, da pronađemo. A nema načina da se to uradi iz položaja vračeva dis- cipline. Čarobnjaštvo je čin dohvatanja položaja nemog znanja, a nemo znanje  se  ne  može promišljati.  Samo se može iskusiti.«

Nasmejao se, oči su mu se sjajile kao dve tačke svetlosti. Rekao je da su vračevi, u nastojanju da se zaštite od zastrašujućih efekata nemog znanja, razvili umetnost traganja. Traganje pokreće skupnu tačku vrlo malo ali stalno, i na taj način daje vračevima vremena, a  time  i  mogućnost  da  sebe  podupru.

»U samoj umetnosti traganja«, nastavio je don Huan, »postoji jedna tehnika koju vračevi vrlo mnogo koriste: kontrolisana ludost. Vračevi smatraju da se je- dino kontrolisanom ludošću mogu odnositi prema sebi

— u stanju proširene svesti i opažanja — i prema svima i  svemu  u  svetu  svakodnevnih  događaja.«

Don Huan je kontrolisanu ludost objasnio kao umetnost obmanjivanja i pretvaranja u potpunu udub- ljenost u ono što se trenutno radi — tako dobrog pretvaranja da to niko ne može razlikovati od prave udubljenosti. Kontrolisana ludost nije u potpunosti pre- vara već jedan  istančan,  umetnički  način  odvojenosti od svega dok se istovremeno ostaje sastavni deo svega.

»Kontrolisana ludost je umetnost«, nastavio je don Huan. »Jedna vrlo dosadna umetnost,  i vrlo  teška  da se nauči. Mnogi vračevi nemaju čuvstva  za  nju,  ne zato što u samoj toj umetnosti  ima  nešto  loše  već zato  što traži mnogo energije  da bi se izvežbala.«

Don Huan je priznao da  je  savesno  izvodi,  iako mu se to naročito ne dopada, možda zbog toga što je njegov dobrotvor bio tako vešt u njoj. Ili možda zato što njegova ličnost — za koju je rekao da je u osnovi neiskrena i sitničava — jednostavno nije imala okret- nosti da vežba kontrolisanu ludost.

Gledao sam ga iznenađeno. Prestao je da priča i nepomično  me  posmatrao  đavolastim  očima.

»Za vreme dok ne dođemo  do  čarobnjaštva,  naša se ličnost  već  oformila«,  rekao  je  i  slegao  ramenima u znak pomirenosti s tim, »i sve što možemo je da izvodimo kontrolisanu ludost i da se sebi smejemo.«

Preplavilo me je saživljavanje s njim  i  uveravao sam ga da za mene ni na koji način nije ni sitničav niti neiskren.

»Ali  to  je  u  osnovi  moje  ličnosti«,  tvrdio  je  on. A ja sam tvrdio da nije.

»Tragači koji izvode  kontrolisanu  ludost  veruju da se, kad je reč o ličnosti, čitava ljudska rasa može podeliti u tri grupe«, rekao je, i  nasmejao  se  onako kako se uvek smejao kada mi je postavljao neku zamku.

»To je apsurdno«, pobunio sam se. »Ljudsko po- našanje je suviše složeno da bi se tako jednostavno podelilo.«

»Tragači kažu da mi nismo toliko složeni koliko mislimo  da  jesmo«,  rekao  je,  »i  da  svi  mi  spadamo u  te  tri  grupe.«

Smejao sam se od nervoze. Obično bih takvu tvrd- nju shvatio kao šalu, ali  ovog  puta,  pošto  mi  je  um bio izuzetno bistar i moje misli bile su pronicljive, osećao  sam  da je odista ozbiljan.

»Da li si ozbiljan?«, upitao sam što sam ljubaznije mogao.

»Sasvim  ozbiljan«,  odvratio je  i  počeo  da  se  smeje.

Kasnije sam se malo opustio. A on je nastavio da objašnjava tragički sistem klasifikacije. Rekao je da su ljudi iz prve grupe savršeni sekretari, pomoćnici, sa- druzi. Oni imaju fluidnu ličnost,  ali  njihova  fluidnost nije im na korist. Oni su ipak uslužni, brižni, potpuno domaći, snalažljivi u svojim granicama, šaljivi, lepo vaspitani, ljubazni, delikatni. Drugim recima, oni su najfiniji ljudi koje čovek može sresti, ali imaju jednu veliku manu: ništa ne mogu sami. Njima je uvek pot- reban neko ko će da ih usmeri. S takvim usmerenjem, bez obzira koliko napeto i u suprotnosti sa njima bilo, oni su čudesni. Ali sami, oni ginu.

Ljudi iz druge grupe uopšte nisu ljubazni. Oni su sitničavi, osvetoljubivi, zavidni, ljubomorni, egocentrični. Oni govore isključivo o sebi i obično traže da se ljudi povinuju njihovim normama. Uvek imaju  inicijativu, čak i onda kada im to nije prijatno. Svaka ih situacija u potpunosti  zaokuplja i nikada se ne opuštaju. Nesi- gurni su i nikad nisu zadovoljni; što su nesigurniji, to su neprijatniji.  Njihova  fatalna  greška  je  u  tome  što su spremni da ubiju da bi postali vođe.

U trećoj grupi su ljudi koji nisu ni ljubazni niti neprijatni. Nikome ne služe niti se ikome nameću. Nezainteresovani su. Oni imaju visoko mišljenje o sebi, koje stvaraju samo  iz  sanjarenja  i  priželjkivanja.  I ako su po bilo čemu izuzetni, to je što  čekaju  da  se stvari  dogode.  Oni  čekaju  da ih neko  otkrije i  pokori i imaju čudesnu lakoću da stvore  iluziju  kako  obeća- vaju mnoge stvari,  koje  stalno  obećavaju  da  izvedu ali nikad ne ispune, pošto, u stvari, ne mogu ništa.

