Zaključak

 

čovek je najpre izrastao iz životinjskog sveta kao čudovište. Po što je izgubio sposobnost instinktivnog reagovanja, koja reguliše aktivnosti životinje, čovek je bio  bespomoćniji, manje  opremljen za borbu za opstanak nego većina životinja. Pa ipak je razvio spo sobnost mišljenja, imaginacije i samosvesti, što je predstavljalo osnovu za preobražaj sveta i njega samog. Hiljadama generacija čovek je živeo skupljajući  hranu i  loveći. Još  uvek  je  bio vezan za prirodu i plašio se da bude izbačen iz nje. Identifikovao se sa životinjama i obožavao te predstavnike prirode  kao  svoje  bogo ve. Posle dugog sporog razvitka čovek je počeo da obrađuje ze mlju, da stvara novi društveni i religiozni poredak, koji  se  zas niva na poljoprivredi i stočarstvu. U tom periodu je obožavao bo ginje kao nosioce prirodne plodnosti, doživljavajući sebe kao de- te koje zavisi od plodnosti zemlje, od majčinih grudi koje daju ži vot. Otprilike pre četiri hiljade godina desio se  preokret  u  ljud skoj istoriji. čovek je preduzeo nov korak u dugom  procesu iz- laženja iz prirode. Raskinuo je veze sa prirodom i sa majkom, i postavio sebi novi cilj; tj. da se potpuno rodi, da se potpuno pro budi, da postane potpuni čovek; da postane slobodan. Razum  i savest su postali principi koji je trebalo da njime rukovode; nje gov cilj je bilo društvo koje je povezano vezama bratske ljubavi, pravde i istine, novi i potpuno ljudski dom, koji je trebalo da nadoknadi nepovratno  izgubljeni  dom u prirodi.

I zatim opet, otprilike pet stotina godina pre naše ere, u velikim religioznim sistemima Indije, Grčke, Palestine, Persije i  Kine, ideja jedinstva čovečanstva i ujedinjujućeg duhovnog  principa, koja se nalazila u osnovi svekolike realnosti, pretpostavila je no vo i razvijenije izražavanje. Lao-Ce, Buda, Isaija, Heraklit i So krat, a kasnije, na palestinskoj zemlji, Isus i apostoli,  na  ame ričkoj zemlji Kuetcalkoatl a još kasnije, na arapskom zemljištu, Muhamed, propovedali su ideju jedinstva ljudi, razuma, ljubavi i pravde,  kao  ciljeve kojima čovek mora  da teži.

 

Izgleda da je Severna Evropa dugo spavala. Grčke i hrišćanske ideje su prenete na njeno  zemljište  i  prošlo  je  hiljadu  godina pre nego što je Evropa bila njima prožeta. Oko 1500. godine na še ere1 počeo je novi period. Čovek je otkrio prirodu i individuu, postavio osnove za prirodne nauke, koje su počele da preobraža vaju lice zemlje. Zatvoreni svet srednjeg veka je propao, jedin stveno nebo se rascepdlo, čovek je u nauci pronašao novi princip ujedinjenja i težio novom jedinstvu u socijalnom i političkom uje dinjavanju zemlje i u dominaciji nad prirodom. Ujedinila se mo ralna savest, nasleđe judejsko-hrišćanske tradicije i intelektualna savest, nasleđe grčke tradicije, dovodeći do procvata ljudskog stvaralaštva kakvo se nikad   ranije nije znalo.

