Kulturni  preobražaj

 

Ni jedan  socijalni ili politički sporazum ne može  da  učini  više nego da potpomogne ili da osujeti ostvarenje izvesnih vrednosti i ideja. Ideali judejsko-hrišćanske tradicije verovatno se ne bi mo gli ostvariti u jednoj materijalističkoj civilizaciji  čija  se  struktu ra  koncentriše  oko  proizvodnje,  potrošnje  i  uspeha  na  tržištu. S druge strane, ni jedno socijalističko društvo ne bi moglo da os tvari cilj bratstva, pravde  i individualizma ako njegove ideje nisu u stanju da ispune srca ljudi novim  duhom.

Nama nisu potrebni novi ideali niti novi duhovni ciljevi. Veliki učitelji ljudskog roda su postavljali norme za zdrav život. Oni su sigurno  govorili  različitim  jezicima,  naglašavali  različite  aspekte i imali različita  shvatanja o izvesnim pitanjima. Ali, uopšte, ove su razlike bile male; činjenica da su se velike religije  i  etički sistemi borili često jedni protiv drugih i da  su  više  naglašavali svoje uzajamne razlike nego sličnosti, zavisila je od onih koji su gradili crkve, hijerarhije, političke organizacije, na osnovu istine koju su postavili ljudi od duha. Pošto je ljudski rod učinio odlu čan korak okrećući se od ukorenjenosti u prirodi i u životnoj eg zistenciji ka nalaženju novog doma u savesti i bratskoj solidarno sti, pošto je najpre shvatio ideju o jedinstvu ljudskog roda i svo ju sudbinu da se potpuno rodi — ideje i ideali su bili isti. U sva kom velikom kulturnom centru, i u većini bez uzajamnog uticaja, otkriven je isti sadržaj, propovedali  su se  isti ideali.  Nama,  da nas, nije potrebno novo znanje o tome kako da živimo normalno, jer možemo lako  da dođemo  do  svih ovih ideja, budući da smo neposredni naslednici velikog humanističkog učenja, već nam je nužno   da ozbiljno shvatimo ono što verujemo, što propovedamo i što učimo. Revolucija  naših  srca ne  zahteva  novu  mudrost — već novu ozbiljnost i odanost.

Zadatak da se utiče na ljude pomoću  vodećih  ideala i  normi naše civilizacije jeste u prvom redu zadatak vaspitanja. Ali kako je potpuno neadekvatan naš sistem vaspitanja za ovaj zadatak! Njegov primarni zadatak je da pruži individui znanje koje joj je potrebno  da  bi  funkcionisala  u  jednom  industrijalizovanom  društvu i da formira njen karakter onako kako je potrebno: ambicio zan i borben, a ipak kooperativan do izvesne granice; koji poštu je autoritet, a ipak »poželjno nezavisan«, kako se to kaže u izves- nim izveštajima; prijateljski raspoložen, a ipak ni za koga i ni za šta dublje vezan. Naše visoke škole i koledži nastavljaju da snab- devaju studente znanjem, koje  moraju  imati  da bi  ispunili prak tične zadatke u životu, i karakternim osobinama koje su poželjne na tržištu ličnosti. Oni  doista veoma malo  uspevaju  da  ih ospo sobe za kritičko  mišljenje ili  da ih  snabdeju karakternim  osobi nama  koje  odgovaraju  priznatim  idealima  naše  civilizacije.  Si gurno  nema  potrebe  da  se razrađuje  ovaj  problem  i  da  se  po navlja kritika koju su u potpunosti izneli Robert Hačins i  drugi. Postoji samo jedno pitanje koje hoću ovde da naglasim: neophod nost  da  se prekine  sa štetnom podelom  na teorijsko i  praktično znanje. Ova podela je deo otuđenja rada i mišljenja. Ona teži  da odvoji teoriju od  prakse i  da  oteža,  a ne  da olakša individui  da učestvuje  smisaono u radu  koji obavlja. Ako rad treba da posta ne aktivnost  koja  se zasniva na znanju i razumevanju onoga  što čovek čini, tada doista  mora nastati  drastična promena u  našem metodu vaspitanja, u tom smislu da se od samog početka kombi- nuju  teorijska  instrukcija  i  praktični  rad;  za  mlade  ljude  prak tičan  rad  bi bio  sekundaran  u  odnosu  na  teorijske  instrukcije; za  starije  ljude bilo bi  obratno;  ali  ni u  jednoj  dobi  ne  bi  ove dve sfere smele da budu podvojene. Nijedan mladić ne bi mogao da  završi  školu  dok  ne  izuči  neki  zanat  na  zadovoljavajući  na čin, elementarno  obrazovanje  se ne bi moglo  smatrati  završenim dok učenik ne ovlada  fundamentalnim  tehničkim procesima naše industrije. Visoke  škole treba  da  kombinuju praktični  rad  u  za natu  i  modernoj  industrijskoj  tehnici  sa  teorijskim  instrukcijama.

