2 KUCANJE DUHA

 

Apstraktno

 

 

 

 

 

Vratili smo se u don Huanovu kuću u ranim jutarnjim satima. Trebalo nam je prilično vremena da se spusti- mo s  planine,  uglavnom  zbog  toga  što  sam  se  plašio u tami da ne padnem sa neke litice, i don  Huan  je morao da zastajkuje da bi došao do daha koji je izgubio smejući mi se.

Bio sam mrtav umoran, ali nisam mogao da zaspim. Pre podneva počela je da pada kiša.  Zvuk  žestokog pljuska po crepovima na krovu, umesto da me uspava, uklanjao  je  svaki  trag  sanjivosti.

Ustao sam i pošao da potražim don Hauna. Našao sam ga kako se ljulja u stolici za ljuljanje. U trenutku kada sam mu se približio bio je potpuno budan. Po- želeo sam mu dobro jutro.

»Izgleda da ti nisi imao problema da zaspiš«, pri- metio sam.

»Kada si uplašen ili uzbuđen, ne treba da ležeš da spavaš«, rekao je ne gledajući me.  »Spavaj  sedeći u me- koj  stolici  kao  ja.«

Jednom je predložio da, ako želim da telu pružim okrepljujući odmor, treba da dugo spavam, ležeći na stomaku sa licem okrenutim nalevo i nogama preko podnožja kreveta. Da bih izbegao da mi bude zima, preporučio mi je da preko ramena, podalje od vrata, prebacim mek jastuk, i da nosim debele čarape, ili  da prosto ne skidam cipele.

Kada sam prvi put čuo njegov predlog, mislio sam da se šali, ali sam kasnije promenio mišljenje.  Spa- vanje u takvom položaju pomagalo mi je da se izuzet- no odmorim. Kada sam nešto rekao o iznenađujućim efektima, posavetovao me je da njegove savete poštujem do najmanjih pojedinosti i da ne razmišljam o tome da li im verujem  ili ne verujem.

Napomenuo sam don Huanu da je noć ranije mo- gao da mi kaže to o spavanju u sedećem položaju. Ob- jasnio sam mu da je uzrok moje nesanice, pored toga što sam bio izuzetno umoran, bila čudna zabrinutost u vezi sa onim što mi je rekao u pećini vračeva.

»Ostavi se toga!« uzviknuo je. »Ti si video i čuo daleko više zabrinjavajuće stvari a da nisi izgubio ni trenutka  sna.  Nešto  drugo  tebe  muči.«

Za trenutak sam pomislio kako on  smatra  da  ni- sam bio iskren u vezi sa onim čime sam stvarno zao- kupljen. Počeo sam da objašnjavam, ali on je nastavio da priča kao  da ja uopšte nisam progovarao.

»Bespogovorno si tvrdio prošle noći da  ti u  toj  pe- ćini nije  bilo  neugodno«,  rekao  je.  »Pa,  očigledno  je da jeste. Prošle noći nisam dalje nastavljao o  samoj pećini  jer  sam  čekao  da  osmotrim  tvoju  reakciju.«

Don Haun je objasnio da su tu pećinu stvorili vra- čevi davnih vremena da bi služila kao katalizator. Njen oblik je bio pažljivo napravljen da odgovara  dvojici ljudi kao dva  polja  energije.  Mišljenje  vračeva bilo  je da priroda stene i način na koji je izdubljena dopušta da ta dva tela, te dve svetlosne lopte isprepletu energi- ju.

»Odveo sam te u tu pećinu zbog određenog razlo- ga«, nastavio je, »ne zato što ja volim to mesto — ne volim ga — već stoga što je ono stvoreno kao jedan in- strument koji treba da učenika gurne duboko u poviše- nu svest. Ali na žalost, ono takođe  zamračuje  temu. Stari vračevi nisu bili naklonjeni razmišljanju. Oni su više naginjali delanju.«

»Ti uvek kažeš da je tvoj dobrotvor bio kao oni«, rekao sam.

»To  je  moje  sopstveno  preterivanje«,  odgovorio  je

»veoma nalik onom kad kažem da si ti budala. Moj dobrotvor je bio moderan nagual koji je težio za  slobo- dom, ali je više voleo da dela nego da razmišlja. Ti si moderan nagual, u istom traganju, ali ti daleko više na- ginješ  odstupanjima razuma.«

Mora da je mislio kako mu je poređenje veoma smešno; smeh mu je zvonio u praznoj sobi.

Kada sam razgovor ponovo vratio na temu pećine, pravio se da me ne čuje. Znam da se pretvarao, zbog sjaja u njegovim očima i načina na koji se smeškao.

»Prošle noći smišljeno  sam  ti  rekao  prvo  apstrakt- no jezgro«, rekao  je,  »nadajući  se  da  ćeš,  imajući  u  vi- du način na koji sam se sve  ove  godine  odnosio prema tebi, stvoriti sliku ostalih jezgara. Sa mnom si dugo vremena pa me vrlo dobro poznaješ. Tokom svakog  mi- nuta  našeg  druženja  ja  sam  pokušavao  da  svoja  dela i  misli  prilagodim  obrascima  apstraktnih  jezgara.

Priča o nagualu Elijasu je druga  stvar.  Iako  se čini da je to priča o ljudima, to je zapravo priča o nameri. Namera stvara građevine pred nama i poziva nas da uđemo u njih.  Tako  vračevi  razumeju  šta  se  dešava oko  njih.«

Don  Huan  me  je podsetio  da  sam ja  uvek  nastojao u pokušavanju da otkrijem  skriveni  poredak  u  svemu što mi je govorio. Mislio sam da me  prekoreva  zbog mojih pokušaja da sve što me je  učio  okrenem  na pro- blem  društvenih  nauka.

Počeo sam da mu govorim kako su se moji pogledi promenili pod njegovim  uticajem. Zaustavio me je i nasmešio  se.

»Ti  stvarno  ne  razmišljaš  baš  najbolje«,  rekao  je i uzdahnuo. »Ja želim da shvatiš skriveni smisao svega što sam te učio.  Moje  primedbe  odnose  se  na  ono što ti smatraš skrivenim poretkom. Za tebe, to su tajne procedure ili skrivena doslednost. Za  mene  to  znači dve stvari: i građevinu koju namera stvara u trenu trep- taja i postavlja je pred nas da uđemo u nju, i znake koje nam pruža tako da se ne izgubimo kad jednom uđemo unutra.

Kao što možeš  da vidiš, priča  naguala  Elijasa nešto je više nego prosta lista  pojedinosti  od  kojih  je  sastav- ljen događaj«, nastavio je. »Ispod svega toga je građevina namere«. A priča  je  zamišljena da ti pruži sliku o tome kakvi su  naguali  iz  prošlosti bili,  da  bi  ti  mogao da uvidiš kako su oni delali i  da  bi  uskladio  njihove misli  i  dela  sa  građevinama  namere.«

Vladala je poduža tišina. Nisam imao šta  da  ka- žem. Ali da  razgovor ne  bi  zamro,  rekao  sam  prvo  što mi je palo na pamet. Rekao  sam  da  sam  iz  priča  koje sam čuo o nagualu Elijasu stvorio veoma pozitivno miš- ljenje o njemu. Dopadao mi se nagual Elijas; ali  iz nepoznatih razloga, sve što mi je don Huan pričao o nagualu  Hulijanu  smetalo  mi  je.