Evropa, u kulturnom smislu najmlađe dete čovečanstva, razvila je takva bogatstva i takva oružja da je postala gospodar ostalog sveta u toku nekoliko stotina godina. Ali ponovo, sredinom XX veka dogodila se drastična promena, takva promena kakva se nije dogodila nikad u prošlosti. Nova tehnika je zamenila upotrebu fizičke energije životinja i ljudi korišćenjem parne mašine, petro- leja i elektriciteta; ona je stvorila sredstva komunikacije koja su pretvorila zemlju u jedan kontinent, a ljudski rod u jedno društvo, gde je vera jedne grupe — vera svih; ona je stvorila čuda od ot krića, koja omogućuju da najbolja umetnost, literatura i muzika budu dostupne svakom članu društva; ona je stvorila proizvodne snage koje će omogućiti svakome da ima zavidnu materijalnu eg zistenciju i svela rad na takve dimenzije  da  on  ispunjava samo delić čovekovog dana.

Pa ipak danas, kada je izgledalo da se čovek približio novoj, bo gatijoj,  srećnijoj  eri,  njegova egzistencija i  egzistencija  generaci ja koje dolaze, ugroženija je više nego ikad. Kako je to moguće? Čovek je  izvojevao  svoju  slobodu od crkvenih i svetskih  auto riteta i ostao sam sa svojim razumom i svojom savešću kao jedi nim sudijama, ali se uplašio novostečene slobode; dostigao je »slo bodu od«, ali nije još dospeo  do  »slobode  za«,  slobode  da bude svoj, da bude produktivan, potpuno probuđen. Tako je on poku šao  da  pobegne  od  slobode.  Baš  njegovo  dostignuće, postignuto gospodstvo nad prirodom, otvaralo mu je put za njegovo bekstvo.

Izgrađujući novu industrijsku mašinu, čovek je postao tako apsorbovan novim zadatkom da je to postao najvažniji cilj  nje govog života. Njegova energija, koju je nekad posvećivao traženju boga i spasa, sad je bila upravljena ka  dominaciji nad prirodom i stalnom razvijanju materijalnog komfora. Prestao je da koristi proizvodnju  kao  sredstvo  za  bolji  život,  već  ju  je  hipostazirao kao cilj za sebe, cilj kome je život bio potčinjen. U procesu stal no povećane podele rada, mehanizacije rada i pojačanog društve nog nagomilavanja, sam čovek je postao deo mašine, a ne njen gospodar. On je doživljavao sebe kao robu, kao investiciju; nje gov cilj je bio uspeh, tj.  da proda sebe što je  moguće unosnije na tržištu. Njegova vrednost kao ličnosti nalazila se u njegovoj mogućnosti da se proda, a ne  u  njegovim  ljudskim  kvalitetima, kao što su ljubav, razum ili njegove umetničke sposobnosti. Sre ća se izjednačila sa potrošnjom najnovije i uvek sve bolje robe, sa gutanjem muzike, filmova, razonode, seksa, pića i cigareta. Nema jući osećanje svoga ja, osim onog koje može da dade konformizam gomile, čovek je nesiguran, obožava proizvode sopstvenih ruku, vođe koje je sam stvorio, kao da su oni iznad njega, a ne da ih je on stvorio. U izvesnom smislu vratio se unazad, tamo gde je bio pre nego što je počela velika ljudska evolucija, u drugom mileniju- mu pre naše ere.

On je nesposoban  da voli i da koristi svoj razum, da donosi odluke, u stvari, nesposoban da ceni život i zbog toga spreman i voljan da uništi sve. Svet je ponovo fragmentizovan,  izgubio  je svoje jedinstvo; čovek je  ponovo identičan sa  raznolikim  oboža vanim stvarima, jedino s tom razlikom što ih je sada stvorio čo vek, a nisu  deo  prirode.