činjenica da mi prvenstveno težimo da naši građani koriste ci ljevima društvene mašine, a ne ciljevima svog ljudskog razvitka, odražava se na taj način da mi smatramo da je vaspitanje nužno samo do četrnaeste, osamnaeste ili najviše do dvadesete godine. Zašto bi društvo bilo odgovorno samo za vaspitanje dece, a ne i za vaspitanje odraslih svih uzrasta. U stvari, kako je to ubedljivo istakao Alvin Džonson, uzrast između šeste  i  osamnaeste  godine nije ni izdaleka tako pogodan za učenje kao što se općenito smatra. To je, naravno, najbolji uzrast da se nauče čitanje, pisanje, raču nanje i jezici, ali nesumnjivo da  je  razumevanje  istorije,  filozo fije, religije, literature, psihologije itd. ograničeno u tom ranom dobu; u stvari, čak ni dvadeset godina, kad se ovi predmeti predaju u koledžima, nije idealan uzrast. U mnogim slučajevima osoba bi morala da ima mnogo više  životnog iskustva nego što ga  ima u toj dobi da bi stvarno razumela probleme iz ovih oblasti. Jer za mnoge ljude  je  trideseta  ili  četrdeseta  godina  mnogo  pogodnija za učenje, što se tiče razumevanja, a ne samo pamćenja, nego što je školsko doba kada se pohađaju koledži; u mnogim slučajevima opšte interesovanje je veće u kasnijem dobu nego u plahovito do ba mladosti. U to doba osoba bi trebalo da bude slobodna da potpuno promeni svoje zanimanje i, shodno tome, da dobije prili ku da uči ponovo, istu priliku koju mi danas dozvoljavamo samo našoj omladini.

Zdravo društvo mora da obezbedi mogućnosti za obrazovanje odraslih, isto toliko koliko to čini danas za školovanje dece. Ovaj princip dolazi danas do izražaja u povećanom broju kurseva za obrazovanje odraslih, ali svi ovi privatni aranžmani obuhvataju samo mali segment populacije, a potrebno je ovaj princip pri- meniti  na  populaciju kao  celinu.

Bilo ikao prenošenje znanja  ili  formiranje  karaktera,  školova nje je samo jedan deo, i možda ne najvažniji  deo  obrazovanja; ovde upotrebljavamo »obrazovanje« u bukvalnom  i  najosnovni- jem smislu »e-ducere« = »izvesti«  ono  što  je  unutra  u  čoveku. Cak i kada čovek poseduje znanje, i kada obavlja dobro svoj po sao, čak i kada je častan, pošten i nema briga oko materijalnih potreba, on nije i ne  može biti zadovoljan.

Da bi  se osećao u  svetu kao kod kuće,  čovek mora sve to da primi  ne  samo  glavom  već  svim  svojim  čulima,  očima,  celim telom.  On  mora  manifestovati telom  ono  što  misli  mozgom.  U tome ne mogu telo  i mozak da budu podvojeni, niti u kom dru gom  smislu.  Kada  čovek  prima  svet  a  zatim  ujedinjuje  sebe  s njim  pomoću misli,  on  stvara  filozofiju,  teologiju,  mit  i  nauku. Kada  čovek izražava  svoje  primanje  sveta pomoću svojih   čula, on stvara umetnost i ritual, pesme, igre, dramu, slikarstvo, skulp turu.  Ovde  upotrebljavamo  reč  »umetnost«  onako  kako  se  ona upotrebljava  u  savremenom  smislu,  kao  posebna  oblast  života. S  jedne strane  su umetnici,  specijalizovana profesija, a sa  druge strane njihovi obožavaoci i oni koji troše umetnost.  Ali  ova  po dela je moderna pojava. Ne u tom smislu da nije bilo »umetnika« u   svim  velikim  civilizacijama.   Stvaralaštvo  velikih  egipatskih, grčkih  ili  italijanskih  skulptora  bilo  je  rad  izrazito  obdarenih umetnika,  koji  su  bili  specijalisti  svoga  zanata;  isto  su  to  bili stvaraoci grčke drame ili muzike počev od XVII veka.

