IV  Mentalno zdravlje i društvo

 

 

 

Pojam mentalnog zdravlja zavisi od našeg shvatanja čovekove prirode. U prethodnom odeljku pokušali smo da pokažemo da čo vekove potrebe i strasti proizlaze iz određenih uslova njegove eg zistencije. One potrebe koje su mu zajedničke  sa  životinjama: glad, žeđ, potreba za snom i seksualno zadovoljenje, važne su jer su ukorenjene u samom telu i  mogu  da postanu  svemoćne kada se ne zadovolje. (Ovo je, naravno, tačno više kada je reč o potre bama za hranom i snom nego  o  seksualnoj  potrebi,  koja,  ako nije zadovoljena, nikad  ne  dobij  a  snagu  drugih  potreba,  ili  bar ne u fiziološkom smislu.) Ali čak i njihovo potpuno zadovoljenje nije dovoljan uslov za razumnost i mentalno zdravlje. Ovo zavisi od zadovoljenja onih potreba  i  strasti  koje  su  specifično  ljudske i koje proizlaze iz uslova ljudske situacije: iz potrebe za udruži vanjem, prevazilaženjem, ukorenjenošću, potrebe za osećanjem identiteta i okvirom orijentacije i verovanja. Velike čovekove strasti, njegova žudnja za moći, njegova taština, njegovo traženje istine, strast za ljubavlju i bratstvom, rušilačka,  kao i  stvaralač ka moć, svaka moćna želja, koja motiviše čovekove akcije, kore- ni se u specifičnom ljudskom izvoru, a ne u različitim stupnjevi ma njegovog libida, kao što je Frojd pretpostavljao.

čovekovo zadovoljavanje fizioloških potreba, psihološki govo reći,  potpuno  je  jednostavno;  teškoća  je  ovde  čisto  sociološke i ekonomske  prirode.  Čovekovo  zadovoljavanje  ljudskih  potreba je vrlo složeno i zavisi od mnogih faktora, od kojih je jedan od važnijih način na koji je organizovano društvo i kako ova organi zacija  određuje  ljudske  odnose  u  svojim  okvirima.

Osnovne psihičke potrebe koje proizlaze iz osobenosti ljudske egzistencije moraju se na ovaj ili onaj način zadovoljiti da čovek ne bi poludeo, baš kao što se moraju zadovoljiti njegove fiziološ ke potrebe da ne bi umro. Ali način na koji se mogu zadovoljiti psihičke potrebe je mnogostruk, a razlika između raznih puteva zadovoljenja  je  ekvivalentna  razlici  između  stepena  mentalnog

 

zdravlja. Ako jedna od osnovnih potreba nije našla svoje zado voljenje, rezultat je ludilo; ako je zadovoljena na nezadovolja vajući način, uzimajući u obzir prirodu ljudske egzistencije, po- sledica je neuroza (bilo da se javlja otvoreno ili u obliku društve no strukturiranog defekta). Čovek mora da bude u odnosu sa drugima; ali kako on to čini na simbiotski ili otuđeni način, gubi svoju nezavisnost i integritet; on je slab, pati, postaje neprijatelj ski raspoložen ili  apatičan;  jedino  ako  može da uspostavi  odnos sa drugima na osnovu ljubavi, on se oseća kao jedno s njima i u isto vreme zadržava svoj integritet. Samo proizvodnim radom čovek se povezuje sa prirodom, postaje jedno  s njom,  a ipak  se ne utapa u nju. Sve dok je ukorenjen rodoskvrno u prirodi, majci, plemenu, čovek je sprečen da razvija svoju individualnost, svoj razum; on ostaje bespomoćni plen prirode, a ipak se  nikad  ne oseća da je jedno s njom. Samo ako razvije svoj razum i ljubav, ako može da  doživi  prirodni  i  društveni  svet  na  ljudski  način, on može da se oseća kod kuće, siguran u sebe i da bude gospo dar svog života. Jedva da je potrebno podvući da od dva moguća oblika prevazilaženja, jedan — destruktivnost, vodi patnji, a dru gi — stvaralaštvo vodi sreći. Takođe nije teško uvideti da jedino osećanje identiteta koje je zasnovano na doživljavanju sopstvenih moći može da daje snagu, dok svi oblici doživljavanja  identiteta koji počivaju na grupi, čine čoveka zavisnim,  prema  tome,  sla bim. U stvari, jedino onoliko koliko može da shvati stvarnost, čovek može da učini svet svojim;  ako živi u  iluzijama, on nikad ne menja uslove koji   ove iluzije čine  nužnim.

