Može li društvo da bude bolesno? —Patologija normalnosti1

 

Kada se kaže da celom društvu nedostaje mentalno zdravlje, po- drazumeva se  kontroverzna  pretpostavka  koja  je  u  suprotnosti sa stavom sociološkog relativizma, koji danas zastupa većina na učnika. Oni tvrde da je svako društvo normalno ukoliko funkci- oniše, i da se patologija može definisati samo u smislu neprila gođenosti  individua  načinu  života  njihovog  društva.

Kada se govori  o »zdravom društvu«,  podrazumeva se pretpo stavka koja je različita od sociološkog relativizma. To ima smisla jedino ako pretpostavimo da može da postoji društvo koje nije zdravo, a ova pretpostavka, sa svoje strane uključuje univerzalne kriterijume za mentalno zdravlje, koji važe za ljudski  rod  kao talkav i prema kojima se može prosuđivati stanje zdravlja svakog društva. Ovaj stav normativnog humanizma zasnovan je na ne koliko osnovnih premisa.

Vrsta »čoveka« se može definisati ne samo u anatomskom i fi ziološkom smislu; njeni članovi imaju zajedničke osnovne psihič ke kvalitete, zakone koji upravljaju njihovim mentalnim i emoci onalnim funkcionisanjem i ciljeve kojima se na zadovoljavajući način rešava problem ljudske egzistencije. Tačno je da je naše znanje o čoveku još nepotpuno, da još ne možemo da damo za dovoljavajuću  definiciju  čoveka  u  psihološkom  smislu.  Zadatak

»nauke o čoveku« jeste da dođe do tačnog opisa onoga što zaslu žuje  da se  nazove  ljudskom  prirodom.  Ono  što  se  često  naziva

»ljudskom prirodom« samo je jedna od mnogih manifestacija — često patološka  —  a  funkcija  takve  pogrešne  definicije  obično je bila odbrana jedne određene vrste društva, za koje  se tvrdilo da  je neophodni  proizvod  čovekove  mentalne  konstitucije.

Protiv ovakve reakcionarne upotrebe pojma ljudske prirode li berali su, počev od XVIII veka, isticali plastičnost ljudske priro de i odlučujući uticaj  faktora okoline. Ma  kako da je značajna i

 

istinita, ovakva postavka je dovela mnoge naučnike do pretpos tavke da je  čovekova  mentalna  konstitucija  prazan  list  papira, na koji društvo i kultura upisuju svoj tekst i koji nema sopstve- ni unutrašnji  kvalitet.  Ova  pretpostavka je  isto  toliko  neodrživa i destruktivna za društveni napredalk kao što je bila i suprotna. Stvarni problem je da se izvuče jezgro, koje je zajedničko za ceo Ijudski rod, iz mnogobrojnih manifestacija ljudske prirode, nor malnih kao i patoloških, onako kako ih možemo posmatrati kod raznih individua i kultura. Dalji zadatak je da se shvate zakoni svojstveni  ljudskoj  prirodi  i bitni  ciljevi njenog  razvitka.

Ovakav pojam ljudske prirode razlikuje se od termina »ljudska priroda« koji se obično upotrebljava. Baš  kao  što  čovek menja svet oko sebe, tako  se  i  sam  menja  u istorijskom  procesu.  On je, tako reći, sopstvena kreacija. Ali baš kao što  on  može  da menja i modifikuje prirodne materije oko sebe samo prema nji hovoj prirodi, tako on može da se menja  i uobličava  samo  pre ma sopstvenoj prirodi. Ono što čovek čini u istorijskom procesu je razvijanje ove potencije i njeno menjanje prema sopstvenim mogućnostima. Shvatanje koje ovde zastupamo nije ni »biološko« ni »sociološko«, ako se pod tim razume razdvajanje ova dva as pekta. Ono prevazilazi ovu dihotomiju pretpostavkom da su glavne strasti i nagoni u čoveku rezultat  totalne  egzistencije  čoveka,  da su one  određene  i  utvrđene,  neke  od  njih  pogodne  za  zdravlje i sreću, druge za bolest i nesreću. Nijedan dati društveni poredak ne stvara ove osnovne nagone, već određuje koje će se od ograni čenog broja potencijalnih strasti manifestovati i dominirati. Ona ko kako se čovek javlja u ma kojoj datoj kulturi, on je manifes tacija ljudske prirode, manifestacija koja je, međutim, u svom specifičnom rezultatu određena društvenim uređenjem u  kome živi. Kao što se dete rađa sa svim ljudskim potencijama koje tre ba da se razviju pod povoljnim društvenim i kulturnim uslovima, tako se i ljudski rod u istorijskom procesu razvija u ono  što je on potencijalno.