 

Ali šta je sa gotskom katedralom, katoličkim ritualom, indijan skom igrom u čast kiše, japanskim uređivanjem cveća, folklornom igrom, grupnim pevanjem? Je li to umetnost? Popularna umet- nost? Za to nemamo reč, jer je umetnost u širem i opštem smi slu, kao deo života svakog čoveka, izgubila svoje mesto u dana šnjem svetu. Koju ćemo, dakle, reč upotrebiti? U razmatranju otuđenja ja sam upotrebljavao reč »ritual«. Ovde se javlja ta te škoća, što ova reč nosi  jedno religiozno značenje, što je stavlja opet u specijalnu i posebnu sferu. Zbog nedostatka bolje reči, upotrebljavat ću reč »kolektivna umetnost«, što znači isto što i ritual; to znači reagovati na svet čulima na smisaoni umešan, pro duktivan, aktivan učesnički način. U ovom opisu »učesnički način« je važan i on razlikuje pojam »kolektivna umetnost« od pojma umetnosti u savremenom smislu. Savremena umetnost je individu- alistička kako u proizvodnji tako i u potrošnji.  »Kolektivna umet nost« je ona koja se deli sa drugima; ona dozvoljava čoveku da se oseća jedno sa ostalima na jedan smisaoni, bogat, produktivni na čin. Ona nije individualno zanimanje u slobodnom vremenu, koje se dodaje životu, ona je integralni deo života. Ona odgovara osnov nim ljudskim potrebama, i ako te potrebe nisu zadovoljene, čovek postaje nesiguran i zabrinut, kao i kada se ne realizuje sadržajna misaona slika sveta. Da bi izrastao iz receptivne u produktivnu ori jentaciju, čovek mora da se poveže sa svetom pomoću umetnosti, a ne samo pomoću filozofije ili nauke. Ako kultura ne pruža takvo ostvarenje, prosečna osoba se neće razviti dalje od receptivne ori jentacije, ili orijentacije  ka tržištu.

Gde smo mi sada? Religiozni rituali imaju veoma malo važnosti, osim za katolike. Svetovni rituali gotovo i ne postoje. Pored tog pokušaja da se imitiraju rituali u masonskim  ložama,  bratstvima itd., postoji nekoliko patriotskih i sportskih rituala, koji se veoma ograničeno odnose na potrebe celovite ličnosti. Ovo je kultura potrošača. Mi »gutamo« filmove, kriminalne izveštaje, alkohol, razonodu. Ne postoji aktivno produktivno učestvovanje, zajedničko objedinjavajuće iskustvo, smisleno ispoljavanje značajnih odgovora na pitanja života. Šta mi  očekujemo  od naše  mlade generacije? Šta oni treba da rade kad nemaju prilike za sadržajne, zajedničke umetničke aktivnosti? šta drugo mogu da rade nego da pobegnu u pijanstvo, filmska sanjarenja, kriminal, neuroze i ludilo? Kakva je korist od toga da skoro nema nepismenosti i da postoji veoma rašireno visoko obrazovanje kao nikad ranije, kada nemamo kolek tivni izraz naše celovite ličnosti, kada nemamo zajedničke umet nosti i rituale? Nesumnjivo je da je primitivno selo, gde još uvek postoje stvarne svetkovine, zajedničko umetničko izražavanje, a nema uopšte pismenosti,  kulturno  naprednije i mentalno  zdravi je nego mi s našom kulturom čitanja novina i slušanja radio-pro- grama.