Na  kraju,  može se  reći  da  pojam  mentalnog zdravlja proizlazi iz  samih  uslova  ljudske  egzistencije  i  da  je  isti  za  ljude  svih doba i svih  kultura. Mentalno  zdravlje karakteriše  sposobnost  da se  voli  i  stvara,  izlaženje  iz  rodoskrvnih  veza  prema  plemenu  i zemlji,  osećanje  identiteta  koje  je  zasnovano  na  čovekovom  do življavanju svoga ja kao subjekta i nosioca sopstvenih moći, shva- tanje  stvarnosti  u  njemu  i  van  njega,  tj.  razvitak  objektivnosti i  razuma.

Ovaj pojam mentalnog zdravlja odgovara u osnovi normama ko je su postavili veliki duhovni učitelji ljudskog roda. Ovo poduda ranje izgleda nekim savremenim psiholozima kao dokaz da naše psihološke pretpostavke nisu »naučne«, već da su filozofski ili religiozni »ideali«. Njima je, bez sumnje, teško da dođu do zak ljučka da su velika učenja svih kultura  zasnovana  na  racional nom shvatanju čovekove prirode, na uslovima njegovog potpunog razvitka.  Ovaj  poslednji  zaključak  izgleda,  takođe,  da  se  slaže

 

sa činjenicama da su u najrazličitijim  delovima  sveta,  u  različi tim periodima istorije, »oni probuđeni« propovedali iste norme, a da nisu uticali jedni na druge, ili bar veoma malo. Ikhnaton, Mojsije, Konfučije, Lao-Ce,  Buda,  Isaija,  Sokrat,  Isus  postavili su iste norme za ljudski život, sa posve malim i beznačajnim raz likama.

Postoji posebna teškoća koju mnogi psihijatri i psiholozi mora ju da savladaju da bi prihvatili ideje o  humanističkoj  psihoana lizi. Oni još misle filozofskim predstavama  materijalizma  XIX veka koji pretpostavlja da sve važne psihičke pojave moraju pro izlaziti iz odgovarajućih fizioloških, somatskih procesa. Tako je Frojd, čija je osnovna filozofska orijentacija bila oblikovana ovim tipom materijalizma, verovao da je pronašao ovu podlogu za ljud ske strasti u »libidu«. U teoriji koja je ovde izložena nema od govarajuće fiziološke podloge za potrebe udruživanja,  prevazilaže nja itd. Podloga ovde nije fizičke prirode, već je to  totalna  ljud ska ličnost u svojim  međusobnim odnosima  sa  svetom, prirodom i čovekom; to je ljudsko življenje koje proizlazi iz uslova ljudske egzistencije. Naša filozofska pretpostavka nije pretpostavka ma terijalizma XIX veka, već pretpostavka koja čovekovu akciju i njegove međusobne odnose sa ljudima i prirodom uzima kao os novni empirijski podatak za proučavanje čoveka.

