92.  MUDRAC SE NI ZA ŠTA NE HVATA I NIŠTA NE ZADRŽAVA

 

Pitalac: Kako postupa mudrac kad nešto treba učiniti? Da li stvara planove, odlučuje li o njihovim detaljima pa ih sprovodi u delo?

Maharadž: Mudrac u potpunosti razume situaciju i zato istoga trena zna šta treba učiniti. To   je sve. Ostalo se događa samo od sebe i u velikoj je meri nesvesno. Mudračevo poistovećivanje sa svim što jeste tako je potpuno da mu univerzum odgovara na isti način na koji on odgovara njemu. Mudrac ima vrhunsko poverenje da će se događaji, kad se situacija jednom spozna do kraja, oblikovati u pravi odgovor. Običan čovek zabrinut je na ličan način i zato odmerava moguće rizike za gubitak i šanse za dobitak. Mudrac stoji po strani, sasvim siguran da će se sve dogoditi onako kako mora biti. Njemu nije važno šta će se dogoditi jer je neizbežno da se na kraju sve vrati u prvobitnu ravnotežu i sklad. Srce svega što jeste uvek je u miru.

P: Shvatio sam da je individualnost iluzija i da je budna nevezanost  bez gubljenja  identiteta  naša dodirna tačka sa stvarnošću. Hoćeš li mi reći, molim te, jesi li ti u ovome trenutku individualna ličnost ili identitet koji je svestan samoga sebe?

M: Ja sam i jedno i drugo. Ali stvarno Sopstvo ne može se opisati osim pojmovima koji se tiču individualne ličnosti, pojmovima onoga što nisam. Šta god možeš reći o individui nije Sopstvo,   a o Sopstvu ništa ne možeš reći što se ne bi odnosilo na ličnost kakva jeste, kakva bi mogla i kakva bi trebala biti. Sva osobine se odnose na ličnost. Stvarnost je iznad njih.

P: Jesi li ti ponekad Sopstvo, a ponekad ličnost?

M: Kako bi to bilo moguće? Ja se samo onima koji misle da su individue pojavljujem  kao ličnost. Za samoga sebe, ja sam beskrajno prostranstvo svesnosti u kojem se, u beskonačnom nizu, pojavljuju i nestaju bezbrojne individualne ličnosti.

P: Kako je moguće da se nama osoba, koja je za tebe sasvim iluzorna, čini toliko stvarnom?  M: Ti, kao Sopstvo, kao bivstvo koje je temelj svekolikog postojanja, svesnosti i blaženstva, pridaješ stvarnost svemu što opažaš. To pridavanje stvarnosti neprestano se događa sada, a ne  u nekom drugom vremenu, zato što prošlost i budućnost postoje jedino u umu. Bivstvo se odnosi jedino na trenutak koji je sada.

P: Nije li i večnost beskonačna?

M: Vreme je beskonačno, mada je ograničeno, a večnost se nalazi u sadašnjem trenutku koji je usečen između prošlosti i budućnosti. Mi propuštamo taj trenutak zato što naš um neprestano luta tamo-amo između prošlosti i budućnosti. On ne želi da se zaustavi da bi se usredsredio na trenutak koji je sada, što je relativno lako učiniti. Samo mora postojati interes za to.

P: Šta ga može podstaći?

M: Ozbiljnost koja je znak zrelosti.

P: A kako se postiže zrelost?

M: Um treba neprestano da bude čist i bistar, u svakom trenutku treba da živi životom pune svesnosti, bez obzira na to šta on nosi, i treba da ispituje i uništava želje i strahove čim se pojave.

P: Da li je uopšte moguća takva usredsređenost?

M: Pokušaj pa ćeš videti. Učiniti odjednom samo jedan korak, lako je, a energija će proisteći iz ozbiljnosti.

P: Čini mi se da nisam dovoljno ozbiljan.

M: Veoma je bolno varati samoga sebe. To izjeda um poput raka. Jedini su lek jasnoća i celovitost mišljenja. Pokušaj da razumeš da živiš u svetu iluzija, ispitaj  ih  i  otkrij  njihove korene. Već i sam pokušaj će te uozbiljiti jer blaženstvo izvire iz ispravnog nastojanja.

P: Kuda će me to odvesti?

M: A kuda bi te moglo dovesti!? Do sopstvenog blaženstva. Kad se jednom čvrsto utemeljiš u sadašnjem trenutku, nemaš više kuda da odeš. Ono što bezvremeno jesi, to večno i izražavaš.

