III Ljudska situacija—Ključ za humanističku psihoanalizu

 

Ljudska  situacija

 

S obzirom na svoje telo i  svoje  fiziološke funkcije, čovek  pripa da životinjskom carstvu. Delatnost životinje je određena instink tima, specifičnim modelima (uzorima) akcije koji su, sa svoje strane, određeni urođenom nervnom strukturom. Što je životinja na  višoj  lestvici  razvitka,  to  je  veća  elastičnost  modela  akcije, a manja potpunost strukturalnog prilagođavanja pri rođenju. Kod najviših sisara postoji čak znatni stepen inteligencije,  tj.  upo treba mišljenja za postizanje željenih ciljeva, što omogućava ži votinji da ide daleko iznad instinktivno određenih modela akcije. Ali ma kako da je krupan razvitak u okviru životinjskog carstva, izvesni  osnovni  elementi  egzistencije  ostaju  isti.

Životinja »živi« biološkim zakonima prirode; ona je  deo  pri rode i nikad je ne  prevazilazi.  Ona  nema  savest  moralne  priro de, ona nije svesna sebe i  svoje  egzistencije;  ona  nema  razum, ako pod razumom shvatamo  sposobnost da se prodre iza površi ne koju primaju čula i da se razume suština iza ove površine; pre ma tome, kod životinja ne postoji pojam istine, mada mogu ima ti predstavu o onome što je korisno.

Postojanje  životinje  je  postojanje  harmonije  između  životinje i prirode; ne, naravno, u smislu da prirodni uslovi često ne prete životinji i prisiljavaju je na žestoku borbu za opstanak, već  u smislu da je priroda snabdela životinju da se može uhvatiti ukoš- tac sa uslovima s kojima se sreće, baš kao što je priroda snabde la biljku da može  da koristi uslove zemlje,  klime itd. kojima se prilagodila  u  procesu  evolucije.

Na izvesnom stupnju životinjske evolucije desio se jedinstven prekid, koji se može porediti sa prvom pojavom materije, sa prvom pojavom života i sa nastankom životinja.  Ovo  se  dešava kada u procesu evolucije akcija prestaje  da bude  u osnovi odre đena instinktom;  kada prilagođavanje  prirode gubi  svoj  prisilan karakter; kada akcija nije više određena nasledno datim meha nizmom. Kada životinja prevazilazi prirodu, kada prevazilazi svo ju čisto pasivnu ulogu, kada postaje, biološki govoreći, najbespo moćnija životinja, rađa se čovek. Na ovom stupnju životinja se oslobodila prirode svojim uspravnim položajem, mozak se razvio daleko iznad onoga kakav je bio u najviših životinja. Ovo rađanje čoveka možda je trajalo stotinama hiljada godina, ali ono što je važno to je da je  nastala ova vrsta koja prevazilazi prirodu,  da je život postao svestan samog sebe.

Samosvest, razum  i  imaginacija  narušavaju  »harmoniju«  koja je karakteristična za životinjski način postojanja. Ova pojava je pretvorila čoveika u anomaliju, u  monstrum  univerzuma.  On  je deo prirode, podvrgnut  njenim  fizičkim  zakonima  i  nesposoban da ih izmeni, a ipak on prevazilazi prirodu. On je odvojen, mada je deo celine; on je beskućnik, mada  je vezan za  dom  koji deli sa  svim ostalim  bićima.  Slučajno  bačen  u  svet  na  jedno  mesto i u jedno vreme, on je prognan iz njega opet slučajno. Pošto je svestan sebe, on shvata svoju nemoć i granicu svoje egzistencije. On vidi sopstveni kraj: smrt. On nije nikad slobodan od protiv- rečnosti svoje egzistencije; ne može  da  se  oslobodi  svoga  uma, čak i kad bi to želeo; ne može da se oslobodi svoga tela dokle god je živ a njegovo telo goni ga da želi da živi.

Razum, čovekov blagoslov, takođe je njegovo prokletsvo; on ga nagoni da se večito hvata ukoštac sa zadatkom da reši nerešive protivrečnosti. U ovome se ljudska egzistencija razlikuje od egzis tencije svih drugih organizama; ona je u stanju  stalne i neizbež- ne neuravnoteženosti, čovekov život ne može se »živeti« ponav ljanjem modela njegove vrste; on mora da živi. Čovek je jedina životinja koja može da se dosađuje, koja može da oseća da je iz gnana iz raja. Čovek je jedina životinja koja smatra da  je  nje gova sopstvena egzistencija problem koji on mora  da  reši  i  od koga ne može da pobegne. On ne može da se vrati na preljudski stupanj harmonije sa prirodom; on mora nastaviti da razvija svoj razum dok ne postane gospodar prirode i  samog  sebe.

Ali je čovekovo rađanje, ontogenetski, kao i filogenetski, u su štini negativan događaj. Njemu nedostaje instinktivno prilagođa- vanje prirodi, njemu nedostaje fizička snaga, on je po rođenju najbespomoćniji od svih životinja, i njemu je potrebna zaštita mnogo duže nego ma kojoj od njih. On je izgubio jedinstvo sa pri rodom, a nisu mu data  sredstva  da vodi novi život  izvan priro de. Njegov razum je najrudimentarniji, on ne poseduje znanje o procesima, niti  sredstva da  zameni  izgubljene  instinkte;  on  živi podeljen u male grupe, ne poznajući ni sebe ni druge; zaista bib lijski mit o raju izražava ovu situaciju savršeno jasno, čovek, ko ji živi u rajskom vrtu, u potpunoj harmoniji sa prirodom, ali bez svesti o sebi, počinje svoju istoriju prvim aktom slobode, nepo- koravanjem naređenju. Istovremeno, on  postaje  svestan  sebe, svoje odvojenosti i bespomoćnosti; on  je prognan iz raja i dva anđela  sa vatrenim  mačevima  sprečavaju njegov  povratak.

čovekova evolucija se zasniva na činjenici da je on izgubio svoj prvobitni dom — prirodu — i da joj se nikada ne može vratiti, da nikada ne može ponovo postati životinja. Postoji samo jedan put koji on može da izabere: da se potpuno izdigne iznad svog prirodnog doma, da pronađe novi dom — onaj koji  on  stvara, čineći svet ljudskim  i  postajući  i  sam u potpunosti čovek.

Kada je čovek rođen i kao ljudski rod i kao individua — on je bačen iz situacije koja je bila sasvim određena, kao što su in stinkti, u situaciju koja je neodređena, neizvesna i otvorena. Je dino smo sigurni u ono što je prošlo i u ono što će doći samo kada je u pitanju  smrt  —  što  je,  u  stvari,  povratak u prošlost, u  neorgansko  stanje materije.

Problem ljudske egzistencije je, dakle, jedinstven u celoj pri rodi; čovek je, tako reći, izbačen iz prirode, a ipak je još u njoj; on je delimično božanstvo, delimično životinja; delimično besko načan, delimično konačan. Potreba da se pronađu uvek nova re- šenja protivrečnosti njegove egzistencije, uvek više forme jedin stva sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom, jeste izvor svih psihičkih  snaga  koje  motivišu  čoveka,  sve  njegove  strasti,  afekte i brige.

Životinja je zadovoljna ako su zadovoljene njene fiziološke po trebe — glad, žeđ, seksualne potrebe. Ukoliko je i čovek životinja, ove potrebe su, isto tako, imperativne i moraju biti zadovoljene. Ali ukoliko je čovek ljudsko biće, zadovoljavanje  ovih  instinktiv nih potreba nije dovoljno da ga učini srećnim; ono čak nije do voljno da ga učini zdravim. Arhimedova točka specifične ljudske dinamike leži u ovoj jedinstvenosti  ljudske situacije; razumevanje ljudske psihe mora se zasnivati na analizi čovekovih potreba koje proističu iz  uslova  njegove  egzistencije.

Problem koji, dakle,  ljudski  rod,  kao  i  svaki  pojedinac,  tre ba da reši  jeste  problem  rađanja.  Fizičko  rođenje,  ako se  misli na pojedinca, ni u kom slučaju nije tako odlučujući  i jedinstven čin kao što izgleda. Ono je, zaista, važna promena od života u ut robi u život van utrobe; ali se dete posle rođenja ne  razlikuje mnogo od deteta pre rođenja; ono ne može da shvata spoljne stvari, ne može da se hrani; ono potpuno zavisi od svoje majke i pro palo bi bez njene pomoći. U stvari, proces rađanja se nastavlja. Dete počinje da  raspoznaje  spoljne  objekte,  da  afektivno  reagu- je, da shvata stvari i da usklađuje svoje pokrete, da hoda. Ali ra đanje se nastavlja. Dete uči da govori, ono uči upotrebu i funkci ju stvari, ono uči da se povezuje  sa  drugima, da izbegava  kazne i da dobija  nagrade i  stiče ljubav.  Polako,  osoba koja  raste, uči da voli, da razvija razum, da objektivno posmatra svet. Ona po činje  da  razvija  svoje  snage;  da  stiče  osećanje  identiteta  (svoga

»ja«), da savladava ono na šta ga čula primamljuju u korist nepo- ročnog života.  Rođenje je,  dakle, u  konvencionalnom  smislu, sa mo  početak  rađanja  u  širem  smislu.  Čitav  život  pojedinca  nije ništa drugo  do proces  rađanja  samog sebe;  zaista,  trebalo bi  da smo  u potpunosti  rođeni  kada umiremo  —  mada je to  tragična sudbina većine  pojedinaca da umiru pre  nego što  su  se  i rodili.