Naš pojam  mentalnog zdravlja vodi teorijskim teškoćama ako razmatramo pojam ljudske evolucije. Postoji razlog da se pret postavi da čovekova istorija, pre više stotina hiljada godina, po činje potpuno »primitivnom« kulturom, u kojoj se čovječji razum nije razvio iznad najrudimentarnijih početaka, u kojoj njegov ok vir orijentacije ima malo veze sa stvarnošću i istinom. Da li će mo reći da ovom primitivnom čoveku nedostaje mentalno zdrav lje kada njemu, naprosto, nedostaju kvaliteti koje je tek dalja evolucija mogla da razvije? Zaista, na ovo pitanje se može dati odgovor koji bi ukazao na lako rešenje; ovaj odgovor leži u oči glednoj analogiji između evolucije ljudske rase i evolucije indivi due. Kada bi odrastao čovek imao stav i orijentaciju jednomeseč- nog deteta, mi bismo ga svakako klasifikovali kao ozbiljno boles nog, možda kao šizofreničara. Za jednomesečnu bebu, međutim, ovakav stav je normalan i zdrav, jer odgovara stupnju njenog psi hičkog razvitka. Mentalna bolest  odraslih  može  se  okarakterisa- ti, kao što je Frojd pokazao, kao prinudna vezanost ili kao vra ćanje na orijentaciju koja pripada ranijim evolucionim  stupnje vima i koja nije više adekvatna, uzimajući u obzir stupanj  raz vitka  koji je  trebalo da osoba  dostigne.  Na  isti način,  može  se

 

reći da  ljudski rod, kao i  dete, počinje sa primitivnom orijenta cijom, i svi oni oblici ljudske orijentacije koji odgovaraju odre đenim stupnjevima ljudske evolucije  mogu  se  nazvati  zdravim; dok se »bolesnim« mogu nazvati  one  »vrednosti«  ili  »vraćanja« koja predstavljaju ranije stupnjeve razvitka pošto je ljudski  rod već prošao kroz njih. Ma kako da je privlačno ovo rešenje, ono ne uzima u obzir jednu činjenicu. Jednomesečno dete nema još or gansku osnovu za zreo stav. Ono ne može ni pod kakvim okolnosti ma da misli, oseća i postupa kao odrasla osoba. Čovek je imao, naprotiv, stotinama hiljada godina sve  organske  uslove  za  zre lost; njegov mozak, telesna koordinacija, fizička snaga, nisu se promenili za sve ovo vreme. Njegova evolucija je potpuno zavisi la od  sposobnosti  da  prenosi  znanje  na  buduće  generacije i  da ga na taj način gomila. Ljudska evolucija je rezultat kulturnog razvitka, a ne organske promene. Ako  dete  najprimitivnije  kul ture stavimo u najrazvijeniju kulturu, ono bi se razvijalo kao sva deca u toj kulturi,  jer  jedini  faktor  koji određuje  njegov  razvi tak je kulturni faktor. Drugim rečima, dok jednomesečno dete nikad ne bi moglo da ima duhovnu zrelost odrasle osobe, bez ob zira na to kakvi su kulturni uslovi, čovek iz primitivne  kulture mogao bi da dostigne savršenstvo čoveka sa vrha  ove  evolucije, pod uslovom da su mu date kulturne mogućnosti za  takvu zre lost. Prema tome, ako kažemo da se primitivni, rodoskvrni, ne razumni čovek nalazi u normalnoj fazi  evolucije,  nije  isto  kao kada bismo ovo tvrđenje primenili na dete. S druge strane, razvitak kulture je neophodni uslov za ljudski razvitak. Tako se čini da ne postoji potpuno zadovoljavajući odgovor na ovaj prob lem; s jedne strane, možemo govoriti o nedostatku mentalnog zdravlja; s druge, možemo govoriti o jednoj ranoj fazi u razvitku. Ali teškoća je velika jedino ako raspravljamo o problemu u naj- opštijoj formi; čim dođemo do konkretnijih problema našeg doba, nalazimo da je problem manje komplikovan. Dostigli smo takav stupanj individualizacije u kome jedino potpuno razvijena zrela ličnost može uspešno da iskoristi slobodu; ako individua nije raz vila svoj razum i sposobnost da voli, ona je nesposobna da nosi teret slobode i individualnosti, i pokušava da to izbegne pomoću veštačkih veza, koje  joj daju osećanje pripadnosti i  ukorenjeno- sti. Svako vraćanje danas iz slobode u veštačku ukorenjenost u državi i rasi znak je mentalne bolesti, pošto takvo vraćanje ne odgovara stupnju evolucije koji je već dostignut i rezultat je ne sumnjivih  patoloških  pojava.