Samo  pominjanje  moje  nelagodnosti  ushitilo   je don Hauana preko svake mere. Morao je  da  ustane  iz svoje stolice  da  se  ne  bi  ugušio  od  smeha.  Spustio  mi je ruku na rame  i  rekao  mi  da  mi  ili  volimo  ili  mrzi- mo  one  koji  su  odrazi  nas  samih.

Ponovo me je smešna samosvest sprečila da ga ne upitam šta je time hteo da kaže.  Don  Huan  je  nastavio da se smeje, očigledno svestan mog raspoloženja. Ko- načno  je  primetio  kako  je  nagual  Hulijan bio  kao  dete

— kod njega su ozbiljnost i umerenost uvek poticale spolja. On nije imao unutrašnju disciplinu  osim  vežbi koje  je  imao  kao  učenik  vračeva.

Imao sam iracionalnu potrebu da se branim. Rekao sam don Huanu da moja disciplina potiče iz moje nu- trine.

»Svakako«, rekao je on  pokroviteljski.  »Ne  možeš baš očekivati da budeš potpuno isti kao on.« Onda je ponovo počeo  da  se  smeje.

Nekad bi me don Huan  do  te  mere  razdražio  da sam bio spreman da vičem.  Ali  to  moje  raspoloženje nije dugo trajalo.  Brzo  bi  nestalo,  i  jedna  druga  bri- ga bi počela da se  nerazgovetno  pomalja.  Upitao  sam don Huana da li je moguće da  sam  ušao  u  povišenu svest a da  toga  i nisam bio  svestan.  I  da  nisam  možda u  njoj  ostao  već  danima?

»Na ovom stupnju ti sasvim sam ulaziš u povišenu svest«, rekao je. »Povišena svest je tajna samo za naš razum. U praksi, to je vrlo jednostavno. Kao i u svemu drugom, mi komplikujemo stvari na taj način što ogromnost koja nas okružuje pokušavamo da učinimo razumljivom.«

Primetio je da treba da razmišljam o apstraktnom jezgru koje mi je dao a ne da se beskorisno svađam  u vezi  sa  svojom  ličnošću.

Rekao sam mu da sam o tome razmišljao celo ju- tro i da sam zaključio  da je metaforična tema  te pri- če bilo ispoljenje duha. Ono što nisam mogao da razli- kujem, bilo je to apstraktno jezgro o kojem je on go- vorio. To bi moralo da bude nešto neizrečeno.

»Ponavljam«,  rekao  je  kao  kakav   školski   učitelj koji vežba svoje učenike, »ispoljenje duha je ime  tog prvog apstraktnog  jezgra  u  pričama  vračeva.  Očigledno je da je ono što  vračevi  nazivaju  apstraktnim  jezgrom tebi u ovom trenutku izmaklo. Deo koji ti je izmakao vračevi nazivaju građevina  namere,  ili  nemi  glas  duha, ili  onostrana  razvrstanost  apstraktnog.«

Rekao sam da ja shvatam da onostrano znači nešto što nije potpuno otkriveno, kao »skriveni motiv«. A on je odgovorio da  u  tom  slučaju  onostrano  znači  više; to znači znanje bez reči, izvan našeg trenutnog poimanja

— naročito izvan mog. Dopustio je da poimanje o ko- jem je govorio može biti samo izvan moje trenutne sposobnosti, ali ne izvan krajnjih mogućnosti razume- vanja.

»Ako su apstraktna jezgra izvan mog razumevanja, kakva  je  svrha  da  pričamo  o  njima?«,  upitao  sam.

»Pravilo kaže da apstraktna jezgra i  čarobnjačke priče treba da  se  pričaju  na  ovom  stupnju«,  odgovorio je. »I jednog dana   skrivena  razvrstanost  apstraktnog, koja je znanje bez reči ili građevina namere, koji su  u samim pričama,  otkriće  ti  se iz  samih priča.«

Još  ga  nisam  razumeo.

»Onostrana razvrstanost apstraktnog  nije  samo  red po kojem se  tebi  prikazuju  apstraktna  jezgra«,  objasnio je, »niti ono što imaju zajedničko, pa čak ni mreža koja ih povezuje. To je pre da se apstraktno zna neposredno, bez  uplitanja  jezika.«

Odmerio me je u tišini od glave do pete sa oči- glednim  ciljem  da  me  vidi.

»Još uvek ti to nije jasno«, izjavio je.

Napravio je nestrpljiv pokret, kao  da  gubi  strplje- nje, kao da ga je sekirala moja sporost. A to je mene zabrinulo. Don Huan nije obično pokazivao znake psi- hičkog   nezadovoljstva.

»To nema ništa sa tobom niti sa  tvojim  postupci- ma«, rekao je kada sam  ga upitao da li je ljut na mene ili sam  ga  razočarao.  »To  je  bila  jedna  misao  koja  mi je pala na pamet u trenutku kada sam te video. Postoji jedna karakteristika  u  tvom  svetlosnom  biću  za  koju bi  stari vračevi  dali  sve  samo  da je imaju.«

»Reci mi  šta je  to«,  zahtevao  sam.

»Podsetiću te na to neki drugi put«, rekao je. »A do tada, nastavimo sa tom stvari koja nas sada zaokup- lja: sa apstraktnim. Sa elementom bez kojeg ne bi bi- lo staze ratnika, niti ijednog ratnika u potrazi za zna- njem.«

Rekao je da  teškoće  kroz  koje  prolazim  njemu  ni- su ništa. On sam je prošao kroz mučne patnje sve da bi razumeo onostranu razvrstanost apstraktnog. I  da  nije bilo pomoći naguala Elijasa završio bi kao njegov do- brotvor,  sve  bi  bilo  akcija  a vrlo  malo  razumevanja.

»Kako je izgledao nagual Elijas?«,  upitao  sam  da bih  promenio  temu.

»Uopšte nije bio kao njegov učenik«, rekao je don Huan. »Bio je Indijanac. Veoma tamnoput i krupan. Imao je grube crte, velika usta, jak nos, sitne crne oči, gustu kosu bez ijedne sede. Bio je niži od naguala Huli- jana i imao je velike šake i stopala. Bio je vrlo miran i vrlo mudar ali nije zasenjivao. U poređenju sa mojim dobrotvorom bio je glup. Uvek je i sam bio zamišljen i zapitan. Nagual Hulijan se obično šalio da njegov uči- telj saopštava mudrost na tone. Iza njegovih leđa često ga je zvao nagual Tonac.