Iz svega što znamo o evoluciji ljudskog roda, rođenje  čoveka treba shvatiti u istom smislu kao i rođenje  pojedinca.  Kada  je čovek prešao izvestan prag minimalnog instinktivnog prilagođa- vanja, prestao je da bude životinja; ali on je bio isto toliko bes pomoćan i neopremljen za ljudsku egzistenciju  kao  i  dete prili kom rođenja. Rođenje čoveka počinje sa prvim članovima vrste homo sapiensa, i ljudska istorija nije ništa drugo nego celokupni proces ovog rađanja. Coveku su bile potrebne stotine hiljada go dina da napravi prvi korak ka ljudskom životu; on je prošao kroz narcisoidnu fazu magijske svemoćne orijentacije, kroz totemizam, obožavanje prirode, dok nije  stigao  do  početka  formiranja  sve sti, objektivnosti, bratske ljubavi.  U  toku  poslednje  četiri  hilja de  godina  svoje  istorije  on  je  stvorio vizije  o  potpuno  rođenom i probuđenom čoveku, vizije koje su izrazili, na sličan način, ve liki  mislioci  Egipta,  Kine, Indije,  Palestine,  Grčke i  Meksika.

Činjenica da je čovekovo rođenje, pre svega, negativni akt, akt kojim se on otcepljuje od prvobitnog jedinstva sa prirodom, tako da se ne može vratiti odakle je došao, podrazumeva da proces rađanja ni u kom slučaju  nije lak.  Svaki  korak  ka  njegovoj  no voj ljudskoj egzistenciji  je  zastrašujući.  To  uvek  znači:  odreći se sigurnog stanja, koje je bilo relativno poznato, u ime onog koje je novo, kojim čovek još nije ovladao. Nesumnjivo, kada bi dete moglo da misli u trenutku odvajanja od pupčane vrpce, ono bi iskusilo strah od  umiranja.  Sudbina  puna  ljubavi  zaštićuje  nas od ovog pravog paničnog straha. Ali prilikom svakog novog kora ka, prilikom svakog novog stupnja našeg rađanja, mi se ponovo plašimo.  Mi nismo  nikada  slobodni  od dve  oprečne  tendencije:

jedne, da izađemo iz utrobe, iz životinjskog načina postojanja u postojanje koje je  više  ljudsko,  iz  ropstva  u  slobodu;  i  druge, da se vratimo u utrobu, u prirodu, u izvesnost i sigurnost. U isto- riji pojedinca, kao i ljudskog roda, progresivna tendencija se po kazala jača, a ipak pojava mentalnih bolesti i vraćanje ljudskog roda na položaj koji  su  ranije  generacije  već  napustile,  ukazuje na jaku borbu koja  prati  svaki  novi  akt  rađanja. 

Čovekove potrebe — kako one proizlaze iz uslova njegove   egzistencije

Čovekov  život  je  određen  neizbežnom  alternativom   između  vra ćanja  nazad  i  kretanja  unapred,  između  povratka  na  životinjsku egzistenciju  i  dostizanja  ljudske  egzistencije.  Svaki  pokušaj   po vratka  je  bolan,  on  neizbežno  vodi  ka  patnji  i  mentalnim  obolje njima, ka smrti, bilo fiziološkoj  ili mentalnoj  (ludilu). Svaki  korak napred  je  zastrašujući  i,  takođe,  bolan,  sve  dok  se  ne  dođe  do izvesne  tačke  gde  se  strah  i  sumnja  javljaju  samo  u  malim  raz- merima.  Izuzev   fizioloških  nagona   (glad,  žeđ,  seksualni   nagon), sve  suštinske  ljudske  težnje  su  određene  ovom  suprotnošću.  Čo vek  mora da  reši  problem,  on  ne  može  nikada  da  ostane  u  datoj situaciji  pasivnog  prilagođavanja  prirodi.  Čak  i  najpotpunije  za dovoljavanje  svih  njegovih  instinktivnih  potreba  ne  rešava  njegov ljudski  problem;  njegove  najjače  strasti  i  potrebe  nisu  ukorenje- ne  u  njegovom  telu,  već u samoj  specifičnosti njegove egzistencije. Tu  leži  i  ključ  za  humanističku  psihoanalizu.  Frojd  je  verovao da  je  u  libidu  našao  osnovnu  snagu  koja  motiviše  ljudske  strasti i želje. I pored  toga što su seksualni  nagon i sve što iz njega pro izlazi  moćni,  oni  ni  u  kom  slučaju  nisu  najjače  snage  u  čoveku, i  njihovo  osujećenje   (frustracija)   nije   uzrok  mentalnih   poreme ćaja.  Najjače  snage  koje  motivišu  čovekovo  ponašanje  proizlaze iz  uslova  njegove  egzistencije,  iz  »ljudske  situacije«.

Čovek ne može da živi statički jer ga njegove unutrašnje pro- tivrečnosti nagone da traži ravnotežu, novu harmoniju umesto izgubljene životinjske harmonije sa  prirodom.  Pošto  je  zadovo ljio  životinjske  potrebe,  njega  gone  njegove,   ljudske   potrebe. Dok mu telo nagoveštava  šta  da jede,  a  šta  da izbegava —  savest bi  trebalo  da  mu  ukazuje  koje  potrebe  da  neguje  i  zadovoljava, a koje da zanemaruje i  iskorenjuje.  Ali  glad  i  apetit  su  funkcije tela s kojima se čovek rađa — savest, mada  je  potencijalno  pri sutna, zahteva da njome rukovodi čovek  i  principi  koji  se  razvi jaju  jedino   tokom  razvoja  kulture.

 

Sve  čovekove  strasti  i  težnje  su  pokušaj  da  se  pronađe  odgo vor  na  njegovu  egzistenciju,  ili,  kao  što  bismo  mogli  da  kažemo, oni  su  pokušaj  da  se  izbegne  ludilo.  (Može  se  reći,  uzgred,  da stvarni  problem  mentalnog  života  nije  u  tome  zašto  neki  ljudi postaju ludi već više u  tome zašto većina izbegava ludilo.)  I  men talno zdrave  i  neurotičare podjednako  goni  potreba  da  nađu  od govor, jedina  razlika  je  u  tome  što  se  jedan  odgovor  odnosi više na celokupne potrebe čoveka i zbog  toga je za razvijanje  njegovih moći  i za njegovu  sreću  pogodniji  nego  drugi.  Sve  kulture  obez- beđuju  neki   tipizirani   sistem   u   kome   preovlađuju   izvesna   re- šenja,  pa,  prema  tome,  i  izvesne  težnje  i zadovoljenja.  Bilo  da  je reč o primitivnim  religijama,  o  teističkim  ili  neteističkim,  sve  su one  pokušaj  da  se  da  odgovor  na  čovekov  egzistencijalni  prob lem.  Najviša,  kao i  najvarvarskija  (najprimitivnija)  kultura  imaju istu funkciju — jedina  razlika  je u tome  da li je  dati odgovor bo lji  ili lošiji. Onaj  koji  odstupa  od  kulturnog  tipa  isto  toliko  traži odgovor  kao  i njegov brat  koji se više  prilagodio.  Njegov odgovor može  da  bude  bolji  ili  gori  nego  odgovor  koji  daje  njegova  kul tura  —  to  je  uvek  drugi  odgovor  na  isto  osnovno  pitanje  koje proizlazi  iz  ljudske  egzistencije.  U  ovom  smislu  sve  kulture  su religiozne  i  svaka  neuroza je privatni  oblik  religije, pod  uslovom da  pod  religijom  razumemo  pokušaj  da  se  odgovori  na  problem ljudske   egzistencije.   Zaista,  ogromna   energija   u   snagama  koje proizvode  mentalne  bolesti,  kao  i  ona  koja  se  nalazi  u  umetno- sti i religiji,  ne  može  se nikad shvatiti  kao proizvod osujećenih ili sublimiranih  fizioloških  potreba;  ona je  pokušaj  da  se  resi  prob lem  kako  se  roditi  kao  ljudsko  biće.  Svi  ljudi  su  idealisti  i  ne , mogu a  da  to  ne  budu,  pod  uslovom  da  pod  idealizmom  razume mo  težnju  ka  zadovoljenju  potreba  koje  su  specifično  ljudske  i koje  prevazilaze  fiziološke  potrebe  organizma.  Razlika  je  jedino u   tome  što  je  neki  idealizam  dobar  i  predstavlja  adekvatno  re- šenje,  dok  je  drugi  rđav  i  destruktivan.  Odluku  o  tome  šta  je dobro, a  šta rđavo  treba doneti na osnovu  našeg poznavanja  ljud ske  prirode  i  zakona  koji   upravljaju  njenim  razvitkom.