 

Bez obzira na to govorimo li o »mentalnom zdravlju« ili o »zrelom razvitku«  ljudskog  roda, pojam mentalno  zdravlje ili zrelost je  objektivan,  do njega  dolazimo  ispitivanjem  »ljudske  situacije« i ljudskih neophodnosti i potreba koje iz nje proizlaze. Prema to me, kao što sam podvukao u II glavi, mentalno  zdravlje  se  ne može definisati kao »prilagođavanje« individue društvu, već, na protiv, ono se mora definisati kao prilagođavanje društva čove- kovim potrebama, kao njegova uloga u daljem razvitku ili spre čavanju razvitka mentalnog zdravlja. Da li je jedna individua zdrava ili nije, u osnovi nije stvar te individue, već zavisi od struk ture društva. Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude, da razvija svoj razum i objektivnost, da stiče oseća nje svoga »ja«, što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih pro izvodnih moći. Nezdravo društvo je ono koje stvara obostrano neprijateljstvo, nepoverenje, koje pretvara čoveka u oruđe  upo trebe i eksploatacije za druge, koje ga lišava osećanja svoga »ja«, osim ako se ne potčini drugima ili ne postane automat. Društvo može da ima obe funkcije: ono može da potpomogne ili spreči čovekov zdrav razvitak; u stvari, većina društava čine i jedno i drugo, i pitanje je jedino u tome do kog stepena ili u kom prav cu se ostvaruje njegov pozitivni i  negativni uticaj.

Ovo gledište da mentalno zdravlje treba da se odredi objektiv no i da društvo utiče na čoveka dvostruko, i razvijajući ga i spre čavajući njegov razvitak, protivreči ne samo relativističkom shva- tanju, o kome je već bilo reči, već i shvatanjima o kojima ću sa da raspravljati. Jedno, svakako najpopularnije danas, želi da nas uveri da savremeno zapadno društvo, naročito »američki način života«, odgovara najdubljim potrebama ljudske prirode i da pri lagođavanje ovom načinu života znači mentalno zdravlje i zrelost. Socijalna psihologija, umesto da bude oruđe društvene kritike, postaje na  taj  način apologeta  za  status quo.  Pojam  »zrelosti«  i

»mentalnog zdravlja«, po ovom shvatanju, odgovara željenom sta vu radnika ili nameštenika u industriji ili trgovini. Da bih dao primer o ovom shvatanju prilagođavanja, navodim definiciju dra Štrekera o emocionalnoj zrelosti.  »Ja  definišem  zrelost«,  kaže on, »kao sposobnost da se čovek zadrži na poslu, kao sposobnost da čovek da na svakom poslu više nego što se to od njega traži, kao pouzdanost, kao izdržljivost da izvrši plan, bez obzira na teš koće, kao sposobnost da radi sa drugim ljudima  u okviru  orga nizacije i pokoravajući se autoritetu, sposobnost da  donosi odlu ke, kao želju za životom, kao elastičnost, nezavisnost i toleran ciju.«1

 

Sasvim  je  jasno  da  ono  što  Štreker  ovde  opisuje  kao  zrelost predstavlja, u stvari, vrline dobrog radnika, nameštenika  ili  voj nika u velikoj društvenoj  organizaciji  našeg vremena;  to  su kva liteti koji se obično spominju u oglasima za nižeg službenika. Za njega, kao i za  mnoge  druge  koji  misle kao  i on, zrelost je  isto što i prilagođavanje našem  društvu,  i on ne postavlja pitanje da li ovo prilagođavanje vodi zdravom ili patološkom načinu života.