»Nikad nisam video razlog  za  njegove  šale«,  nasta- vio je don Huan. »Meni je nagual Elijas bio kao svež povetarac. Sve mi je pažljivo  objašnjavao.  Vrlo  slično kao što ja tebi objašnjavam  stvari,  ali  imalo je tu  mož- da još nešto. Ne bih to nazvao sažaljenjem, već pre sa- življavanjem. Ratnici nisu sposobni  da  osete  sažaljenje, jer oni više ne osećaju žaljenje prema sebi.  Bez  pokre- tačke sile samosažaljenja, sažaljenje je besmisleno.«

»Da li to hoćeš da kažeš, don Huane, da je ratnik samo za sebe?«

»Na izvestan način, jeste. Za ratnika sve započinje i završava se sa njim samim. Pa ipak, njegova veza sa apstraktnim, uzrok je što on prevazilazi osećanje samo- važnosti. Tada biće postaje apstraktno i bezlično.

Nagual Elijas je osećao da su naši životi i naše lič- nosti sasvim slični«, nastavio je don Huan. »Iz tog raz- loga je osećao obavezu da mi pomogne. Ja ne osećam takvu sličnost sa tobom, tako mislim da se prema tebi odnosim dosta slično kao što se nagual Hulijan odno- sio prema meni.«

Don Huan je rekao da  ga  je  nagual  Elijas  štitio pod svojim krilom od prvog dana kada je stigao u ku- ću svog dobrotvora da započne naukovanje, i da je po- čeo da mu objašnjava šta se događa u njegovoj obuci, ne vodeći računa o tome da li je don Huan sposoban da to razume. Njegova potreba  da pomogne don Hua- nu bila je tako velika da ga je praktično držao kao za- robljenika. Na taj način ga je štitio od snažnih udara naguala Hulijana.

»U početku, ostajao sam u kući naguala Elijasa sve vreme«, nastavio je don Huan. »I voleo sam to. U ku- ći mog dobrotvora bio sam uvek obazriv, uvek na op- rezu, plašeći se onog što će sledeće da mi učini. Ali u kući naguala Elijasa osećao sam se  sigurno  i  pri- jatno.«

»Moj dobrotvor me je nemilosrdno pritiskao. A ja nisam mogao da shvatim zašto me toliko snažno pri- tiska. Mislio sam da je taj čovek načisto lud.«

Don Huan je rekao da je nagual Elijas bio Indija- nac iz države Oaksaka, koga je podučavao drugi nagual po imenu Rozendo, koji je poticao iz tog istog područ- ja. Don Huan je naguala Elijasa opisao kao veoma kon- zervativnog čoveka koji je negovao svoju privatnost. A ipak, on je bio poznat iscelitelj i vrač, ne samo  u Oaksaki već u celom južnom Meksiku. Pored toga, up- rkos toj njegovoj zaokupljenosti i tome što je bio poz- nat, živeo je u potpunoj izolaciji na sasvim  drugom kraju zemlje, u severnom Meksiku.

Don Huan je prestao da priča. Podignutih obrva, gledao me je upitno. Ali  sve  što  sam  ja  želeo  bilo  je da on nastavi da priča svoju priču.

»Svaki put  kada  mislim  da  ćeš  da  postaviš  pitanje, ti ne pitaš«,  rekao je. »Siguran sam da  si me čuo kada sam rekao da je nagual Elijas bio poznat vrač koji je svakodnevno imao posla sa  ljudima  u  južnom  Meksi- ku, a da je istovremeno bio pustinjak u severnom Mek- siku.  Zar  to  ne  budi  tvoju  ljubopitljivost?«

Osećao sam se beskrajno glup. Rekao sam mu da mi je ta misao pala na um, dok mi je iznosio te činje- nice, da je taj čovek morao imati strašnih teškoća pri putovanju na  posao.

Don Huan se smejao, i pošto sam postao svestan pitanja, upitao sam ga kako je bilo mogućno da nagual Elijas bude istovremeno na dva mesta.

»Sanjanje je čarobnjakov mlažnjak«, rekao je.  »Na- gual Elijas je bio sanjač kao što je moj dobrotvor bio tragač. Mogao je da stvori i projektuje ono što vračevi znaju kao sanjajuće telo ili kao Drugi, i da istovremeno bude na dva udaljena mesta. Svojim sanjajućim telom mogao je da nastavi svoj posao  kao  vrač,  a da sa  svo- jim  prirodnim  bićem  bude  usamljenik.«

Primetio sam da me zaprepašćuje to što tako lako prihvatam mogućnost da  je  nagual  Elijas  bio  sposoban da stvori svoju čvrstu sliku u tri dimenzije, ali  da ipak, čak i kad bi mi život od toga zavisio, ne mogu da shva- tim  objašnjenje  apstraktnih  jezgara.

Don Huan je rekao da ideju o dvostrukom životu na- guala Elijasa mogu da prihvatim zato što duh stvara ko- načne potvrde kapaciteta moje svesti.  Na  to  sam  pras- nuo i zasuo ga protestima o nerazgovetnosti njegove tvrdnje.

»Nije nerazgovetna«, rekao je. »To što tvrdim je činjenica. Možeš da kažeš da je nepojmljiva  činjenica ovog  trenutka,  ali  trenutak  će  se  promeniti.«

Pre nego što sam mogao da odgovorim, ponovo je počeo da govori o nagualu Elijasu. Rekao je da je na- gual Elijas bio veoma radoznao i da je vrlo dobro umeo da radi rukotvorine. Na svojim putovanjima kao sanjač video je mnoge stvari, koje je podražavao u drvetu i kovanom  gvožđu.  Don  Huan me  je uveravao da su  neki od tih predmeta  bili očaravajuće, izuzetne lepote.

»Kakve  su  stvari  bili  originali?«  upitao  sam.

»Nema načina da  se  to zna«,  rekao je  don Huan.

»Moraš shvatiti da je, pošto je  bio Indijanac, nagual Elijas odlazio na svoja putovanja sanjača kao što divlje životinje idu u potragu za hranom. Životinja  se nikad ne pokazuje u vidokrugu ukoliko u blizini postoje zna- ci aktivnosti. Ona dolazi samo kad uokolo nema niko- ga. Nagual Elijas  je  kao  usamljeni  sanjač  posećivao, da tako kažemo, đubrište večnosti, kada  nikoga  nije bilo u blizini — i kopirao je šta je tamo video, ali ni- kad nije znao za šta su se te stvari koristile, niti otkud potiču.«

Opet nisam imao teškoća da shvatim to što govo- ri. Ta ideja mi nije izgledala nategnuta ni u kom po- gledu. Hteo sam to da prokomentarišem kada me je prekinuo  pokretom  obrva.  Onda  je  nastavio  izlaganje o nagualu Elijasu.