Koje  su  to  potrebe  i  strasti  koje  proizlaze  iz  ljudske  egzisten cije? 

1. PRIPADNOST (UDRUŽIVANJA) NASUPROT NARCISIZMU

Čovek je otrgnut iz prvobitnog jedinstva sa prirodom  koje karak- teriše životinjsku egzistenciju. Pošto u isto vreme  poseduje  ra zum  i  imaginaciju,  on  je  svestan  svoje  usamljenosti  i  odvojenosti; svoje nemoći i neznanja; slučajnosti svoga rođenja i  svoje smrti. On se ne bi suprotstavio ovom stanju postojanja ni za tre nutak kad ne bi mogao pronaći  nove  veze  sa  svojim  bližnjim koje zamenjuju stare, regulisane instinktima. Čak i kada bi sve njegove fiziološke potrebe bile zadovoljene, on bi doživljavao sta nje svoje usamljenosti i  individualizacije kao zatvor iz koga  tre ba da se oslobodi da bi očuvao svoje zdravlje. U stvari, luda oso ba je  jedina koja  je potpuno propustila da uspostavi  bilo  koju vrstu jedinstva i ona je zatvorena čak i kada se ne nalazi iza re šetaka. Potreba udruživanja sa drugim ljudskim bićima, povezi vanja s njima, je imperativna  potreba  od  čijeg  zadovoljenja  za visi ljudsko zdravlje. Ova potreba se nalazi u svim pojavama koje sačinjavaju čitavu skalu intimnih ljudskih odnosa,  svih  strasti koje  se  nazivaju  ljubavlju  u  najširem  smislu  reči.

Ima nekoliko načina kako se može tražiti i postići ovo ud ruživanje. Covek može pokušavati da se izjednači sa svetom pot- činjavajući se jednoj osobi, grupi, instituciji, bogu. Na ovaj način on prevazilazi odvojenost svoje  individualne  egzistencije  postaju ći deo nekoga ili nečega što je veće od njega, i doživljavajući svoj identitet u povezivanju sa silom kojoj se on potčinjava. Druga mogućnost savlađivanja odvojenosti leži u suprotnom pravcu: čo- vek može pokušati da  se ujedini  sa  svetom  uspostavljajući  sna gu nad njim, pretvarajući druge u deo sebe, i na taj način pre- vazilazeći svoju  individualnu  egzistenciju  dominacijom.  Zajednič ki elemenat i potčinjavanja i dominacije je simbiotička priroda pripadnosti. Obe osobe o kojima je  reč  izgubile su  svoj  integri tet i slobodu; one žive jedna na račun druge i jedna od druge, zadovoljavajući svoju težnju za približavanjem, a istovremeno pa teći od nedostatka unutrašnje snage i samopouzdanja, što bi za- htevalo slobodu  i  nezavisnost,  štaviše,  stalno  mučene  svesnim ili nesvesnim neprijateljstvom, koje neminovno proizlazi iz sim- biotičkog odnosa.2 Ostvarivanje strasti za potčinjavanjem (ma zohizam) ili za dominacijom (sadizam) nikada ne vodi zadovolje nju. Strasti imaju unutrašnji dinamizam i zato što nikakav in tenzitet potčinjavanja ili dominacije (ili posedovanja ili slave) nije dovoljan  da proizvede osećanje identiteta i jedinstva,  sve  se više i više za tim teži. Krajnji rezultat ovih strasti je poraz. Ne može biti drukčije; dok,  s jedne strane, ove strasti teže ka ostvarenju osećanja jedinstva, s druge strane, one uništavaju osećanje in tegriteta. Osoba koju goni jedna od ovih strasti postaje, u stvari, zavisna od drugih; umesto da razvija sopstveno individualno biće, ona zavisi od onih  kojima  se potčinjava  ili kojima  dominira.

Postoji samo jedna  strast  ikoja  zadovoljava  čovekovu  potrebu za ujedinjenjem sa svetom, i da u isto vreme stekne osećanje in tegriteta i individualnost, a to je ljubav. Ljubav je jedinstvo  s nekim ili nečim izvan  sebe, pod  uslovom  da se  zadrti odvojenost i  integritet  sopstvenog  »ja«.  To je doživljavanje  uzajamnog učesse individualnost gasi za trenutak. U ljubavi ja doživljavam »ja sam ti«, ti — voljena osoba, ti — stranac, ti — sve što je  živo. U doživljavanju ljubavi leži jedini odgovor na pitanje kako se postaje ljudsko biće, kako se postiže zdravlje.

 

stvovanja,  sjedinjavanja,  koje  dozvoljava  potpuno  razvijanje  sop-

Produktivna ljubav uvek uključuje sindrom

 

stavova: brigu, od

stvenih  unutrašnjih  aktivnosti.  Doživljavanje  ljubavi  uklanja  po

govornost, poštovanje i poznavanje.

Ako volim, ja  se brinem,  tj. 

trebu za iluzijama. Nema potrebe da se veštački stvara  slika druge osobe ili sebe samog, pošto mi stvarnost aktivnog uzajam nog učestvovanja i ljubavi dozvoljava da prevaziđem sopstvenu individualnu egzistenciju, a u isto vreme da doživim sebe kao nosioca aktivne moći koja sačinjava čin ljubavi.  Ono što je važno jeste poseban kvalitet ljubavi, a ne objekt. Ljubav se sastoji u doživljavanju ljudske solidarnosti sa drugim bićima, u erotskoj ljubavi muškarca i žene, u ljubavi majke prema detetu i,  takođe, u  ljubavi  prema  samom  sebi  kao  ljudskom  biću,  ona  se  sastoji u mističkom doživljavanju  jedinstva.  U  aktu ljubavi  ja  sam jed no sa svima, a ipak sam ja, jedinstveno, posebno, ograničeno, smrtno ljudsko  biće.  U  stvari,  ljubav  se  rađa  i  ponovo  razvija iz same polarnosti  između  odvojenosti i jedinstva.

Ljubav je jedan vid onoga što sam ja nazvao produktivnom ori jentacijom: aktivni i stvaralački odnos čoveka prema drugim lju dima, prema  sebi  i  prirodi.  U oblasti  mišljenja  ova  produktivna orijentacija se  izražava  u  adekvatnom  shvatanju  sveta  razumom. U  oblasti  akcije  produktivna  orijentacija  se  izražava  u  produk tivnom  radu  čiji  su  prototip  umetnost  i  rukotvorine.  U  oblasti osećanja produktivna orijentacija se izražava u ljubavi koja pred stavlja doživljavanje jedinstva  sa  drugom  osobom,  sa  svim ljudi ma i  sa prirodom, pod uslovom  da  se zadrži sopstveno osećanje integriteta i nezavisnosti. U doživljavanju ljubavi dešava se jedan paradoks,  da  dva bića postaju jedno, a u isto  vreme  ostaju dva. Ljubav  u  ovom  smislu  nikad  se  ne ograničava  na  jednu  osobu. Ako mogu da volim samo 'jednu osobu i nikoga više, ako me lju bav prema jednoj  osobi  čini više  otuđenim  i  udaljenim od  osta lih ljudi, mogu da se vežem za tu osobu na bezbroj načina, a ipak je  ne  volim.  Ako  mogu  da  kažem  »volim  te«, ja  kažem  »u  tebi volim čitavo čovečanstvo i sve što živi; u tebi volim i sebe«. Lju bav prema sebi u ovom  smislu je  suprotna od  sebičnosti.  Sebič nost je, u stvari, gramziv odnos prema sebi, koji predstavlja kom penzaciju  za  nedostatak  prave  ljubavi  prema  sebi.  Ljubav  me, paradoksalno,  čini  nezavisnijim  jer postajem jači  i  srećniji  — a ipak me sjedinjuje sa voljenom osobom do te mere da se čini da ja aktivno učestvujem u razvoju  i sreći ljudskog bića, ja nisam posmatrač. Ja sam odgovoran, tj. ja odgovaram na njegove  po trebe, na one koje ono može da izrazi, a više na one koje ono ne može da izrazi ili ih ne izražava. Ja ga poštujem, tj. (prema prvo bitnom značenju reči re-spicere) gledam ga onakvog kakvo je, ob jektivno, a ne izopačenog mojim željama i strahovanjima. Ja ga poznajem, ja sam prodro kroz njegovu površinu do jezgra njego vog bića' i povezao sebe s njim, iz jezgra, iz centra, a ne iz perife rije  svoga  bića.