Don Huan je rekao da on lično sasvim sigurno spada u drugu grupu. Onda mi je predložio da sebe negde smestim, a ja sam začegrtao. Don Huan je prak- tično bio na tlu, presamićen od smeha.

Opet me je terao da se odredim i ja sam  protiv svoje volje predložio kako sam možda mešavina sve tri.

»Nemoj meni prodavati te mešane gluposti«, rekao je i dalje se smejući. »Mi smo jednostavna bića, svako od nas je jedan od ta tri tipa. I kako se meni čini, ti spadaš u drugu grupu. Tragači ih nazivaju isprdcima.« Počeo  sam  da  se  bunim  kako  je  to  ponižavajući način klasifikacije. Ali sam se zaustavio baš kada sam

hteo da nastavim dugom tiradom. Umesto toga, kazao sam da, ukoliko postoje samo tri  grupe  ličnosti,  svi smo mi uhvaćeni u te tri kategorije bez nade da se promenimo  ili  iskupimo.

Složio se da stvari stoje baš  tako.  Izuzev  što  po- stoji  avenija  iskupljenja.  Vračevi  su  davno   otkrili  da je samo naša  lična  samorefleksija  deo  jedne  od  tih grupa.

»Problem je što  sebe  uzimamo  preozbiljno«,  rekao je.  »U  koju  god  grupu  da  spada  naša  samorefleksija to je važno samo za našu samovažnost. Ako nemamo samovažnosti,  uopšte  nije važno  kojoj  grupi  pripadamo.

»Ja ću uvek biti isprdak«, nastavio je tresući se od smeha. »A i ti ćeš. Ali ja sam isprdak  koji  sebe  ne uzima  preozbiljno,  dok  ti  to  još  uvek  radiš.«

Bio sam ogorčen. Hteo sam da se svađam s njim, ali nisam mogao da skupim energiju za to.

Na  pustom  trgu,  njegov  smeh  je  odjekivao  jezivo. Promenio  je  temu  razgovora  i  brzo  nabrojao   os- novna  jezgra  o  kojima  smo  ranije  raspravljali:  ispolje-

nje duha, kucanje duha, varanje  duha,  silazak  duha, zahtevi namere, i rukovanje namerom.  Ponavljao  ih  je kao da mom  umu  pruža  priliku  da  ih potpuno  upamti. A onda je sažeto istakao sve što mi je  o  njima  go- vorio. To je bilo kao da me je promišljeno navodio  da sve  te  podatke  sačuvam  u  žestini  tog  trenutka.

Primetio sam da su mi osnovna jezgra još uvek tajanstvena. Plašio sam se za svoju sposobnost da ih razumem.  Izgledalo  mi  je  kao  da  će  napustiti  tu  temu, a  ja  njeno  značenje  uopšte  nisam  shvatio.

Insistirao sam da mu postavim još pitanja u vezi sa apstraktnim jezgrima.

Izgledalo je da procenjuje to što sam rekao, a zatim je mirno potvrdio klimanjem glave.

»To područje je takođe i meni bilo teško«, rekao je.

»I ja sam, takođe, postavljao mnoga pitanja. Ja sam možda malčice bio egocentričniji od tebe. I vrlo nepri- jatan. Gunđanje je bilo jedini način na koji sam umeo da pitam. Ti lično si više agresivni inkvizitor. Na kraju, i ti i ja smo, naravno, podjednako dosadni, ali iz razli- čitih razloga.

Don Huan je našoj raspravi o osnovnim jezgrima dodao samo još jednu stvar pre nego  što  je  promenio temu razgovora: da se ona veoma sporo razotkrivaju, čudnovato se pokazujući i povlačeći.

»Ne mogu više toliko da ponavljam da  svaki  čovek čija se skupna tačka pomerila može da je pomeri još dalje«, započeo je. »I jedini razlog zbog kojeg nam je potreban učitelj jeste da nas nemilosrdno podstiče. Inače je naša prirodna reakcija da  se  zaustavimo  da  bismo sebi  čestitali  što  pokrivamo  tako  mnogo  tla.«

Rekao je da smo obojica dobri  primeri  gadne  oso- bine da se prema sebi odnosimo popustljivo. Na sreću, njegov dobrotvor, koji je bio čudesan tragač, nije ga štedeo.

Don Huan je rekao da ga je tokom njihovih noćnih izleta u divljinu nagual  Hulijan  opširno  poučavao  o prirodi samovažnosti i pokretanju skupne  tačke.  Za naguala Hulijana, samovažnost je bila čudovište sa tri hiljade glava. I čovek je mogao da se suoči  s njim i da ga uništi na bilo koji od tri načina. Prvi način je bio da odseca jednu po jednu  glavu;  drugi  način  je  dostizanje tog tajanstvenog stanja koje se naziva  položaj  gde  pre- staje žaljenje, koje uništava čudovište tako što ga lagano izgladnjuje; i treći je  način  da  se  za  trenutno  uništenje tog čudovišta sa tri hiljade glava plati čovekovom sim- boličnom  smrću.

Nagual Hulijan je bio za treću mogućnost. Ali je rekao don Huanu da može da se smatra srećnikom ako dobije priliku da bira. Zato što obično duh odlučuje kojim će putem vrač krenuti, i dužnost vrača je da tako i postupi.

Don Huan je rekao da je, kao što je on vodio mene, njegov dobrotvor vodio njega da odseče tri hiljade glava samovažnosti, jednu  po  jednu, ali da su rezultati bili sasvim drugačiji. Dok sam ja odgovarao sasvim dobro, on uopšte nije odgovarao.