P: Jesi li ti jedan ili mnogi?

M: Ja sam jedan, ali pojavljujem se kao mnogi.

 

P: Zašto se pojedinac uopšte pojavljuje? M: Dobro je biti i dobro je biti svestan. P: Život je tužan.

M: Patnju uzrokuje neznanje. Sreća je posledica razumevanja.

P: Zašto bi neznanje trebalo biti bolno?

M: Neznanje se nalazi u korenu svih želja i strahova koji su veoma bolna stanja i izvor beskonačnih zabluda.

P: Viđao sam kako se ljudi, koji su se navodno ostvarili, smeju i plaču. Ne pokazuje li to da još nisu oslobođeni želja i strahova?

M: Oni se mogu smejati ili plakati zavisno od okolnosti, ali iznutra su mirni i sabrani te nevezano posmatraju svoje spontane reakcije. Pojave uvek zavode, a još i više kad se radi o mudracu.

P: Ne razumem te.

M: Um to ne može da razume zato što je uvežban da se za sve hvata i da sve zadržava, a mudrac se ni za šta ne hvata i ništa ne zadržava.

P: Šta ja to ne mogu da otpustim, a ti možeš?

M: Vi ste bića stvorena od sećanja ili barem zamišljate da ste takvi, a ja sam u potpunosti stvaran. Ja sam to što jesam i ne mogu se poistovetiti ni s jednim psihičkim ili mentalnim stanjem.

P: Neka bi nesreća možda uništila tvoju ravnotežu.

M: Možda ti to izgleda neobično, ali nije tako. Na moje veliko iznenađenje,  uvek ostajem  takav kakav jesam, čista svest, i uvek sam spreman na sve što se događa.

P: Hoćeš li biti takav čak i u trenutku svoje smrti?

M: Šta bi meni trebalo da znači što moje telo umire?

P: Nije li ti ono potrebno da bi mogao da budeš u dodiru sa svetom?

M: Meni nije potreban svet. Ja ne živim u njemu. Svet na koji ti misliš nalazi se samo u tvom umu. Ja ga mogu videti tvojim očima i tvojim umom, ali potpuno sam svestan da je on projekcija tvog sećanja. Taj svet dotiče se sa stvarnošću jedino u tački svesnosti koja može biti samo sada.

P: Čini se da je jedina razlika između nas ta što ja neprestano tvrdim da ne poznajem svoje stvarno Sopstvo, a ti tvrdiš da ga odlično poznaješ. Postoji li ikakva druga razlika?

M: Između nas nema razlike. Ni ja ne mogu reći da poznajem svoje Sopstvo. Ja samo znam da mene nije moguće ni opisati ni definisati. Za najdaljim dosegom uma proteže se golemo prostranstvo. To je moj dom, to sam ja. A to je prostranstvo ljubav.

P: Ti svugde vidiš ljubav, a ja mržnju i patnju. Istorija čovečanstva je istorija ubistava, individualnih i kolektivnih. Nijedno drugo živo biće ne uživa toliko u ubijanju kao  čovek.

M: Budeš li dublje istraživao motive takvog ponašanja, otkrićeš da je u pozadini svega uvek ljubav - ljubav pojedinca prema samome sebi i onome što misli da mu pripada. Ljudi se bore za ono što zamišljaju da vole.

P: Njihova ljubav, sasvim sigurno, mora biti za njih dovoljno stvarna kad su za nju spremni i umreti.

M: Ljubav je bezgranična. Stoga se ono što se ograničava na svega nekoliko osoba ili ideja ne može nazvati ljubavlju.

P: Poznaješ li ti takvu bezgraničnu ljubav?

M: Da, poznajem.

P: Kako se ona doživljava?

M: Sve je voljeno i vredno ljubavi. Ništa nije isključeno.

P: Čak ni ružnoća ili kriminal?

M: Sve je unutar moje svesnosti, sve je moje. Potpuno je suludo podeliti samoga sebe na ono

 

što voliš i ono što ne voliš. Ja sam iznad toga, ja nisam otuđen.

P: Biti slobodan od sviđanja i nesviđanja znači postati ravnodušan.

M: To može tako izgledati na početku, tada se možeš osećati ravnodušnim. Ali, budeš li  istrajan u toj ravnodušnosti, ona će procvetati u sveprožimajuću i sveobuhvatnu ljubav.

P: Svi imamo trenutke kad nam um postaje poput cveta ili ljubavnog plamena, ali oni ne traju dugo i život se vraća svom svakidašnjem sivilu.