Produktivna ljubav, kada se odnosi na one koji su jednaki, mo že se nazvati bratska ljubav. U majčinoj ljubavi (jevrejski racha- mim od reči rechem, što znači materica) odnos između dve oso be je odnos nejednakosti; dete je bespomoćno i zavisno od majke. Da bi poraslo, ono mora da postane sve nezavisnije dok mu maj ka više ne bude uopšte potrebna. Tako je odnos majka-dete pa radoksalan i u izvesnom smislu tragičan. On zahteva najjaču lju bav od majke, a ipak baš ta  ljubav  mora da  pomogne detetu da se odvoji od majke i da postane potpuno nezavisno. Za  svaku majku je lako da voli svoje dete pre nego što počne ovaj proces odvajanja — ali  zadatak u  kome većina  ne uspeva je voleti  dete a u isto vreme dozvoliti mu da ode — i ieleti da ode.

U erotskoj ljubavi (grčki eros, jevrejski ahawa, od korena »usi- jati se«, goreti), u  pitanju je druga vrsta nagona, nagona za spa janjem i sjedinjavanjem s drugom  osobom.  Dok  se  bratska  lju bav odnosi na sve ljude, a majčina na dete i sve one kojima je potrebna naša pomoć, erotska ljubav je upućena jednoj osobi, normalno suprotnog pola, sa kojom se priželjkuje spajanje i iz jednačavanje. Erotska ljubav  počinje  sa  odvojenošću,  a  svršava se u izjednačavanju. Materinska ljubav počinje sa izjednačava njem, a vodi ka razdvajanju. Kada bi se potreba za spajanjem ostvarila u materinskoj ljubavi, to bi značilo uništenje deteta kao nezavisnog bića, pošto je detetu potrebno da se odvoji od svoje majke, a ne da ostane vezano za nju. Ako erotskoj ljubavi  nedo staje bratska ljubav i ako je ona motivisana jedino željom za spajanjem, to je seksualna želja bez ljubavi,  ili perverzna ljubav kakvu  nalazimo  u oblicima  sadističke  i  mazohističke  »ljubavi«.

Čovekova potreba za udruživanjem se može potpuno razumeti jedino ako se razmotri rezultat neuspeha ma koje vrste poveziva nja, ako se shvati značenje reči narcisizam. Jedina stvarnost koju dete može da doživi je njegovo sopstveno telo i njegove potrebe, fiziološke potrebe i potrebe za toplinom i ljubavlju. Ono još nije doživelo »sebe« kao odvojeno od »drugih«. Ono se još nalazi u stanju jedinstva sa svetom, ali takvog jedinstva koje postoji pre nego što se probudilo njegovo osećanje individualnosti i  stvar nosti. Spoljašnji svet postoji samo toliko koliko hrane i koliko topline treba da se upotrebi da bi se zadovoljile njegove sopstve- ne potrebe, ali ne kao nešto ili neko što se shvata realistično i objektivno. Ovu orijentaciju je Frojd nazvao »primarni narcisi zam«. U normalnom razvitku ovo stanje narcizisma se polako sa vlađuje razvojem svesti  o realnosti spoljašnjeg sveta i odgovara jućim razvojem osećanja da sam »ja« nešto drugo nego »ti«. Ova promena se najpre dešava na stupnju čulne percepcije, kada se stvari i ljudi primaju kao različiti  i  specifični  oblici,  shvatanje koje postavlja temelj za pojavu govora; da bi  se  stvari imenova le, pretpostavlja se da su one shvaćene kao individualne  i  po sebne pojave.6 Potrebno je mnogo više vremena da bi se emotiv no savladalo narcisoidno stanje; za dete do sedam ili osam godi na drugi ljudi još postoje jedino kao sredstva da se zadovolje njegove potrebe. Oni se mogu zameniti ukoliko ispunjavaju funk cije zadovoljavanja ovih potreba, i tek u doba između osam i de vet godina druga osoba se doživljava na takav način da dete po staje sposobno da voli, to jest, kako kaže Saliven7 da oseća da su potrebe drugih osoba isto  toliko  važne    kao  i  njegove.

Prvobitni narcisizam je normalna pojava koja se slaže sa nor malnim fiziološkim i mentalnim razvitkom deteta. Ali se narcisi zam, takođe, javlja i u kasnijoj dobi života (»drugostepeni narci sizam«, prema Frojdu), ako dete ne uspe da razvije sposobnost da voli ili je izgubi. Narcizisam je suština svih oštrih oblika psihičke patologije. Za osobu naklonjenu narcizismu postoji samo jedna stvarnost, tj. stvarnost njenog sopstvenog procesa mišljenja,  ose ćanja i potreba. Spoljni svet se ne doživljava i ne prima objektiv no, tj. da postoji u sopstvenom smislu, uslovima i potrebama. Najekstremniji oblici narcisizma mogu se videti u  svim formama ludila. Luda osoba je izgubila svaki kontakt sa svetom; ona se povukla u sebe; ona ne može da doživi stvarnost, bilo fizičku ili ljudsku stvarnost onakvu kakva je, već samo onako kako je ona formira i određuje svojim unutrašnjim procesom. Ona ili ne rea- guje na spoljašnji  svet, ili  ako to čini, to nije u smislu  realnosti sveta, već u smislu procesa sopstvenog mišljenja i osećanja. Nar cisizam je suprotan objektivnosti,  razumu i  ljubavi.

Činjenica da je ludilo  rezultat  potpunog neuspeha  povezivanja sa svetom ukazuje na drugi momenat: da su izvesne forme udru živanja uslov ma za  koju vrstu zdravog života. Ali među raznim oblicima udruživanja, samo onaj produktivni, ljubav, ispunjava uslov koji dozvoljava čoveku da zadrži svoju slobodu i integritet, dok se, u isto vreme, ujedinjuje  sa drugim ljudima. 

1. PREVAZILAŽENJE — STVARALAŠTVO NASUPROT DESTRUKTIVNOSTI 

Drugi aspekt ljudske situacije, tesno povezan sa potrebom udru živanja, jeste taj da je čovek stvorenje, i njegova potreba da pre- vaziđe ovo stanje pasivnog stvorenja. Čovek je bačen u svet bez svog znanja, bez pristanka ili volje i biva iz njega uklonjen opet bez svog pristanka ili volje. U ovom pogledu on se ne razlikuje od životinje, od biljaka ili neorganske materije. Ali pošto je obdaren razumom i imaginacijom, on se ne može zadovoljiti pasivnom ulogom »stvorenja« (engl. creature), ulogom bačene kocke. On je gonjen pobudom da prevaziđe ulogu kreature, slučajnosti i pasiv nosti  svoje  egzistencije,  postajući  »stvaralac«  (engl.  creator).

čovek može da stvori život. To je taj čudesni kvalitet koji mu je zajednički sa ostalim živim bićima, ali s tom razlikom što je jedino on svestan da je stvoren i da je tvorac. Čovek može da stvori život, u stvari, žena, rađajući  dete  i  brinući  se  za  njega dok dovoljno ne odraste da se samo brine o svojim potrebama. Čovek — muškarac i žena — mogu da stvaraju uzgajajući biljke, proizvodeći materijalne predmete, stvarajući umetnost, ideje, vo- leći jedno drugo. U stvaralačkom aktu čovek prevazilazi sebe kao kreaturu, uzdiže sebe iznad pasivnosti i slučajnosti svoje egzis tencije u oblast celishodnosti i slobode. U čovekovoj potrebi za prevazilaženjem leži koren ljubavi, kao i umetnosti, religije i ma terijalne  proizvodnje.

Stvaralaštvo nužno pretpostavlja aktivnost i brigu. Ono pretpo stavlja ljubav prema onome što se stvara. Kako, dakle, čovek re- šava problem prevazilaženja samog sebe ako nije sposoban da stvara, ako ne može da voli? Postoji drugi odgovor na ovu potre bu za prevazilaženjem: ako ne  mogu  da  stvorim  život,  mogu  da ga uništim. Uništavanje života je takođe prevazilaženje. U stvari, činjenica da čovek može da uništi život je isto tako čudesan pod vig kao i to da može da ga stvori, jer život je čudo, nešto neobjašnjivo. U rušilačkom aktu čovek postavlja sebe iznad života; on prevazilazi sebe kao kreaturu. Na taj način, krajnji  izbor za čove- ka, ukoliko stremi da prevaziđe sebe, jeste da  stvara  ili  uni štava, da voli ili mrzi.  Ogromna snaga volje za  uništavanjem,  ko ju vidimo u istoriji i koju smo tako strašno osetili u naše sopstve- no doba, ukorenjena je u čovekovoj  prirodi, kao i nagon  da  stva ra. Kada kažemo  da  je  čovek  sposoban  da  razvije  svoju  prvobit nu  mogućnost za  ljubavlju  i  razumom,  ne  znači  naivno  verovati u čovekovu dobrotu. Rušilaštvo je drugostepena potencija, uko renjena u samoj čovekovoj egzistenciji, i ona ima isto takav in tenzitet i moć kao ma koja druga  strast.9  Ali  —  i  to  je  suština moga argumenta — to je samo alternativa stvaralaštvu. Stvara laštvo i destruktivnost, ljubav i mržnja, nisu dva instinkta koja postoje nezavisno jedan od drugog. Oba predstavljaju odgovor na istu potrebu za prevazilaženjem, i volja  za  uništavanjem  mora  da se rodi kada volja za stvaranjem ne može da bude zadovoljena. Međutim, zadovoljavaje potrebe za stvaranjem vodi ka sreći; ru šilaštvo ka patnji, a iznad  svega,  ka  sopstvenoj  patnji. 