Shvatanje normativnog humanizma zasniva  se  na  pretpostavci da postoje, kao i ma u kom drugom problemu, dobra i rđava, za dovoljavajuća i nezadovoljavajuća rešenja problema ljudske eg zistencije. Mentalno zdravlje se postiže ako se čovek razvija do potpune zrelosti prema karakteristikama i zakonima ljudske pri rode. Mentalna bolest se javlja ako se ovakav razvitak ne ispuni. Polazeći od ove premise, kriterijum mentalnog zdravlja nije indi vidualna prilagođenost datom društvenom poretku, već univerzal-

 

na, koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući, odgovor na problem  ljudske  egzistencije.

Ono što naročito zavarava o stanju razuma  članova  društva jeste »jednodušno potvrđivanje« njihovih pretpostavki. Naivno se pretpostavlja da je sama činjenica, da su za većinu ljudi izvesne ideje ili osećanja zajednička, potvrda vrednosti ovih ideja i ose- ćanja. To je daleko od istine. Jednodušna ocena  kao takva nema nikakvog uticaja na razum i mentalno zdravlje. Baš kao što posto ji »folie  a  deux«  postoji  i  »folie  a  millions.2  Činjenica  da  milio- ni ljudi imaju iste poroke, ne pretvara ove poroke u vrline, či njenica da su im mnoge greške zajedničke, ne čini greške istini tim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne pa tologije ne  čini ove  ljude  zdravim.

Postoji, međutim, važna razlika između individualnih i društve nih mentalnih bolesti, koja ukazuje na razlikovanje dva pojma, pojma defekta i pojma  neuroze. U  slučaju da neka osoba ne  os tvari slobodu, spontanost (prirodnost)  i  istinsko  izražavanje  svo ga »ja« može se smatrati da ima ozbiljan defekt, ako pretpostavi mo da su sloboda i spontanost objektivni ciljevi koje mora da postigne svako ljudsko biće. Ako većina članova ma kog datog društva ne postigne taj cilj, u pitanju je pojava društveno struk turiranog defekta. Individua deli ovaj  defekt  sa  ostalima;  ona nije svesna da je to defekt, i njena sigurnost nije ugrožena sazna njem da je različita i da je, tako reći, odbačena. Ono što je, mo žda, izgubila u bogatstvu  i  istinskom osećanju  sreće nadoknađe no je sigurnošću da se ona uklapa u ostali deo čovečanstva  — onako  kako ga ona poznaje.

U stvari, moguće je da je ovaj njen defekt  kultura uzdigla do vrline  i  na  taj  način  stvorila  pojačano  osećanje  uspeha.

Ovo se može ilustrovati osecanjem krivice i zabrinutosti koje su u čoveku probudile Kalvinove doktrine. Može se reći da od oz biljnog defekta  pati ona osoba koja je savladana osecanjem sop- stvene nemoći  i  bezvrednosti, neprekidnom  sumnjom  u  to  da  li je spašena ili osuđena na večno prokletstvo i koja jedva može da oseti pravu radost. Ali  je  baš  ovaj  defekt  strukturirala  kultura; to je bilo naročito značajno jer je na taj način individua bila zaš tićena od neuroze, od koje bi patila u kulturi gde bi isti defekt izazvao  osećanje  potpune  neadekvatnosti  i  izolacije.