Suprotno ovom shvatanju je ono koje potiče od Hobsa i Froj- da i koje zastupa mišljenje o osnovnoj i nepromenljivoj suprot nosti između ljudske prirode i društva, suprotnosti koja sledi iz pretpostavljene nedruštvene prirode čoveka. Po Frojdu, čovekom upravljaju dva biološki ukorenjena impulsa: težnja za seksualnim zadovoljstvima i za destrukcijom. Cilj njegove seksualne želje je potpuna seksualna sloboda, tj. neograničen seksualni pristup svim ženama koje on želi. »Čovek je iskustveno otkrio da mu seksual na  (genitalna)  ljubav  pruža  najveće zadovoljenje,  tako  da  je  to, u stvari, postalo prototip celokupne sreće.« Tako je  on  bio pri siljen  »da  i  dalje  traži  svoju  sreću  na  stazi  seksualnih  odnosa,

da od genitalnog erotizma načini središte svog života«.2

 

može da pretvori svoje seksualne želje u bratsku ljubav, agresiv nost ostaje neiskorenjiva. Ljudi će se uvek takmičiti  i  napadati jedan na drugog, ako ne zbog materijalnih stvari, ono zbog »pri vilegija u seksualnim odnosima, koje moraju da izazovu najjaču srdžbu i najoštrije neprijateljstvo između  muškaraca i žena,  koji su inače jednaki. Pretpostavimo da bi se ovo moglo otkloniti us postavljanjem potpune slobode u seksualnom životu, tako da po rodica, osnovna ćelija kulture, prestane da postoji; tačno  je  da čovek ne bi mogao da predvidi nove puteve kojima bi,  možda, pošao kulturni razvitak, ali jedna stvar bi se morala očekivati, a to je da bi  iz  toga  proizašle neuništive  osobine  ljudske  prirode ma kuda ovaj put vodio.«6 Pošto je za Frojda ljubav u suštini seksualna želja, on je  primoran  da pretpostavi  suprotnost  izme đu ljubavi i društvene kohezije. Prema njemu, ljubav je po samoj svojo] prirodi, egoistična  i  antidruštvena,  a  osećanje  solidarno sti i  bratske ljubavi nije osnovno osećanje, ukorenjeno u čoveko- voj  prirodi, već  celishodno  inhibirana  seksualna  želja.

Frojd je morao da  izgradi  sliku o  neophodnom  konfliktu  izme đ           i

 

u civilizacije i mentalnog zdravlja

 

sreće,  na osnovu  svog  poj

 

Drugi cilj prirodnih seksualnih želja je rodoskvrna želja prema

majci koja, po samoj svojoj prirodi, stvara konflikt i neprijatelj stvo prema ocu. Frojd  je  izrazio  važnost  ovog oblika  seksualno sti tvrdeći da je zabrana rodoskvrnjenja »možda  najdublja  rana koja je ikad zadata, čoveku u toku svih vekova njegovog erotskog života«.3

Sasvim u duhu Rusoovih ideja, Frojd smatra da primitivni čo vek još ne mora da se bori, ili vrlo malo, sa ograničavanjima za dovoljenja ovih osnovnih želja. On može da da oduške svojoj agresiji, jer je još vrlo malo prepreka zadovoljavanju njegovih seksualnih impulsa. »U stvari, primitivni  čovek...  nije  pozna vao nikakva ograničenja svojih instinkata... Civilizovani čovek je izvesne svoje mogućnosti da bude srećan razmenio za mere ,si gurnosti'.«4

Dok se Frojd slagao sa Rusoom u ideji o »srećnom divljaku«, on se slaže sa Hobsom u shvatanju o  osnovnom  neprijateljstvu među ljudima. »Homo homini lupus; ko ima hrabrosti da ovo ospori pred  dokazima iz  njegovog  sopstvenog  života i  istorije?«5

— pita Frojd. Frojd je smatrao da čovekova agresivnost ima dva izvora: jedan je urođena težnja za destruktivnošću (instinkt smr ti), a drugi je osujećivanje  njegovih  instinktivnih  želja,  koje  mu je nametnula njegova civilizacija. Mada čovek može da uputi deo svoje agresivnosti protiv  sebe,  kroz  »super-ego«, i  mada manjina

 

ma čoveka, tj. pojma urođene želje za neograničenim seksualnim zadovoljenjem  i  pojma destruktivnosti.  Primitivni čovek je  zdrav i srećan jer njegovi osnovni instinkti nisu osujećeni, ali njemu nedostaju blagodeti kulture. Civilizovaniji  čovek  je  sigurniji,  uži va dostignuća umetnosti i nauke, ali on je predodređen da bude neurotičar zbog stalnog osujećenja njegovih instinkata, što civi lizacija uvećava.