1. C. UKORENJENOST — BRATSTVO NASUPROT RODOSKVRNJENJA 

Rođenje čoveka kao čoveka znači početak njegovog  izlaženja  iz svog prirodnog doma, početak odvajanja  od  svojih  prirodnih  ve za. A baš ovo odvajanje je užasno; ako čovek izgubi svoje prirod ne korene, gde je on i šta je on? On bi ostao sam, bez doma, bez korena; on ne bi mogao da podnese  izolovanost  i  bespomoćnost ovog položaja. On bi postao lud. On može da se odrekne prirod nih korena jedino ukoliko nađe nove ljudske korene i samo pošto ih je pronašao, može da se oseća ponovo kod kuće u ovom svetu. Da li iznenađuje, onda, to što je u čoveku usađena duboka težnja da ne prekine prirodne veze, da se bori protiv odvajanja  od pri rode,  od  majke,  od  krvi  i  zemlje?

Najelementarnija prirodna veza je veza  deteta  sa  majkom.  Ži vot deteta počinje u utrobi majke i ono tamo ostaje  mnogo  duže nego što je  slučaj  sa ostalim životinjama;  čak  i posle  rođenja  de- te je fizički bespomoćno i potpuno zavisi od majke; ovaj period bespomoćnosti i zavisnosti je, opet, mnogo duži nego u drugih životinja. U prvim godinama života još ne dolazi do potpunog odvajanja između deteta i majke. Zadovoljavanje svih njegovih fi zioloških potreba, njegove  životne  potrebe  za  toplotom  i  ljubav lju zavise  od  nje;  ona ne  samo  da  ga je  rodila  već  nastavlja  da ga osposobljava za život. Njena briga  ne  zavisi  ni  od  čega  što dete čini za nju, ni od obaveze koju dete treba da ispuni; ona je ne- uslovljena. Ona se brine o njemu, jer je ovo novo stvorenje njeno dete. Dete, u ovim odlučujućim prvim godinama svog života, do življava svoju majku kao izvor života,  kao  sveobuhvatnu  snagu, koja štiti i hrani. Majka je hrana;  ona  je  ljubav;  ona  je  toplina; ona je zemlja. Ljubav  majke prema  detetu —  to  je  njegov  život, to  je  njegova  ukorenjenost,  njegov  dom.

Baš kao što rođenje znači napuštanje zaštite utrobe, tako i ras- tenje znači napuštanje  majčine  zaštite.  Čak  i  kod  odrasle  osobe ne prestaje nikad potpuno težnja za ovom situacijom kakva je nekada postojala, uprkos činjenici da postoji zaista velika razlika između odrasle osobe i deteta. Odrastao čovek je u stanju  da sto ji na sopstvenim nogama,  da  se brine o  sebi,  da bude  odgovoran za sebe, pa čak i za druge, dok dete još nije sposobno za sve ovo. Ali, uzimajući u obzir porast životnih neprilika, fragmentarnu prirodu našeg saznanja,  slučajnosti  egzistencije  odraslih,  neizbež- ne greške koje činimo, situacija odrasle  osobe  se  ni  u  kom  slu čaju ne razlikuje toliko od  situacije  deteta,  kao što  se obično  mi sli. Svakoj odrasloj  osobi je potrebna pomoć, toplina,  zaštita, što se umnogome razlikuje, a ipak je umnogome slično potrebama deteta. Da li iznenađuje to što kod  prosečne  odrasle  osobe  nala zimo duboku težnju za sigurnošću i  ukorenjenošću,  što  joj  je  ra nije pružao odnos sa majkom?  Zar  ne  treba  očekivati  da  ona neće moći da se odrekne ove jake težnje sve dok ne pronađe dru ge  načine  da  se ukoreni?

U psihopatologiji nalazimo obilje dokaza za odbijanje da se napu sti sveobuhvatna zaštita majke. U najekstremnijim oblicima na lazimo težnju za vraćanjem u majčinu utrobu. Osoba koja je pot puno opsednuta  ovom  željom  pruža  sliku  šizofrenije.  Ona  se oseća i ponaša kao embrion  u  majčinoj  utrobi,  nesposobna  da vrši čak i najosnovnije  funkcije  malog  deteta.  U  mnogim  oštri jim oblicima  neuroze  nalazimo  istu  težnju,  ali  kao  prigušenu želju, koja se manifestuje samo u snovima, u neurotičkim simpto mima i ponašanju, što  je  rezultat  sukoba  između  duboke  želje  da se ostane u majčinoj utrobi i  odraslog  dela  ličnosti, koja  teži  da živi normalnim životom. U snovima se ova težnja pojavljuje u simbolima: onaj koji sniva, nađe se u mračnoj pećini, u podmor nici, gnjura se u dubokoj vodi itd. U ponašanju takve osobe ma nifestuje se strah od života i veliki zanos  prema  smrti  (smrt  u mašti  predstavlja  povratak  u  majčinu  utrobu,  ka  majci  zemlji).

Manje oštre oblike vezanosti za majku nalazimo u onim for mama gde je  osoba, tako reći,  dozvolila sebi da se  rodi, ali se boji da preduzme sledeći korak rađanja, da se otrgne od majči nih grudi. Ljudi koji su se zaustavili na ovom stupnju rađanja imaju duboku želju da ih majka pazi, neguje i štiti. Oni su u su štini zavisni i zaplašeni, nesigurni, kad im se oduzme majčina zaštita, a optimistički raspoloženi i aktivni kad imaju majku ili zamenu za nju; bilo u stvarnosti ili u fantaziji.

Ove patološke pojave u individualnom životu imaju svoju pa ralelu u evoluciji ljudskog roda. Najjasniji izraz ovoga leži u po javi univerzalne  zabrane rodoskvrnjenja, koju  nalazimo čak i u najprimitivnijim društvima. Zabrana rodoskvmjenja  je neophod ni uslov celokupnog ljudskog razvitka, ne zbog svog seksualnog, već zbog afektivnog aspekta. Da bi se rodio, da bi napredovao, čovek mora da preseče pupčanu vrpcu; on mora da savlada du boku težnju da ostane vezan uz majku. Rodoskvrna  želja  ima svoju snagu ne zbog seksualne privlačnosti prema majci, već zbog duboko usađene želje da se ostane ili vrati u sveobuhvatnu utro bu ili na grudi koje hrane. Rodoskvrni tabu ne predstavlja ništa drugo nego dva anđela sa plamenim mačevima, koji  čuvaju ulaz u raj  i koji sprečavaju čoveku  da se vrati u preindividualno po stojanje jedinstva sa prirodom.

Problem rodoksvmjenja, međutim, nije ograničen samo na ve zanost za majku. Veza s njom je samo najelementarniji oblik svih prirodnih krvnih veza koje daje čoveku osećanje ukorenjenosti i pripadanja. Krvne veze dosežu do krvnih srodnika, ma kakav da je Sistem prema kome se uspostavljaju takvi odnosi. Porodica i pleme, a kasnije država, nacija ili crkva, preuzimaju funkcije ko je je prvobitno imala majka prema detetu.  Pojedinac se  oslanja na njih, oseća se ukorenjen u njima, ima osećaj identiteta kao deo njih, a ne kao pojedinac odvojen od njih. Osoba koja ne pripada istom plemenu smatra se tuđom i opasnom, kao osoba »koja ne poseduje iste ljudske kvalitete koje poseduje samo sopstveno pleme.

Frojd je shvatio vezanost za majku kao najvažniji problem ljud skog razvitka, kako rase tako i pojedinca. U skladu s njegovim sistemom, on je objasnio da intenzitet vezanosti za majku proizla zi iz seksualne privlačnosti koju dečak oseća prema majci, kao izraz rodoskvme težnje koja je urođena ljudskoj prirodi. On je pretpostavio da je ponavljanje vezanosti u kasnijem životu re zultat stalne seksualne želje. Povezujući ovu pretpostavku sa proučavajem  suprotstavljanja  sina ocu, on je izmirio pretpostavku  i  opservaciju u najoštroumnijem objašnjenju,  koje  se  naziva

»Edipov kompleks.« On je objasnio neprijateljstvo prema ocu kao rezultat  seksualnog  suparništva.