Spinoza je vrlo jasno formulisao problem društveno strukturi ranog defekta. On kaže: »Mnogi ljudi su pod  uticajem jednog is tog, stalnog afekta. Sva njihova čula su pod jakim uticajem jed nog objekta,  tako  da oni veruju da je  objekt prisutan čak i  kad

 

nije. Ako se  ovo  desi  dok je  osoba budna,  za  nju  se  veruje  da je luda... Ali ako gramziva osoba misli  samo  na  novac i  svoji nu, ambiciozna samo na slavu, ne smatramo da su te osobe lude, već samo da su neugodne; obično  se prema  njima  oseća  prezir. A, u stvari, gramzivost, ambicija itd. su oblici nenormalnosti, ma da se o njima  obično ne misli  kao  o  'bolestima'.«3

Ove reci napisane su pre nekoliko stotina godina; one su još istinite, mada je defekte bila strukturirala kultura do te mere da se o njima uopšte ne misli da su neprijatni i vredni prezira. Da nas nailazimo na osobe  koje  se  ponašaju  i  osećaju  kao automa ti; koje nikada ne doživljavaju ništa što je stvarno njihovo, koje doživljavaju sebe samo kao  osobe  kakve  pretpostavljaju  da  su; čiji je istinski smeh zamenjen veštačkim osmehom; čiji je komu nikativni govor zamenjen beznačajnim ćeretanjem; čije je tupo očajanje došlo namesto istinske patnje. O ovakvoj osobi se mogu izreći dve tvrdnje. Jedna je da ona pati od  defekta spontanosti i individualnosti koji može da bude neizlečiv. U  isto vreme,  može se reći da se ona u suštini ne razlikuje od  miliona  drugih  ljudi ikoji su u istom položaju. Većinu od njih kultura snabdeva  mo delima koji im mogućuju da live sa defektom a da ne postanu bolesni. Izgleda kao da svaka kultura obezbeđuje lek protiv izliva neurotičkih simptoma, koji bi nastali iz defekta koji ona sama proizvodi.

Pretpostavimo da u našoj zapadnoj kulturi prestanu da funkci- onišu samo četiri nedelje bioskopi, radio, televizija, sport i  no vine. Kakve bi to imalo posledice na ljude koji  su ostavljeni  sa mi sebi kada bi se zatvorili ovi glavni putevi bekstva? Ne sum njam da bi se čak i u ovako kratkom vremenu desile hiljade ner- vnih slomova, a mnogo više ljudi bi dospelo u stanje akutne za brinutosti,  koje  se  ne  razlikuje  od  onoga  što  se  kritički  naziva

»neurozom«.4  Ako  bi  se uklonili  opijumi  za  društveno strukturi

rani  defekt,  na  površinu  bi  izbila  bolest.

Model kojim nas snabdeva kultura  ne  deluje  samo  na  manji nu. To su obično oni čiji je  individualni  defekt  oštriji  nego  de fekt prosečne osobe, tako da lekovi koje pruža kultura nisu do voljni da spreče  pojavljivanje  bolesti.  (Slučaj  o  kome  se  govori je osoba čiji je životni cilj postizanje moći i slave. Mada je ovaj cilj sam po sebi patološki, ipak nema razlike između osobe koja upotrebljava svoju moć da bi postigla realno ovaj cilj i one bo lesnije, koja  je  vrlo  malo  prerasla  svoju  infantilnu  grandioznost te ništa ne čini da bi postigla svoj cilj, već čeka da se desi čudo, osećajući se na taj način sve bespomoćnijom, i završava u oseća-

 

nju jalovosti i gorčine.) Ali ima i takvih čija je struktura karak tera, prema tome i konflikti, različita nego u  većine,  tako  da njima ne  pomažu  lekovi  koji  deluju  na većinu  članova  društva. U ovoj grupi ponekad nalazimo ljude većeg integriteta i osećajno- sti nego što je većina, koji baš zbog toga ne mogu da  prihvate opijume kulture, a u isto vreme nisu dovoljno  jaki  i  zdravi  da žive ljudski  »protiv struje«.