Nova era je počela sa idejom o individualnoj inicijativi. Doista su ljudi koji su otkrili nove svetove i mora u XVI i XVII veku, pioniri nauke, osnivači novih filozofskih pravaca, državnici i fi lozofi velike engleske, francuske i  američke  revolucije,  i  napo kon pioniri u industriji i čak lupeži baroni, pokazali čudesnu individualnu inicijativu. Ali sa birokratizacijom i  menadžerstvom u kapitalizmu, baš je individualna inicijativa iščezla. Bikrokratija je imala malo inicijative, to nije u njenoj prirodi, niti je ima auto matizacija. Vapaj za individualnom inicijativom, kao argument u prilog kapitalizmu,  u najboljem  slučaju je nostalgična  jadikovka, a u najgorem slučaju obmanjivačka parola koja se koristi protiv onih planova za reforme koji se zasnivaju na  ideji istinski ljud ske individualne inicijative. Moderno društvo je  počelo  sa  vizi jom o stvaranju kulture koja će ispuniti ljudske potrebe; njegov cilj  je bila  harmonija  između  individualnih  i  društvenih potreba i okončanje konflikta između ljudske prirode i društvenog poret ka. Verovalo se da se do tog cilja može doći na dva načina: usavr šavanjem proizvodne tehnike koja će svakom omogućiti da se dovoljno hrani i pomoću racionalne, objektivne slike čoveka i nje govih stvarnih potreba. Drukčije rečeno, cilj  savremenog čoveka bio je da stvori zdravo društvo. Podrobnije rečeno, to je značilo društvo čiji su članovi razvili svoj razum do tog stepena objektiv nosti koji im je dozvoljavao da vide sebe, druge i prirodu u nji hovoj pravoj realnosti, a ne iskrivljene infantilnim sveznalaštvom ili paranoidnom mržnjom. To je značilo, društvo čiji su se čla novi razvili do takve nezavisnosti da su znali  da razlikuju dobro od zla, u kome su sami vršili izbor, kada su imali ubeđenja, a ne samo mišljenja, verovanja, a ne praznoverice ili nebulozne nade. To je značilo društvo čiji su članovi razvili sposobnost  da  vole svoju decu, svoje bližnje, sve ljude, sami sebe, celu prirodu; koji su mogli da se osećaju jedno  sa svima, a da  sačuvaju  svoje  ose- ćanje individualnosti i integriteta; koji su prevazilazili prirodu stvarajući, a ne uništavajući.

U tom smislu mi smo doživeli neuspeh. Još nismo uspostavili most između manjine koja je dostigla te ciljeve i pokušala da ži vi shodno njima i većine, čiji je duh na mnogo nižem stupnju, kamenog doba, totemizma,  obožavanja  idola,  feudalizma.  Da  li će većina biti obraćena u normalnost, ili će iskoristiti najveća ot krića ljudskog razuma za sopstvene nerazumne ciljeve i nenor malnost? Da li ćemo biti u stanju da stvorimo viziju dobrog, zdra vog društva, kojom ćemo podstaći životne snage onih koji su upla šeni od kretanja napred? Ovog puta čovečanstvo je na jednoj prekretnici, kada bi pogrešan korak mogao da bude poslednji ko rak.

U sredini XX veka razvila su se dva velika društvena kolosa, koji, pošto  su uplašeni jedan od drugog, traže  sigurnost u stalno pojačanom militarističkom naoružavanju. Sjedinjene Države i nji hovi saveznici su bogatiji; njihov životni standard je viši, njihovo interesovanje za komfor i zadovoljstva je veće nego kod njihovih rivala, Sovjetskog Saveza, njegovih satelita i Kine. Oba  rivala tvrde  da  njihov   sistem   obećava   definitivni   spas   za   čoveka, da garantuje raj budućnosti. I jedni i drugi tvrde  da  njihov  si stem predstavlja krajnju suprotnost drugom i da onaj drugi treba iskoreniti, u kraćem ili  dužem  vremenskom  razdoblju,  ako  želi mo da spasemo čovečanstvo.  Oba  rivala  govore  u  smislu  ide ala XIX veka. Zapad u ime ideja francuske revolucije: slobode, razuma, individualizma. Istok u ime socijalističkih ideja solidar nosti, jednakosti. I jedni i drugi su uspeli da zaplene imaginaciju i da stvore  fanatičku odanost  stotine  miliona  ljudi.