Ali dok je  Frojd video ogromnu važnost  vezanosti  za  majku, on je umanjio svoje otkriće specifičnim objašnjenjem koje mu je dao. On pripisuje dečaku seksualno osećanje odraslog  čoveka; pošto  dečak,  prema   Frojdovom   shvatanju  ima  seksualne  že lje,  pretpostavilo  se  da   ga  seksualno  privlači  žena  koja  mu je najbliža, i on je primoran da napusti svoju želju jedino usled nadmoćnije snage suparnika u ovom trouglu, i nikada se potpu no ne oporavlja od ove frustracije. Frojdova teorija je raciona- lističko  objašnjenje  zapaženih  činjenica.  Naglašavajući  seksual ni aspekt rodoskvrne težnje,  Frojd  objašnjava  dečakovu  želju kao nešto racionalno samo po sebi i izbegava stvarni problem: dubinu i jačinu iracionalne afektivne veze s majkom, želje da se vrati pod njenu zaštitu, da ostane deo nje, strah da se potpuno odvoji od nje. Po Frojdovom objašnjenju, rodoskvrna  želja  ne može da se zadovolji zbog prisustva oca — suparnika, dok je u stvarnosti rodoskvrna želja u suprotnosti sa svim  zahtevima  ži vota odraslog čoveka.

Na taj način je teorija Edipovog kompleksa istovremeno i pri znavanje i poricanje važne pojave: čovekove težnje za majčinom ljubavlju. Dajući rodoskvrnoj težnji veliki značaj, priznata je va žnost veze sa majkom; a objašnjavajući je kao seksualnu želju, po riče se emocionalno i pravo značenje veze.

Kadgod je vezanost za majku (fixation) i seksualna, a ovo se nesumnjivo događa, to je zbog toga što je afektivna vezanost ta ko jaka da ona utiče na seksualnu želju, a ne zbog toga što se seksualna želja nalazi u osnovi vezanosti. Naprotiv, opšte je poz nato da je seksualna želja kao takva  promenljiva s obzirom  na svoje objekte, i ona je snaga koja pomaže adolescentu da se od voji od majke, a ne da ga veže za nju. Tamo gde nalazimo da je jaka privrženost majci izmenila ovu normalnu  funkciju  seksual nog nagona, treba razmotriti dve mogućnosti. Jedna je da je sek sualna želja prema majci odbrana protiv želje da se vrati u ut robu; ova druga želja vodi ludilu ili smrti, dok je seksualna želja, u najmanju ruku, u skladu sa životom. Čovek se oslobađa straha od preteče utrobe pomoću fantazije bliske životu, ulazeći u vagi nu sa odgovarajućim organom.10 Druga mogućnost koju treba raz motriti jeste ta da maštanje o seksualnom  odnosu  s  majkom nema kvalitet seksualnosti odraslog čoveka, tj. kvalitet dobro voljne, prijatne aktivnosti, već pasivnosti, pobeđenosti i posedovanja od strane  majke,  čak i u seksualnoj sferi. Pored ove dve mogućnosti koje ukazuju na ozbiljne oblike patologije, mi na lazimo primere seksualnih rodoskvrnih želja koje stimulišu za vodljive majke (seductive  mother),  i  mada  izražavaju  vezanost za  majku,  manje  označavaju  oštru  patologiju.

Sto je Frojd iskrivio svoje veliko otriće, možda je posledica njegovog nerešenog problema prema majci, ali na to je umnogo me uticalo striktno patrijarhalno shvatanje, koje je bilo tako karakteristično za Frojdovo doba, i koje je on potpuno usvojio. Majka je bila skinuta sa najvišeg mesta kao  objekt  ljubavi,  a njeno mesto je dato ocu, za koga se verovalo da  je  najvažnija ličnost u dečjim osećanjima. Danas zvuči gotovo neverovatno, jer je oslabila snaga patrijarhalnih predrasuda, kada čitamo sledeću postavku koju je napisao Frojd: »Ne mogu da ukažem ni na jed nu potrebu detinjstva tako jaku kao što je potreba za očevom zaštitom.«11 Slično je pisao i  1908. godine, misleći na smrt svoga oca, da je očeva smrt »najvažniji događaj, najbolniji gubitak u čovekovom životu«.12 Na taj način Frojd daje ocu mesto koje u stvarnosti pripada majci i degradira majku na  objekt  seksualne želje. Boginja je pretvorena u prostitutku, a otac uzdignut u cen tar  sveta.

Još jedan genije, Johan Jakob Bahofen, koji je živeo jednu ge neraciju pre Frojda, shvatio je da veza sa majkom igra centralnu ulogu u čovekovom razvitku.14 Zato što nije bio ograničen racio- nalističkim, seksualnim objašnjenjem vezanosti za majku, on je mogao da vidi činjenice dublje i objektivnije. U teoriji o patrijar halnom društvu on je pretpostavio da je čovečanstvo prošlo kroz jedan stupanj, koji je prethodio patrijarhatu, u kome su veze sa majkom, kao i krvne veze i veze sa zemljom, bile najviši oblici povezanosti, kako individualne tako i socijalne. U ovom obliku društvene organizacije, kao što je već istaknuto, majka je bila centralna ličnost u porodici, u društvenom životu i u religiji. Ma da mnoge Bahofenove istorijske konstrukcije nisu održive,  ne može se sumnjati da je on ponovo otkrio oblik društvene organi zacije i psihološke strukture, koju su psiholozi i antropolozi za nemarivali jer je zbog njihove patrijarhalne orijentacije bila ap surdna ideja o društvu kojim vladaju žene, a ne muškarci. Ipak, postoji mnogo dokaza da je  kultura  Grčke  i  Indije,  pre  invazije sa severa, imala matrijarhalnu strukturu.  Na ovo  ukazuje  veliki broj  i važnost majki-boginja  (Vilendorfska Venera,  Majka-boginja u Mohenđo-Darou, Izis, Istar, Rea, Cibia, Hator, Zmija-boginja u Nipuru,  Vodena  boginja  Ai  u  Akadu,  Demetra  i  indijska  boginja Kali, koje daju i uništavaju život, samo su nekoliko primera). Čak i u mnogim savremenim primitivnim društvima vidimo ostat ke  matrijarhalne   strukture  u  matrilinearnim  oblicima   krvnog srodstva  ili  matrilokalnim  oblicima  braka;  mnogo  je  značajnije da  nalazimo  mnoge  primere  matrijarhalne  vrste  odnosa  prema, majci,  krvi i  zemlji,  čak i  kad  društveni  oblici  nisu više matri- jarhalni.

Dok je Frojd u rodoskvrnoj vezi video samo  negativan  pato loški elemenat, Bahofen je jasno video i negativni i pozitivni as pekt privrženosti ličnosti majke. Pozitivni aspekt je osećanje afir macije života, slobode i jednakosti, što je karakteristično za ma trijarhalnu strukturu. Budući da su ljudi deca prirode i deca maj ki, oni su svi jednaki, imaju  ista  prava i zahteve i jedina vred- nost koja ima  značaja je  vrednost  života.  Drukčije  rečeno,  maj ka voli svoju decu ne zato što je jedno bolje od drugog, ne zato što jedno ispunjava njena očekivanja  više  nego  drugo,  već  zato što su njena  deca,  i  u  tome  su  sva jednaka  i  imaju  ista  prava na ljubav i brigu. Bahofen je, takođe,  jasno video negativni  as pekt matrijarhalne strukture:  zbog svoje vezanosti za prirodu, krv i zemlju, čovek je sprečen da razvije svoju individualnost i svoj razum.  On ostaje  dete  i nesposoban je da napreduje.

Bahofen je, isto tako, široko i duboko objasnio ulogu oca, po novo podvlačeći  pozitivni  i  negativni, aspekt  očeve  funkcije. Pa rafrazirajući Bahofenove ideje i  proširujući  ih  donekle,  rekao bih da je čovek, koji nije sposoban da stvara decu (ovde, naravno, govorim o doživljavanju trudnoće i akta rađanja, a ne o čisto racionalnom saznanju da je čovekova sperma neophodna za stva ranje deteta) i kome nije poveren zadatak da ih hrani  i  da  se brine o njima, udaljeniji od prirode nego žena. Zato  što  je manje ukorenjen u prirodi, on je prisiljen  da  razvija  svoj  ra zum, da gradi svoj svet ideja, principa i stvari, koje zamenjuju prirodu kao osnovu egzistencije  i  sigurnosti.  Odnos  deteta  pre ma ocu nema istu jačinu kao odnos prema majci, zato što otac nikad ne igra ulogu onoga koji  sve  obuhvata,  zaštićuje  i  voli, koju  majka  igra  u  toku  prvih  godina  detinjeg  života.  Naprotiv u svim patrijarhalnim društvima odnos između oca i sina je,  s jedne strane, odnos potčinjavanja, a s druge, pobune, što sadrži elemenat stalnog razjedinjavanja.  Potčinjavanje  ocu  razlikuje  se od vezanosti za majku. Vezanost za majku je nastavljanje pri rodnih veza, vezanosti za prirodu.  Potčinjavanje  ocu  je  odnos koji je čovek stvorio, veštački, zasnovan na sili i zakonu i zbog toga manje nužan i jak nego vezanost za majku. Dok majka predstavlja prirodu i neuslovljenu ljubav,  otac  predstavlja  apstrakci ju, savest, dužnost, zakon i hijerarhiju. Očeva ljubav prema sinu nije kao neuslovljena ljubav majke prema svojoj deci zato što su to njena deca, već je to ljubav prema sinu koga on najviše voli zato što on  najviše  ispunjava  njegova  očekivanja  i  najpogodniji je da  postane  naslednik očevog imanja i  javnih  dužnosti.