Navedeno izlaganje o razlikama između neuroza i društveno strukturiranih defekata možda daje utisak  da  je  sve  u  redu  sa mo ako društvo pruža lekove protiv izliva nesumnjivih simptoma i da ono može tada da nastavi da funkcioniše bez trvenja, ma ka ko da su veliki defekti koje ono prouzrokuje. Istorija nam, među tim, pokazuje  da  to  nije  tako.

Istina je, doista, da čovek, suprotno životinji, pokazuje gotovo beskrajnu elastičnost; baš kao što može  da jede gotovo  sve,  da živi praktično u svakoj klimi i da joj se prilagodi, isto tako ne postoji psihičko stanje koje ne bi mogao  da  podnese  i u  kojem ne bi mogao da živi. On može da živi kao slobodan čovek i kao rob; kao bogat i u izobilju, ali i u  uslovima  poluskapavanja od gladi. On može da živi kao ratnik i u miru; kao eksploatator i pljačkaš, ali i kao član društva zasnovanog na kooperaciji i lju bavi. Teško da postoji psihičko stanje u kome čovek ne može da živi i gotovo da ne postoji ništa što se ne bi moglo s njim učiniti i za šta se ne bi mogao upotrebiti. Sva ova razmatranja izgleda da opravdavaju pretpostavku da nema takve stvari kao  što  je  pri roda zajednička svim ljudima, a to bi značilo, uistinu, da nema takve stvari  kao što je vrsta »čovek«, izuzev u fiziološkom i ana tomskom  smislu.

Ipak, uprkos svim ovim dokazima, ljudska istorija pokazuje da smo zaboravili jednu činjenicu. Despoti i vladajuće klike mogu uspeti u dominiranju i eksploatisanju ljudi, ali oni ne mogu da spreče reakcije na ovako nehuman postupak. Njihovi podanici po staju zaplašeni, sumnjičavi, usamljeni, i ako to nije rezultat spo- Ijašnjih uzroka, njihovi sistemi  se  ruše  na  izvesnom  stupnju za to što strah, sumnja i usamljenost onemogućuju većini da funk cioniše uspešno i razumno, čitave nacije ili društvene  grupe  u njima mogu da budu potčinjene i eksploatisane za dugi period vremena, ali one reaguju. One reaguju sa  apatijom  ili  smanje njem inteligencije, inicijative i sposobnosti, tako da postepeno prestaju da vrše funkcije pomoću kojih bi trebalo  da  služe svo jim vladarima.  Ili reaguju nagomilavanjem takve mržnje i  razor ne moći koja ih uništava kao i  njihove  vladare  i  njihov  sistem.

 

Ali njihova reakcija  može  da  stvori  takvu  nezavisnost  i  težnju za slobodom da se na njihovim  stvaralačkim  impulsima  izgra đuje bolje društvo. Koja će reakcija nastati, zavisi od mnogih fak tora: od ekonomskih,  političkih i od duhovne  klime  u kojoj  lju di žive. Ali ma koja reakcija da nastane, tvrdnja da čovek može da živi pod gotovo svim uslovima, samo je upola istinita; ona se mora dopuniti drugom postavkom: ako on živi pod uslovima koji su suprotni njegovoj prirodi i osnovnim zahtevima ljudskog raz vitka i zdravlja, on ne može a da ne reaguje; on mora ili da se izopači i propadne ili da stvori uslove koji su mnogo više u skla du  sa njegovim potrebama.

Da ljudska priroda i društvo mogu da imaju protivrečne zahte- ve i da, prema tome, celo društvo može da bude bolesno, to je pretpostavka koju je najiscrpnije istakao Frojd u svom delu Ci vilizacija i njena nezadovoljstva.

On polazi od pretpostavke da postoji ljudska priroda zajednič ka ljudskom rodu kroz sve kulture i epohe i da postoje izvesne utvrđene potrebe i težnje koje su urođene toj prirodi. On veruje da se društvo i civilizacija razvijaju neprestano u kontrastu pre ma potrebama čoveka i tako dolazi do pojma »socijalne neuroze«.