M: Diskontinuitet je pravilo kad se baviš konkretnim. Trajnost se ne može iskusiti zato što  nema granica. Svesnost podrazumeva izmene, u njoj promena sledi promenu. Kad se jedan događaj ili stanje privede kraju, započinje nešto drugo. Ono što nema granica ne može se  iskusiti u uobičajenom smislu reči. Pojedinac jedino može biti, on ne može znati šta je. Ali, on može znati šta nije. A sasvim sigurno nije ništa od celokupnog sadržaja svesnosti koja je neprestano u kretanju.

P: Ako se ono što je nepokretno ne može spoznati, koji je smisao i svrha njegovog ostvarenja? M: Ostvariti ono što je nepokretno znači postati to nepokretno, a svrha je dobrobit za sve što živi.

P: Život je kretanje. Nepokretnost je smrt. Kako bi smrt mogla da koristi životu?

M: Ja govorim o nepokretnosti kao o postojanosti, a ne kao o ukočenosti. Kad postigneš samoostvarenje, postaješ postojan u ispravnosti, preobražavaš se u snagu koja sve poboljšava. To može, ali i ne mora uključivati napornu vanjsku aktivnost. Važno je jedino da um ostane dubok i miran.

P: Kad posmatram svoj um uviđam da se sve vreme menja, da raspoloženja slede jedno za drugim u beskonačnoj raznolikosti. Ali, čini mi se da se ti neprestano nalaziš u istom raspoloženju, u radosnoj blagonaklonosti.

M: Raspoloženja pripadaju području uma i nisu bitna. Uđi u sebe, uzdigni se iznad njih. Prestani biti opčinjen sadržajem svoje svesnosti. Kad dosegneš dublje slojeve svog istinskog bića, shvatićeš da na tebe veoma malo utiče površinska igra uma.42

P: Ali ona nikad neće prestati.

M: Miran um nije mrtav.

P: Svesnost je uvek u kretanju, to je lako uočljiva činjenica. Tvrditi da je svesnost nepromenljiva predstavlja protivrečnost. Na šta misliš kad govoriš o mirnom umu? Nije li um isto što i svesnost?

M: Moramo se prisetiti da se reči koriste na mnogo načina i da u velikoj meri zavise od konteksta. Činjenica je da postoji mala razlika između svesnog i nesvesnog - oni su u osnovi jedno te isto. Budno stanje razlikuje se od dubokog sna samo po prisutnosti svedoka. Zrak svesti osvetljava deo našeg uma i taj deo postaje naš san ili budna svesnost, a sama svest pojavljuje se kao  svedok. Svedok obično poznaje jedino svesnost. Sadhana se sastoji u tome  da se svedok najpre vrati u svesnost o samome sebi, a preko nje u čistu svest. Svest o Sopstvu  je joga.

P: Ako je svest sveprožimajuća, znači li to da slepac, nakon samoostvarenja, može progledati? M: Brkaš čulne senzacije sa svešću. Mudrac poznaje sebe kakav jest. On će biti svestan da je njegovo telo osakaćeno ili da njegov um ne dobija određenu vrstu čulnih senzacija. Ali njemu  nije važno poseduje li određene sposobnosti ili ne.

P: Moje pitanje je mnogo određenije: "Hoće li se slepcu vratiti očni vid kad postane mudrac?"

M: Kako bi slepac mogao videti ako mu se ne obnove oči i mozak?

P: Ali hoće li se njegove oči i mozak, nakon samoostvarenja, obnoviti?

M: Možda hoće, a možda i neće. Sve zavisi od sudbine i milosti. Mudrac raspolaže posebnim

 

42 U prirodi je uma da je uvek aktivan. Naš zadatak je da uočimo da smo različiti od uma, od svih sadržaja i aktivnosti koje on može da ima. Upravo nam stalna aktivnost uma i pomaže da to lakše uočimo. Tako nam je nemir uma od pomoći. Zapravo, kada krenemo u probuđenje, sve nam je od pomoći. (I.  A.)

 

načinom spontane, vančulne percepcije, koji uzrokuje da vidi neposredno, a ne pomoću čula. On se nalazi iznad percepcije i koncepcije, iznad kategorija vremena i prostora, iznad imena i likova. Mudrac nije ni ono što se opaža ni onaj koji opaža, već jednostavan i univerzalan faktor koji percepciju čini mogućom. Stvarnost je unutar svesnosti, ali ona nije ni svesnost ni bilo koji od njenih sadržaja.