Iz ovoga proizlazi važna razlika između majčine i  očeve  ljuba vi;  dete  nije  u  stanju  da  reguliše  i  kontroliše  taj  odnos  prema majci.  Majčina  ljubav  je  kao  čin  milosti:   ako  postoji,  ona  je blagoslov;  ako ne postoji, ne može se stvoriti. U ovome leži ra zlog zašto  pojedinci  koji  nisu  prevladali  vezanost za  majku  čes to  pokušavaju  da  steknu  majčinu  ljubav  na  jedan  neurotički, magijski  način,  praveći  se  bespomoćni,  bolesni  ili  vraćajući  se emocionalno na  stupanj  deteta.  Ideja  vodilja  je:  ako  postanem bespomoćno dete, majka mora da se pojavi i da se brine o meni. A odnos prema ocu,  s  druge  strane, može  se  kontrolisati. Otac želi da sin odraste, da preuzme odgovornost, da misli,  da  stvara ili da bude poslušan, da služi ocu, da bude kao on. Bilo da otac očekuje od sina da se on razvija ili da bude poslušan, sin ima pri like da  stekne  očevu  ljubav  i  naklonost  ako  čini  ono  Sto se od njega traži. Na kraju da zaključimo:  pozitivni vidovi patrijarhal nog kompleksa su razum,  disciplina,  savest  i individualizam; ne gativni  oblici  su  hijerarhija,  pritisak,  nejednakost,  potčinjenost.

Naročito treba zapaziti  tesnu vezu između ličnosti oca i majke i moralnih principa. U pojmu »super-ego«  (nad-ja)  Frojd povezu je samo ličnost oca sa razvitkom savesti. On smatra da dečak, uplašen od kastracije suparnika — oca, ili pre od njegovih zapo- vesti i zabrana,  utelovljuje  ličnost  oca u  formaciju  savesti.17  Ali ne postoji samo očinska, već i materinska savest; postoji glas ko ji nam govori da izvršavamo svoje dužnosti  i glas koji nam  go vori da volimo i da opraštamo — drugima kao i sami sebi. Tač- no je da na oba tipa savesti prvobitno utiču ličnosti oca i majke, ali u procesu sazrevanja savest postaje sve više nezavisna od lič nosti oca i majke: mi postajemo, tako reći, sami sebi otac i maj ka, i, takođe, sopstveno dete. Otac u nama govori nam »ovo treba da činiš«, »to ne smeš da činiš«. Ako pogrešimo, on nas grdi a ako učinimo nešto dobro, on nas hvali.  Ali dok  otac  u  nama  go vori na ovaj način, majka govori drugim  jezikom.  Ona  kao  da kaže »tvoj otac ima pravo što te grdi, ali ne shvataj ga suviše oz biljno;  ma šta da si učinio, ti si ipak moje dete, ja te volim i ja ti opraštam; ništa što  si učinio ne  može  da  spreči  tvoje pravo na život i  sreću«. Očev i  majčin  glas  govore različitim jezicima; u stvari, kao da govore suprotno. Ipak, suprotnost između prin cipa dužnosti i  principa ljubavi, između majčine i očeve savesti jeste suprotnost svojstvena ljudskoj egzistenciji i obe strane su protnosti se moraju prihvatiti. Savest koja sluša  zapovest  duž nosti je isto toliko iskrivljena kao i ona koja sluša samo zapovest ljubavi. Unutrašnji očev i majčin glas ne govore samo o čoveko- vom stavu prema sebi, već i prema bližnjima. On može da sudi o drugim ljudima pomoću savesti, ali on mora  u  isto  vreme da čuje u sebi glas majke, koja voli sve ljude, sve što je živo i koja oprašta  sve  pogreške.

Pre nego što nastavim raspravu o čovekovim osnovnim potreba ma, želim da dam kratak  opis raznih  faza  ukorenjenosti koje se mogu posmatrati u istoriji čovečanstva, mada to izlaganje donek le  narušava  glavnu  nit  misli  ovog  odeljka.

Dok dete ima svoj koren u majci, čovek u svom istorijskom de- tinjstvu (što vremenski predstavlja najveći deo istorije) ostaje uko- renjen u prirodi. Mada je izišao iz prirode, prirodni svet ostaje i dalje njegov dom; tu se još nalaze njegovi koreni. On pokušava da nađe sigurnost vraćajući se prirodi i identifikujući se s njom, sa svetom biljaka i životinja. Ovaj pokušaj da se zadrži veza sa pri rodom može se jasno viđeti u mnogim primitivnim mitovima i religioznim ritualima. Kada čovek obožava drveće i životinje kao svoje idole,  on  u  njima  obožava  partikularizaciju  prirode;  oni su moćne snage koje zaštićuju, a,  obožavajući  njih,  čovek  obo žava samu prirodu. Povezujući se s njima, pojedinac nalazi ose- ćanje identiteta i pripadanja kao deo prirode. Isto važi i za od nos prema zemlji na  kojoj  živi.  Pleme često  nije ujedinjeno sa mo na osnovu krvne zajednice, već i na osnovu zajedničke zem lje, i baš ova kombinacija krvi i zemlje daje mu snagu pravog doma  i okvir orijentacije za pojedince.

Na ovom stupnju ljudske evolucije čovek se još oseća kao deo prirodnog sveta, sveta životinja i biljaka. Tek kada je preduzeo odlučujući korak da potpuno izađe iz prirode, on pokušava  da stvori definitivnu graničnu liniju između sebe i životinjskog sve ta. Ilustracija za ovu misao može se naći u verovanju Vinebago Indijanaca da stvorenja u početku nisu imala stalan oblik. Sva stvorenja su bila neka vrsta neutralnih bića, koja su se mogla pretvarati bilo u čoveka, bilo u životinju. U određenom periodu ona su odlučila da se razviju definitivno ili u životinju ili u čo veka. Od tog vremena životinje su ostale životinje, a ljudi  — ljudi.19 Ista misao je izražena u verovanju Asteka da je svet pre ere u kojoj sada živimo, bio nastanjen samo životinjama, sve dok se sa Kecalkoatlom20 nisu pojavila ljudska bića; isto mišljenje je izraženo u verovanju koje se još može naći kod nekih meksikan- skih Indijanaca, da izvesna životinja odgovara jednoj određenoj ličnosti; ili u verovanju Maora  da  izvesno  drvo  (koje  je  zasađe no prilikom  rođenja)  odgovara  jednoj  ličnosti.  Ovo  je  izraženo u mnogim ritualima u kojima se čovek identifikuje sa životinjom, odevajući  se  kao  životinja  ili  birajući  jedan  životinjski  totem.

Ovaj pasivni odnos prema prirodi odgovara čovekovim ekonom- skim aktivnostima. On je počeo svoju egzistenciju kao skupljač hrane i lovac i, da nije bilo primitivnih alata i upotrebe vatre, mo glo bi se reći da se malo razlikovao od životinje. Tokom istorij- skog procesa njegova veština je rasla i izmenio se njegov odnos prema prirodi iz pasivnog  u  aktivni.  Počinje  da  gaji  životinje, uči da obrađuje zemlju, stiče veštinu u umetnosti i zanatima, ko ja se stalno razvija, razmenjuje svoje proizvode za proizvode dru gih zemalja, i na taj  način  postaje  putnik i  trgovac.

Zavisno od toga menjaju se i njegovi bogovi. Sve dok se iden- tifikovao sa prirodom, njegovi bogovi  su  bili  deo  prirode.  Kada je njegova veština kao zanatlije porasla, on počinje da pravi idole od kamena, drveta ili zlata. Kada se još više razvio i stekao veće osećanje sopstvene snage, njegovi bogovi dobijaju oblik ljudskih bića. U prvo vreme, a ovo  izgleda da odgovara poljoprivrednom stupnju, bog mu se pojavljuje u obliku  »velike  Majke«  koja  sve štiti i hrani. Konačno on počinje da obožava Boga-oca, koji pred stavlja razum, principe,  zakone. Ovo poslednje i odlučujuće od vajanje od ukorenjenosti u prirodi i zavisnosti od voljene majke izgleda da je počelo sa pojavom velikih racionalnih i patrijarhal nih religija: u Egiptu sa religioznom  revolucijom  Ikhnatona  u XIV veku pre n. e.; u Palestini sa formiranjem majsijevske religije otprilike u isto vreme;21  u  Indiji i Grčkoj  sa  dolaskom osvajača sa Severa ne mnogo kasnije. Mnogi rituali izražavaju ovu  novu ideju. U žrtvovanju životinja, životinja u čoveku žrtvuje se bogu. U biblijskoj zabrani hrane, koja zabranjuje da se jede krv životi nja (zato što je »krv njen život«) povučena je striktna granica iz među čoveka i životinje. U pojmu boga koji predstavlja ujedinju jući princip celokupnog života, koji je nevidljiv i neograničen, us tanovljen je suprotan pol prema prirodnom, konačnom (ograniče nom), raznolikom svetu, svetu stvari. Covek, stvoren prema Bož jem liku ima božanske kvalitete; on se izdvaja iz prirode i teži da bude potpuno rođen, da se potpuno probudi.22 Ovaj proces je do stigao dalji stupanj sredinom prvog milenijuma u Kini, sa Kon- fučijem  i Lao-Ceom;  u  Indiji  sa  Budom;  u Grčkoj  sa  filozofima grčke prosvećenosti, a u Palestini sa biblijskim prorocima, a on da je došlo do novog vrhunca sa hrišćanstvom i stoicizmom u Rimskoj Imperiji, sa Kecalkoatlom u Meksiku23 i pet stotina go dina  kasnije sa Muhamedom  u Africi.