Danas postoji odlučna razlika između ova dva sistema. Na Za padu postoji sloboda da se izraze kritičke ideje o postojećem si stemu. U Sovjetskom Savezu se brutalno silom guši kritika i izražavanje različitih ideja. Zbog toga zapadni svet omogućuje miran progresivan preobražaj, dok u sovjetskom svetu takva mogućnost gotovo ne postoji; u zapadnom svetu život individue je slobodan od terora hapšenja, torture do smrti,  pred  čim  se  nalazi svaki član sovjetskog društva koji nije postao automat koji dobro funk- cioniše. Doista je život u zapadnom svetu bio i čak je i danas bogatiji i radosniji nego što je ikad bio u ljudskoj  istoriji;  život u sovjetskom sistemu nikad ne može biti veseo, kao što i ne može nikad  biti  tamo  gde  egzekutori  motre  iza  vrata.

Ali ne zanemarujući ogromne razlike između slobodnog kapita lizma i autoritarnog komunizma danas, bila bi kratkovidnost ne videti sličnosti, naročito one koje će se razviti u budućnosti. Oba sistema se zasnivaju na industrijalizaciji, njihov cilj je stalno povećanje ekonomske efikasnosti i bogatstva. Oni su društva ko jima upravlja menadžerska  klasa  i  profesionalni  političari.  Oba su potpuno materijalistička po svom stanovištu, bez obzira na hrišćansku ideologiju Zapada i svetovni mesijanizam Istoka. Oni organizuju čoveka u centralizovani sistem, u velike fabrike, poli tičke masovne partije. Svako je šraf u mašini i mora da funkcio- niše bez trvenja. Na Zapadu se to postiže psihološkim metodima uslovljavanja, masovnom sugestijom, novčanim nagradama. Na Istoku, pored svega ovoga, još i upotrebom terora. Treba pretpo staviti da će sovjetski sistem što se bude više razvijao, sve manje oštro ekonomski eksploatisati većinu naroda, jer će se teror sve više zamenjivati metodima psiholoških manipulacija. Zapad se brzo razvija u pravcu Hakslijevog Hrabrog novog sveta, Istok je danas Orvelova 1984. Ali oba sistema teže da se približe.

Kakvi su, dakle, izgledi za budućnost? Prva i, možda, najvero- vatnija mogućnost, jeste atomski rat. Najverovatniji rezultat ta kvog rata je uništenje industrijske civilizacije i vraćanje sveta na primitivni agrarni nivo. Ili, ako se ne bi pokazalo da  je  unište nje tako potpuno, kao što to veruju mnogi stručnjaci u ovoj ob lasti, rezultat bi bio da pobednik nužno organizuje i stavi pod dominaciju ceo svet. To može da se desi jedino u centralizovanoj državi koja se zasniva na sili, i biće male razlike u tome da li će Moskva ili Vašington biti  sedište  vlade. Ali, na žalost,  čak i  da se izbegne rat, samo to nije dovoljno da obeća svetlu budućnost. U razvitku kako kapitalizma, tako i ikomunizma, ono što možemo da predvidimo za sledećih pedeset ili sto godina, nastaviće se pro ces automatizacije i otuđenja. Oba sistema se razvijaju u mena džerska društva, u kojima su stanovnici dobro hranjeni, dobro oblačeni, njihove  želje  zadovoljene,  a nema želja  koje  ne  mogu biti zadovoljene; on i su automati koji se kreću bez prisile, koji su vođeni bez vođa, njih stvaraju mašine koje deluju kao ljudi i pro izvode ljude koji rade kao mašine; ljude čiji razum zakržljava, a razvija se inteligencija, stvarajući  na  taj  način opasnu  situaciju, jer se čovek snabdeva najvećom materijalnom  silom, a nema mu drosti da bi znao  kako da je upotrebi.