»Kada sam ga posećivao osećao sam ogromnu pretnju«, rekao je, »i istovremeno  i  čudnovatu  krivi- cu. Nasmrt sam se tamo dosađivao. Ne zato što je na- gual Elijas bio dosadan, već  zato  što  nagual  Hulijan nije imao premca i zato što bi svakog pokvario za ceo život.«

»Ali ja sam mislio da si u kući naguala Elijasa ose- ćao  poverenje i  da  si  se  osećao  lagodno«,  rekao  sam.

»I jesam, i to je bio izvor moje krivice i mog umiš- ljenog problema. Kao i ti, i ja sam voleo da sebe mučim. U samom početku sam mislio da sam pronašao mir u društvu naguala Elijasa, ali sam kasnije, kada sam bo- lje  shvatio  naguala  Hulijana,  pošao  njegovim  putem.«

Rekao mi je  da  je kuća naguala Elijasa  imala  spre- da jedan  pokriveni  otvoreni  deo,  gde  je  on imao  gomi- lu alatki za kovanje i  drvodeljstvo.  Krov  koji  je  pokri- vao kuću bio je od ćerpiča, a kuća se sastojala iz prostrane sobe sa zemljanim podom gde je on živeo sa pet žena vidovnjaka, koje su u stvari bile njegove žene. Tu su još  bila  četiri  muškarca,  vrača   vidovnjaka   iz   njego- vog društva i oni su  živeli  u  malim  kućicama  koje  su bile oko nagualove kuće. Svi su oni bili Indijanci  iz raznih krajeva Meksika koji su  se  svi  doselili  u  ovaj deo  zemlje,  u  severni  Meksiko.

»Nagual Elijas je jako mnogo poštovao seksualnu energiju«, rekao je don Huan. »Verovao je da nam je ona data tako da je možemo koristiti u sanjanju. Ve- rovao je da je sanjanje izašlo iz upotrebe zato što ono može da poremeti nepouzdanu mentalnu ravnotežu sumnjičavih  ljudi.

Naučio sam te sanjanju na  isti  način  na  koji  je  i on mene naučio« nastavio je. »On me je naučio da se, dok mi sanjamo, naša skupna tačka pomera vrlo nežno i prirodno. Mentalna ravnoteža nije ništa drugo do učvršćivanje skupne tačke na jednom mestu  na  koje smo navikli. Ako snovi navedu tu skupnu tačku da se pokrene, a sanjanje se upotrebljava da bi to prirodno kretanje držalo pod kontrolom, i seksualna energija je potrebna za sanjanje, rezultat je ponekad katastrofalan kada se seksualna energija proćerdava  na seks umesto na sanjanje. Sanjači pomeraju svoje skupne tačke ne- stalno_i_gube_um.«

»Šta  to  pokušavaš  da  mi  kažeš  don  Huane?«,  upi- tao  sam  pošto  sam  osećao  da  predmet  sanjarija  nije pripadao  prirodnom  sledu  razgovora.

»Ti si sanjač«, rekao je.  »Ako nisi obazriv sa svo- jom  seksualnom energijom, mogao bi isto tako  da se navikneš  na  ideju  da  nestalno  pomeraš  svoju  skupnu tačku. Samo trenutak ranije bio si zbunjen sopstvenom reakcijom. Pa, tvoja skupna tačka kreće  se gotovo ne- stalno, jer tvoja seksualna energija nije uravnotežena.«

Napravio sam glupu primedbu koja nije bila na mestu u vezi sa seksualnim životom odraslih  muška- raca.

»Naša seksualna energija je ono što upravlja sa- njanjem«, objasnio  je.  »Nagual  Elijas  me  je  naučio,  a ja sam naučio tebe — da ili vodiš ljubav sa svojom seksualnom energijom ili sa njom sanjaš. Ne postoji drugi način. Razlog što sam to uopšte pominjao jeste taj što ti imaš velike teškoće da zaokreneš svoju sku- pnu tačku kako bi ščepala naš poslednji predmet: ap- straktno.

Isto to se i meni dogodilo«, nastavio je don Huan.

»Samo kada moja seksualna energija nije bila upletena u svet, sve je bilo na mestu. To je pravilo za sanjače. Kod tragača je suprotno. Moj dobrotvor je bio, moglo bi se reći, seksualni sladostrasnik  i  kao  prosečan  čo- vek i kao nagual.«

Izgledalo je da je don Huan bio na samoj ivici da otkrije dela svoga dobrotvora, ali se očigledno predo- mislio. Zavrteo je glavom i rekao da sam ja na izvestan način previše krut za takva otkrića.  Ja  nisam navalji- vao.

Rekao je da je nagual Elijas imao trezvenost kakvu postižu jedino sanjači posle nezamislivih bitaka  sa  so- bom samima. Koristio se svojom trezvenošću  da  se zagnjuri  u  zadatak  odgovaranja  na  pitanja  don  Huana.

»Naugal Elijas je objasnio da je moja teškoća da shvatim duh bila ista kao i njegova«, nastavio je don Huan. »On je mislio da tu postoje dva različita pitanja. Jedno je potreba da se posredno shvati šta je duh i, drugo, da se shvati šta je duh neposredno.

»Ti imaš poteškoća sa ovim prvim. Kada jednom shvatiš šta je duh, drugo pitanje će se automatski raz- rešiti, i obrnuto. Ako ti duh govori, koristeći se nemim rečima, svakako ćeš smesta znati šta je duh.«

Rekao je da je nagual Elijas verovao  da  je  teškoća bila u tome što mi odbijamo da prihvatimo  da  znanje može  postojati  i  bez  reči  koje  ga  objašnjavaju.

»Ali ja nemam teškoća da to prihvatim«,  rekao sam.

»Prihvatanje tog uslova nije tako lako, kao  samo reći da se prihvata«, rekao je don Huan. »Nagual Elijas mi je često govorio da se sav ljudski rod preselio iz apstraktnog, iako smo nekada bili bliski s njim. Mora da je ono bilo snaga koja nas je podržavala. A onda

 

se nešto dogodilo i odvuklo nas od apstraktnog. Sada ne možemo da mu se vratimo. Govorio je da su učeni- ku potrebne godine da se osposobi da se vrati apstrak- tnom, to jest, da zna da jezik i znanje mogu da posto- je nezavisno jedno od drugog.«

Don Huan je ponovio da je vrhunac naših teškoća u vraćanju apstraktnom bilo naše odbijanje da prihva- timo da možemo da znamo bez reči i čak i bez misli.

Hteo sam da se svađam kako on  govori  besmislice kada me je obuzelo snažno osećanje da mi  nešto  nedo- staje i da je njegov stav za mene izuzetno važan. On je zaista pokušavao da mi kaže nešto, nešto što nisam mogao da dokučim, niti je moglo u potpunosti da se saopšti.

»Znanje  i  jezik  su  razdvojeni«,  ponovio  je  nežno.

I ja sam baš hteo  da  kažem:  »Znam  to«,  kao  da sam  to  zaista  znao,  kada  sam  u  tome  sebe  ulovio.