»Ja sam bio u naročitoj situaciji«, nastavio je. »Od onog trenutka kada me je moj dobrotvor video kako ležim na putu sa rupom od metka u plećima, znao je da sam ja novi nagual. U skladu s tim je i delao i pokrenuo je moju skupnu tačku čim je moje zdravlje to dopustilo.

I ja sam s velikom lakoćom video energetsko polje u obličju čudovišnog čoveka. Ali taj podvig, umesto da pomogne kao što je i trebalo, sprečio je bilo kakvo dalje pokretanje moje skupne tačke. I dok su se skupne tačke drugih učenika stalno pokretale, moja je ostala  učvr- šćena  na  nivou  mogućnosti  da  vidim  to  čudovište.«

»Ali zar ti tvoj dobrotvor nije rekao šta se do- gađa?«, upitao sam istinski zbunjen tim nepotrebnim komplikacijama.

»Moj dobrotvor nije verovao u prenošenje znanja«, rekao je don Huan. »On je mislio da tako stečeno znanje nije delotvorno. Da ga nigde nema kada je čoveku stvarno potrebno. S druge strane, ukoliko se  znanje samo predočava, osoba koja je zainteresovana uvek može naći načina da to znanje potraži.«

Don Huan je rekao da je razlika između njegovog metoda podučavanja i metoda njegovog dobrotvora bila u tome što je on sam verovao da čovek treba da ima slobodu  izbora.  Njegov  dobrotvor  nije  verovao  u  to.

»Da li ti je učitelj tvoga dobrotvora, nagual  Elijas rekao  šta  se  dešava?«  insistirao  sam.

»Pokušao je«, rekao je don Huan i uzdahnuo,  »ali ja sam stvarno bio nemoguć. Ja sam sve znao. Jedno- stavno sam pustio da mi ta dva čoveka pričaju pravo u uvo, ali nikad nisam slušao ništa od onoga što su mi govorili.«

Da bi ga izbavio iz tog ćorsokaka, nagual Hulijan je odlučio da natera don Huana da izvede slobodno kreta- nje skupne tačke, ali ovoga puta na drugačiji način.

Prekinuo sam ga da bih ga upitao da li se to dogo- dilo pre njegovog doživljaja u reci. Don Huanove priče nisu imale hronološki red, onakav kakav bi se meni dopao.

»To se dogodilo nekoliko meseci posle toga«, odgo- vorio je. »I nemoj  slučajno  da  pomisliš  da  sam,  zato što sam doživeo tu razdvojenu percepciju, postao imalo drukčiji; da sam postao mudriji ili trezveniji. Ništa se slično  nije  desilo.

»Razmotri ono što se tebi desilo«, nastavio je. »Ne samo da sam ti uvek iznova slamao kontinuitet, pokidao ga u dronjke, a pogledaj se; još uvek se ponašaš kao da  si nedirnut.  To je vrhunsko postignuće  magije,  nameravanja.

I ja sam bio isti takav. Neko vreme bih se teturao pod uticajem onoga što sam doživeo, a onda bih to zaboravio, snažno svezao krajeve kao da ništa nije bilo. Zbog toga je moj dobrotvor verovao da mi stvarno mo- žemo  da  se  promenimo  samo  ukoliko  umiremo.«

Vraćajući se svojoj priči, don Huan je rekao da se nagual poslužio Tulijem, tim nedruštvenim članom svo- ga domaćinstva, da bi njegovom psihološkom kontinui- tetu zadao novi razorni udar.

Don Huan je rekao  da  se  svi  učenici,  uključujući tu i sebe samog, nisu slagali ni u čemu osim u tome da je Tulio podli mali arogantni čovek. Mrzeli su Tulija, jer ih je on ili izbegavao ili ih je odbijao. Prema njima se ponašao s takvim prezirom da su se osećali kao đubre. Svi su bili uvereni da Tulio nikad s njima ne razgovara zato što nema šta da kaže i da je njegov najveći ne- dostatak, njegova arogantna povučenost, bila maska za njegovu plašljivost.

Ipak, uprkos svojoj neprijatnoj ličnosti, uprkos ra- zočaranju svih učenika, Tulio je imao neprikladan uti- caj u domaćinstvu — naročito na  naguala  Hulijana, koji je, kako se činilo, obigravao oko njega.

Jednog jutra nagual Hulijan je poslao sve učenike na celodnevni radni izlazak u grad. Jedino je ostao u kući,  pored starijih članova domaćinstva, don Huan.

Oko podne nagual Hulijan je pošao u svoju radnu sobu  da napravi  dnevni  obračun poslova.  Dok  je  ula- zio, neočekivano je pozvao don Huana da mu pomogne oko računanja. Don Huan je počeo da gleda priznanice i uskoro je uvideo da je, da bi mogao da nastavi, po- trebno da mu Tulio, koji je bio nadzornik imanja,  da neke informacije koje je zaboravio da ubeleži u knjige. Nagual Hulijan je bio izuzetno ljut na Tulijevo nad- zorništvo, što je don Huana radovalo. Nagual je nestrp- ljivo naložio don Huanu da pronađe Tulija, koji je bio u poljima i nadgledao radnike, i da ga pozove da dođe

u radnu sobu.

Don Huan je, zlurad i na samu pomisao da će nase- kirati Tulija, otrčao pola milje do polja, naravno u društvu jednog pomoćnog radnika koji ga je štitio od onog čudovišnog čoveka. Našao je Tulija kako, kao i uvek, nadgleda radnike iz daljine. Don Huan je bio primetio da Tulio  ne  voli  da  dolazi  u  neposredan  dodir  sa  ljudima i  da  ih  uvek  posmatra  poizdalje.