Ovo otuđenje i automatizacija vode ka stalno pojačanoj nenor malnosti. 2ivot nema smisla, nema radosti, nema verovanja,  ne ma realnosti. Svako je »srećan«, izuzev onog ko ne oseća, ko nema razuma, ko ne voli.

U XIX veku je bio problem da je bog mrtav; u XX veku prob lem je da je čovek mrtav. U XIX veku nehumanost je značila svi repost; u XX veku to predstavlja šizoidno samootuđenje. U proš losti je postojala opasnost da će ljudi postati robovi. Opasnost budućnosti je da će ljudi postati roboti. Dovoljno je jasno da se roboti ne mogu pobuniti. Ali imajući ljudsku prirodu, roboti ne mogu da žive i da budu normalni, oni postaju »roboti-čudovišta« koji će uništiti svoj svet i sami sebe jer više neće moći da izdrže dosadu besmislenog života.

Naše opasnosti su rat i robotizam. Kakva je alternativa? Da se izađe iz kruga u kome se krećemo i da  se preduzme  novi  korak ka rođenju i samoostvarenju čovečanstva. Prvi uslov je da se do krajči sa ratnom pretnjom, koja sada visi nad nama i parališe veru i inicijativu. Mi moramo uzeti na sebe odgovornost za živote svih lju di i razviti u međunarodnim razmerama ono što su sve velike ze mlje razvile  u  svojim okvirima,  tj.  relativnu  raspodelu bogatstva i novu i višu raspodelu ekonomskih dobara.  Ovo  bi  moralo  na kraju da  dovede   do  formi međunarodne  ekonomske  kooperacije i planiranja, do formi svetske  vladavine i potpunog  razoružanja. Mi moramo zadržati industrijski metod. Ali moramo decentra- lizovati rad i državu tako da  dobiju ljudske proporcije i  dozvoliti centralizaciju  samo  u  ograničenom  smislu,  koliko  je  neophodno u vezi sa zahtevima industrije. U ekonomskoj sferi nama je po trebno udruženo upravljanje svih onih koji rade u jednom predu- zeću, što će dozvoliti njihovo aktivno i odgovorno učestvovanje. Mogle bi se naći nove forme ovakvog učestvovanja. U političkoj sferi moramo se vratiti gradskim skupovima, stvarajući hiljade malih direktnih  grupa, koje  su  dobro  obaveštene,  koje  diskutuju i čije se odluke uključuju u novi »donji dom«. Kulturna renesan sa mora da kombinuje radno obrazovanje za mlađe sa obrazova njem odraslih i novim sistemom popularne umetnosti i svetovnih rituala za  celu  naciju.

 

Naša jedina alternativa protiv opasnosti od robotizma jeste hu manistička komunitarna zajednica (communitarianism). Primarni problem nije pitanje pravnog posedovanja svojine, niti pitanje raspodele profita, već problem učestvovanja u radu, u iskustvu. Promene u vlasništvu moraju se ostvariti do  onog  stepena  do koga su nužne da se stvori zajednica rada i da spreče da profit, kao motiv, upravlja proizvodnjom u društveno štetnom pravcu. Prihodi moraju da se izjednače u toj meri da obezbeđuju svakom materijalnu osnovu za dostojan život i da tako spreče da ekonom ske razlike uslove fundamentalno različito životno iskustvo za ra- zličite društvene klase. Čovek mora da bude postavljen na svoje najviše mesto u društvu, da nikad ne bude sredstvo, nikad stvar koju će koristiti drugi ili on sam. Korišćenje čoveka od  strane čoveka mora da prestane, a ekonomija mora da služi razvitku čoveka. Kapital mora da služi radu, stvari moraju služiti životu. Umesto eksploatatorske orijentacije i orijentacije ka zgrtanju, koje su bile dominantne u XIX veku, i umesto  receptivne orijentacije i orijentacije ka tržištu, koje su dominantne danas, produktivna orijentacija mora da bude cilj kome će služiti sve društvene us tanove.