»Rekao sam ti da nema načina da se govori o du- hu«, nastavio je, »zato što se duh može jedino iskusi- ti. Vračevi taj uslov pokušavaju da objasne kada kažu da duh nije ništa što bi se moglo videti ni osetiti. Ali on je tu i stalno se nazire nad nama. Ponekad dolazi nekima od nas. Najveći deo vremena izgleda nezainte- resovano.«

Ćutao sam. A on je nastavio da objašnjava. Rekao je da je duh po mnogo čemu bio neka vrsta divlje živo- tinje. Drži se na udaljenosti od nas sve do trenutka ka- da ga nešto ne izmami. Tada se ispoljava.

Ukazao sam na činjenicu da ukoliko duh nije enti- tet, a ni prisustvo, i ako nema suštinu,  kako  ga  iko može izmamiti?

»Tvoj problem«, rekao je on, »jeste što ti razmiš- ljaš jedino o svojoj sopstvenoj ideji apstraktnog. Na primer, unutrašnja suština čoveka, ili  osnovni princip, za tebe su apstrakcije. Ili  možda  nešto  još  nejasnije, kao što je karakter, voljnost, hrabrost,  ponos,  čast. Duh se, naravno, može objašnjavati u svim tim termi- nima. I to je ono što toliko zbunjuje — da je on  sve to i da nije ni jedno od toga.« Dodao je da su, ono šta  ja smatram apstrakcija- ma, bile ili suprotnosti svih praktičnosti na koje sam mogao pomisliti ili stvari za koje sam odlučio da ne- maju  stvarnog  postojanja.

»Zato je za vrača apstraktno nešto što nema para- lelu u ljudskom  stanju«, rekao je.

»Ali to je isto«, viknuo sam. »Zar ne vidiš da obo- jica pričamo o istoj stvari?«

»Ne govorimo«, tvrdio je. »Za vrača, duh je ap- straktno zato što on to zna bez reči i čak i bez misli. On je apstraktno zato što vrač ne može da pojmi šta je duh. Pa  ipak,  bez  i  najmanje  mogućnosti  ili  želje da ga shvati, vrač rukovodi duhom. On ga prepoznaje, pozdravlja, mami, postaje blizak s njim, i izražava ga svojim delima.«

Vrteo sam glavom u očajanju. Nisam mogao da vi- dim razliku.

»Koren tvog pogrešnog razumevanja je taj što sam ja upotrebljavao reč 'apstraktno' da bih opisao duh«, rekao je. »Za tebe, apstrakcije su reči koje opisuju sta- nja intuicije. Primer za to je reč ,duh' koja ne opisuje razum niti pragmatičko iskustvo, i koja, naravno, za te- be nema drugačiju korist sem da ti golica maštu.«

Bio sam besan na don Huana. Rekao sam mu da je tvrdoglav, a on  mi  se  smejao.  Napomenuo  je  da bih ja ukoliko bih razmišljao o uslovu da znanje ne mora da zavisi od jezika ne upinjući se da ga shvatim, možda ugledao svetlost.

»Razmotri ovo«, rekao je. »Činjenica što  si mene sreo nije to što je tebi važno. Tog dana kada sam te sreo ti si upoznao apstraktno. Ali pošto o tome nisi mogao da govoriš, nisi to ni primetio. Vračevi se sre- ću s apstraktnim a da ne razmišljaju o njemu niti da ga vide ili dodiruju ili da osećaju njegovo prisustvo.«

Ostao sam miran  jer  nisam  uživao  da  se  svađam sa njim. Ponekad sam smatrao da je on sasvim namerno nejasan. Ali izgledalo je da se don Huan beskrajno za- bavlja.

 

Poslednje zavođenje naguala Hulijana

 

U dvorištu don Huanove kuće bilo je hladno i tiho kao u hodniku manastira. Tu je bilo nekoliko voćaka koje su posađene izuzetno gusto, i to je izgleda regulisalo temperaturu i upijalo svu galamu. Kada sam  prvi put došao u njegovu kuću, pravio sam kritičke primedbe o nelogičnosti načina na  koji  je  drveće  bilo  posađeno. Ja bih mu dao više prostora. On je odgovorio da  to drveće njemu ne pripada, da je ono slobodno i nezavis- no ratničko drveće i  da  se  pridružilo  njegovom  druš- tvu ratnika i da moje primedbe — koje su se odnosi- le na obično drveće — nisu bile važne.

Njegov  odgovor  mi  je  zvučao  metaforično.  Tada nisam znao da sve što kaže don Huan misli doslovno. Don  Huan  i  ja sedeli  smo  u  pletenim  foteljama i gledali  drveće voćaka.  Svako  drvo je  imalo  plod.  Pri- metio sam da je to bilo ne samo lepo na izgled već ta- kođe i vrlo interesantno, jer nije bila sezona tog voća.

»0 tome postoji  jedna  zanimljiva  priča«,  priznao je. »Kao što znaš, ta drveta su ratnici mog društva. Rađaju sada, pošto su svi članovi mog društva pričali i iznosili svoja osećanja u vezi sa poslednjim putovanjem, tu pred njima. I to drveće sada zna da će nam se, ka- da se ukrcamo na naše poslednje putovanje, i ono pridružiti.«

Gledao sam ga, zaprepašćen.

»Ne mogu da ga ostavim«, objasnio je. »Ona su takođe ratnici. I ona su dosta toga doprinela društvu naguala. I ona znaju šta prema njima osećam. Skupna tačka drveća smeštena je veoma nisko na njihovoj og- romnoj svetlosnoj školjki, i to im omogućava da znaju naša osećanja, na primer ta  osećanja  koja  sad  imamo dok  razmatramo  moje poslednje putovanje.«

Ostao sam miran, jer nisam želeo da se zadržavam na toj temi. Don Huan je govorio  i  razgonio  takvo moje raspoloženje.

»Drugo apstraktno jezgro priča vračeva zove se Kucanje duha«, rekao je. »Prvo jezgro, Ispoljenje duha jeste građevina koju namera gradi i postavlja  pred vrača, i zatim ga poziva  da uđe.  To je  građevina name- re koju vrač vidi. Kucanje duha  je  ista  ta  građevina kako je vidi početnik  koji  je  pozvan  —  ili  bolje,  nate- ran — da uđe.

To drugo apstraktno jezgro  samo  za  sebe  je  priča. Ta  priča  kaže  da  je,  pošto  se  duh  ispoljio  tom  čoveku o kojem smo pričali i  nije  dobio  odgovor,  postavio zamku tom čoveku.  To  je  bilo  poslednje  izvrdavanje, ne zato što je taj čovek bio naročit, već zato što je nepojmljivi lanac događaja duha osposobio čoveka da bude prijemčiv baš u trenutku kada je duh zakucao na vrata.