Zadihanim glasom i preterano zapovednim tonom, don Huan je zahtevao da Tulio pođe s njim u kuću jer su nagualu potrebne njegove usluge. Tulio je, jedva čuj- nim glasom, odvratio da je tog trenutka prezauzet, ali da će za sat vremena biti slobodan i da će doći.

Don Huan je insistirao, znajući da će Tulija mrzeti da se gnjavi s njim i da će ga otpustiti jednostavno po- kretom glave.  Bio  je  šokiran  kada je  Tulio  počeo  da se izdire na njega govoreći bezobrazluke. To toliko nije ličilo na Tulija da su čak i radnici u polju prestali da rade i zgledali se upitno. Don Huan je bio siguran da oni nikada nisu čuli Tulija da podigne glas, a još manje da viče  nepristojnosti.  Njegovo  sopstveno  iznenađenje je bilo toliko da se nervozno smeškao, što je Tulija naljutilo do krajnjih granica. Čak je kamenom gađao prestravljenog don Huana, koji je pobegao.

Don Huan i njegov pratilac smesta  su požurili  kući. Na ulaznim vratima zatekli  su  Tulija.  Tiho  je  razgova- rao i smejao se s  nekima  od žena.  Po  običaju je  okre- nuo glavu, ignorišući don Huana. Don Huan je  ljutito počeo da ga prekoreva što tu  ćereta  kada  ga  nagual čeka u svojoj radnoj sobi. Tulio i žene gledali  su  don Huana  kao  da  je  poludeo.

Ali tog dana Tulio nije ličio na sebe. Smesta se raz- drao na don Huana da začepi prokletu gubicu i da gle- da svoja posla. Drečao je i optužio don Huana da poku- šava da ga ocrni kod naguala Hulijana.

Žene su svoje zaprepašćenje pokazivale tako što su glasno huktale i  gledale  don Huana  sa  osudom.  Pokuša- le su da smire Tulija.  Don  Huan  je  naredio  Tuliju  da ode u radnu sobu naguala  i  da  mu  objasni  račune.  Tu- lio ga je poslao  dođavola.

Don Huan je drhtao od besa. Jednostavna dužnost da pita za račune pretvorila se u košmar. Ipak se obuz- dao. Žene su ga nepomično posmatrale, što ga je još vi- še razbesnelo. Besan u sebi, odjurio je do nagualove radne  sobe. Tulio  i žene  su  se vratili razgovoru i tihom smehu  kao  da  su  uživali  u  nekoj  svojoj  privatnoj  šali. Iznenađenje   don  Huana  bilo   je  potpuno   kada   je ušao u radnu sobu i  našao Tulija kako sedi za nagualo- vim   radnim   stolom   zanesen   svođenjem   računa.   Don Huan  je  uz  najveće  napore  obuzdao  svoj  bes.  Nasmešio se  Tuliju.  Više  nije  osećao  potrebu  da  mu  se  suprot- stavlja.  Odjednom  je  shvatio  da  nagual  Hulijan  koristi Tulija  da  njega  isproba,  da vidi  da  li će  izgubiti  strplje-

nje. Nije hteo da mu pruži to zadovoljstvo.

Ne dižući glavu sa svojih računa, Tulio je rekao da, ukoliko don Huan traži naguala Hulijana, verovatno  ga može  naći  na  drugom  kraju  kuće.

Don Huan je otrčao na drugi kraj kuće i našao na- guala Hulijana kako šeta oko dvorišta sa Tulijom. Iz- gledalo je da je nagual zaokupljen razgovorom s  njim. Tulio je nežno  povukao  naguala  za  rukav  i  tiho  rekao da  mu  je pomoćnik  stigao.

Nagual je neposredno objasnio don  Huanu  sve  u vezi s računima na kojima je radio. To je bilo dugo, detaljno i celovito objašnjenje. Rekao je da sve što don Huan treba da uradi jeste da  donese  iz  njegove  radne sobe knjigu s obračunima, tako da bi mogli da to uknji- že  i  daju  Tuliju  da  potpiše.

Don Huan  nije mogao da shvati šta se dešava.  De- taljno objašnjenje i nagualov ton su sve sveli na nivo svakodnevnih događaja. Tulio je nestrpljivo naredio don Huanu da požuri i  donese knjigu,  pošto ima posla.  Mo- ra da  ide,  jer je  potreban  na  drugom mestu.

Do tada se don Huan već pomirio s tim da se sa njim tera sprdnja. Znao je da nagual nešto hoće; u oči- ma mu je bio taj čudni pogled koji je don Huan uvek dovodio u vezu s njegovim zverskim šalama. Osim toga, Tulio je tog dana govorio više nego za čitave dve godine koliko je don Huan u kući.

Ne izustivši ni reči, don Huan se vratio  u  radnu sobu. I kao što je i očekivao, Tulio je tamo stigao pre njega. Sedeo je u uglu za stolom, čekajući don Huana, nestrpljivo lupkajući u pod potpeticom svoje čizme. Uzeo je glavnu knjigu koju je don Huan tražio, pružio mu je, i rekao mu da ide.

Uprkos tome što je bio spreman na to, don Huan se zabezeknuo. Zurio je u  tog  čoveka,  koji  je  postao ljut i vređao ga. Don Huan je morao da se bori da ne prasne. Nastavio je da u sebi ponavlja kako to mora biti ispitivanje njegovog ponašanja. Nametala mu se misao da će, ukoliko padne na ispitu, biti izbačen iz kuće.

Usred tog nemira, još uvek je imao dovoljno pri- sebnosti da se čudi brzini kojom je  Tulio  uspevao  da uvek  bude  jedan  korak  ispred  njega.