Nikakva promena ne sme biti izazvana silom, ona mora biti is tovremena u ekonomskoj, političkoj i kulturnoj  sferi.  Promene koje se ograničavaju na jednu sferu uništavaju  svaku  promenu. Kao što je primitivni čovek bio bespomoćan pred prirodnim sila ma, moderni čovek je bespomoćan pred društvenim  i  ekonom skim silama koje je sam stvorio. On obožava rad sopstvenih ruku, klanjajući se novim idolima, a ipak, zaklinjući se  imenom  boga koji mu je naredio da uništi sve idole. Covek može da se zaštiti od posledica sopstvenog ludila jedino stvarajući zdravo društvo, ko je odgovara potrebama čoveka, potrebama koje su ukorenjene u same uslove njegove egzistencije. Takvo društvo u kome će  se čovek odnositi prema drugom čoveku sa ljubalju, u kome je on ukorenjen vezama bratstva i solidarnosti, a ne vezama krvi i zemlje; društvo  koje  će  mu  omogućiti  da  prevaziđe  prirodu  stvarajući, a ne uništavajući, u  kome  će svako  ostvariti svest o svome »ja« doživljavanjem sebe kao subjekta sopstvenih snaga, a ne pomoću konformizma, u kome postoji sistem orijentacije i odanosti bez potrebe čoveka da iskrivljava realnost i obožava idole.

Izgradnja takvog društva znači novi korak; to znači kraj »čove- kolike« istorije, faze u kojoj čovek još nije postao potpuno čove- čan. To ne znači »kraj sveta«, »završetak«, stanje savršene harmo nije, u kojoj se ljudi neće suočavati ni sa kakvim sukobima ili problemima. Naprotiv, čovekova je sudbina da je njegova egzistenci ja zasnovana na protivrečnostima, koje on mora da rešava, ne majući nikad mogućnosti da ih do kraja reši. Kada bude savladao primitivnu fazu žrtvovanja čoveka, bilo to u formi astečkog ritua la, bilo u svetovnoj formi rata, kad bude u stanju da odredi svoj odnos sa prirodom razumno umesto naslepo, kada stvari zaista postanu njegove sluge a ne idoli, tada će biti suočen sa odista ljudskim sukobima i problemima; trebat će da bude spreman na rizik, hrabar, maštovit, sposoban za patnju i za radost, ali njego ve snage biće u službi života a ne u službi smrti. Nova faza ljudske istorije, ukoliko do nje dođe, biće novi početak, a ne kraj.

Danas je čovek suočen sa najfundamentalnijim izborom; ne iz borom između kapitalizma i komunizma, već izborom između ro- botizma (kako kapitalističkog tako i komunističkog tipa) i huma nističkog komunitarnog socijalizma. Izgleda da mnoge činjenice pokazuju da je on na putu da izabere robotizam, a to znači, za dugi period, nenormalnost i uništenje. Ali sve te činjenice nisu dovoljno jake da unište veru u ljudski razum, dobru volju i nor- malnost. Sve dok možemo da mislimo o drugoj alternativi, mi nismo izgubljeni; sve dok možemo da se zajednički konsultujemo i planiramo zajednički, mi možemo da se nadamo. Ali odista, senke se produžuju; glasovi ludila postaju sve glasniji. Mi smo gotovo dostigli takav ljudski stupanj koji odgovara viziji naših velikih učitelja; pa ipak, mi smo u opasnosti od uništenja čitave civiliza cije ili u opasnosti od robotizma. Ova tragična alternativa može se izbeći jedino uspostavljanjem humanističkog socijalizma, to jest humanizma primenjenog na industrijsko  društvo.1

 

BELESKA UZ ZAKLJUČAK

 

1. Autor je i ovde izvršio ispravku za jugoslovensko izdanje. Umesto poslednje rečenice u originalu tražio je da se ubaci navedena re čenica. — (Prim. prev.)