Naša zapadna kultura je izgrađena na  dva  temelja:  na jevrej- skoj i grčkoj kulturi. Posmatrajući jevrejske tradicije, čije su osnove postavljene u Starom zavetu, mislimo da ta tradicija sa činjava relativno čisti oblik patrijarhalne kulture, koja  je zasno vana na moći oca u porodici, sveštenika i kralja u društvu i Bo ga-oca na nebu. Međutim, uprkos ovom ekstremnom obliku pa trijarhalnosti, još ne mogu raspoznati stari matrijarhalni ele menti, kakvi su postojali u religijama vezanim za zemlju i priro du (telurskim), nad kojima su pobedile racionalne, patrijarhalne religije tokom drugog milenijuma pre n. e.

U priči o stvaranju sveta čovek se još nalazi u primitivnom je dinstvu sa zemljom, a da nema potrebu da radi, a da nije svestan samog sebe. Žena je inteligentnija, aktivnija i smelija od njih dvo je, i tek posle »pada« patrijarhalni bog objavljuje princip da muš karac treba da upravlja ženom. Ceo Stari zavet predstavlja razradu patrijarhalnog principa na razne načine, uspostavljajući hijerar hijski model teokratske države i striktno patrijarhalne organizaci je porodice. U strukturi porodice, kako je opisana u Starom zave- tu, uvek nailazimo na ličnost omiljenog sina: Avelja nasuprot Kainu; Jakova nasuprot  Isaku;  Josifa nasuprot njegovoj  braći;  a u širem smislu, izraelski narod kao omiljenu decu božju. Umesto jednakosti sve dece u očima majke,  nailazimo na omiljenog, koji je najsličniji ocu i koga otac najviše voli, kao svoga nasledniika i baštinika svoga imanja. Boreći se za položaj omiljenog sina, a na taj način za nasledstvo, braća postaju neprijatelji, jednakost us tupa  mesto  hijerarhiji.

Stari zavet zahteva ne samo  striktnu  zabranu  rodoskvrnjenja već i zabranu vezanosti za  zemlju.  Ljudska  istorija  je  opisana kao da počinje isterivanjem čoveka iz raja, iz  zemlje u  kojoj  je bio ukorenjen i s kojom  je osećao da je jedno. Jevrejska istorija je opisana  kao  da  počinje zapovešću  Avramu  da  napusti  zemlju u kojoj je bio rođen i da ide »u zemlju koju ti ne poznaješ«. Iz Palestine pleme luta prema Egiptu; odande se ponovo vraća u Palestinu. Ali ni nova naseobina nije konačna. Učenja proroka su upravljena protiv novog rodoskvmog vezivanja za zemlju i priro du, kako je to bilo očito u idolopoklonstvu Hananu.24 Oni su proglasili  princip  da  će  narod  koji  se  odrekao  principa  razuma i pravde i vratio se principima rodoskvrne veze sa zemljom, biti izgnan  sa  svoje zemlje  i lutati  po  svetu bez  doma  i  zemlje  sve dok potpuno ne  razvije  principe  razuma,  sve  dok  ne  svlada  ro- doskvmu vezu  sa zemljom  i prirodom;  tek  tada  će  narod  moći da se vrati u svoju postojbinu, tek tada će zemlja biti blagoslov, čovječji dom, oslobođen prokletstva rodoskvrnjenja. Pojam mesi janskog doba je pojam potpune pobede nad rodoskvrnim vezama i potpunog uspostavljanja duhovne  realnosti moralne i  intelektu alne savesti, ne samo kod Jevreja već i 'kod svih naroda na zemlji. Vrhovni i centralni pojam patrijarhalnog razvitka u Starom zavetu leži, naravno, u pojmu Boga. On predstavlja ujedinjujući princip mnogostrukosti pojava. Čovek je stvoren prema liku Bo ga; otuda su svi ljudi jednaki — jednaki po svojim zajedničkim duhovnim kvalitetama, po svom zajedničkom razumu i sposob nosti za bratsku ljubav.

Rano hrišćanstvo je dalji razvitak ovog duha ne toliko u nagla šavanju ideje ljubavi, koju  nalazimo  izraženu  u mnogim  delovi- ma Starog zaveta, već u isticanju natprirodnog karaktera religije. Kao što su proroci osporavali vrednost postojanja sopstvene dr žave, jer ona nije ispunjavala zahteve savesti, tako je i rano hriš ćanstvo osporavalo moralnu legitimnost Rimske Imperije, jer je ona kršila principe ljubavi i pravde.

Dok je jevrejsko-hriscanska tradicija naglašavala moralni as pekt, dotle je grčka misao našla  svoj najkreativniji izraz u inte lektualnom aspektu patrijarhalnog duha. U Grčkoj, kao i u Pale stini, nalazimo patrijarhalni svet, koji je i u društvenom i u religioznom pogledu pobedonosno izišao iz ranije matrijarhalne strukture. Kao što Evu nije rodila žena, već je napravljena od Adamovog rebra, tako i Atina nije bila dete žene, već je izašla iz Zevsove glave. Ostaci starog matrijarhalnog sveta mogu se još vi- deti, kao što je pokazao Bahofen, u likovima boginja, koje su pot- činjene patrijarhalnom olimpijskom svetu. Grci su postavili os nove intelektualnog razvitka zapadnog sveta. Oni su postavili »pr ve principe«, naučne misli; bili su prvi koji su izgradili »teoriju« kao osnovu nauke; razvili sistematsku filozofiju koja nije postoja la ni u jednoj ranijoj kulturi. Oni su stvorili teoriju države i dru štva, zasnovanu na svom iskustvu grčkog polisa, koja se  nastav lja u Rimu na društvenim osnovama prostrane ujedinjene Impe rije.

Zbog nesposobnosti Rimske Imperije da nastavi progresivnu društvenu i političku evoluciju, razvitak je došao na mrtvu tačku oko IV veka, ali ne pre nego što je izgrađena nova moćna institu cija — katolička crkva. Dok je rano hrišćanstvo bilo duhovni revolucionarni pokret siromašnih i razbaštinjenih,  koji  su dovodili u pitanje moralnu legitimnost postojeće države, ono je bilo vera manjine koja je prihvatila proganjanje i smrt, kao svedočanstvo boga, ali je ono u neverovatno krakom vremenu postalo zvanič- na religija rimske države. Dok se društvena struktura Rimske Imperije polako menjala u feudalni poredak, koji će se održati u Evropi hiljadu godina, počela je da se menja i društvena struktu ra katoličke religije. Opala je važnost proročanskog stava koji je ohrabrivao ispitivanje i kritikovanje kršenja principa ljubavi i pravde koje su vršile svetovne sile. Novi stav je zahtevao svestra nu podršku moći crkve kao institucije. Masama je dato takvo psi hičko zadovoljenje da su one prihvatile svoju zavisnost i siromaš tvo sa rezignacijom, čineći malo napora da poboljšaju svoj dru štveni položaj.25

Najvažnija promena sa stanovišta ove rasprave jeste ona koja ukazuje na menjanje naglaska od čisto patrijarhalnih ka mešanju matrijarhalnih i patrijarhalnih elemenata. Jevrejski bog Starog zaveta bio je striktno patrijarhalni bog; u katoličku religiju je po novo uvedena ideja o majci koja sve voli i sve prašta. Sama ka tolička crkva — majka koja sve grli — i Majka božja, simbolišu materinski duh praštanja i ljubavi, dok Bog-otac, predstavlja autoritet u hijerarhijskom principu, kome čovek mora da se pot- čini bez protesta ili pobune. Bez sumnje je ovo mešanje očinskih i materinskih elemenata glavni faktor kome crkva duguje za og romnu privlačnost i uticaj koji je imala na duhove ljudi. Mase, ugnjetavane patrijarhalnim autoritetima, mogle su se obratiti maj ci punoj ljubavi, koja bi ih tešila i zauzela se za njih.