Don HUan je bio siguran da će ga Tulio čekati sa nagualom. Ipak, kada ga je video tamo, iako nije bio iznenađen, nije mogao da veruje. Trčao je kroz celu kuću, i to najkraćim putem. Nije bilo puta  kojim  je Tulio mogao trčati brže od njega. Štaviše, ukoliko  bi Tulio trčao, morao bi da trči odmah uz don Huana.

Nagual Hulijan je uzeo knjigu računa od don Huana na izgled nezainteresovano. Izračunao je; Tulio je potpi- sao. Zatim su nastavili da razgovaraju o računima, ne obraćajući pažnju na don Huana čije su oči bile uprte u Tulija. Don Huan je želeo da otkrije na kakvu su ga to probu stavili. To je moralo biti ispit njegovog drža- nja, mislio je. Konačno, u kući, njegovo držanje je uvek bilo predmet razgovora.

Nagual je otpustio don Huana, govoreći da želi da ostane nasamo s Tulijom da bi razgovarali o poslu. Don Huan je  odmah pošao  kod žena  da  vidi  šta  će  one reći o njegovoj čudnovatoj situaciji. Prešao  je  desetak  me- tara kada je sreo  dve žene  i  Tulija,  sve  troje  zaokuplje- nih vrlo živim razgovorom.  Video  ih  je  pre  no  što  su oni videli njega,  pa  je  otrčao  do  naguala.  Tulio  je  bio tu,  razgovarao  je  s  nagualom.

Neverovatna sumnja se javila u umu don Huana. Otrčao je do radne sobe; Tulio je bio zadubljen u vo- đenje knjiga i nije čak ni primetio don  Huana.  Don Huan ga je upitao šta se to dešava. Ovog puta je Tulio bio onaj stari: nije ni odgovorio niti je pogledao don Huana.

Don Huan je tog trenutka pomislio nešto neshvatlji- vo. Otrčao je do štale, osedlao dva konja i zamolio svog jutrošnjeg pratioca da mu se ponovo pridruži. Od- galopirali su do mesta gde su ranije našli Tulija. Bio je na istom onom mestu gde  su  ga  ostavili.  Nije  razgova- rao sa don Huanom. Slegnuo je ramenima  i  okrenuo glavu  kada  ga  je  don  Huan  ispitivao.

Don Huan i njegov pratilac su odgalopirali do kuće. Ostavio je čoveka  da se pobrine za  konje i utrčao u ku- ću.  Tulio  je  ručao  sa  ženama.  I  Tulio  je  takođe  razgo- varao  sa  nagualom.  I  Tulio  je  takođe  radio  obračune.

Don Huan je seo i osetio kako ga obliva ledeni znoj straha. Znao je da  ga  nagual  Hulijan isprobava  jednom od svojih grozomornih šala. Razmišljao je da ima tri mogućnosti da dela. Mogao je da se  ponaša  kao  da  se ništa neobično ne dešava; mogao je da isam  prozre  o čemu se radi; ili, pošto je nagual  u  njegov  um  urezao kako je tu  da objasni  sve  što  don  Huan želi,  mogao  je da  se  suoči  s  nagualom  i  da  zatraži  objašnjenje.

Odlučio je da upita. Otišao je kod naguala i upitao ga šta mu to rade. Nagual je u tom trenu bio sam, i još uvek se bavio računima. Odložio je knjigu računa na stranu i nasmešio se don Huanu. Rekao je da su dvade- set jedno ne-radi, koje je naučio don Huana, sredstva kojima se mogu odseći tri hiljade glava samovažnosti, ali da ta sredstva kod don Huana  uopšte  nisu  delo- vala. Zato je on pokušao da na drugi način uništi nje- govu  samovažnost,  što  je značilo  da  stavi  don  Huana u položaj koji se zove mesto gde prestaje žaljenje.

Don Huan je bio uveren da je nagual Hulijan načisto poludeo. Kada ga je čuo kako govori o svim tim ne-radi ili o čudovištu sa tri hiljade glava  ili  o mestu  gde  pre- staje  žaljenje,  don  Huan  se  skoro  sažalio  na  njega.

Nagual Hulijan je vrlo mirno uputio don Huana da ode do barake u kojoj je stajao alat koja se nalazila iza kuće  i  da  kaže  Tuliju  da  dođe.

Don Huan je uzdahnuo i svim silama se trudio da ne prasne u smeh. Postupci naguala bili su isuviše jasni. Don Huan je znao da nagual želi da nastavi test koriste- ći se Tulijom.

Don Huan je prestao da priča i upitao me šta mi- slim o Tulijovom ponašanju. Rekao sam da, na osnovu onoga što znam o svetu vračeva, mogu da kažem da je Tulio bio vrač i da je nekako svoju skupnu tačku pomerao vrlo istančano da bi kod don Huana stvorio utisak da je na četiri mesta istovremeno.

»Pa šta  misliš  da  sam  našao  u  toj  baraci?«  upitao je  don  Huan cereći  se.

»Rekao bih da si ili našao Tulija ili nisi našao  ni- koga«,  odgovorio  sam.

»Ali da se bilo šta od toga dvoga dogodilo ne bi bio uzdrman moj  kontinuitet«, rekao je don Huan.

Pokušao sam da zamislim mračne stvari i pretpo- stavio sam da je  možda  pronašao  Tulijovo sanjajuće  te- lo. Podsetio sam don Huana  da  je  i  on  sam  nešto slično priredio meni sa jednim  od  članova  njegovog društva   vračeva.