Za Frojda su društveni život i civilizacija u osnovi u suprotno sti sa potrebama ljudske prirode, kako je on vidi, i čovek je su očen sa tragičnom alternativom između sreće, zasnovane na ne ograničenom zadovoljenju njegovih instinkata, i sigurnosti, i kul turnih dostignuća što se zasnivaju na osujećenju instinkata i zbog toga vode neurozi i svim drugim oblicima mentalnih oboljenja. Civilizacija je, za Frojda, proizvod osujećenja instinkata i zato uzrok mentalnih bolesti.

Frojdovo shvatanje da je osnovna karakteristika  ljudske priro de konkurencija i nedruštvenost nalazimo kod većine pisaca koji veruju da su  karakteristike  čoveka  modernog  kapitalizma  njego ve prirodne karakteristike. Frojdova teorija o Edipovom komplek su zasniva se na pretpostavci o »prirodnom« antagonizmu i kon kurenciji između oca i sina u borbi za majčinu ljubav. Za ovu konkurenciju se kaže da je neizbežna zbog prirodnih rodoskvrnih

 

želja sinova. Frojd samo sledi isti pravac misli kada pretpostav lja da instinkti teraju svakog čoveka da želi da ima prednost u seksualnim odnosima, te se, na taj način, stvara žestoko neprija teljstvo među njima. Treba ustanoviti da se celokupna Frojdova teorija o seksualnom nagonu zasniva na antropološkoj  pretpos tavci da su konkurencija i uzajamno neprijateljstvo svojstveni ljudskoj  prirodi.

Darvin je ovaj princip izrazio u oblasti biologije svojom teori jom o konkurentskoj  »borbi  za opstanak«.  Ekonomisti,  kao  što su Rikardo i mančesterska škola, preneli su to u oblast ekono mije. Kasnije je Frojd, pod uticajem istih antropoloških pretpo stavki, tvrdio isto i u oblasti seksualnih želja. Njegov osnovni po jam je bio pojam »homo sexualis«, kao što je kod ekonomista bio pojam »homo oeconomicus«.  I  »ekonomski«  i  »seksualni«  čovek su pogodne fabrikacije čija pretpostavljena priroda — izolovanost, nedruštvenost, gramzivost i konkurentska borba — čini da se ka pitalizam javlja kao sistem koji potpuno odgovara ljudskoj pr.ro- di i, na taj način, stoji izvan dometa kritike.

Oba shvatanja, kako »pojam prilagođavanja«, tako i Hobs-Froj- dovo  shvatanje o neophodnosti  konflikta  između  ljudske prirode i  društva, u suštini su odbrana savremenog društva, i oba su je dnostrana  iskrivljavanja.  Štaviše,  oba  zanemaruju  činjenicu  da društvo nije samo u konfliktu  sa nedruštvenim vidovima čoveka, koje delimično samo stvara, već često i sa njegovim najvrednijim ljudskim kvalitetima, koje ono više potiskuje nego što ih razvija. Objektivno proučavanje odnosa između društva i ljudske priro de mora da razmotri i pozitivni i negativni uticaj  društva na čo veka,  uzimajući  u  obzir  čovekovu prirodu  i  potrebe  koje  iz  nje proizlaze.  Pošto  je  većina  pisaca  isticala  pozitivni  uticaj  moder nog društva na čoveka, ja ću u ovoj  knjizi, obratiti manje pažnje na  taj  aspekt,  a više  na  donekle  zanemarenu  patogenu  funkciju

modernog društva.

 

BELESKE UZ ČETVRTO POGLAVLJE

1. Štreker, Sinovi  svojih  majki  (E.    Strecker,  Their  Mothers'  Som,
2. B. Lippincott Co., Philadelphia and New York, 1951, p. 211).
3. Freud,  Civilization  and  Its Discontents  (Civilizacija  i  njena ne zadovoljstva), p. 69.
4. Ibid., p. 74.
5. Ibid., pp. 91, 92.
6. Ibid., p. 85.
7. Civilization and  Jts  Discontents,  p.  89.