Ne mora ni da se kaže da sve što je duh otkrio čoveku njemu nije ništa značilo. U stvari, to je bilo u suprotnosti sa svim što je čovek znao, protiv svega što je bio. Čovek je, naravno, odmah tu odbio da ima bilo šta sa duhom, pod tako  nesigurnim okolnostima. Nije hteo da  se  preda  zbog  takve  besmislene  gluposti.  On je znao bolje. Rezultat svega toga bio je potpuno ne- rešen.

Mogu da kažem da je ovo jedna idiotska priča«, nastavio je. »Mogu ti reći da je  ovo  što  ti  dajem  umi- renje za one koji se ne osećaju prijatno u tišini apstrak- tnog.«

Zurio je u mene jedan tren a onda se nasmešio.

»Ti voliš reči«, rekao je optužujući. »I sama ideja nemog znanja te plaši. Ali priče, bez obzira  kako  one glupe  bile,  ushićuju  te i  osećaš  se  siguran.«

Osmeh mu je bio toliko đavolast da nisam mogao a da se ne nasmejem.

Tada me je podsetio da sam već čuo njegov deta- ljan izveštaj o tome kako mu je prvi put duh zakucao na vrata. Za trenutak nisam mogao da se setim o čemu govori.

»Nije samo moj dobrotvor naleteo na mene kada sam umirao ustreljen«, objasnio je.  »Duh me je  tako- đe našao i pokucao na moja vrata tog dana. Moj dobro- tvor je shvatio da je tu da bi bio provodnik duha. Bez uplitanja duha, to što sam sreo svog dobrotvora ne bi ništa značilo.«

Rekao je da nagual može da bude provodnik tek kada duh ispolji želju da bude upotrebljen  —  ili  go- tovo neprimetno ili direktnom komandom. Zbog  toga nagualu nije moguće  da  bira  svoje  učenike  u  skladu sa sopstvenim željama, ili sa svojim računima. Ali kada se jednom preko znamenja razotkrije voljnost duha, nagual ne štedi truda da ga zadovolji.

»Nakon  čitavog  života  vežbe«,  nastavio  je,  »vračevi, a posebno naguali, znaju  da  li  ih  duh poziva u velelep- nu građevinu pred njima. Oni su naučili da disciplinuju svoje spojne beočuge s namerom. Tako  su uvek upozo- reni,  uvek znaju  šta  im  duh  sprema.

Don Huan je rekao da je napredak duž staze vrača u principu drastičan proces čija je svrha da taj spojni beočug dovede u red. Spojni beočug s namerom običnog čoveka praktično je mrtav, i vračevi započinju s beoču- gom koji je beskoristan, zato što ne odgovara dobro- voljno.

Naglasio je da za  oživljavanje  tog  beočuga  vračevi- ma treba  rigorozna  žestoka  svrha  —  naročito  stanje uma koje  se  zove  nepokolebljiva  namera.  Shvatanje  da je nagual jedina osoba koja je sposobna da stvori ne- pokolebljivu nameru najteži  je  deo  vračevog  nauko- vanja.

Primetio sam da tu ne vidim nikakvu teškoću.

»Učenik je neko ko se bori da očisti i vrati u život spojni beočug s duhom«, objasnio je. »Kada se jednom beočug povrati, on više nije učenik, ali do tog  vre- mena, da bi mogao da nastavi, njemu je potrebna že- stoka svrha, koju, naravno, nema. Zato on dopušta nagualu da tu  svrhu  stvori  i  da uradi  ono  što  mora da bi se odrekao svoje individualnosti. To  je  najteži deo.«

Podsetio me je na nešto što je često govorio: da do- brovoljci nisu dobrodošli u svet vračeva,  zato  što  oni već imaju sopstvenu svrhu, što im naročito otežava da se odreknu sopstvene individualnosti. Ukoliko svet vra- čeva traži ideje i dela koja su suprotna svrsi dobrovolj- ca,  dobrovoljci  jednostavno  odbijaju  da  se  promene.

»Oživljavanje   učenikovog   beočuga   je   najizazovniji i najprivlačniji posao za naguala«, nastavio je don Huan »i takođe jedna od njegovih najvećih glavobolja. Naravno,  zavisno  od  učenikove  ličnosti   planovi   duha su  ili  krajnje  jednostavni   ili   su  najkomplikovaniji  lavirinti.«                                                                         .

Don Huan me je uveravao da, — iako možda imam dokaze za suprotno, moje naukovanje njemu nije bilo toliko tegobno kao što je njegovo  moralo  biti  njego- vom dobrotvoru. Priznao je da sam ipak imao nešto samodiscipline koja  je  dobrodošla,   dok  on  nije  imao ni  malo.  A  njegov  nagual  je  zauzvrat  imao  još  manje.

»Te razlike su primetne u ispoljenjima duha«, na- stavio je. »U nekim  slučajevima,  ona  su  jedva  primet- na; u mom slučaju bila su komande.  Mene  su  ustrelili. Krv je isticala iz rane na  mojim  leđima.  Moj  dobrotvor je morao da dela brzo i sigurno, baš kao i njegov  sop- stveni dobrotvor. Vračevi  znaju,  da  što  je  komanda  te- ža,  to  i učenik  ispada  teži.«

Don Huan je objasnio da je najveća prednost nje- govog druženja sa dva naguala bilo to što je  mogao  da čuje iste priče sa dve različite  tačke  gledišta.  Na  pri- mer, priča o nagualu Elijašu i ispoljenjima duha, iz perspektive učenika, bila je priča o  teškom  kucanju  du- ha  na  vrata  njegovog  dobrotvora.

»Sve što je  bilo u  vezi  sa  mojim  dobrotvorom bilo je vrlo teško«, rekao  je i  počeo da  se  smeje.  »Kada  je on imao  dvadeset  i  četiri  godine,  duh  ne  samo  da  mu je kucao na vrata, gotovo ih je razvalio.«

Rekao je da je priča počela mnogo godina ranije, kada je njegov dobrotvor bio privlačan mladić iz dobre porodice iz Meksiko Sitija. Bio je imućan, školovan, šarmantan, i imao je harizmatičnu ličnost. Žene su se u njega zaljubljivale na prvi pogled. Ali već je bio sa- mozadovoljan i nedisciplinovan, lenj za bilo šta što mu nije pružalo trenutno zadovoljstvo.

Don Huan je rekao da je sa takvom ličnošću i tak- vom vrstom vaspitanja  —  bio  je  jedini  sin  dobrostoje- će udovice koja je, zajedno sa četiri sestre koje su ga obožavale, obigravala oko  njega  —  mogao  da  se  pona- ša samo na jedan način. Upuštao  se  u  svaku  nepodob- nost koja mu je pala na pamet. Čak i među svojim prijateljima koji su isto tako bili samozadovoljni, bio je poznat kao moralni delikvent, koji je živeo da bi ra- dio sve što je svet smatrao za moralno pogrešno.