»Ne«, uzvratio je don Huan.  »Šta  sam  tamo  našao bilo je šala kakva nema  premca  u  stvarnosti.  A  ipak, nije bilo bizarno; nije bilo ništa što  ne  bi  pripadalo ovom  svetu.  Šta  misliš  šta  je  to  bilo?«

Rekao sam don Huanu da mrzim zagonetke. Rekao sam mu  da pored  svih mračnih stvari  koje me je naveo da doživim, mogu samo da smišljam još  veća  mračnja- štva,  a  pošto  to  nije  bilo  u  pitanju  predajem  se.

»Kada sam ušao u tu baraku bio sam spreman da vidim kako se Tulio krije«, rekao  je  don  Huan.  »Bio sam siguran da je sledeći deo  tog testa igra skrivanja koja treba da me razbesni. Tulio treba da me izludi skrivajući se u toj šupi.

Ali se nije dogodilo ništa od onoga za šta sam se bio pripremio. Ušao sam u tu šupu i našao četiri Tulija.«

»Kako  to  misliš,  četiri  Tulija?«  upitao  sam.

»U toj šupi su bila četiri čoveka«, odgovorio je don Huan. »I svi su bili Tulio. Možeš li da zamisliš moje iznenađenje? Svi su sedeli u istom položaju, sa pre- krštenim nogama, čvrsto priljubljenim jedna uz drugu. Gledao  sam u njih,  a onda sam pobegao vrišteći.

»Čim sam izašao kroz  ta  vrata moj  dobrotvor me je čvrsto pribio uz zemlju. I onda sam, istinski pre- stravljen, video četiri Tulija kako izlaze iz šupe i idu prema meni. Vrištao sam i vrištao  dok  su  me  Tuliji boli prstima kao da me napadaju velike ptičurine. Vri- štao sam dok nisam osetio da u meni nešto popušta i dok nisam zapao u stanje vrhunske nezainteresovanosti.

Nikad u celom svom životu nisam osetio nešto tako izu- zetno. Rasterao sam Tulije i ustao. Samo su me golicali. Pošao sam pravo do  naguala i zatražio da mi  objasni tu četvoricu ljudi.«

Nagual Hulijan je don Huanu  objasnio  da  su  ta četiri čoveka uzori traganja. Njihova imena je smislio njegov učitelj nagual Alijas, koji je kao vežbu kontrolisa- ne  ludosti  uzeo  španske  brojeve  uno,  dos,  tres,  cuatro, i dodao im ime Tulio, i na taj  način  dobio  imena  Tu- liuno,  Tulido,  Tulitre  i  Tulikvatro.

Nagual Hulijan je svakog od njih ponaosob pred- stavio don Huanu. Četvorica ljudi su stajali u vrsti. Don Huan se suočio  sa svakim  i klimnuo mu glavom i  svaki od njih je njemu klimnuo. Nagual je rekao da su ta četvorica tragači tako izuzetno talentovani,  što  i  sam don Huan može da potvrdi, da je besmisleno hvaliti ih. Tuliji su trijumf naguala Elijasa; oni su bili sušta nena- metljivost. Bili su tako izvanredni tragači da je,  prak- tično, samo jedan od njih postojao. Iako  su  ih  ljudi viđali i imali posla sa njima svakodnevno, niko osim članova  domaćinstva  nije  znao  da  ima  četiri  Tulija.

Don Huan je savršeno jasno shvatao sve  što  je  na- gual Hulijan govorio o tom čoveku. Zbog neuobičajene bistrine znao je da je dostigao položaj gde prestaje žaljenje. I sasvim sam je shvatio  da  je  mesto  gde  pre- staje žaljenje položaj skupne tačke, položaj  koji  ne- povratno odstranjuje samosažaljenje. Ali don Huan je takođe znao da su njegov uvid i njegova  mudrost  izu- zetno prolazni. Neizbežno, njegova skupna tačka će se vratiti  na  mesto  sa  kojeg  je  krenula.

Kada je nagual upitao don Huana da li ima nekih pitanja, on je shvatio da je bolje da dobro pripazi na nagualovo objašnjenje nego da razmišlja o sopstvenim predumišljanjima.

Don Huan je želeo da zna kako su Tuliji stvarali utisak da postoji samo jedna osoba. Izuzetno ga je to interesovalo, jer je, posmatrajući ih tako zajedno, shva- tio da u stvari i nisu baš tako slični. Imali su istu ode- ću. Bili su približno iste visine, godina, i građe. Ali to je bilo sve što im je bilo zajedničko. Pa ipak, i dok ih je  tako  gledao,  mogao  je  da  se zakune  da postoji  samo jedan  Tulio.

Nagual Hulijan je objasnio da su  ljudske  oči  obu- čene da se usredsrede samo na najočiglednije  delove svega, i da su  ti  istaknuti  delovi unapred poznati.  Tako je umetnost tragača bila u tome da stvore utisak prika- zujući odlike koje su odabrali, one odlike  za  koje  su znali da će ih oči posmatrača sigurno uočiti. Tako umet- nički naglašavajući određene utiske,  tragači  su sposobni da kod posmatrača  stvore  nenametljiv  utisak  o  onome što  njihove  oči  opažaju.

Nagual Hulijan je rekao da su, kada je don Huan stigao odeven u žensko odelo, žene njegovog društva bi- le oduševljene i da su se  otvoreno smejale.  Ali  čovek koji je bio sa njima, desilo se da je to bio Tulitre, sme- sta je snabdeo don Huana izgledom prvog Tulija. Napo- la je okrenuo glavu da skrije svoje lice, slegnuo je ra- menima prezrivo, kao da ga sve to zamara, i otišao — da bi se za sebe smejao — dok su žene ojačavale taj prvi utisak ponašajući se uplašeno i skoro ljutito zbog nedruštvenosti tog čoveka.