»Ako razvitak civilizacije«,  piše  on  »ima  tako  ogromnu  sličnost sa razvitkom individue, i ako se u oba slučaja primenjuje isti metod, ne bi li bila opravdana dijagnoza da su mnogi sistemi ci vilizacije,  ili epohe  — možda čak  i  celo  čovečanstvo — postali

»neurotični' pod pritiskom tendencija civilizacije? Posle  analitič kog proučavanja ovih neuroza može doći terapija koja bi  mogla imati veliku praktičnu vrednost. Ne bih rekao da bi takav pokušaj primene psihoanalize na civilizovano društvo bio nestvaran i osu đen na neuspeh. Ali treba da budemo oprezni, da ne zaboravimo da je, na kraju, reč samo o analogijama i da je opasno, ne samo u odnosu na ljude već i na pojmove, da ih istrgnemo iz oblasti gde su ponikli i sazreli. Dijagnoza kolektivne neuroze, štaviše, suočiće se sa naročitim teškoćama. Kod individualnih neuroza kao polaz nu tačku možemo uzeti kontrast koji postoji između pacijenta i njegove okoline, za koju pretpostavljamo da je ,normalna'. Takva pozadina ne postoji ma za  koje društvo  koje  se  slično  ponaša; ono mora  biti objašnjeno na neki  drugi  način. Što se tiče tera- peutske primene našeg znanja, kakva bi bila korist od najakutni je analize socijalnih neuroza kada niko ne poseduje moć da za jednicu natera da prihvati terapiju. Uprkos ovim teškoćama, mo žemo očekivati da će se jednog dana neko usuditi da preduzme istraživanje  patologije  civilizovanih  zajednica.«5

 

Ova knjiga se usuđuje na ovakvo istraživanje. Ona je zasnova na na ideji da je zdravo društvo ono koje odgovara potrebama čoveka — ne neophodno onome što on oseća da su njegove potre be, zato što osoba može da oseti subjektivno čak i najviše pato loške ciljeve kao ono što ona najviše želi, već onome što su nje gove potrebe objektivno, onako  kako se  mogu ustanoviti prouča vanjem čoveka. Naš  prvi zadatak je, dakle, da utvrdimo šta  je čovekova priroda i koje su potrebe koje iz ove prirode proističu. Zatim moramo da nastavimo ispitivanje uloge društva  u  evoluci ji čoveka i da proučavamo njegovu dalju ulogu u  razvitku  ljudi, kao i uzajamne konflikte između ljudske prirode i društva — i posledice ovih konflikata, naročito što se tiče modernog  društva.

 

BELESKE UZ DRUGO POGLAVLJE

1. Za ovu glavu uzeo sam materijal iz članka Individualno i  druš tveno poreklo neuroze (Individual and social Origins  of  Neurosis, Soc. Rev. IX, 4, 1944, p. 380).
2. »Ludost udvoje«  i  »ludost miliona«.  —  (Prim.  )
3. Spinoza,
4. Izvršio sam sledeći eksperiment sa raznim grupama studenata: rečeno im je da zamisle da treba  da  ostanu  tri  dana  sami u svo jim sobama, bez radija ili fantastične literature, mada bi bili snabdeveni »dobrom« literaturom, normalnom hranom i svim  os talim fizičkim Rečeno im  je  da  zamisle  kakva  bi bila njihova reakcija na  ovo  iskustvo.  Oko  90%  odgovora  u  sva koj grupi poredano je od osećanja akutne panike do neobično neugodnog doživljaja, koji bi mogli da savladaju dugim snom, obavljajući sve vrste malih prigodnih kućnih poslova, željno oče kujući kraj ovog perioda. Samo mali broj je smatrao da  bi  se, osećali  ugodno  i zadovoljno zato  što  su  sami  sa  sobom.
5. Frojd, Civilizacija i njena nezadovoljstva (S.  Freud,  Civilization and Its Discontents, The Hogarth Press, Ltd., London, 1953, pp. 141—142; podvukao E. F.).