Tokom  dužeg  vremena,  njegovi  ispadi  su  ga  fizič- ki oslabili i  smrtno se razboleo  od tuberkuloze — užas- ne  bolesti  tog  vremena.  Ali  njegova  bolest,  umesto  da ga  obuzda,  stvorila  je  fizičko  stanje  u  kojem  se  ose- ćao  senzualniji  nego  ikad.  Pošto  nije  imao  ni  trunke samokontrole,  previše  se  odao  razvratu,  i  zdravlje  mu se  sve  više  pogoršavalo,  sve  dok  više  nije  bilo  nade.

Izreka da je preko hleba tražio pogaču, svakako je bila tačna u slučaju don  Huanovog dobrotvora.  Kako mu je zdravlje propadalo, njegova majka, koja mu  je tada bila jedina podrška i jedini izvor prihoda, umrla je. Ostavila mu je poveliko nasleđe, koje je moglo da ga izdržava sasvim dobro celog života, ali kakav je ne- disciplinovan bio, za nekoliko meseci potrošio je i po- slednji cent. Pošto nije imao zanimanja, niti  trgovine kojoj bi se posvetio, morao je da se sopstvenim snaga- ma  izdržava.

Bez novca,  više nije  imao prijatelja;  čak  su  mu i žene koje su ga nekad volele okrenule leđa. Po prvi put u životu našao se suočen sa surovom realnošću. S ob- zirom na njegovo zdravlje, to je trebalo da bude kraj. Ali on je bio savitljiv. Odlučio je da zarađuje za život. Ipak, njegove seksualne navike nisu se mogle pro- meniti i one su ga naterale da posao potraži na jedinom mestu gde se osećao ugodno: u pozorištu. Njegove kvali- fikacije su bile takve  da je bio  rođeni  glumac i  da je veći  deo  svog zrelog života  proveo u  društvu glumica. Pridružio se jednoj  pozorišnoj  trupi iz provincije,  da- leko od svog porodičnog kruga prijatelja i poznanika, i postao  veoma  istaknut  glumac,  tražen  junak  religioz-

nih i čednih drama.

Don Huan je primetio da je čudna ironija obeleža- vala život njegovog dobrotvora. Bio je tu, savršen izo- pačenik, umirući od posledica raspusnosti, i igrajući uloge  svetaca i mistika.  Čak je igrao  Isusa u komadu

»Hristovo   stradanje«   tokom  Velike  nedelje.

Zdravlje ga je poslužilo tokom jednog putovanja trupe kroz severne države. Onda su se u gradu Durango  dogodile  dve  stvari:  život  mu  se  približio  kraju  i duh  mu  je pokucao  na vrata.

I njegova smrt i  kucanje  duha  došli  su  u  isto  vre- me —  usred  dana  u  žbunju.  Smrt  ga  je  sustigla  kada je  zavodio  jednu  mladu  ženu.  Već  je  bio  izuzetno  slab, i tog dana se bio izuzetno premorio. Ta mlada žena, ko- ja je bila živa i snažna i ludo zanesena,  obećavši  mu ljubav navela ga je  da  hoda  do  udaljenog  mesta  bogu iza leđa. I tu ga je tukla satima. Kada mu se konačno podala, on je bio potpuno istrošen, i kašljao je  tako gadno  da  skoro nije  mogao  ni  da diše.

Tokom njegovog poslednjeg  strastvenog  izliva  ose- tio je bol u ramenu koji  ga je žario.  Osećao  je  kao  da mu se grudi cepaju i kašalj ga je naterao  da nekontro- lisano bljuje. Ali njegova strast da traži zadovoljstvo naterala ga je da  nastavi  sve  dok  smrt  nije  došla u  vi- du krvarenja. Tada je duh pristupio, što je  omogućio jedan Indijanac  koji  mu  je  pritekao  u  pomoć.  Ranije je primetio tog Indijanca kako ih prati, ali ga nije paž- ljivije  osmotrio,  pošto  je  bio  zanesen  zavođenjem.

Video je, kao u snu,  tu  devojku.  Nije  se  uplašila niti je bila uzbuđena. Tiho i sigurno obukla  je  svoje odelo  i  krenula  odatle,  brzo  kao  zec  koga  jure  psi.

Takođe je video Indijanca kako trči prema njemu pokušavajući da ga postavi  u  sedeći  položaj.  Čuo  je gde  govori  budalaštine.  Čuo  je  kako  ga  zavetuje  duhu i mrmlja nerazumljive reči na tuđem jeziku. Zatim je Indijanac delao veoma brzo. Stojeći  mu iza  leđa,  zadao mu  je  žustar  udarac  u  leđa.

Vrlo razložno, čovek na samrti zaključio je da taj Indijanac ili pokušava da pomeri ugrušak krvi ili da ga ubije.

Dok ga je Indijanac stalno  iznova  udarao  po  leđi- ma, čovek koji je umirao zaključio je da je taj  In- dijanac ili ljubavnik one žene ili njen muž  i  da  ga ubija. Ali kada je video jako sjajne oči tog Indijanca, promenio je mišljenje. Znao  je  da  je  Indijanac  napro- sto bio lud i da nije imao  veze  sa  tom ženom.  Posled- njim ostatkom svesti, usredsredio je pažnju na čovekovo mrmljanje. On je govorio da se ljudska moć ne može izračunati, da smrt postoji samo zato što je mi nameravamo sve od samog rođenja, da se namera smrti mo- že preduprediti navođenjem skupne tačke da promeni položaj.

Tada je video da je taj  Indijanac  potpuno  lud.  Po- ložaj mu je  bio  tako teatralan — umirao je na rukama ludog Indijanca koji je mrmljao i frfljao — da se za- vetovao  da  će  ostati  loš  glumac  sve  do  gorkog  kraja, i obećao je sebi da neće umreti od krvarenja niti od udaraca, već da će umreti  od  smeha.  I  smejao  se  sve dok  nije  umro.

Don Huan je  primetio  da  njegov  dobrotvor  pri- rodno nije bio u mogućnosti da Indijanca shvati oz- biljno. Niko takvu osobu ne može uzeti za ozbiljno, na- ročito ne mogući učenik, koji i ne treba da bude dobro- voljac  za  zadatak  čarobnjaštva.

Don Huan je zatim rekao da mi je dao različite verzi- je onoga od čega se sastoje priče vračeva. Rekao je da neće biti drsko da obelodani da se, sa tačke gledišta du- ha, zadatak sastoji od toga da spojni  beočug  njime i čistimo. Ta građevina kojom namera paradira pred na- ma, jeste, dakle, čistionica, u kojoj ne nalazimo  baš mnogo postupaka da očistimo  naš  spojni  beočug  kao što je nemo znanje koje omogućava da počne proces čiš- ćenja. Bez tog nemog znanja ne može da se odvija ni jedan postupak, i sve što bismo imali bilo bi neko ne- jasno osećanje da nam je nešto potrebno.

Objasnio je da su ti događaji, pušteni sa uzice kao rezultat nemog znanja, bili tako jednostavni a ipak to- liko apstraktni da su vračevi davno odlučili da o tim događajima govore samo u simboličnim terminima. Is- poljenja  i  kucanje  duha  su  primeri  za  to.