Od tog trenutka pa nadalje, koji  god  se  Tulio  zate- kao pored don Huana ojačavao je taj utisak, usavrša- vajući ga sve dok oči don Huana  nisu  mogle  da  vide ništa  drugo  osim  onoga  što  mu  je  ponuđeno.

Zatim je govorio Tuliuno i rekao da im je trebalo oko tri meseca vrlo pažljivog i stalnog delanja da don Huana zaslepe za sve drugo osim za ono što  su hteli da očekuje. Posle tri meseca, njegovo slepilo je bilo toliko izraženo da Tuliji više nisu čak ni pazili. U kući su se normalno ponašali. Čak su prestali da nose ista odela, i don Huan nije primetio razliku.

Kada su drugi učenici dovođeni u kuću, Tuliji  su sve morali da  počnu  iz početka.  Ovog  puta  izazov  je bio veliki, pošto je bilo  mnogo učenika i bili su pre- predeni.

Don Huan je upitao Tuliuna o samoj pojavi Tulija. Tuliuno  je  odgovorio  da  je  nagual  Elijasova  uzdržana pojava  bila  suština  kontrolisane  ludosti,  i  tragači  su stvorili tu pojavu nameravajući je, više nego što  su je stvarali uz pomoć određenih pomagala. Pomagala stvaraju veštačke pojave koje očima deluju lažno. U tom smislu, nameravanje pojavnosti je isključivo jedna vežba za   tragače.

Sledeći je govorio Tulitre. Rekao je da su se pojav- nosti tražile od duha. Pojavnosti su se tražile, i snažno se prizivale; nikada se nisu nalazile racionalno.  Pojav- nost Tulija trebalo je da bude prizvana od duha. I da bi to olakšao, nagual Elijas ih je svu četvoricu zatvorio u zabačenu malu sobu za skladištenje,  i tu  im je  duh govorio. Prvo im je duh rekao da treba da nameravaju svoju jedinstvenost. Posle četiri nedelje potpune izola- cije, postigli su jedinstvenost.

Nagual Elijas je rekao da ih je namera združila i da su sada dostigli sigurnost da njihova individualnost ne- će biti primećena. Sada je trebalo da prizivaju pojavnost koju treba da vide posmatrači. I bacili su se na posao, prizivajući nameru za Tulijovu pojavnost koju je don Huan video. Morali su vrlo teško da rade da bi to usa- vršili. Pod uticajem svog učitelja, usredsredili su se na sve detalje koji će ga učiniti savršenim.

Četiri Tulija pokazali su don Huanu najočiglednije osobine Tulija. To su bili: vrlo izražena arogancija  i prezir; naglo okretanje glave nadesno kao zbog ljutnje; zaokreti gornjeg  dela  tela  kao  da  ramenom  pokušava da sakrije levu polovinu lica;  ljutito  odmahivanje  ru- kom preko čela kao da sklanja kosu i hod živahne ali nestrpljive osobe koja  je  previše  nervozna  da  bi  se mogla  odlučiti  na  koju  će  stranu.

Don Huan je rekao da su te pojedinosti ponašanja stvorile, uz tuce drugih, nezaboravan lik Tulija. U stva- ri, on je bio u toj meri nezaboravan da je, da bi pred- stavio Tulija don Huanu ili drugim učenicima kao na pozornici, svaki od četvorice ljudi morao samo da na- govesti pokrete, i don Huan i učenici bi automatski do- dali ostalo.

Don Huan je rekao da je zbog ogromne doslednosti izloženog, Tulio za njega i ostale bio suština odvratnog čoveka. A ipak, ako bi potražili duboko u sebi, shvatili bi da je Tulio očaravajući. Bio je spretan, tajanstven, i odavao je, namerno ili nenamerno, utisak senke.

Don Huan je upitao Tuliuna kako su dozivali na- meru. Tuliuno je objasnio da tragači nameru dozivaju glasno. Obično se namera doziva u maloj, mračnoj, izo- lovanoj sobi. Jedna sveća se postavi na crn sto a pla- men joj je svega nekoliko santimetara od očiju; tada se izgovara reč namera polako; izgovara se jasno i glasno onoliko puta koliko čovek oseća da je potrebno. Visina glasa penje se i pada bez ijedne misli.

Tuliuno je naglasio da je neophodan deo čina do- zivanja namere potpuna usredsređenost na ono što se namerava. U njihovom  slučaju  usredsređenost  je  bila na njihovoj jedinstvenosti i Tulijovoj pojavnosti. Pošto ih je namera združila, još uvek im je trebalo nekoliko godina da izgrade sigurnost da će njihovo jedinstvo i Tulijova  pojava  delovati  realno  posmatračima.

Upitao sam don Huana šta on misli o njihovom na- činu dozivanja namere. I on je rekao da je njegov do- brotvor, kao i nagual Elijas, ritualima poklanjao nešto više pažnje nego on sam, i zato su oni više voleli opremu kao što su sveće, tamni ormari i crni stolovi.

Nemarno sam primetio kako me strašno privlače ri- tuali. Rituali su mi izgledali suštinski za usredsređiva- nje nečije pažnje. Don Huan je moju primedbu ozbiljno prihvatio. Rekao je da je video da moje telo, kao ener- getsko polje, ima oblik za koji je znao da su ga  svi vračevi iz davnine žudno tražili kod drugih: jedna sjaj- na površina u gornjem delu svetlosne čahure.  Taj sjaj je povezan sa dovitljivošću i sklonošću za mračnjaštvo. Crni vračevi tih vremena uživali su da ukrote to žuđeno obličje i da ga privuku na čovekovu tamnu stranu.