Nijedno zdravo društvo ne može se izgrađivati na mešavini čisto intelektualnog  znanja  i  gotovo  potpunog  odsustva  zajedničkog umetničkog iskustva. Drugarstvo nastavnika i studenata na univer zitetima i fudbalske utakmice, kriminalne  priče  i proslava  četvr tog jula, Dana majki, očeva i Božića, sve je to ubačeno zbog rav noteže. Kada razmišljamo kako da izgradimo zdravo društvo, mo ramo priznati da je potreba za stvaranjem kolektivne umetnosti i rituala, ali ne na verskoj osnovi, potrebna bar isto toliko koliko i pismenost i  više obrazovanje.  Pretvaranje jednog  automizovanog društva u  komunitarno  zavisi  od stvaranja novih  mogućnosti  da ljudi  zajedno  pevaju,  šetaju,  igraju  i  vole  iste  stvari,  a  ne,  da upotrebim Rismanov sažeti izraz, tkao članovi »usamljenje gomile«.

Bilo je pokušaja da  se  ponovo oživi  kolektivna  umetnost  i ri tual.  Francuska  revolucija  je  stvorila  »religiju  razuma«,  sa  da nom  praznovanja i  ritualima.  Nacionalna  osećanja  stvaraju  izve- sne rituale, ali ona nisu nikad zadobila onu važnost koju su imali izgubljeni  religiozni  rituali.  Socijalizam  je   stvorio  svoj   ritual, u proslavi praznika Prvog maja, korištenjem bratskog »druže« itd., ali  to  značenje  nikad nije  nadraslo  značenje  patriotskog  rituala. Možda  je najoriginalniji  i  najdublji  izraz kolektivne  umetnosti  i rituala predstavljao pokret nemačke omladine,  koji se  razbujao u godinama pre i posle prvog svetskog rata. Ali je ovaj pokret ostao ezoteričan i utopio se u nadošloj  poplavi nacionalizma i rasizma.

U celini, naš moderni ritual je siromašan i ne ispunjava čove- kovu potrebu za kolektivnom umetnošću i ritualom, čak ni u najneznatnijem smislu, što se tiče njegove kvalitativne i kvanti tativne važnosti u životu.

Šta treba da radimo? Možemo li stvoriti rituale? Može li se veštački stvoriti kolektivna  umetnost? Naravno da ne može! Ali kada se jednom prizna potreba za njima, tada će ih početi kultivi- sati, seme će nići i pojaviće se obdareni ljudi koji će dodati nove forme na stare, pojaviće se novi talenti, što bi prošlo nezapaženo bez ovakve orijentacije.

Kolektivna umetnost će počinjati dečjim igrama u dečjim vrti ćima, a nastavljače se u školi, zatim kasnije u životu. Imaćemo za jedničke igre, horove, muziku, muzičke sastave, ne odbacujući pot puno moderni sport, već potčinjavajući ga onim aktivnostima koje su  najmanje  probitačne  i  svrsishodne.

Ovde je, takođe, kao i u industrijskoj i političkoj organizaciji, odlučujući faktor decentralizacija; konkretne direktne grupe, ak tivno odgovorno učestvovanje. Razne forme zajedničkih umetnič- kih aktivnosti mogu se stvoriti u fabrici, u školi, u malim poli tičkim diskusionim grupama, u selu; njih bi mogla da stimulišu i pomažu, onoliko koliko je potrebno, centralna umetnička tela, ali ne i da im dosade. U isto vreme, radio i televizija pružaju savršene mogućnosti da se najbolja muzika i literatura pruže širokom audi- torijumu. Nije potrebno reći da ne bi smelo biti prepušteno ko- mercijalizmu da se brine o tim mogućnostima, već se mora raditi na olakšicama za obrazovanje, koje ne stvara profit ni za koga.

Možda će neko tvrditi da je ideja o ponovnom rađanju kolek tivne umetnosti i rituala romantična; da odgovara epohi  zanat stva, a ne epohi mašinske proizvodnje. Ako su ovi  prigovori  ta- čni, možemo uveriti sebe da ćemo ovakvim načinom života uni štiti uskoro sam život, jer ne  postoji ravnoteža i  zdravlje.

U stvari, ovi prigovori nisu ništa drukčiji nego što su bili oni koji su stavljani na »mogućnost« stvaranja železnica i mašina »te žih od vazduha«, a koje lete. Postoji jedino jedan važan momenat u ovim prigovorima. S obzirom na to da smo automatizovani, otuđeni, bez ikakvog  smisla za zajednicu,  nećemo  biti  u  stanju da  stvorimo nove  forme kolektivne umetnosti i rituale.