Don Huan je rekao  da  je,  na  primer,  opis  onoga što se dešava za vreme inicijalnog susreta između  na- guala i mogućeg učenika sa tačke gledišta  vračeva  pot- puno neshvatljivo. Bilo bi besmisleno objašnjavati da nagual uz  pomoć  svog  životnog iskustva  usmerava  neš- to što ne možemo da zamislimo, svoju drugu pažnju — povišenu   svest   zadobijenu   kroz   vežbanje   čarobnjaštva

— na njegovu nevidljivu vezu sa nečim neobjašnjivim apstraktnim. On to radi zato da uveća i  očisti  nečiju drugu nevidljivu vezu s neobjašnjivim apstraktnim.

Rekao je da je svako od nas razdvojen od nemog znanja prirodnim preprekama, naročitim za svakog po- jedinca;  i  da  je  najnesavladivija  od  mojih   prepreka moja težnja da prerušim svoje zadovoljstvo u  nezavis- nost.

Čikao sam ga da mi da konkretan primer. Podsetio sam ga da me je jednom upozorio da je najomiljenija smicalica u diskusiji  davanje  uopštenih  kritika  koje  se ne  mogu  potkrepiti  konkretnim  primerima.

Don Huan me je pogledao, a zatim se zadovoljno nasmešio.

»U  prošlosti,  davao  sam  ti  biljke  moći«,  rekao  je.

»U početku, išao si u krajnosti da bi sebe uverio da su to što si iskusio halucinacije. Zatim su to bile naročite halucinacije. Sećam se da sam se podsmevao tvom na- valjivanju da ih nazoveš didaktička halucinatorna is- kustva.«

Rekao je da me je moja potreba da dokažem svoju umišljenu nezavisnost naterala u takav  položaj  da  ni- sam mogao da prihvatim ono što mi je govorio da se dešava, iako je to bilo ono što sam nemo  i  sam  znao. Znao sam da koristi biljke moći, iako su one bile vrlo ograničena pomoć, da  me  navede  da  uđem  u  privreme- na ili trajna stanja povišene svesti,  pomerajući  moju skupnu  tačku  sa  njenog  uobičajenog  položaja.

»Ti si tu prepreku nezavisnosti  koristio  da  bi  pre- šao preko te smetnje«, nastavio je. »Ista ta prepreka postoji sve do današnjeg dana, tako  da   ti  još  uvek imaš to osećanje beskrajne muke, možda ne baš toliko izraženo. Sada je  pitanje,  kako  si  složio  svoje  zaključ- ke tako da tvoja  tekuća iskustva  budu  u skladu sa tvo- jom  šemom  samozadovoljstva?«

Priznao sam da je jedini način da zadržim svoju nezavisnost bio taj da uopšte ne mislim o svojim is- kustvima.

Don Huan je skoro pao iz svoje pletene fotelje od srdačnog smeha. Ustao je i hodao okolo da bi povratio vazduh. Seo je ponovo i umirio se. Gurnuo je  stolicu nazad  i  prekrstio  noge.

Rekao je da mi kao obični ljudi ne znamo, niti će- mo ikad znati da je nešto potpuno stvarno i delotvorno

.— naš spojni beočug s namerom — to što nam pruža naslednu zaokupljenost sudbinom. Složio se da tokom naših života nikad nemamo  priliku  da  odemo  preko tog nivoa zaokupljenosti, jer nas od drevnih vremena uspavanka svakodnevnih događaja  uspavljuje.  Tek  ka- da se naši životi približe samom kraju, nasledna zaokup- ljenost sudbinom počinje da poprima  drugačiji  karak- ter. Navodi nas da počinjemo da vidimo kroz maglu svakodnevnih zbivanja. Na nesreću, to buđenje uvek do- lazi podruku s gubitkom energije koji izaziva starenje, kada više nemamo snage da našu zaokupljenost pretvo- rimo u pragmatičko i  pozitivno  otkriće.  U  toj  tački, sve što je preostalo jeste jedan amorfan, prodoran bol, čežnja za nečim neopisivim, jednostavno, bes što smo promašili.

»Volim pesme iz više razloga«, rekao je. »Jedan razlog je taj što ne odslikavaju raspoloženje ratnika i objašnjavaju  ono  što  se  teško  može  objasniti.«

Priznao je da su pesnici oštro svesni našeg spojnog beočuga s duhom, ali da su toga svesni intuitivno, a ne na promišljen, pragmatičan način kao vračevi.

»Pesnici nemaju neposredno znanje duha«,  nasta- vio je. »Zbog toga pesme ne mogu da pogode u samo središte postupaka  za duh. Pa ipak, pogađaju  prilično blizu.«

Uzeo je jednu od mojih knjiga  poezije  sa  stolice koja je bila pored njega, zbirku Huana Ramona Hime- nesa. Otvorio je na mestu gde je bio postavio obeleži- vač, dodao mi je i dao mi znak da čitam.

 

Jesam  li  to  ja  što  šetam

po  svojoj  sobi  ili  je  to  prosjak koji  se  šunja  po  mojoj  bašti   u  sumrak?

 

Gledam  uokolo i  vidim  da  sve

je  isto  i  nije  isto...

Je li prozor bio  otvoren? Da nisam već bio zaspao?

Zar    bašta    nije    bita    bledozelena?... Nebo  je  bilo  vedro  i  plavo...

I  oblaci  su  tu i  vetrovito  je

i  vrt  mračan  i  sumoran.

 

Mislim da  mi je  kosa  bila crna... Bio  sam  u  sivo  odeven...

Sad mi je  kosa seda

i  odeven  sam  u  crno ... Da li to ja hodam?

Da li ovaj glas,  koji ječi u  meni,

ima  ritam  glasa  koji  sam  nekad  imao?

Da  li  sam  to  ja  ili  sam  prosjak koji  se  šunja po  mojoj  bašti

u sumrak?

 

Gledam   uokolo ... Oblačno  je   i  vetrovito...

Vrt  je  taman  i  sumoran...

 

Dolazim  i  odlazim...   Nije  li   istina da sam odavno zaspao?

Kosa  mi je  seda...  I sve  je isto  i  ništa  nije  isto ...

 

Ponovo sam u sebi pročitao tu  pesmu  i  shvatio sam pesnikovo osećanje nemoći  i  zbunjenosti.  Pitao sam don Huana da li i on oseća isto.

»Mislim da je pesnik osetio pritisak starenja i na- petost  kakvu  takva  spoznaja  donosi.  Drugi  deo  koji mene  interesuje,  jeste  da  pesnik,  iako  nikad  nije  po- merio svoju skupnu tačku, naslućuje da se događa neš- to izuzetno. Sa velikom sigurnošću on naslućuje da tu postoji neki bezimeni činilac, koji uliva strahopoštova- nje svojom jednostavnošću, koji određuje našu sudbinu.