»To dakle znači da u čoveku postoji zlo«, rekao sam pobedonosno. »Ti to  stalno poričeš.  Ti  stalno  govoriš da zlo ne postoji, da jedino postoji moć.«

I sam sam se iznenadio ovom tiradom. U jednom trenu, sve moje katoličko nasleđe pojavilo se i Princ Tame se pojavio veći od života.

Don Huan  se  smejao  dok  se nije zakašljao.

»Naravno da u nama postoji tamna strana«, rekao je.  »Mi  okrutno  ubijamo,  zar ne?  Spaljujemo  ljude  u ime Boga. Uništavamo  sebe, uništavamo život na ovoj planeti; mi uništavamo Zemlju. A zatim oblačimo odore 238

 

i Gospod nam govori neposredno. A šta nam Gospod ka- že? On nam kaže da budemo dobri momci ili će nas kazniti. Gospod nam preti već stolećima i to nam nije važno. Ne zato što smo zli, već zato što smo glupi. Da, čovek ima tamnu stranu, i ona se zove glupost.«

Nisam više  ništa  rekao, već sam mu u  sebi čestitao i sa zadovoljstvom sam mislio da je don Huan moćan polemičar. Ponovo  je smisao mojih sopstvenih reči izo- krenuo  protiv  mene.

Posle kraće pauze, don Huan je objasnio da u istoj meri u kojoj ritual tera običnog čoveka da gradi ogrom- ne katedrale koje su spomenici samovažnosti, ritual ta- kođe primorava vračeve da stvaraju građevine morbid- nosti i opsesije. Kao rezultat toga, dužnost svakog nagu- ala je da vodi svest tako da preleti do apstraktnog, ne zadržavajući se i ne zalažući sebe.

»Šta hoćeš da kažeš don Huane, pod tim zadržava- njem i hipotekom?« upitao sam.

»Ritual može da nam  ulovi  pažnju  bolje  nego  bilo šta drugo što mi pada na pamet«, rekao je,  »ali  on  ta- kođe traži i vrlo visoku cenu. Visoka  cena  je  morbid- nost, a morbidnost ima najveće  pravo  zadržavanja  i najveću  hipoteku  na  našu  svest.«

Don Huan je rekao da je ljudska svest kao  jedna velika kuća naseljena duhovima.  Svest  svakodnevnog života zapečaćena je u jednoj sobi te ogromne kuće, čitavog života. U tu sobu ulazimo kroz magični otvor: rođenje. I izlazimo  kroz  drugi  sličan  magičan  otvor: smrt.

Vračevi su, dakle, sposobni da  ipak pronađu još  je- dan otvor i mogu da napuste zakatančenu sobu za života. To je vrhunsko postignuće.  Ali  njihov  zapanjujući  pod- vig jeste taj da, kada napuste tu zatvorenu sobu, oni se opredeljuju za slobodu.  Oni  odlučuju  da  tu  zaposednu- tu ogromnu kuću sasvim napuste, umesto da se izgube u njenim   drugim   delovima.

Morbidnost je protivteža onom prilivu energije koja je svesti potrebna da bi se domogla slobode. Zbog nje, vračevi gube svoj put i bivaju uhvaćeni u tamnim i zamršenim sporednim putevima nepoznatog.

Upitao sam don Huana da li je kod Tulija bilo ikakve morbidnosti.

»Čudnovatost nije morbidnost«,  odgovorio  je.  »Tu- liji  su bili  izvođači koje je vodio lično  duh.«

»Koji je bio razlog naguala Elijasa da uvežba Tulije tako kako  ih je uvežbao?«  upitao  sam.

Don Huan je buljio u mene i glasno se nasmejao. U tom trenu, svetlosti na trgu su se upalile.  Ustao  je  sa svoje omiljene klupe i pomazio je dlanom, kao  da  je kućni   ljubimac.

»Sloboda«, rekao je. »Želeo je da ih oslobodi opa- žajnih konvencija. I naučio ih je da budu umetnici. Traganje je umetnost. Za vrača, pošto on nije ni pokro- vitelj niti  prodavač  umetnosti,  jedina  važna  stvar  u  ve- zi sa radom na njegovoj umetnosti jeste da se ona može ostvariti.«

Stajali smo pored klupe, posmatrajući kako večer- nji  šetači mile uokolo.  Priča o  četiri Tulija ostavila je u meni nekakvo zloslutno osećanje. Don Huan je predlo- žio da se vratim kući; duga vožnja do L. A., rekao je, pružiće mojoj skupnoj tački predah od svih tih pokreta- nja koja je izvela u proteklih nekoliko dana.

»Društvo   naguala   je   vrlo   zamorno«,   nastavio   je.

»Ono izaziva  čudan zamor;  može čak i  da naškodi.«

Uveravao sam  ga  da uopšte  nisam umoran,  i da mi je njegovo društvo sve samo ne zamorno. U  stvari,  nje- govo društvo me je privlačilo kao narkotik — bez njega nisam mogao da radim. To je zvučalo  kao  da  mu  las- kam,  ali  sam  stvarno  mislio  to  što  sam  govorio.

Prošli smo oko trga tri ili četiri puta u potpunoj tišini.

»Idi kući i razmisli o osnovnim jezgrima priča vra- čeva«, rekao je don Huan sa prizvukom konačnosti  u glasu. »Ili još bolje, ne razmišljaj o njima,  već  navedi svoju skupnu tačku da se  pomeri  do  mesta  nemog  zna- nja. Pokretanje skupne tačke je sve, ali ne znači ništa ukoliko nije trezven, kontrolisan pokret. Zato,  zatvori vrata samorefleksije. Budi besprekoran i   imaćeš   ener- gije da dostigneš mesto nemog znanja.«