Ali to je baš ono što  sam  ja  sve vreme  naglašavao. Ne mogu se podvajati promene u našoj industrijskoj  i političkoj organiza ciji od promena u strukturi našeg obrazovanja i kulturnog života. Nijedan ozbiljan pokušaj menjanja i  rekonstrukcije  neće uspeti ako  nije  preduzet uporedo  u  svim  ovim  sferama.

Može li se govoriti o duhovnom preobražaju društva ako se ne spomene religija? Nesumnjivo da su učitelji velikih monoteistič kih religija naglasili humanističke ciljeve koji  su  isti  kao  i  oni koji se uključuju u »produktivnu  orijentaciju«.  Ciljevi  hrišćan- stva i judejstva su bili: dostojanstvo čoveka kao cilj za sebe, bratska ljubav, razum i primarnost duhovnih nad materijalnim vrednostima. Ovi etički ciljevi su bili povezani sa izvesnim shva- tanjima o bogu, prema kojima su se vernici raznih religija razli kovali među sobom, i koja su bila neprihvatljiva za milione dru gih. Međutim, greška neverenika je bila u tome što su napadali ideju boga; njihov pravi cilj je trebalo da bude da utiču na verni- ke da prime  svoju  religiju  ozbiljno,  a  naročito  pojam boga;  tj. da upražnjavaju bratsku ljubav, istinu i pravdu, te, prema tome, da  postanu  najradikalniji  kritičari  sadašnjeg  društva.

S druge strane, čak i sa striktno monoteističkog stanovišta, diskusija o bogu je značila da se ime boga upotrebljava konfuzno. Ali mada ne možemo da kažemo šta bog jeste, možemo da označi mo  šta nije. Nije li vreme da  se prestane da govori protiv boga i umesto toga da se ujedini u demaskiranju savremenih oblika idolopoklonstva? Danas nije u pitanju Bal i Astarta, već  oboža vanje države i vlasti u autoritarnim zemljama  i obožavanje  ma šina i uspeha u našoj sopstvenoj kulturi; to je sveobuhvatno otu đenje, koje ugrožava sve duhovne kvalitete čoveka. Da li smo re ligiozni ili nismo, da li verujemo u neophodnost nove religije ili u nastavak judejsko-hrišćanske tradicije, irelevantno  je,  ukoliko nas interesuje suština, a ne spoljašnji izgled, iskustvo, a ne reč, čovek, a ne institucija, i mi se možemo ujediniti u negaciji ido lopoklonstva, i naći možda pre u toj negaciji zajedničku veru ne go u pozitivnim stavovima o bogu. Tu ćemo, svakako, naći više sa- osećanja i bratske ljubavi.

Ovo tvrđenje je  tačno, čak i ako se veruje, kao što ja mislim, da će teistička shvatanja iščeznuti u daljem razvitku čovečanstva. U stvari, za one koji smatraju da su monoteističke religije samo stupnjevi u evoluciji  ljudskog  roda,  nije  teško  da  veruju  da  će se nova religija razviti za nekoliko sledećih stotina godina,  reli gija koja će odgovarati razvitku ljudskog roda; najvažnija osobi na takve religije biće njen univerzalni karakter, koji  će  odgova rati ujedinjavanju čovečanstva, što se događa u našoj epohi; ona će obuhvatiti humanistička učenja svih velikih religija Istoka i Zapada; njene doktrine neće protivrečiti racionalnom sadržaju današnjeg čovečanstva, i ona će naglašavati životnu praksu, a ne doktrinarno verovanje. Takva religija će stvoriti nove rituale i umetničke forme izražavanja, u duhu poštovanja života i ljudske solidarnosti. Religija se, naravno, ne može izmisliti. Ona će se ostvariti sa pojavom velikih učitelja, baš kao što su se oni javlja li i u ranijim kulturama, kada je vreme bilo zrelo. U međuvre menu, oni koji veruju u boga mogu da izraze svoju veru živeći ta ko; oni koji ne veruju — živeći po pravilima ljubavi i pravde i čekajući.56