P: Šta je lažno, svet ili moje znanje o njemu?

M: Postoji li svet izvan tvog znanja? Možeš li se uzdignuti iznad onoga što poznaješ? Ti možeš samo pretpostaviti da postoji svet iznad tvog uma, ali on će ostati koncept, nedokazan i nedokaziv, sve dok ne stekneš svoje iskustvo. Ono je tvoj dokaz i vredi samo za tebe. Ko bi drugi mogao imati tvoje iskustvo, kad je druga osoba za tebe samo onoliko stvarna koliko se pokazuje stvarnom u tvom iskustvu?

P: Zar sam toliko beznadežno usamljen?

M: Kao osoba - jesi; ali u svom stvarnom biću sasvim si celovit.

P: Jesi li ti deo sveta koji nosim u svojoj svesnosti, ili si nezavisan od njega?

M: Ono što ti vidiš tvoje je, a ono što ja vidim moje je. To dvoje ima veoma malo  zajedničkog.

P: Mora postojati neki zajednički činilac koji nas sjedinjava.

M: Ako želiš da ga pronađeš, moraš da odbaciš sve razlike. Samo je univerzalno zajedničko svima.

P: Čini se strahovito čudnim što kažeš da sam, s jedne strane, ja puki proizvod svojih sećanja koji je jadno ograničen, a da s druge stvaram široki i bogati svet u kojem je sve sadržano, uključujući i tebe i tvoje učenje. Veoma mi je teško da razumem kako se ta širina može stvoriti  i kako može biti sadržana u mojoj malenkosti. Možda mi ti iznosiš celu istinu, ali ja shvatam samo njen mali deo.

M: Uprkos tome, to je činjenica. Maleno projektuje celinu, ali ne može je sadržavati. Koliko god velik i celovit bio tvoj svet, on je protivrečan, prolazan i sasvim iluzoran.

P: On možda jest iluzoran, ali je ipak predivan. Kad gledam, slušam, dodirujem, mirišem i kušam, mislim i osećam, sećam se i zamišljam, ne mogu a da ne ostanem zapanjen svojom čudesnom kreativnošću. Posmatram svet pomoću mikroskopa ili teleskopa i vidim čuda. Sledim putanju atoma i čujem šapat zvijezda. Ako sam ja jedini stvoritelj svega toga, tada sam uistinu Bog! Ali, ako jesam Bog, zašto se samome sebi činim tako malenim i bespomoćnim?

M: Ti si Bog, ali to ne znaš.

P: Ako sam Bog, tada svet koji sam kreirao mora biti stvaran.

M: Stvaran je u svojoj srži, ali ne i u pojavi. Oslobodi se želje i straha i tvoj će vid postati odjednom jasan. Tada ćeš sve videti u pravom svetlu. Moglo bi se reći i da svojstvo uravnoteženosti stvara svet, da ga svojstvo pasivnosti zatamnjuje, a svojstvo aktivnosti izobličava.

P: To mi ne govori mnogo, ali, budem li te upitao šta su ta svojstva, tvoj će odgovor biti: ono što stvara, zatamnjuje i izobličava. Ali, ostaje činjenica da mi se dogodilo nešto neverovatno, a  ja ne razumem ni šta, ni kako, ni zašto.

M: Da, čudo je početak mudrosti, a postojano i neprestano čuđenje jest sadhana.

P: Živim u svetu koji ne razumem i zbog toga ga se bojim. Takvo iskustvo imaju svi ljudi.

M: Odvojio si se od sveta i zbog toga te on boli i plaši. Otkrij svoju zabludu i oslobodi se straha.

P: Tražiš od mene da odbacim svet, a ja želim da budem srećan u njemu.

M: Ako tražiš nemoguće, može li ti iko pomoći? Ono što je ograničeno mora neizbežno biti naizmenično bolno i ugodno. Tragaš li za stvarnom srećom, nepobitnom i nepromenljivom, moraš da ostaviš svet sa svim njegovim bolima i zadovoljstvima iza sebe.

P: Kako to izvesti?

M: Puko fizičko odricanje samo  je znak ozbiljnosti, ali ozbiljnost, sama po sebi, ne oslobađa.  Uz to, mora postojati i razumevanje koje dolazi s budnom prijemčivošću, gorljivim ispitivanjem i dubokim istraživanjem. Da bi se spasao od greha i patnje, moraš neumoljivo da radiš.

P: Šta je greh?

M: Sve  ono što te vezuje.